Poslaniče, ja strašno kršim Poslovnik u ovih 12 minuta i bojim se da će mi poslanici ostali osim vas zameriti jer strašno kršim Poslovnika. Puštam vas da pričate o čemu god hoćete …

A vi ste neko ko mene stalno opominje da poštujem Poslovnik i da sam vrlo fleksibilna.
Sada pokušavam prema vama da budem fleksibilna, ali bojim se da će mi druge poslaničke grupe strašno zameriti …

Meni je stalo da mi ne zamere poslanici tako nešto više od dva puta dnevno.

Gde?

Koje godine?

Dobro. Da li je to …

Molim vas poslaniče, da bi došli do istine …

Poslaniče ja ne predlažem.
Istine radi, lepo i polako da objasnimo građanima Srbije …

Vi stalno mene nešto pitate.

Aha, pa stalno govorite – zašto ja, pa zašto ja.

Ne mogu da stavim na dnevni red nešto što nije predloženo. Predloženo je nešto stoto. To je kao kada bi me pitali – zašto ćemo sutra da raspravljamo o zakonima iz resora ministarke Zorane Mihajlović, a vi me stalno pitate gde je Ivan Tasovac. Eto tako deluje ova rasprava.

Nisam vam oduzela reč, nego recite šta imate da kažete o dnevnom redu, o tački o predloženim kandidatima.
Znači, to je pravo jedne političke partije koja je parlamentarna da menja svoje članove te i te sa drugima, što je ona i pravno politički učinila, a vi stalno spominjete nekog čoveka koji nije na dnevnom redu. Biće možda, ali to je stvar predlagača.
To je na nivou kao kada bi mi ostali pitali – zašto neko ne zameni Borka Stefanovića? Ne mogu to da dozvolim. Zašto je on član nekog odbora kada svi očekuju da ne bude član tog odbora? Ipak smo mi različite partije. Svako radi ono što smatra za shodno da je dobro i oportono politički za svoju stranku, a vi se sada mešate u rad jedne političke partije i političke grupe ovde, poslaničke grupe.
Prema tome, ne mogu da dozvolim, stvarno ne mogu da dozvolim, jer će rasprava sada biti i u drugom smeru isto takva. Pitaće neko nekog – gde su neki vaši poslanici, što ne menjate ovog za onog?
(Marko Đurišić, s mesta: Ne mogu …)
Znam da ne možete, ali vaša je tendencija da i dalje govorite ono što nije na dnevnom redu.
(Marko Đurišić, s mesta: To jeste problem.)
Jeste. Poznajemo se dovoljno.
(Marko Đurišić, s mesta: Molim vas da razmislite i da mi uključite mikrofon.)
Razmisliću.
Dakle, koliko znam, na dnevnom redu su gospodin sa moje leve strane, sekretar parlamenta i gospođa Jana Ljubičić. Niko drugi.
(Marko Đurišić, s mesta: Ja vas molim da mi date reč. Veoma sam u temi.)
Vi uopšte niste u temi.
Sada ću vam dokazati.

To nije na dnevnom redu. Duboko vam se izvinjavam. Sigurno ćete imati prilike da govorite još …
Jel vama ne smetaju kandidati ovi? Nemate ništa da kažete o njihovoj biografiji, o bilo čemu?

Jel nisu dostojni tog mesta?

Javnosti radi da ponovim da zaista ne mogu stavim na dnevni red nešto što mi niko nije predložio.
Poslaniče, vi ćete me podučiti kako se to radi. Možda je to bilo nekada u ne tako davnoj prošlosti stavljati na dnevni red nešto što ti niko nije predložio.
Da li je tako poslaniče?
(Marko Đurišić, s mesta: Nisam obratio pažnju na ono što govorite.)
Žao mi je što ne obraćate pažnju na ono što predsednik pokušava da vam objasni.
Ko se još javlja za diskusiju?
Predlagač, izvolite.