Zahvaljujem, potpredsedniče.
Smatram da su građani Republike Srbije veoma odgovorni. Znači, preko 95% građana je odgovorno, poštuje državu, poštuje sve mere, onih nekih pet posto to može opozicija celokupna da na narednim izborima koje ćemo verovatno imati u skladu sa Ustavom i zakonima i odredbama koje u našoj državi još uvek važe, jer nije nikakav državni udar napravljen, a ako ga vi planirate možda, onda nam to recite malo ranije, pa da obavestimo te građane Srbije, tih 95% odgovornih i onih pet posto koji jesu odgovorni građani ali su potpuno zbunjeni, jer ih Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović svaki dan svojim izjavama huškaju i guraju u neznanje, u nemir u to da razmišljaju šta će biti u budućnosti u ovoj državi. Biće sve u redu, pobediće SNS, jer građani Srbije veruju Aleksandru Vučiću i SNS.
Eto, da vam otklonim barem jednu dilemu koju možda vi lično imate, a prikrivate se iza bog zna koliko građana koji su vas kontaktirali i kažu – spasi na Nenade Konstantinoviću ove neizvesnosti. Eto, to tako izgleda, vaša diskusija, kao da ne znam, stotine hiljada ljudi stoji iza vas, kao nekog političkog činioca. Pa, vi dve godine niste kročili u ovaj parlament, a sada pitate zašto parlament, a izbori su raspisani 4. marta, takođe da vas obavestim, nije hitno sazvao sednicu u sred porasta broja obolelih od korone u Srbiji. Neverovatno. Kako ste vi vodili državu, verovatno bi gurnuli 600 ljudi ovde u parlament, izvršili jedan veliki eksperiment „in vivo“, da vidite da li će se neko od nas razboleti, pa ste onda rešili možda problem i pre samih održanih izbora.
Što se tiče poštovanja Ustava, vi kažete, nemate dilemu. Vi nemate dilemu ni oko čega, to je nepodnošljiva lakoća bavljenja politikom. Ja mislim da je to tako i sad mi svi treba da padnemo u nesvest i da se složimo sa vama. Ja ću da vam kažem da je vanredno stanje u našoj državi ove godine, pošto imali smo i ranije vanredna stanja 2020. godine uvedeno po slovu Ustava Republike Srbije i svih pozitivnih propisa. Kada kažem pozitivnih propisa, vi ćete me možda razumeti, građani možda i neće.
Marta 15. napisala sam pismo i predsedniku Republike i predsednici Vlade i navela razloge zašto ne mogu da sazovem Narodnu skupštinu Republike Srbije da u tom trenutku raspravlja o uvođenju vanrednog stanja. Vi ćete me isto razumeti, niste vi Skupštinu ama baš ništa pitali kada ste uvodili vanredno stanje 2003. godine, ništa. Sedela sam kod kuće, gledala sam Natašu Mićić. Sećam se imala je neki teget kostim, tašnicu, pošto nije verovala ljudima iza sebe, oko ramena i ona je kao predsednik Skupštine i v.d. predsednik, ona je bila sve u tom trenutku, jer kao Milutinoviću je istekao mandata, pa ste onda rešili da je v.d. odmah predsednik, a i predsednik je Skupštine, jer ste Maršićanina u međuvremenu uspeli uz pomoć nekih igara i saradnica raznih službi da eliminišete. I, tako je to izgledalo uvođenje vanrednog stanja onda.
Jeste, ubijen je premijer, ali znate šta, vi često, ne vi lično, nego predstavnici opozicije porede Srbiju sa Švedskom. Pa, kako poredite sa Švedskom samo u nekim segmentima, poredite je sa Švedskom i prilikom uvođenja vanrednog stanja. Kod njih je ubijen predsednik Palme, pa nisu uveli vanredno stanje. Kod njih je ubijena ministarka inostranih poslova, koja je dana kada je Zoran Đinđić ubijen trebalo da se nađe sa njim, nisu uveli vanredno stanje, pa ga nisu uveli ni sada. Da li je to dobro ili nije dobro, ostavićemo da se pokaže kada se završi i kod njih epidemija, odnosno ovaj problem sa Kovidom, ali vidimo da imaju veliki broj umrlih i zaraženih, ali oni su takvi, liberalno društvo koje ne uvodi vanredno stanje ni kada im je ubijen predsednik države, ni kada je ubijena ministarka inostranih poslova. Ne možemo onda da se poredimo sa zemljama koje nikada nisu uradile ništa što smo mi radili i što smo mi prošli.
Član 200. Ustava, stav 5, je vrlo jasan. Dalje možemo da se pozovemo i na stav 8, kada se potvrđuju uredbe koje donosi u međuvremenu Vlada Republike Srbije i čita se čitava rečenica. Ne dođe se u slučaju, kao što je jedna poslanica pročitala, u roku od 48 sati, nego se čita i dalje - odnosno, čim bude u mogućnosti da se sastane.
Još uvek imam dilemu da li je dobro što smo se u ovom momentu sastali u ovom sazivu, ali, stručnjaci su rekli da imamo manje obolelih, manje umrlih, da epidemija polako jenjava i mi smo iskoristili mogućnost da se sastanemo.
Napisala sam: "Imajući u vidu postojeću situaciju u vezi sa širenjem zarazne bolesti na teritoriji Republike Srbije, smatram da su se stekli uslovi za donošenje odluke o proglašenju vanrednog stanja". Što bi rekao Zoran Živković - stojim iza svake svoje odluke i svake rečenice. I to ću kroz istoriju ponavljati. Time su spašeni mnogi životi.
"Kako održavanje sednice podrazumeva prisustvo velikog broja ljudi, minimum 500, a taj broj podrazumeva ne samo poslanike, vi se samo na to ograničavate kad govorite, stručnu službu, administraciju, tehničku službu, službu obezbeđenja, vatrogasno osoblje, zdravstvenu službu, predstavnike javnog informisanja, mišljenja sam da bi u ovom trenutku to predstavljalo rizik po zdravlje ljudi" - tačka. Stojim iza svega što sam napisala i što sam uradila.
"Imajući u vidu postojeću epidemiološku situaciju, Skupština nije u mogućnosti da se sastane i predlažem da odluku o vanrednom stanju, u skladu sa članom 200. stav 5. Ustava Srbije, donesu zajedno predsednik Republike, Narodne skupštine i predsednik Vlade". I doneli smo takvu odluku. A dalje, ne treba ništa da govorim, ni ja, ni ovaj poslanik, ni onaj poslanik. Govorite, naravno, ali krajnju ocenu će dati Ustavni sud. Da li je dao ocenu iz 2003. godine, ne znam. Stvarno ne znam. Znam da je Nataša Mićić, koja je u to vreme bila sve, žao mi je što kao poslanica nije prisutna danas, da nam rasvetli okolnosti iz tog uvođenja vanrednog stanja, ali, ne znam kako se poredimo ne znam sa čim, a ne poredimo se Srbija sa Srbijom iz 2003. i 2020. godine. Mediji? Samo saopštenja iz Vlade Republike Srbije su mogla da se čitaju medijima. Samo to je moglo.
To da imate vi televiziju koja tvrdi sve drugačije, novinarku koja kaže da medicinske sestre u Kliničkom centru Vojvodine nemaju maske i rukavice, da imate naslovne stranice novina da je ovaj ono ili ono uradio, da ima toliko mrtvih, da migranti skaču po glavama svakog građanina Srbije, izbacuju nas iz stanova, more lažnih vesti imate. Ako je to demokratija, u redu. Ali, 2003. godine su pogledi na ljudska prava i demokratiju bila potpuno drugačija. Nisu samo dve-tri pevačice bile u pritvoru i dva-tri kriminalca. Sa tim se ne slažem, 12 hiljada ljudi je bilo u pritvoru, skoro približno naknade štete je isplaćen, nisu dobili ni prekršajnu prijavu posle, niti im se sudilo. Ništa se nije dešavalo.
Ne govorim to iz neke zle namere. Mene je porodica vaspitala da poštujem državu. Bila sam u opoziciji 2003. godine, nije mi palo ni na kraj pameti da radim nešto protiv države, protiv policije, protiv Vlade koja je donela takvu odluku, protiv Nataše Mićić. Nije mi palo na pamet. U takvim okolnostima, da je to sada, takva situacija, da opozicija poštuje svoju državu, mi bi mogli da se dogovorimo kao Bundestag da povremeno zasedamo, pa da nas bude 50. Ali, naravno, ne na štetu rezultata izbora, da se ne nadate tome. Pa bi onda kao primer nezasedanja naveli članicu Evropske unije. Češka, na primer. Šta fali Češkoj? Hoće neko da kaže da to nije demokratska država? Ni jednom se nisu sastali. Ne pada im ni na kraj pameti da ugrožavaju živote, ne samo sebe nego bilo koga u parlamentu. Pa i kad izađu, posledice ovakvih skupova su i kad se izađe iz parlamenta.
A jel ima neko nešto da kaže protiv SAD i toga što oba doma ne zasedaju? Ne pada im ni na kraj pameti. Ja mislim da su SAD demokratska država. Ali, eto, ne zasedaju, iako Korona bukti na tom kontinentu. Da ne kažem da je Belgija skoro nešto počela, ali Senat uopšte ne zaseda. Svi ostali, evo imamo izveštaj Interparlamentarne unije, ako vas ne mrzi pogledaćete ga, na njihovom sajtu, videćete da se sve države nekako dovijaju da kao nešto zasedaju on-lajn, ili sad nešto trenutno proučavaju kako da se izbore sa kvorumom, pa da se prizna da je njih 10 u sali kvorum, i takve neke stvari. Retko ko u punom kapacitetu zaseda. Ni Savezna Republika Nemačka. Kolega Radulović je izmislio to. Oni su se dogovorili da njih nekoliko zaseda, ispunili formu poštovanja demokratije i ljudskih prava. To kod njih može, jer oni su Angelu Merkel rušili i kritikovali do pojave Korone. To je poštovanje države, koje kod nas nedostaje. A onda su joj rekli - mi smo tu. Mi smo sada tu, razgovaraćemo o svemu kada ova opasnost prođe.
Takve demokratije su za jedno veliko poštovanje, ali u tome učestvuju i političari vlasti i političari opozicije. Mi smo rekli da nećemo da kritikujemo, ali, kao običan poslanik, mogu valjda i ja nešto da kažem ako me neko danima kritikuje.
Ko diže pobunu sada u državi? Dragan Đilas nema ni jednog poslanika. On nije izašao na izbore. Bio je tu poslanik, dao je ostavku, oterala ga je Demokratska stranka, smenili ga, izabrali Bojana, posle Bojana Pajtića nekog drugog i on može da diže pobunu zato što ga je baš briga, nema ni jednog poslanika. Može da govori protiv parlamenta sa stepeništa.
Boško Obradović je zbog svoje politike izgubio poslanički klub. I njemu je bolje na stepeništu nego da se bori sa Radulovićem za pet minuta, da li može da govori ili ne. Jer, postoje pravila, samo troje koji nemaju poslanički klub mogu da govore. Znači, njemu je bolje da govori kako on, ne znam ni ja, kaže Dveri da postoje. To ne postoji uopšte. Hajmo politički da govorimo potpuno otvoreno, bez ovih rukavica, iako ću ih ja držati, Dveri ne postoje. Ovo je sve smejurija.
To je kao sada neka politička snaga koja ima nešto da kaže da nema demokratije u državi. Pa, oni su srušili sve postulate uopšte parlamentarnog života, koliko puta su trčali ti iz klupa do klupa. Kad su rasturili sve poslaničke klubove, odlučili su da izađu napolje i da onda preporuče da se ne izađe na izbore. Smejurija. I Vuk Jeremić, koji takođe nema poslanički klub, on čak, kao ni Đilas, nije bio dve, tri nedelje ni na listi, jednostavno nije se kandidovao.
To su lideri van parlamentarne opozicije, recimo otvoreno. Nemaju oni veze sa ovim parlamentom nikakve. Nikakve! Sa kojim pravom oni sada govore da li parlament treba da ima sednicu, nema sednicu? Neka se kandiduju, neka izađu na izbore i na narednom sazivu neka govore o radu parlamenta koliko god hoće, ali nemojte da prave maglu građanima Srbije.
Pozivaju građane da lupaju šerpe. Da li to ima u Saveznoj Republici Nemačkoj? Da li to ima u Sjedinjenim Američkim Državama, da neko lupa o šerpe? Da li to ima u Belgiji, odakle dobijamo poruke, ne mislim iz države Belgije nego iz pojedinih institucija? Da li lupaju o šerpe tamo? Ne lupaju. Da li ima to u Austriji? Da li ima to u Hrvatskoj? Da li ima to u Sloveniji? U kojoj državi opozicija za vreme zaraze, pandemije, teške bolesti, da dok mi lupamo neki tamo lupaju o šerpe? Ljudi se bore za život na respiratorima, druge porodice imaju druge probleme, ne mogu da sahrane svoje najbliže na način na koji bi mogli da nije pandemije. Oni lupaju da se ne bi čuo aplauz doktorima i zdravstvenim radnicima, to je svrha tog lupanja i lupetanja.
Protiv čega oni lupaju? Sa kojim pravom je Dragan Đilas taj koji poziva građane Srbije da lupaju? Da protestvuju protiv čega? Protiv doktora koji ne dižu glavu? Zamislite kako njima to izgleda kada im građani Srbije tapšu, a ovi izađu i lupaju o šerpe?
Odmah da ih obavestim, šerpe koje su polupane su kancerogene, pa im predlažem da bace i da traže od Dragana Đilasa da im kupi novi set šerpi. Toliko o tom fantastičnom političkom potezu.
To je možda imalo nekog smisla u onom vremenu pre 30 godina. Kakvog sada ima smisla? Nikakvog.
Ja pozivam građane Srbije, pozivam poslanike sve u ovom sazivu da svako veče u 20.00 časova izađu na terasu i gromoglasno tapšu doktorima i zdravstvenim radnicima. To je odgovor na lupanje i lupetanje vanparlamentarne opozicije koja će ući u parlament skoro nikada. Eto, to je moj odgovor njima svima.
Sve oni znaju šta je dve godine bilo u parlamentu, a nisu kročili. Oni pišu pismo u Brisel? O čemu pišu pisma, to me baš interesuje i koga nalaze za sagovornike. Poslanike koji su opozicioni u svojim državama i mi padamo u nesvest kada oni nešto kažu. Mi padamo u nesvest kada opozicioni poslanik kaže kako on u svojoj državi vidi šta se trenutno dešava u Srbiji? Stvarno smo postali društvo koje ne ceni nas kao poslanike.
Pa, Zorana Živkovića ne citiraju toliko koliko citiraju neke iz drugih država, dođe mi žao, stvarno, ili Nenada Konstantinovića koji je napisao Poslovnik, pa pravda za Zorana ili Poslovnik u kome nema odredbi da možemo onlajn da zasedamo. Kako ste to propustili? Pa, da. Kako ste to propustili, gospodine Konstantinoviću, da ne stavite odredbe da može da nas bude i manje za vreme vanrednog stanja i da možemo onlajn da zasedamo i da se kvorum računa iako neko ne dođe?
Eto, ja vas molim da se napregnete sledeći put kada se bude pravio novi poslovnik i da sve te mogućnosti unesete u ovoj Predlog poslovnika.
Ja sada moram da radim samo tako kako ste vi napisali i pošto poštujem državu i poštujem pravila, ja poštujem i Poslovnik Nenada Konstantinovića.
Kažem, Skupština zaseda, zasedaće i mi smo ti koji smo vlasni da ukinemo vanredno stanje. Tako da znate da ćemo imati sednicu kada se steknu uslovi, kada bude struka rekla da sada može da se ukine vanredno stanje, zasedaćemo i razgovaraćemo i o tome, a do tada razmenićemo zaista poruke sa Nensi Pelosi, iskritikovaćemo je zašto ne zaseda, sa predsednikom parlamenta Češke. Videćemo i sa ovima i Bundestaga kako su izabrali 10, 20 poslanika od tolikog Bundestaga i razgovaraćemo i sa Borisom Džonsonom koji je prvo krenuo u liberalne mere, svi su bili po ulicama, a onda se on razboleo i video da taj eksperiment uživo u njegovoj državi i nije baš pokazao dobre rezultate.
Ali, kažem, kada se poredimo sa nekim, dajte da se poredimo ne samo po uvođenju striktnih mera, nego da se poredimo u vezi svega što je poželjno.
Što se tiče pomoći, tu je bilo kritike vaše zašto se Republika Srbija nije zahvalila svima. Koliko sam ja pratila izjave čelnika naše države, i predsednika države, i ministara i predsednice Vlade, mi smo se zahvalili svakome ko je pomogao Srbiju u ovim teškim vremenima.
Naravno, prvo je pomogla Narodna Republika Kina, pa smo se njima prvo i zahvalili. Oni su pomogli, zaista, u svakom smislu reči, a Narodna Republika Kina je naš strateški partner, čelično prijateljstvo i naravno da smo im se punim srcem zahvalili više nego drugima.
Ruska Federacija je pomogla, zaista, na određen način. Sjedinjene Američke Države su, takođe, pomogle i, evo, ako niko nije iskoristio tu priliku da se zahvali predsedniku SAD gospodinu Donaldu Trampu, evo zahvaljujem se ja zato što su poslali znatan broj maski i određeni novčani iznos Srbiji.
Pomogla je i EU. Hvala im na tome. Naše strateško opredeljenje je da jednog dana postanemo punopravna članica EU. Mi nećemo odustati od tog našeg spoljnopolitičkog cilja, a sami oni su međusobno razmenjivali poruke da ne postoji solidarnost međusobna. Zaboravili su na Italiju i mi nismo tvorci tih izjava, nego su sami jedni druge optuživali da u ovim teškim vremenima, jednostavno, nisu solidarni jedni prema drugima.
Mi smo zahvalni EU i svima koji u ovim teškim vremenima misle na Srbiju.
Još jednom, pozivam vas da volimo Srbiju jednako svi u ovim momentima, da radimo ono što rade svi u svetu, a to je da se solidarišemo, da kritike ostavimo kada sve prođe i da onda gledamo kako ćemo, šta ćemo i u ekonomskom i u političkom smislu, a političku nemoć, političku bezidejnost ostavićemo onima koji i jesu van parlamenta bili, ostali i očigledno je da će van parlamenta ostati malo duže zato što građani Srbije nikada ne greše. Građani Srbije glasaju onako kako osećaju da treba da glasaju. Ovog puta će glasati opet za SNS i za stranke koje čine sadašnju vladajuću većinu. Glasaće neko i za opoziciju koja smatra da je ovo pravo mesto da razgovaramo o svakoj temi, a za one koji pozivaju na bojkot, samo jedna poruka - oni time bojkotuju sami sebe.
Još jednom vas pozivam da u 20.00 časova tapšemo doktorima, da tapšemo lekarima, da tapšemo medicinskim sestrama i svima onima koji u ovim teškim vremenima se trude da mi lagodno prebrodimo ovaj period.
Što se tiče 1. maja, pa ako ćemo da se poredimo sa svetom, i tu smo jedna od retkih država u svetu kojima je to neradan dan i tu smo jedinstveni da su to neki relikti prošlosti, ali ako biram zdravlje i život sebe i ljudi do kojih mi je stalo, onda biram da budem kod kuće, da čitam knjige, da spremam stan, da gledam televiziju, neke filmove i uopšte ne čeznem da tog dana raspalim roštilj. Hvala.