Replika ili hoćete da pričate o amandmanu?
(Marko Đurišić, s mesta: A ja nemam?)

Ja se izvinjavam, prvo Vladimir Orlić. Niste primetili.
(Marko Đurišić, s mesta: Ko sad vodi sednicu?)

Zahvaljujem.
Izuzetno je važno, da bi radili ono za šta smo i plaćeni i izabrani, da diskutujemo tačno o amandmanima koje imamo ispred sebe. Dakle, nismo mi ovde zabave radi i radi nas, nego, mi smo ovde zbog građana koji očekuju da saznaju šta je suština ovog zakona. Juče i danas imamo pravu priliku, raspravljajući konkretno o amandmanima, da im objasnimo šta je suština ovog zakona.
Predlagač je podneo amandman očigledno reda radi, jer on ne želi da govori o amandmanu, već želi da svakodnevnim ponavljanjem da će neko da zapošljava stranačke aktiviste ili članove Srpske napredne stranke, da to prosto uđe u uši građanima kao neka neverovatna opasnost po njihov mir, kućni red, čišćenje stepenica, menjanje sijalica.
(Marko Đurišić, s mesta: Jel to po amandmanu?)
Jeste, po amandmanu.
Ja bi molila samo da ne viču poslanici kada neko pokušava da običnom građaninu u Novom Sadu objasni šta će se to strašno desiti usvajanjem zakona, odnosno odbijanjem ovog amandmana, koji nema baš nikakvu suštinu.
Znači, neki strašni ljudi će doći i menjaće sijalice, čistiće stepenište, vodiće računa da li su ispred zgrade kontejneri ispražnjeni ili imamo haos. Evo, ja ću vam navesti primer zašto je bitno da ovo bude baš ovako uređeno kako u skladu sa članom 56.
Jedan običan primer iz običnog života moje zgrade. Jedno vreme smo imali predsednika kućnog saveta koji je bio komšija, kako je to još 1945. godine od Tita uređeno, pa ništa nismo menjali i komšija odlučio više ne može da se suoči sa tim problemima. Dao je ostavku i mi smo ostali bez predsednika kućnog saveta, a neko mora to da radi.
Pritom, oduvek od kako znam za sebe mi smo plaćali predsednike kućnog saveta i deo naknade išao je njima. Dobro jutro onima koji to nisu doživeli, možda žive u kućama ili u nekim sredinama gde ne postoje zgrade. To nije greh, ali se raspitajte kod nas koji živimo u običnim stambenim zgradama. Šta smo uradili? Ministarka je navela pozitivan primer u Novog Sada. Morali smo da imamo predsednika kućnog saveta, morali smo da imamo savet našeg ulaza i zgrade. Onda smo uzeli firmu.
Mi smo prezadovoljni kako to firma u ime svih nas radi, a plaćamo ih nešto malo manje nego što smo plaćali tog komšiju koji je do sada radio, jer su oni na tržištu konkurencija su. Mi smo izabrali firmu koja nam izgleda dobro, mladi ljudi rade tamo, nekako su se organizovali uzeli su iz sveta taj dobar primer i mi očigledno nećemo morati da po članu 56. dajemo upravljanje profesionalnom upravniku, jer dobro rade ova deca, ovi mladi ljudi, svoj posao. Mi se samo njima obraćamo. Više se ne raspravljamo međusobno kao komšije ko će šta da uradi, meni je curila voda od komšije iznad, nisam mogla da nađem tog predsednika kućnog saveta jer je bio na moru, a sada profesionalca mogu da nađem kad god hoću. Zovem ga u ponoć. Zovem ga u dva.
Mi se ne svađamo više kada je buka u stanovima, jer ne radimo to sami, ne kucamo komšijama na vrata, to radi šef te firme koga su oni odredili, jednu određenu ličnost u toj firmi u ime svih nas. Mi divno živimo. Pijemo kafu, javljamo se jedni drugima, nemamo više nikakvih sukoba međusobnih. Povremeno se okupimo zajedno sa njima i raspravimo šta bi to moglo da bude još bolje u zgradi. Pre nekoliko meseci smo se dogovorili da fasadu okrečimo posle dužeg niza godina i to je dobro. Srpska napredna stranka uopšte nema čega da se stidi. Imamo dobar, moderan, evropski zakon pred nama.
Dajte, nemojte da se bojite stalno promena. Nemojte da se bojite toga što će neko umesto nas da radi svoj posao i nešto da zaradi. U čemu je problem? Pa, nismo ni mi ovde altruisti koji dolaze tako. Svako u ovoj državi, svuda u svetu hoće da osnuje neku firmu malu, nešto da radi, nešto da zaradi, a da mi konzumenti tih usluga budemo jako zadovoljni. To je suština koju hoće da čuje običan čovek. Neće on da čuje zapošljavaćete članove Srpske napredne stranke. Koliko ja znam, predlagači amandmana tvrde da su popularniji, da ih narod više voli.
Možda će biti izbora, ne znam, ali stalno po lokalnim samoupravama su izbori. Znači, oni će pobediti, imaju većinu građana Srbije iza sebe, pa po njihovoj logici kako predlagač obrazlaže ovaj amandman, svi će članovi Dveri biti ovde zaposleni. Ali, mi nemamo ništa protiv, to su građani Srbije. Prema tome, oni će naći taj posao, ali nije u tome.
Suština je u tome da uredimo naše zgrade, da uredimo mesta stanovanja, da počnemo da ličimo na sav pristojan svet koji nas okružuje. Eto, sad mislim da je moja komšinica razumela da ne treba da ne spava noću, jer će doći neki zli ljudi u njenu zgradu, nego može mirno i dalje da me zove na kafu ujutru, jer će biti sve u redu i praktično ništa se neće promeniti u odnosu na ono što mi već primenjujemo samo bez ovog zakona. Hvala vam puno.

Član 103. ste povredili, jer poslanik Đurišić nije uopšte govorio o povredi člana koji je naveo, mislim da je 106. rekao, mislim 106, ništa nije rekao o 106, a član 103. znači da on nema pravo na repliku. On je replicirao, sve vreme je želeo građanima Srbije da protumači moje reči koje su bile vrlo jasne.
Mene običan građanin Srbije sasvim dobro razume, poštovani predsedavajući, nije potrebno da me poslanik Đurišić tumači. Ja ne znam zaista predsedniče da govorim tako misaono, umno, intelektualno, kao što govore ovih dana predlagači amandmana. Ne znam da govorim o strahovima građana Srbije, o nadama, ja znam da govorim o ličnom iskustvu. Ja sam vrlo jasno rekla predsedniče da će ovi ljudi koji već uređuju moj ulaz i moju zgradu sada samo dobiti licencu i nastaviti da rade svoj posao. Ali, ne znam, nisam toliko intelektualna, fina, prefinjena, ne umem da govorim u maglama, umem da svaki dan ponavljam neistinu da će to raditi članovi jedne partije.
Ja sam samo rekla da će to uskoro po tome raditi članovi neke druge partije, a zaista čula sam i dobacivanja, dakle član 27. predsedniče, neću se javljati. Vi vodite ovu sednicu i neko traži da vi i ja više ne vodimo ove sednice, razgovaraćemo o tome kada bude amandman o Deda Mrazu na sledeći zakona. Mislim da je preuranjeno. Hvala.

Ne, zato što smatram da ne možete vi baš sve da znate šta će izgovoriti govornik.

Ne treba mi pravo na repliku, ja ću o amandmanu. Nema potrebe da zloupotrebljavamo Poslovnik, pa da stalno ovde repliciram.

Ja ću kroz amandman da kao običnoj građanki poslanici objasnim kako Novi Sad nije nikakav Legolend. Novi Sad je pristojno uređen grad koji se trudi da neke nove stvari svaki put usvoji, jer žele lepo i pristojno da žive, tako da je to zaista jedan dobra primer i ja želim da se zahvalim i ministarki što je navela Novi Sad kao jedan od gradova koji nisu savršeni, ali teže ka tome da lepo i pristojno živimo i da nam zgrade budu čiste, da ne bauljamo po hodnicima kada su nam sijalice doživele svoj kratki vek. Jednostavno, mi želimo da imamo profesionalnog nekog menadžera koji će upravljati zgradama, jer preko 50% zgrada u Novom Sadu već uveliko ima privatne firme koje zamenjuju one već prevaziđene predsednike kućnog saveta.
Da, Novi Sad zaista nije Legolend, to je jedna igračka koju možete da porušite i da napravite kako hoćete, pa onda rušite itd, a mi smo rušenje imali pre nekoliko godina i nadam se više nikada. Živim u Novom Sadu, koji je prestonica kulture 2021. godine, prestonica mladih 2019. godine, i vama želim, uvažena poslanice, da živite u tako pristojnom i lepom uređenom gradu. Ne znam gde živite, ne znam odakle ste, ali kada budete usvojili ovaj zakon komšije će vam biti zahvalne što će biti reda u njihovim ulazima. Mi ćemo svakako, ako hoćete, objašnjavajući ove amandmane zašto smo za ili protiv, najbolje da fotografišemo kako nam sada izgledaju kuće, zgrade, naše okoline i onda će neko od nas možda i prestati da bude toliko protiv, protiv samo zato što je to iz Vlade Republike Srbije, premijera Aleksandra Vučića i ministarke Zorane Mihajlović. Pa dobro, potpišite vi neki dobar zakon, mi ćemo podržati ovako nešto, u svakom slučaju, bez obzira ko će da predloži. Ne možemo da usvojimo amandman, jer potpuno gubi smisao ovaj zakon ako ga usvojimo.

Ma kakva replika, samo po amandmanu.
Znači, da bi objasnila, kolegi, da bi objasnila ljudima koji žive u Čačku. Ne treba ništa da se bojite, znači i sada srećemo nepoznate ljude po gradu, koji nam čiste zgrade, ulice, koji odnose i donose, ne znam đubre i kontejnere, koji kreče. Ja i građani Srbije ne poznajemo lično te ljude. Znači nema straha.
To što vi kažete da se neko boji u Čačku. Čačani su vrlo hrabri ljudi, odlučni ljudi, kada budu videli tog nekog prinudnog upravnika, oni neće umreti od straha. Tako da tu nema nikakve bojazni. Ne zastupate vi čitav Čačak, srećom, tako da vrlo mali broj ljudi ćete vi razuveriti, odnosno poslanik koji je podneo amandman, da nečega treba da se boje. Treba da se boje samo reda, koji nisu bili u stanju sami da sprovedu. O tome se radi u članu 57, koji vi, najlakše vam je da ne bi čitali čitav amandman, da brišete čitav član. To je najlakše.
Znači, tu se kaže, znate šta je prinudna uprava? Prinudna uprava je nešto što se uvodi samo ako nešto ne funkcioniše. Znači, ako sve funkcioniše, nema prinudne uprave. Ne znam kako drugačije da objasnim, uvaženom poslaniku. Ako je to uopšte podneto.
Onda ta prinudna uprava, upravnik, taj strašni čovek ili žena, rade prijavu za upis stambene jedinice, ne znam, biraju novog upravnika itd. Ko zove tog upravnika i kako se postavlja upravnik? Ako pozove vlasnik posebnog dela, neke stambene jedinice. Ne dolazi strašni čika sam. Znači, mora da ga pozove neko od stanara, znači onaj najhrabriji, koji nema taj strah od nepoznatog čoveka, zvanog prinudni upravnik ili inspektor, koji se takođe ne boji tog čoveka.Vrlo je jednostavno, ako imate želju da razvijate strašan strah kod dela građana Čačka, da im to objasnite na ovaj način. Samo na taj način.
Hvala vam što se slažete samnom, da Srbija treba da bude uređena i zato nemojte da brišete ovaj zakon, nego se pridružite ovome, pridružite se edukacijama građana, jer 1945. godine nismo uspeli sami, nismo uspeli sami. Hajde, da napravimo izložbu kako izgledaju naši gradovi, naše ulice, naše zgrade, većina. Hajde, da budemo jednom iskreni prema sebi. Tamo gde nema sloge, gde nema dogovora, dolazi prinudna uprava. Tako se uvode prinudne uprave i u lokalne samouprave kada se mi svi isvađamo.
Nemojte da podstičemo naše građane da ne budu, kao ljudi u nekim evropskim zemljama, gde nema potrebe da se mi svađamo, to će neko u naše ime da uradi, neki profesionalac koji samo radi svoj posao. Da li ću ga poznavati, ili neću ga poznavati? Mene to uopšte ne interesuje. Stvarno ne znam ljude koji ulaze i izlaze iz moje zgrade. Nisam paranoična.
Ali, zaista ako ne možemo mi nešto da uradimo, onda će inspektori, ili jedan od stanara koji nije zadovoljan pozvati, napisati podnesak, dve-tri rečenice i odlučiće se o tome da potrebna prinudna uprava, da odradi neke osnovne mere.
Hvala vam. Znači ne možemo da prihvatimo, ovo član 57. – briše se, kad bi se izbrisalo ponovo bi mi svi ovde bili za ostanak haosa i lošeg stanja upravljanja zgradama u Srbiji. Prema tome, ne možemo da prihvatimo ovo.

Kolegi nema pomoći, neće da razume uopšte. Znači, ja sam govorila o Novom Sadu tamo gde nije bilo mogućnosti da se složimo i dogovorimo da to radi neko od nas. Jednostavno, 21 vek, ljudi su jako zauzeti. I, došli smo u škripac nije imao ko da popravlja, da vrši popravke, zove majstore i tako dalje, koji su takođe nepoznata lica, nemam pojma ko mi ulazi, popravlja grejanje, bojler kada se pokvari i tako dalje. Možda u manjim sredinama se svi znaju pa znate ko je ko, ali u većim ne.
Uvaženom kolegi da kažem, nije tako samo u Novom Sadu, bila sam podstanar do pre nekoliko meseci na Novom Beogradu i ta zgrada je već primenila odredbe ovog zakona i angažovali su privatnu firmu. Tako to funkcioniše ovde.
A da vam kažem nešto, nema prinudni upravnik ne upada prvo, otključaćete mu vrata, a drugo, nema potrebe za prinudnim upravnikom, poslaniče, molim vas, samo malo se zamislite. Prinudna uprava znači da nešto ne funkcioniše. Ništa od te vaše sloge, ako vam treba prinudni upravnik. Ovo je samo odredba zakona, dakle, član 57. predviđa kada se vi u toj vašoj idili prestanete da se slažete onda neko zove prinudnog upravnika i gle čuda, u članu piše da će to uraditi neko baš od vas, od komšija. Prema tome, niko ne upada sa ulice, nema pojma jer živite u slozi ili ne živite u slozi.
Jednostavno vi znate šta je suština ovog zakona. Vi znate šta piše u članu 57.
Ubeđena sam da ste dovoljno intelektualni, inače ne bi vas izabrali ovde, da shvatate ovaj zakon. Dovoljno ste i intelektualni da hoćete da širite strah među običnim svetom.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Reč ima narodni poslanik Krsto Janjušević.

Na član 57. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Goran Bogdanović, Nenad Konstantinović i Zdravko Stanković.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hoćemo sad na amandman koji vam je usvojen?

A imate špijuna u zgradi?

Dvesta dinara mesečno.

Hvala. Vreme vam je prošlo.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.