Zahvljaljujem.
Mira Petrović, izvolite.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Vreme. Hvala.
Reč ima Aleksandar Martinović, kao predlagač. Izvolite.

Replika.

Vreme. Hvala.
Reč ima Aleksandar Martinović.

Poslaniče, nemate sada mikrofon, pa niko ne čuje šta dobacujete.
(Vojislav Šešelj: Majo, lukava si kao lisica.)

Poslaniče, ne možete tako da se izražavate.

Dobro, ja sam lukava, ali nema veze.

Poslaniče, meni se obraćajte.

Poslaniče, molim vas da se mi vratimo na temu, a vaše istorijske diskusije sa poslanikom Šešeljem drugi put.

Ova rasprava više ne zadire u sadržinu zakona. Ovo je više rasprava o izboru Vlade i spoljnopolitičkim ciljevima Vlade.
(Vojislav Šešelj: Reč je o nadležnosti.)
Nema o nadležnostima.
(Vojislav Šešelj: Pa on je govorio o nadležnostima.)
On je vama odgovarao kao predlagač.
(Vojislav Šešelj: Nije tačno.)
Jeste. On je predlagač.
(Vojislav Šešelj: Hoću li dobiti pravo na repliku?)
Dobićete pravo na repliku ako budete replicirali u onome u čemu se niste razumeli.
Koliko sam ja slušala poslanika Aleksandra Martinovića, on je govorio u većini svog izlaganja da je razumeo šta vi govorite.
(Vojislav Šešelj: Nije razumeo.)
Nemojte vikati.
(Vojislav Šešelj: Nisi ni ti razumela.)
Ja nisam ni sporna da razumem, ni ne razumem, nego vas dvojica.
(Vojislav Šešelj: Hoćeš li da mi daš reč ili ne?)
Ne može, zato što mi se obraćate sa ti.
(Vojislav Šešelj: Zbog toga? E, dobro, zapamtićeš ovaj dan.)
Nisam ovo shvatila ozbiljno. Ne misli poslanik Šešelj ozbiljno da mi je pretio.
Razumeli smo se. Nije on meni pretio.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, kao ovlašćeni.

Prelazimo na listu.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Poslaniče.