Želim da se zahvalim prethodnom govorniku što je skrenuo pažnju na jednu temu za koju sam mislila da neće biti mesta u 21. veku u Republici Srbiji, da se i dalje delimo, toliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, na potomke onih koji su se borili za slobodu ove države kao partizani ili nas, sa ponosom kažem, kao potomke onih koji su se takođe borili za slobodu Srbije i srpskog naroda i za slobodu Evrope, ali po jedinicama kraljevske vojske, odnosno generala Draže Mihailovića
Ne vidim u čemu je tu problem i zašto neko ne može da govori o tome sa jednakim ponosom kao što govore potomci komunističkih partija ili onih koji su dali svoje živote kao partizani? I jedno i drugo je istorijski dokazana činjenica i Srbija treba da bude ponosna da je imala dva oslobodilačka pokreta. Jedina je u Evropi imala dva oslobodilačka pokreta.
Mi ne bi trebali ovde da otvaramo neke stare rane, jer znamo da je istoriju pisao pobednik, znamo kako je istorija izvrnuta, ali posle smo dobili šansu da tražimo rehabilitaciju naših dedova i ja sam to iskoristila. Ja sam to iskoristila i ja sam Dobrivoja Gojkovića rehabilitovala pred sudovima ove države.
Žao mi je što nisu tu kolege iz Socijalističke partije Srbije, jer bez obzira koliko smo mi zajedno na nekim projektima i gradimo zajedno budućnost ove države, kada dođemo do te stare priče, onda ispadne da oni ne mogu da naprave jedan korak dalje i da se jednostavno Srbija ne deli više na partizane i na četnike, nego da priznamo zajednički istorijsku činjenicu, da su se i jedni i drugi borili isključivo za slobodu Srbije.
Posle da ne zalazimo mnogo u istoriju ko je koga izdao i zašto su jedni bili na vlasti, a drugi opet stradali u komunističkom režimu i to mnogo stradali, nego da pokušamo da se izdignemo iznad toga. Zato me čudi ovaj amandman uvaženog potpredsednika Narodne skupštine Republike Srbije Đorđa Milićevića, da mu je smetalo ono što je pisalo u prvom Predlogu zakona, znači ravnogorska spomenica. Ne znam zašto mu je to smetalo? Nisam imala prilike sa njim da razgovaramo duboko o tome, ali, evo, mi smo takvi da ćemo preći preko svega, pa je Vlada Republike Srbije usvojila taj njegov amandman. Izaći ćemo u susret, ako je to jako bolno pomenuti - ravnogorski pokret i, eto, Vlada Republike Srbije je mimo parlamenta usvojila taj njegov amandman koji je postao antifašistička spomenica.
Evo, da vam kažem, uvažene kolege, ja ću tražiti tu spomenicu u ime mog dede, jer vi ste rekli da niko neće tražiti tu spomenicu. Ja ću da tražim da bi, prosto, izazvala tu komisiju koja odlučuje o tome da jednom pokaže da li je mislila da treba zakopati te stare podele na partizane i četnike ili su prilikom usvajanja ovog amandmana i podnošenjem tog amandmana mislili da nastavimo tu priču i u 22. i u 23. veću.
Nismo mi krivi za građanski rat koji se desio u tom periodu. Nismo mi krivi za ono što se dešavalo posle 1945. godine. Zato sam duboko razočarana ovakvim gestom da kolege podnose takve amandmane i neće, bez obzira koliko imaju godina, 20, 30, 40, da je to duboko ideološki u njima, da ne mogu da podnesu činjenicu istorijsku da je postojalo više oslobodilačkih pokreta u našoj državi.
Sada ću da vam navedem primer zašto ću da tražim tu spomenicu. Ne znam da li bi mi to deda to odobrio ili pokojni otac, ali ja ću da tražim iz inata zato što je Dobrivoje Gojković, koji je bio sve, samo nije bio komunista i partizan, sve je bio, znači, pristalica pokreta Draže Mihailovića, moj deda stric je bio Dragiša Vasić. Ne znam ko ne zna ko je bio Dragiša Vasić? Ja sam iz takve porodice…
(Aleksandar Šešelj: Đorđe Milićević ne zna.)
Đorđe Milićević ne zna, ne želi da zna, zato što ga partija verovatno uči tako, a nas naša Srpska napredna stranka uči da smo svi isti, da smo jednaki, da Srbija može da napreduje samo ako zakopamo te lažno stvorene podele u našem narodu. E to je razlika između partije i partije.
Nama trebaju svi, a neko će na svakom zakonu da podmeće prepreke. Ja ću da tražim zato što je Dobrivoje Gojković, uvaženi ministre… Ministre, ako budete imali nekog uticaja na tu komisiju, da vam kažem zašto ću tražiti. Zato što je učestvovao u najvećoj operaciji spašavanja vojnih pilota u Drugom svetskom ratu u Operaciji „Halijard“. Dva pilota američka su spavala u našoj kući, u njegovoj kući, u kući mog oca. Uspeli smo prošle godine, uz pomoć saradnje sa Fondacijom „Halijard“ da identifikujemo jednog od te dvojice koji su spavali u kući. Znači, oni postoje. Njihova deca postoje i njihovi unuci, jer je on umro pre nekoliko godina, taj američki pilot koji je spašen zahvaljujući žrtvi srpskih seljaka koji su se borili pod okriljem Draže Mihailovića i koji su se organizovali u tom kraju u svim selima oko Pranjana u kojima je bilo finale te operacije, gde je napravljen aerodrom improvizovano, da bi oni mogli da se spašavaju i da njih 500 napusti Srbiju i, hvala Bogu, svih 500 ode i dožive duboku starost i žive sa svojim porodicama. Zbog te operacije je Draža Mihailović dobio spomenik u Libertvilu i odlikovanje Trumana.
Prema tome, mi nemamo čega da se stidimo. Mi moramo da budemo ponosni na svaki delić svoje istorije u Drugom svetskom ratu. Na ono što nismo ponosni mi smo osudili. Donosimo zakone o memorijalnim centrima, tamo gde su ginuli i stradali Srbi, Jevreji i Cigani i Romi i to svi ovde osuđujemo jednoglasno, a onda ne možemo da se delimo u 21. veku i da deo istorije nam je simpatičan, svima nama, a drugi deo istorije ćemo da šutamo. Ne znam do kog veka ćemo da se sklanjamo od činjenice da su se borci Draže Mihailovića borili za slobodu Srbije?
Da li znate koliko je strašno bilo u okupiranoj Srbiji stavljati u opasnost svoju ženu i decu time što vi spašavate američke pilote? Pa, Nemci su odmah znali. Nemci su odmah znali gde je ko prespavao nekoliko sati. Nekoliko sati su oni samo boravili u tim kućama i dobila sam priznanje od Fondacije „Halijard“ za to, jer su pronašli ime moga dede. Ako sam dobila priznanje od Fondacije „Halijard“, od SAD, tražim priznanje od Srbije. Tražim priznanje od te komisije, ko god da sedi tu, a da li će sedeti samo pripadnici NOB-a… Kog NOB-a? Izvinite, to mogu samo da budu njihova deca ili unuci.
Juče sam upoznala jednog gospodina iz Šida, 94 godine, on jeste, eto, ali neće biti u toj komisiji. On jeste pripadnik NOB i on se seća svega šta se dešavalo u Šidu i okolini u onim teškim vremenima u Drugom svetskom ratu.
Ali, retko ko će u toj komisiji biti, a da je pripadnik NOB-a. Nećemo to dozvoliti. Moraju da budu učesnici, porodice i oni koji zaista dobro poznaju istoriju naše države i koji ne insistiraju više na tim bezveznim podelama.
Ne znam u kojoj državi se još uvek toliko insistira na tim istorijskim podelama. Deda od ne znam koga, samo zato što se učlanio u neku levičarsku stranku, je u redu i njegov deda je mnogo doprineo napretku Srbije i oslobođenju Srbije u Drugom svetskom ratu, a mi unuci onih koji nisu bili komunisti, koji su duboko bili antikomunisti, borili se za slobodu Srbije, mi ne smemo ništa da kažemo. Mi moramo i dalje da se stidimo i da prihvatamo sve zarad nekog zajedničkog mira, svaki amandman, i sve da nam bude simpatično i da nam bude sve u redu.
Nisam znala za ovaj amandman. Drago mi je što nas je Vlada spasila podele da glasamo za ili protiv, ali da amandman nije bio usvojen od Vlade Republike Srbije ja ne bih glasala za njega, iako mislim da to objedinjuje oba pokreta, jer borba je bila zajednička protiv fašizma, protiv nacista i protiv nemačke okupacije. Hvala.