Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7949">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Ako ste pismeni, gospodine Albijaniću, daću i vama jedan primerak ovoga da pročitate, da ne kritikujete paušalno vi mene. Nemojte to vreme, dok me prekidate i zaustavljate, da mi uzimate u obzir.
Drugi poverilac, Beogradska banka a.d. u stečaju, Beograd. Ovo je napisano i potpisano 31.3.2003. godine. Isti je tekst, samo u ime Beogradske banke (ono je bilo za Investbanku), isti datum - 31.3.2003. godine, isti potpis - Miroljub Labus.
Jugobanka a.d. – isti datum, isti tekst, 31.3.2003. godine, isti potpis - Miroljub Labus.
Međutim, neki drugi poverioci, koji su takođe državni, ali gde nemaju uticaja ni Labus, ni Dinkić, ni Vlahović, ni Đelić, ni Pitić, sasvim se drugačije izjašnjavaju.
"Dunav osiguranje" osporava privatizaciju ovako kako je započelo Stečajno veće i traži da se likvidacija sprovede, a oni namire. Do dana-današnjeg to nije namireno. Isto je i sa ŽTP Beograd. Slično mišljenje daje i Naftna industrija Srbije.
Međutim, u postupak likvidacije Sartida ide se tako što se prodaje samo deo Sartidove pokretne i nepokretne imovine. Znači, nema potpune kupovine Sartida za 21.300.000, a onda sve prateće objekte, povezana pravna lica, za bagatelu kupuje ''Ju-Es stil'' za još 2.700.000 dolara. Luku Smederevo, Valjaonicu hladnih limova itd. – kupuje za bagatelu.
Neko bi rekao: pa dobro, ako je toliko dugovao, prodajte ga, pa ćete na osnovu para koje dobijete da namirite dugove. Slažem se da je i to moguće. Ajde da kažemo da je tako. Međutim, sporazum koji je potpisan između Vlade Republike Srbije i ''Ju-Es stila'' kaže sledeće: obaveza je Vlade Republike Srbije da obešteti ''Ju-Es stil Balkan d.o.o'' i pruži mu potrebnu pravnu pomoć u vezi sa svim gubicima i troškovima nastalim zbog neizvršenja obaveza Vlade Republike Srbije koje su preuzete sporazumom o saradnji kao i nastalim po osnovu svih obaveza i potraživanja proisteklih iz Sartidovog poslovanja u periodu pre datuma kupovine.
Znači, dame i gospodo narodni poslanici, prodali smo Sartid za 21.300.000 dolara, a treba da izmirimo obaveze prema: ŽTP Beograd - 551.000.000 dinara, Tehnogas - 275, EPS - 237, NIS - 183, NIS-Novi Sad - 122, Metaleks Beograd - 99, Dunav osiguranje - 74, Duferko Adrija..., pazite, za 21.300.000 je prodat. Samo njima Vlada Republike Srbije treba da plati 64.000.000 evra, a prodali ste Sartid za petnaest miliona evra. Prodali ste ga za pet puta manje nego što duguje samo jednom dužniku i što je plaćeno iz budžeta Republike Srbije, parama građana Republike Srbije.
Da se javim po sledećem amandmanu, gospodine Albijaniću?
Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada, izgleda, pokušava da se opravda pred građanima Srbije za sve ono što je radila u proteklih sedam godina pa, evo, sada, navodno, daje neke besplatne akcije, odnosno nekakav novac.
Međutim, to je samo sitnica spram onoga što su do sada oteli od građana Srbije, a traže mandat na nekim narednim izborima kroz jednu ovakvu akciju, da i ono što je preostalo, a i toga još uvek ima dosta, nastave da otimaju od građana Srbije.
U prilog tome, mogu da pokažem na jednom primeru kako to radi naša Agencija za privatizaciju. Uzećemo za primer privatizaciju "Zastava prometa" iz Beograda, koji je privatizovan u korist "Verano Delta grupe".
Kaže se da se ugovorom koji je sklopljen sa Agencijom ''kupac obavezuje da će u roku od 12 meseci investirati u osnovna sredstva iznos od 34.460.000 dinara; za svaku od dve godine od dana zaključenja ugovora utvrditi dividendu u iznosu od najmanje 10% dobiti za akcionare i dodatnih 5% za zaposlene; u roku od 13 meseci dostaviti Agenciji za privredne registre potvrdu revizora da je investirao ugovoreni iznos u subjekt privatizacije; u roku od dve godine obezbediti kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti; uzdržati se od prodaje, prenosa ili na drugi način otuđenja osnovnih sredstava Društva u iznosu većem od 10% u periodu od jedne godine; da će se u periodu važenja ugovora uzdržati od hipotekarnog opterećenja osnovnih sredstava subjekta privatizacije, osim u slučaju pribavljanja sredstava čiji će korisnik biti subjekt".
Znači, tako je to izgledalo kada su sklopili ugovor o privatizaciji 30.12.2005. godine. Kakvo je sada stanje? Novi vlasnici nisu investirali u subjekt privatizacije ugovoreni iznos ni posle 12 meseci od isteka roka, već su to pokušali da simultano prikažu kroz delimične investicije u korist drugog privrednog društva "Delta automotors", čiji je vlasnik jedan od osnivača kupca subjekta privatizacije.
Kako to rade? Vlasnik nekog preduzeća koje već postoji i koji se u postupku privatizacije pojavljuje kao fizičko lice, znači kao građanin, otkupi nešto u postupku privatizacije, u ovom slučaju "Zastava promet", a onda kao investiciju prikaže sredstva ili robu koju je od svog preduzeća navodno dao privrednom subjektu koji je predmet privatizacije, o tome obavesti Agenciju, a onda novac ili tu istu robu vrati svojoj firmi koja je to uradila za njega ili drugoj, koja je ćerka njegove firme.
Tako to radi novi vlasnik, recimo, kada je u pitanju ''Zastava promet''.
Međutim, interesuje me koliko takvih gluposti oko privatizacije ima na teritoriji Republike Srbije i koliko je Agencija intervenisala kada su ovakve zloupotrebe u pitanju. Samo ću da navedem nekoliko primera šta se sve koristi da bi se prikazalo kao investicija, da bi opravdali taj trošak.
Novi vlasnici preduzeća kao investiciono ulaganje prikazuju krečenje. To i Vlada Republike Srbije pokušava kroz NIP.
Onda troškove krečenja prikazuju kao da su angažovali treće lice koje će to da uradi, to prikažu kao investiciju sa ko zna koliko novca, a jedini trošak im je farba, kreč ili šta već, četke i radnici koji već rade u tom preduzeću a moraju da obave i taj posao. Pozovu ove iz Agencije da pregledaju - vidite kako smo lepo okrečili, to je investicija, krečenje. Ovi kažu - jeste, priznaćemo vam toliko i toliko - i idemo dalje.
Kakav još primer zloupotreba ima? Pre privatizacije je vlasnik nekog subjekta privatizacije kupio automobil. Kada dođe vreme da investira u firmu, on svoj automobil, koji je kupio pre godinu ili dve dana, prikaže kao investiciono ulaganje.
Neka mi neko objasni kako službeni automobil može biti investiciono ulaganje. Razumeo bih da se radi o transportnom preduzeću, pa je ovaj imao svoje kamione pre nego što je privatizovao transportno preduzeće i sad ta svoja transportna vozila daje kao osnivački ulog u subjekt privatizacije, ali kako automobil može da bude investicija koja može da bude predmet privatizacije.
Šta još nisu uradili kada je u pitanju Zastava Beograd. Nije podelio, odbio je to da učini, ugovorenu dividendu akcionarima i zaposlenima (ovima što ćete navodno da im date neke pare) iako je u 2006. godini subjekt privatizacije ostvario dobit, a na tu nepravilnost smo ukazali na skupštini akcionara. Na skupštini akcionara je ukazano da dobiti ima i da se radnicima koji imaju pravo na akcije i pravo na dividendu - dividenda isplati.
Dana 19.3. dostavljaju potvrdu revizora, izveštaj sudskog veštaka, a pri veštačenju nije objavljeno, nisu otvorili preko 90% fabrički zapakovanih paleta. To je ona priča o robi. Dovezli smo robu, pozvali, eto, utvrdili smo da je to investicija, nismo ni otvorili kutije, možda smo i vratili dobavljaču, ali je bitno da je to Agencija već registrovala kao investiciju, mada ta investicija nikad nije zaživela u subjektu privatizacije.
Bitno umanjuje kontinuitet poslovanja preduzeća. Ovde je rečeno da barem dve godine mora da održi kontinuitet. Firmu je napustilo preko 150 radnika, ostali su bez posla zato što nisu primali plate ili su plate bile niže nego što su bile pre privatizacije.
O svemu tome je obaveštena i Agencija, a sadašnji ministar u Vladi Republike Srbije Predrag Bubalo na veštački način održava ovu grupaciju Delta-Verano, ili Verano-Delta, pretpostavljam da su to neki od ovih što su kupili Robne kuće Beograd, pretpostavljam da je to nešto slično ili isto.
Znači, ni posle dve godine nisu ispoštovane odredbe ugovora o privatizaciji. Direktno je oštećen subjekt privatizacije, direktno je oštećena Republika Srbija, direktno su oštećeni radnici subjekta privatizacije i mali akcionari.
Na sve to Vlada Republike Srbije, umesto da ih zaštiti, da raskine ugovor o privatizaciji, da traži naknadu štete koju je privredni subjekt, predmet privatizacije pretrpeo, još veštački produžava rokove mimo odredbi ugovora i mimo odredbi Zakona o privatizaciji, koji je loš, ali čak ni te uslove, koje predviđa jedan tako loš zakon o privatizaciji, nije u stanju da ispuni.
Tako to izgleda kad vi privatizujete. A sad pričate narodu kako ćete im dati nekakav novac.
Počeo sam svoju priču, kada su ovi zakoni u pitanju, o Sartidu. O Sartidu ću još mnogo toga da pričam, verujem da će interesovati i ministra Dinkića jer i njega ima u ovoj priči sasvim dovoljno. Međutim, samo na nekoliko primera pokazaću kolike su tu zloupotrebe bile kada je Sartid u pitanju.
Stečajni postupak je otvoren nad Sartidom. Predsednik veća je sudija Dušan Marčićev, sudije Mile Đorđević i Marija Elizabeta Štulić, kao članovi veća. Pričao sam u svom prvom izlaganju kako su izigrani građani, država, javnost. Još ću o tome da pričam, ali ovo je početak tog stečaja.
Kada je Sartid prodat ''Ju-Es stilu'', onda se sačinjava novi ugovor, sporazum, gde se obustavlja stečajni postupak protiv Sartida, i to 9.7.2003. godine. Evo šta kaže: ''Obustavlja se stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika Sartid a.d. u stečaju iz Smedereva, Goranska br.12, nastavlja se stečajni postupak protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik Branislav Ignjatović iz Beograda'' – kasnije ćemo i o tom čoveku da popričamo, da znaju građani Srbije, vi iz DOS-a znate ko je taj – ''radi namirenja stečajnih poverilaca, ovlašćuje se stečajni upravnik Branislav Ignjatović iz Beograda da preduzme potrebne radnje kod nadležnog suda radi upisa promena nastalih usled prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica u sudski registar''.
Međutim, ovo ovako kad se čita, izgleda da i nije važno. ''Podneskom od 25.6.2003. godine stečajni upravnik stečajnog dužnika Sartid a.d. u stečaju iz Smedereva predložio je da sud obustavi stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Naveo je da je između dužnika i kupca ''Ju-Es stil Balkan d.o.o.'' zaključen ugovor kojim su regulisani međusobni odnosi o načinu izmirenja kupoprodajne cene. Dana 9.7.2003. godine stečajni upravnik je dostavio dopunu predloga za obnovu stečajnog postupka nad dužnikom uz koje je dostavio i bankarsku garanciju.''
Pre samo nekoliko minuta rekao sam ko je otpočeo stečajni postupak. Znate li ko je potpisao ovo rešenje? Predsednik stečajnog veća (samo, kako sad on?) Goran Kljajević. Znači, nije sudija i predsednik stečajnog veća onaj koji je vodio postupak, nego je sad neki drugi, koji uopšte nije vodio ovaj postupak do donošenja ovog rešenja.
Da li znate ko je Goran Kljajević? Da li treba o tome da vam pričam? Taj je bio i hapšen zbog te stečajne mafije. Otkud sad on u predmetu Sartid, kad je čitava Vlada bila upletena oko privatizacije Sartida. Otkud sad on tu?
Da se vratimo na početak. Dana 8.3.2002. godine u Smederevu je potpisano pismo s namerama za strateško partnerstvo između Sartida i ''Ju-Es stila Košice'' iz Slovačke.
Znači, ovde nema reči o američkom partneru. Potpisom to pismo overava i Vlada Republike Srbije, tadašnji ministar za privatizaciju, sadašnji narodni poslanik Aleksandar Vlahović, a svečanom potpisivanju prisustvuju i sada pokojni premijer Zoran Đinđić, Nemanja Kolesar, kao šef Đinđićevog kabineta, gospodin Živomir Novaković, direktor, Džon Gudiš, predsednik ''Ju-Es stila Košice'', i Vilijam Montgomeri, ambasador SAD u Srbiji i Crnoj Gori.
Tako počinje priča. Kako su građani Srbije prevareni i opljačkani za preko milijardu dolara, čućemo danas iz ove dokumentacije koju imam i za sve što kažem imam dokazni materijal.
Međutim, još krajem 2001. godine, početkom 2002. godine, američki menadžeri su nezvanično preuzeli rukovođenje Sartidom, čak dok je bio u stečaju. Sklopili su ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, gde ''Ju-Es stil Košice'' imaju monopol i pravo na eksploataciju opreme i pogona Sartida u narednih pet godina. A onda pričate o privatizaciji. Pa već ste ga privatizovali, što je suprotno zakonu jer je već tada bio u stečaju.
Da istaknem samo činjenice da je 1998. godine proizvodnja u Sartidu bila na nivou 100.000 tona čelika mesečno, za vreme i odmah posle bombardovanja, 1999. godine, u Sartidu se proizvodilo oko 50.000 tona mesečno, da bi kad ste vi došli na vlast i imenovali Živomira Novakovića za novog generalnog direktora proizvodnja pala na 19.000 tona. Toliko o ekspertima iz DOS-a.
Sredinom maja 2002. godine na adresu Sartida i Vlade stiže pismo gospodina Mitala Lakšmija, Indusa i vlasnika ''LNM grupe'', koji ističe svoje interesovanje za kupovinu Sartida sa znatno boljim uslovima i referencama. Vlada i Sartid ne odgovaraju na to pismo.
''LNM grupa'' je multinacionalna kompanija u industriji čelika, rangirana kao druga u svetu. Prema izveštaju organizacija koje se time bave, poseduje čeličane u Meksiku, Kanadi, Trinidadu, Tobagu, Nemačkoj, Indoneziji, Irskoj, Rumuniji, Kazahstanu i drugim zemljama. Za kupovinu rumunske železare "Sideks" lobirao je premijer Velike Britanije Toni Bler, a železaru u Tobagu su samo za jednu godinu napravili profitabilnom, objavljeno je u više stručnih listova. Veliko iskustvo su stekli kupovinom železara u zemljama u tranziciji.
A da vidimo ko je taj ''Ju-Es stil'' kome ste poklonili Sartid. Ne prodali – poklonili! Vlada Republike Srbije ''Ju-Es stil'' predstavlja kao najvećeg svetskog proizvođača čelika. Netačno, jer zauzima tek 10. mesto u svetu, godišnji promet je petnaest miliona tona godišnje.
Dobro, gospodine predsedavajući, neću da insistiram da vi kršite Poslovnik.
Izlaziću i dalje po predmetu Sartid, da prezentujem građanima Srbije dokaze šta radi i ova, i ona prethodna vlada, i prva vlada DOS-a. Verujem da je građanima Srbije ovakvih vlada dosta.
Građani Srbije imaju pravo da istaknu u svetu gde god da su – ko su i odakle su, da se ne stide zemlje iz koje su došli, kao što to sada čine, da se ponose svojom kulturom, istorijom i tradicijom, a ne da se stide, kako vi to želite.
Mislim da će tako narod i da odluči na izborima 20. januara, da za predsednika Srbije imaju čoveka kojim će da se ponose i da će svim srcem glasati na prvom mestu za Srbiju, za svoje porodice, za pokoljenja i za Tomislava Nikolića.
Da nastavimo priču o Sartidu. To jeste tema, jer se prikazujete kao neka vlast koja će nešto da da građanima, a ja tvrdim, kao i čitava Srpska radikalna stranka, potvrdiće vam to i građani 20. januara, da ste ih pokrali i da je ovo samo jedan mali deo onoga što vraćate da biste im krali još više.
''Ju-Es stil'' van Amerike posluje samo u Slovačkoj i Košicama. Kupili su tu železaru za 60.000.000 dolara, uz investicionu obavezu od 700.000.000 u roku od deset godina, zabranu otpuštanja radnika u roku od deset godina, uz prihvatanje svih dugova od oko 325.000.000 dolara, a pri takvim uslovima ni posle tri godine nisu uspeli da ostvare proizvodnju veću od 45% kapaciteta. Toliko o tome kako je ''Ju-Es stil'' mnogo dobra fabrika koja je, eto, najveći izvoznik u Srbiji.
Stečajni postupak otvara se 30. jula 2002. godine, sa nadležnošću Trgovinskog suda u Beogradu, pod brojem 7035/02 i sa stečajnim sudijom Milanom Markovićem. Otkud to da Kljajević potpiše da Sartid, odnosno ''Ju-Es stil'' više nema obavezu prema poveriocima?
Samo jedan primer ću vam reći – 45.000.000 evra je obaveza Sartida prema Fondu za razvoj. Prodali ste Sartid za petnaest miliona evra. Trideset miliona evra našeg Fonda za razvoj, preko potrebno, opljačkano je. Da ne pričam o bankama koje ste zatvorili, da ne pričam o drugim dugoročnim posledicama jednog takvog postupanja.
Evo, ministra Dinkića ne interesuje to što je omogućio zatvaranjem četiri banke. Da vam pročitam koje su bile obaveze Sartida prema tim bankama koje ste otpisali ''Ju-Es stilu''. Ako treba to da čitam ponovo, nema problema, doći ćemo i na to, ali evo: Invest banka - jedna milijarda; Beogradska banka (i tu ste banku zatvorili) - 180.000.000 dolara; Jugobanka - 24.000.000 dolara. Sve te banke ste zatvorili navodno zbog neefikasnog, nerentabilnog poslovanja, jer za njih, zato što su toliko prezadužene, nema nade i, eto, da bi se država spasila ino-kredita. Pre će biti da ste banke zatvorili da biste Sartid prodali za mali novac.
Da se vratimo dokaznom materijalu. Otvara se stečajni postupak sa stečajnim sudijom Milanom Markovićem, predsednikom stečajnog veća, sudijom Dušanom Marčićevićem, a za stečajnog upravnika se imenuje Branislav Ignjatović, bez dana radnog staža i iskustva u vođenju firmi, a kao preporuka za tu funkciju je samo – šta? Kumstvo sa Nemanjom Kolesarom.
Ni manje - ni više, kum Nemanje Kolesara vodi vam Sartid. Završio je posao u cementarama, završava posao po brodogradilištima i lukama, ali ne može Kolesar da stigne na sva mesta, pa, eto, i kumovi da završavaju po neki posao, da zarade i oni po neku paru.
Izgovor Vlade glasi da je sud bio brži da uvede stečaj radi blokade računa koji neprekidno traje od 1998. godine nego što je Vlada htela da tenderski proda Sartid. Nije tačno! Trgovinski sud u Beogradu mesno nije nadležan za Sartid i nije mogao da pokrene stečajni postupak da ga neko iz Vlade Republike Srbije nije podržavao u tome.
Mesno je nadležan Trgovinski sud u Požarevcu, što će kasnije da se vidi iz dokumentacije. Jer, kad ste završili najvažniji deo posla, sva ostala dokumentacija je išla preko Trgovinskog suda u Požarevcu, ona legalna, a nelegalno je odradio Trgovinski sud u Beogradu na čelu sa Kljajevićem.
Tadašnji izvoz Sartida je iznosio 150 miliona dolara, a niko ne zna i kriju gde su završile pare od izvoznih poslova i ugovora o prodaji kućišta sa Iranom, sa kojim su početkom 2002. godine, preko Goše takođe, završili veći izvozni program. Šta je sa tim novcem?
U "Službenom listu SRJ" br.43, 9. avgusta 2002. godine, objavljen je oglas o otvaranju stečajnog postupka nad Sartidom i napravljene su neke od povreda stečajnog postupka:
Povreda nadležnosti Trgovinskog suda u Beogradu, u smislu člana 8. stav 1. Zakona. Nije popisana celokupna imovina Sartida i nije formiran početni bilans stanja, prema članu 61. stav 1. Zakona. Ni posle godinu dana nije unovčio imovinu stečajnog dužnika koja nije prodata kupcu, prema članu 61. stav 7. Zakona.
Nije obrazovana stečajna masa danom otvaranja stečaja, prema obavezi iz člana 95. stav 1. Zakona, u koju je morala ući kompletna imovina dužnika - nova, pokretna i nepokretne stvari, akcije, osnivačka prava u drugim preduzećima. Nije utvrđeno šta je s nenaplaćenim potraživanjima za do tada isporučenu robu na domaćem i ino-tržištu i šta je s novcem u Eksim banci.
Tu ima i Eksim banke? To beše ona banka preko koje su krali Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Je l' to beše ona banka gde smo držali devizne rezerve? Jeste. Pa, odakle sada ta banka tu? Kako je nestao novac iz Eksim banke?
Nema podataka ni o tome šta se nalazi u preduzeću Sartid u Nemačkoj, gde je osnivač je Sartid iz Smedereva, a i za druga, povezana preduzeća sa Sartidom, ćerke-firme Sartida, takođe se otvara stečajni postupak. I, gle čuda, opet Branislav Ignjatović za stečajnog upravnika. Pa, čovek je supermen.
U avgustu i septembru ''LNM holding'' upućuje Vladi i stečajnom upravniku dva pisma u kojima ponovo ističe svoju spremnost da učestvuje u privatizaciji Sartida i to s uslovima koji su višestruko bolji od onih koje je nudio ''Ju-Es stil". Nezvanično, nuđeno je oko 350.000.000 dolara i da se plati 50% dugova.
Da je to istina, evo pisma, da vide građani, a upućeno je, čitam: Aleksandru Vlahoviću, tadašnjem ministru za privatizaciju, Goranu Pitiću, ministru u Vladi Republike Srbije za razvoj i ekonomske veze sa inostranstvom, Vladimiru Ćupiću, Stečajnom veću poverilaca, Milanu Markoviću, sadašnjem ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, i stečajnom upravniku Branislavu Ignjatoviću.
Neka vide građani Srbije. Reč je, znači, o ponudi koja je mnogo bolja nego rezultati koje ste dobili kada ste prodali Sartid.
Od 27. do 30. oktobra stečajni upravnik Branislav Ignjatović boravi u Americi radi preuzimanja zlata u vrednosti 500.000 dolara i zlatnog nakita u vrednosti 100.000 dolara. Ali, tog zlata nema, nestalo je. Nestalo zlato. Jer je takođe pred nadležnim organima u Americi poveden stečajni postupak za preduzeće koje je pripojeno Sartidu i koje je raspolagalo zlatom u vrednosti od 500.000 dolara i zlatnim nakitom u vrednosti od 100.000 dolara.
Prilikom primopredaje dužnosti (znači, stečajna masa Sartida sa novim upravnikom) i u kasnijim kontaktima, stečajni upravnik Branislav Ignjatović isticao je da se u Americi nalazi zlato u vrednosti 500.000 dolara i zlatni nakit u vrednosti oko 100.000 dolara i druge stvari, vlasništvo preduzeća ''Metal hemikal korporejšn'', čiji je osnivač Jugometal, odnosno stečajna masa Sartida a.d.
Iz dokumentacije kojom raspolažemo proizlazi da je nad ''Metal hemikal korporejšn'' otvoren likvidacioni postupak pred nadležnim sudom u Americi i gde je Branislav Ignjatović pozvan u svojstvu stečajnog upravnika Sartida a.d. u stečaju radi saslušanja u postupku 30.10.2002. godine. U knjigovodstvu stečajne mese Sartida a.d. zlato u pomenutoj vrednosti nije evidentirano. To je ono što sam čitao o propustima koji su urađeni prilikom otpočinjanja stečajnog postupka nad Sartidom. Slučajno.
Analizom raspoložive dokumentacije došli smo do sledećih saznanja, verovatno opet slučajno: stečajni upravnik Branislav Ignjatović, kum Kolesara, službeno je putovao u Ameriku, u Njujork, u periodu 27-31.10.2002. godine, da ne čitam dalje.
Je l' treba da kažem da zlato i nakit nikada nisu pronađeni, da su nestali, da nikada u stečaju koji se vodio za Sartid to nije proknjiženo i ušlo u stečajnu masu? Verovatno se zlatni nakit i zlato nekim čudnim načinom obrelo kod gospodina Ignjatovića. Verovatno je podeljeno sa nekim, nije to mogao sam, verovatno sa kumom, ali ni taj nije mogao sam – biće da je sa nekima koji su učestvovali u postupku privatizacije Sartida.
Dalje, 8. novembra 2002. godine, kad u stvari otpočinjete drugu fazu poklanjanja Sartida, sklapa se ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između ''Ju-Es stila Košice'' i Sartida a.d. u stečaju.
''Ju-es stil Košice'' i njegova firma u Srbiji dobijaju pravo da tokom pet godina upravljaju celokupnim poslovanjem Sartida uz ekskluzivitet prisvajanja kompletno ostvarenog profita iz tekućeg poslovanja, a pri tom je isključena svaka odgovornost za eventualne štete i gubitke koji mogu nastati u vezi s nadzorom nad operativnim, komercijalnim, administrativnim, računovodstvenim i finansijskim poslovanjem Sartida.
Ako se Sartid proda nekom drugom licu, a ne ''Ju-Es stilu Košice'' u toku tih pet godina, onda je predviđeno da se ekskluzivna prava iz tog ugovora automatski produžavaju za narednih sedam godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ''Ju-Es stil'', odnosno Sartid, privatizovan je još 8. novembra 2002. godine. Sklapanjem ovog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, novi vlasnik, koji bi čak i kupio Sartid, ne bi mogao da uđe u Sartid u sledećih 12 godina.
Znači, Sartid je već privatizovan. Možda bi to novi vlasnik i prihvatio da smo zakupca ''Ju-Es stil'' obavezali i načinili zaštitni mehanizam kako da sačuvamo imovinu Sartida i kako da on snosi troškove i odgovornost za eventualnu štetu koja bi nastala njegovim rukovanjem, odnosno eksploatisanjem pogona Sartida.
Međutim, i pored toga, postoji zakonski problem. Takav ugovor je ništavan u smislu člana 103. Zakona jer je protivan prinudnim propisima, gde se kaže da se u stečaju mogu zaključivati ugovori radi unovčenja imovine stečajnog dužnika i smanjenja eventualne štete i dobrim poslovnim običajima, da svako srazmerno svom ulaganju ima pravo na deo dobiti. Znači, Vlada Republike Srbije i novi stečajni upravnik unapred su se odrekli dobiti koje je ''Ju-Es stil'', odnosno Sartid sa ''Ju-Es stilom'', mogao da ostvari prilikom potpisivanja ovog tehničkog sporazuma. Takav ugovor je i prividan, prema članu 66. Zakona, jer prikriva drugu nameru, prodaju stečajnog dužnika unapred poznatom i privilegovanom kupcu i jednom od poverilaca prema stečajnom dužniku, pa ne može proizvoditi pravno dejstvo.
Znači, da se vratimo na početak. Prvo smo krenuli sa uništavanjem banaka koje su bili poverioci Sartida, na nezakonit način. To je bio prvi korak. Drugi korak jeste pokretanje stečajnog postupka pred mesno nenadležnim sudom. Treća faza je sklapanje ovog poslovno-tehničkog sporazuma, jer on unapred odbija svakog potencijalnog kupca i daje pravo da ''Ju-Es stil'' ucenjuje i Vladu i Veće poverilaca i stečajnog upravnika da je on jedini kupac, pod uslovima koje samo on ponudi i na ni na koji drugačiji način.
Verujem da će građani 2008. godine, 20. januara, voditi računa i o ovome kada budu glasali i ubeđen sam da, zbog ovakvih zloupotreba, jer ova nije jedina, vi na ovim predsedničkim izborima nemate šta da tražite i da će se novi predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić svim srcem zalagati da se s ovakvim zloupotrebama prekine, a da svi odgovorni za ovaj i svaki sledeći slučaj budu procesuirani pred nadležnim organima.
Gospodine predsedavajući, razumem da vi žurite da što pre ovo završite, da vašeg šefa partije što pre izvučete iz nezgodne situacije, ali neće vam to tako lako poći za rukom.
Imam i neka pitanja za ministra. Postaviću ih sada, ali ponoviću ih i kad se vrati, čisto da pokažem i dokažem da je ovaj zakon jedna velika šarena laža. Prvo pitanje - da li će građani koji po ovom zakonu ostvare pravo i dobiju besplatne akcije kasnije moći da učestvuju u postupku privatizacije u firmama u kojima već rade, a koje još nisu privatizovane? Voleo bih da mi na to pitanje ministar odgovori.
Još jedno pitanje, ukoliko tehnički ministar nije upoznat sa zakonom, odnosno kako se zakoni tehnički sprovode, interesuje me, pošto je galamio ovde sa ličnom kartom, jedan dolazak na šalter itd, a šta ćemo za invalide? Kako će oni da se upišu i da dobiju pravo besplatnih akcija?
Kako ćemo za one koji su bolesni, vezani za postelju ili su u bolnici? Kako će oni da ostvare svoje pravo na besplatne akcije? Nemaju pravo da daju ovlašćenje. Kako će da ostvare svoje pravo?
Tako je to, dame i gospodo narodni poslanici, kad zakon pišete samo zbog izbora. U tome i jeste problem, napisan je zakon samo zbog izbora, ni zbog čega više.
Hajde da se vratimo Sartidu. Završio sam svoje prethodno izlaganje vezano za Sartid oko toga kako je sklopljen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji. Međutim, tim ugovorom U. S. ''Steel'' je već kupio Sartid, pre ikakvog zakonom predviđenog postupka za kupovinu nekog lica iz stečaja.
Međutim, potrebno je da se stvori privid i kod drugih lica koja su zainteresovana da je Sartid beznadežan slučaj, da se od njega sklanjaju što je god brže moguće i da ne pomišljaju da taj posao koji je započeo U. S. ''Steel'' ometaju i da na taj način spreče U. S. ''Steel'' da kupi Sartid.
Šta se postiglo ovakvim ugovorom? Sartid je dobio novog vlasnika, a u tome mu pomaže Vlada Republike Srbije, jer lica iz Sartida, kod stečajnog upravnika, i Vlade Republike Srbije iznose da dug Sartida iznosi 1,7 milijardi dolara, odbijaju takvom informacijom druge potencijalne kupce i smanjuju mogućnost da Sartid bude prodat pod povoljnijim okolnostima.
Šta se dešava sa U.S. "Steel" Košice? Ulaže 35 do 50 miliona, a uz to dobija garanciju hipoteke na visokoj peći i objektu hladne valjaonice u vrednosti od 52 miliona dolara. Da podsetim na tadašnju neistinitu izjavu Aleksandra Vlahovića, objavljenu u većem broju medija, posle pokretanja stečaja niko od poverilaca nije hteo da preuzme i finansira Sartid bez garancije, a da je to jedino prihvatio U. S. "Steel" u iznosu od 50 miliona dolara.
Znači, prvo to je netačno. Čitao sam i pokazivao da je bilo zainteresovanih, mnogo moćnijih i mnogo pravičnijih firmi, koje su htele da učestvuju u postupku privatizacije, odnosno kupovine Sartida.
Međutim, više materijalnih povreda zakona ima u vezi Sartida i prilikom potpisivanja ovog poslovno-tehničkog sporazuma. Umalo da zaboravim, naknada koju je trebalo U. S. "Steel" da uplati Sartidu nikada nije uplaćena i slobodno možemo da kažemo da je U. S. "Steel" kupio Sartid našim novcem koji je trebalo da uplate na ime sklapanja ovog ugovora.
Znači, čak ni jedan jedini dinar U. S. "Steel" nije platio državi za Sartid, da ne kažem koliko je država morala i mora još uvek da otplaćuje dugove Sartidu po nekom aneksu sporazuma. Prihvatili smo da Sartid prodamo bez opterećenja, s jedne strane. S druge strane, obaveze koje smo prihvatili Vlada Republike Srbije mora da izmiri.
Kako to izgleda u tehničkom smislu? Ugovor je potpisan 8. novembra, tri dana posle potpisanog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, Stečajno veće daje saglasnost stečajnom upravniku da potpiše ugovor koji je isti već potpisao. Znači, sad dolazimo u onaj deo, mislim da je u celoj toj priči bio i savetnik jedan od naših kolega narodnih poslanika, nema ga ovde u sali, prećutaću njegovo ime dok se ne pojavi ovde, koji je učio i stečajnog upravnika i Kolesara kako da pokradu Sartid, narodni poslanik iz Demokratske stranke, i 23. januara 2003. godine, zajedno sa Kolesarom, podnosio je izveštaj Vladi Republike Srbije kako da završe posao oko Sartida.
Dokle se to stiglo? Visoki funkcioner Demokratske stranke i narodni poslanik. Bio je tu kad sam počeo priču oko Sartida, zaledio mu se osmeh i pobegao je napolje. Čekam ga da se vrati.
Znači, 33 dana posle potpisivanja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, stečajni upravnik upućuje zahtev Stečajnom veću za davanje mišljenja u vezi opravdanosti zaključenja takvog ugovora. Sad smo završili posao, napravili obavezu, dali nekome prava, a onda ćemo da pričamo o ekonomskoj opravdanosti zaključenja takvog ugovora. Valjda se to radi prvo.
Znate, kad odete u banku da podignete neki investicioni kredit, pa oni vam traže analize, elaborate, ekonomske studije isplativosti itd. Pa i Vlada Republike Srbije kad konkuriše kod ovih nazovi povoljnih kredita od Svetske banke i ovih nemačkih korporacija mora da napravi jedan takav izveštaj. Mora da uradi čitavu studiju. Ne, kad je u pitanju Sartid, onda pravimo studiju da li je taj ugovor dobar ili ne.
Dana 17. decembra 2002. godine otkazano ročište za utvrđivanje i potraživanje, pa se isto održava 25. decembra 2002. godine pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Znate koliko je trajalo to ročište? Samo jedan sat je trajalo ročište, gde je svaki poverilac iznosio svoj zahtev u vezi potraživanja koja ima prema Sartidu.
Tako se postavlja pitanje kako je moguće za jedan sat, koliko je to ročište trajalo, da se stečajni upravnik izjasni o svakom prijavljenom potraživanju, a onda stečajno veće to razmatra i donese adekvatna rešenja. Znate koliko ima zahteva? Preko 400. A vama treba više od dva sata samo da pročitate naslove tih zahteva, a kamoli za jedan sat da završite jedno čitavo ročište.
Šta radi Trgovinski sud u Beogradu? Poverioce obaveštava preko oglasne table suda, i to namerno, znači, ne pismeno, jer rokovi počinju da teku onog trenutka kad se zakači na oglasnu tablu suda. A kada to rade: 26-27. decembra, pred samu novu godinu, kad više niko i ne čita te oglasne table. Postavlja se pitanje koliki je bio format tog papirića koji se nalazio na oglasnoj tabli.
Ukupno prijavljena potraživanja iznose 572.957.000 dolara, od kojih je sud priznao oko 255 miliona dolara, a oko 316 miliona je osporeno. To je ono što je priznao sud koji je vodio stečajni postupak, a zašto onda i Labus i Aleksandar Vlahović svim potencijalnim kupcima, osim U. S. "Steel-u", predstavljaju i pričaju da Sartid duguje 1.700.000.000 dolara i da će novi kupac biti u obavezi to da prihvati, da bi sve moguće potencijalne kupce oterali od Sartida i da U. S. "Steel" bude jedini koji će da učestvuje u postupku.
Međutim, vi takvi kakvi jeste niste mogli da nešto ne zabrljate, tako da početkom januara 2003. godine italijanska firma Duferko takođe protestuje na ponašanje Vlade i sudova, a njima je priznato da i Sartid duguje preko 100 miliona dolara, i poziva sve strane investitore da bojkotuju Srbiju, a ambasador Italije u Srbiji, Antonio Zanardi, tada prvi put proziva Vladu i izjavljuje da su ih prevarili i davali neistinito obećanje da će se dugovi prema Duferku regulisati pre stečaja.
Pa, kako ćete vi u tu EU kad i njih lažete? Vama nije ni stalo do EU, vama nije stalo ni do Srbije, vama je stalo do privilegija; privilegije povlače moć, moć povlači novac, dok ne počistite, vas samo to interesuje. Kad počistite, verovatno će i novac i vi da završite na nekim egzotičnim ostrvima, samo mislim da u toj nameri nećete da uspete, 20. januar je sve bliži i bliži.
Dana 12. februara 2003. godine registrovano je Trgovačko preduzeće iz Beograda pod nazivom U. S. "Steel" Balkan d.o.o, sa osnivačkim kapitalom, pogodite koliko? Pet hiljada evra. Pet hiljada evra je osnivački ulog, a uzeli milijardu imovine. Osnivanjem u Trgovinskom sudu bilo kakva obaveza američke kompanije prestaje prema Sartidu.
Znači, u svakom trenutku mogu da se povuku sa tržišta, da naprave štetu koju mi ne možemo da nadoknadimo, a da od njih nemamo pravo ni jedan jedini dinar da tražimo obeštećenja, jedino što možemo jeste njihovih pet hiljada dolara, ako ih zateknemo u osnivačkom ulogu. Ali, pazite sad ko to radi? Holandska firma Tarobi Beher, iz Amsterdama, direktor Tomas Keli, koji je ujedno i direktor U. S. "Steel" Košice Srbije, nemojte da kažete da niste znali ko su oni. Tarobi Beher, ima ih više, jesu finansijske organizacije koje su posle izvršenog jednog posla prodaje svojim klijentima u slovačkoj firmi zabranili rad. O tome je Vlada Slovačke obavestila Republiku Srbiju ko je Tarobi Beher ovim dopisom.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministri iz tadašnje vlade, neki su sada poslanici, neki su sada ministri u ovoj vladi, okupljeni oko Borisa Tadića, znali su sa kim imaju posla. Sa prevarantima, kojima je u nekim evropskim zemljama čak i zabranjen rad.
Međutim, da bi se posao oko Sartida završio kako treba, potrebno je da se upodobe poverioci, odnosno Veće poverilaca, koje će da daje svoja mišljenja onako kako je to Kolesar zamislio, Vlahović, Pitić i još neki ministri iz Vlade Republike Srbije. Naravno, uz spisak se predlažu 15 poverilaca, od kojih su četiri naše likvidirane banke. Saglasnost u ime banaka, čitao sam na početku, ali ću zarad građana Srbije ponovo i da pročitam i da pokažem, za svaku od ove četiri banke, pod istim datumom, istoga dana, daje niko drugi do predsednik saveta Agencije za sanaciju i likvidaciju stečaj banaka, Miroljub Labus.
Znači, kada se pokrenuo stečaj, gospodine Albijaniću, vama i vašoj političkoj opciji vremena je za vas sve manje i manje, a naše vreme, vreme SRS tek dolazi, ubedićemo vas u to 20. januara 2008. godine svim srcem i pobedom na predsedničkim izborima.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada ste imali raspravu, u načelu i u pojedinostima, o Zakonu o osnovama Službe bezbednosti, rekao sam da strane obaveštajne službe ovde nemaju više potrebe da imaju svoje agente i špijune, a vi ste se na to smejali. Razlog zašto sam to rekao je – zato što nemaju potrebe, jer što god zatraže od vas, vi im date i pokažete.
Sada još jedan primer kako se to radi. Ne znam da li vam je i sada to smešno kao što je bilo onda, jer, izgleda, niste dovoljno verovali u tako nešto. Baš me interesuje da li će ministar i načelnik Generalštaba da ispune ono što građani traže od njih, kada su glasali za vas, da takvi kakvi jeste napravite kakvu-takvu koaliciju i budete na vlasti.
Što se tiče člana 22. na koji sam podneo amandman, radi se o jednom pomalo čudnom članu u zakonu o budžetu Republike Srbije. Ja ću pročitati taj član 22. na koji se odnosi moj amandman.
''Političke stranke koje su u 2007. godini i ranijim godinama utrošile sredstva opredeljena zakonom o budžetu u većem iznosu od predviđenog Zakonom o finansiranju političkih stranaka, a nisu izvršile povraćaj u budžet, dužne su da ta sredstva vrate u budžet Republike za 2008. godinu, odnosno ova sredstva im se uračunavaju u izvršenje budžeta za 2008. godinu. ''
Dame i gospodo narodni poslanici, nije ovde samo reč o poslaničkim grupama, već je reč o političkim strankama koje imaju narodne poslanike, tj. vas u Narodnoj skupštini. Mislim da bi trebalo pažljivije da pročitate ovaj član 22. pre nego što rešite da pritisnite dugme i odbijete ovaj amandman.
Članom 22. Vlada Republike Srbije i gospodin ministar, na grub i bezobrazan način, zbog nemara u samoj Vladi i Upravi za trezor, optužuju političke stranke da su trošile više sredstava nego što im po zakonu pripada.
Politička stranka ne bi trebalo da ima, a pogotovo one u opoziciji, uticaj na izvršenje budžeta i ne mogu da troše više sredstava nego što im ministar finansija i Uprava za trezor proslede. Troše isključivo ono što dobiju iz budžeta. Znači, ne može politička stranka više da utroši iz budžeta nego što dobije iz budžeta. Ko o tome odlučuje? Ministarstvo finansija i Uprava za trezor. Čija je sada ovde greška? Predlagača, navodno, koji prilikom podnošenja amandmana nije uzeo u obzir neke stavke koje mogu da utiču na visinu sredstava koje treba jedna politička stranka da dobije.
Sada postavljam drugo pitanje, jer metodologija prikazivanja budžeta krije od građana Republike Srbije koliki je stvarno budžet i to je razlog podnošenja ovog amandmana.
Pozivam ministra da kaže šta je budžet Republike Srbije, da li 639.600.000.000, da li 654.429.000.000? Da li ulaze u budžet primanja od zaduživanja i prodaje finansijske imovine – 89.000.000.000 dinara, otplata glavnice i izdaci za nabavku finansijske imovine – 74.470.000.000 i da li, gospodine ministre, ulaze u budžet javni prihodi, koje, po zakonu, svrstavate u sopstvene prihode i trošite kao javne?
Metodologija prikazivanja budžeta je lažna i građani Srbije treba da znaju da će Vlada Republike Srbije, prema projekciji budžeta za 2008. godinu, da potroši ne šest, sedam, osam, nego deset milijardi evra, zato što su, kombinacijama koje sami propisuju Zakonom o budžetskom sistemu, dozvolili sebi taj luksuz da građanima ne kažu koliko će njihovih para da potroše. U tome jeste problem.
Budžet, kako vi god to hteli da zovete, da prikazujete, jeste ono koliko država oprihoduje po svim osnovama i koliko potroši po svim osnovama.
Klasifikujte vi to kako god hoćete, ali izađite i kažite za govornicom – budžet Republike Srbije veći je od 10 milijardi evra, a ne šest ili sedam, kao što to ovde prikazujete.
Kada su u pitanju političke stranke, postavljam pitanje ministru finansija, pošto će on da se stara o primeni člana 22.
Gospodine ministre, na osnovu kojih kriterijuma će Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo finansija da utvrdi da li je više sredstava uplaćeno političkim strankama, jer ne možete da uzmete u obzir samo jedan deo rashoda kao budžet i jedan deo prihoda kao budžet? To je prvo.
Drugo, interesuje me, gospodine ministre, ako utvrdite da su političke stranke dobile više sredstava, nemam ništa protiv da one to vrate, kako ćete to da uradite sa političkim strankama koje više nisu parlamentarne?
U svom amandmanu sam tražio da skupštinsko radno telo koje kontroliše izveštaje za redovan rad političkih stranaka utvrdi da li je više uplaćeno sredstava, i koliko, a ono što je još važnije, to je da je, u slučaju da se politička stranka više ne finansira iz budžeta Republike Srbije, a ne postupi u skladu s odredbama stava 1. ovog člana, Ministarstvo finansija, dakle vi, gospodine ministre, dužno da pokrene sudski postupak za naplatu sredstava, i to najkasnije u roku od 15 dana od dana koji je predviđen ovim članom za povraćaj više uplaćenih sredstava.
Znači, gospodine ministre, da imate obavezu i da radite nešto, a ne da pravite samo greške, nego da ih i otklanjate. Pogotovo postavljam pitanje zbog Srpskog pokreta obnove, ne zbog toga što imam nešto protiv njih, nego su toliku štetu napravili građanima Srbije, pa bi bilo i previše da ne vrate sredstava u budžet koje im ne pripadaju.
Prvo je taj nesretni narkoman, kao ministar inostranih poslova, potpisao ovaj sporazum, da nam ovde NATO prolazi kad god hoće, što je, svakako, šteta, mogu čak da koriste i naše vojne objekte bez saglasnosti države i državnih organa. Sad ga nema nigde, sad piše neke knjige.
Da ne pričam šta se desilo u našoj diplomatiji, koliko smo diplomatskih, konzularnih, rezidencionih objekata, koji se nalaze po svetu, izgubili zato što je, jednostavno, čovek davao Hrvatima i Slovencima gde god je stigao, valjda zato da mu ne bi pisali prijave za sud u Hagu. Pa, onda ne treba ni da se bavi tim poslom ako nije spreman da prihvati odgovornost za sve što čini kao političar. To je, izgleda, njegov problem.
Tako je ovaj amandman, gospodine ministre, trebalo da prihvatite, da se konačno jednom raščisti šta je to budžet, šta je prihod budžeta, šta je rashod budžeta.
Manite vi Zakon o budžetskom sistemu, njega možete da se pridržavate kada je to samo unutrašnji odnos izvršilaca budžeta i korisnika budžeta, ali pred građane Srbije izađite i jasno kažite koliko će po raznim osnovama Republika Srbija, odnosno Vlada, da potroši njihovih para.
To se zove transparentnost ili, kako mi to iz SRS-a više volimo da kažemo, jasno i čisto, pošto ne volimo strane reči. Vidim da u novom zakonu o budžetskom zakonu imate ''aproprijacije'', odbili ste čak i amandman koji, lepo, srpskim rečima kaže da je to budžetsko davanje.
Evo, dok je bio ministar, pa i sad, poslanik Aleksandar Vlahović, nije tu, ali trebalo bi da bude, pa nemam zato volje da pričam o njemu, stalno neke strane izraze, strane reči koristi. Valjda misli da ćemo se uplašiti od njegovog napada inteligencije i znanja, pa ne znamo da mu odgovorimo i ne znamo da koristimo te izraze.
Znamo, ali gajimo ono što je domaće, gajimo našu kulturu, gajimo našu tradiciju. Srbija ima svoju tradiciju i kao država, i kao ozbiljna država ima svoju tradiciju i kad je u pitanju budžet Republike Srbije, odnosno države Srbije. Jer, samo da vas podsetim, budžet Srbije, tadašnje kraljevine, usvajao se i kad je Vlada te iste kraljevine, 1916, 1917, 1918. godine, bila u izgnanstvu, a ne može sad da se usvoji kako treba. Stvarno ste smešni.
Dame i gospodo narodni poslanici, razumem stav Zakonodavnog odbora kada je u pitanju usklađivanje amandmana narodnih poslanika sa Ustavom. Ali, molio bih gospodu iz Zakonodavnog odbora da se ne petljaju u ono što ne znaju.
Gospodine Vlatko, sledeći put kad budete ocenjivali da li su amandmani SRS-a u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu nabavite jedan digitron, dosta papira, nekoliko olovaka i počnite da računate. Videćete, kada sve amandmane SRS saberete i oduzmete na pozicijama, da su usklađeni sa Zakonom o budžetskom sistemu; saldo je nula, tačno onako kako računovodstveno treba da se dovede jedan zakon, jedan završni račun, jedan nalog za najobičnije knjiženje. To vi ne znate, zato vas molim da se sledeći put samo držite Ustava, a nama iz Odbora za finansije prepustite da mi ocenimo da li je nešto u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu ili ne, jer taj posao znamo da radimo.
Zašto je tako? Zato što ste vi izmenama Poslovnika i svega ostalog instituciju narodnog poslanika sveli na poslaničke grupe. Kad ste tako hteli, morate da prihvatite i činjenicu da poslanička grupa SRS radi kao jedan tim i kao takva nastupa. Vaš je problem što ako prihvatite jedan amandman od člana 1. do člana 6. morate i sve ostale amandmane Srpske radikalne stranke. U tome i jeste caka. Nekoliko puta su čitavi zakoni zbog toga padali, zato što ste brzopleto odbijali, pa videli na kraju da je neki amandman stvarno prihvatljiv za vas, priznavali ga i onda ste povlačili čitave zakone iz procedure, zato što Vlada Republike Srbije unapred odbija bilo kakvu primedbu SRS. To je vaš problem od kad ste došli na vlast. Tu vam ne mogu pomoći, ali vam skrećem pažnju, skrenuo sam i ministru, tada je bio Dinkić, 2004. godine...
(Dragan Todorović, sa mesta: Onaj lopov?)
Taj lopov.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Arsiću, nemojte da slušate gospodina Todorovića.)
Skrenuo sam pažnju ministru sa čarapom na glavi da to više ne radi; Vlada je proveravala naše amandmane, videla da su u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu i više takvu primedbu nije ni davala. Molim vas da se ubuduće i vi toga držite. Proveravajte, nema problema, ali garantujem da će saldo biti nula.
Dame i gospodo, čitav član zakona o budžetu, član na koji se odnosi amandman narodnog poslanika Marka Milenkovića, ima za cilj samo jednu stvar - da prikaže Vladu Republike Srbije tako da ona štedi novac građana Srbije. Štedi ga tamo gde najmanje novac može da se potroši. U čemu je problem?
Još od dolaska DOS-a na vlast od 5. oktobra u raznim javnim preduzećima, na primer, uveli su ograničenje o primanju radnika u radni odnos. Međutim, stvari su se od 2000. godine, odnosno 2001. do kraja 2007. godine prilično promenile, i tu morate da se složite. Naravno da javna preduzeća koja rade imaju potrebe za novim radnicima. Međutim, ta uredba Vlade Republike Srbije ostaje ista, ne mogu nove radnike da primaju u radni odnos. Pitao sam se zašto na tome insistiraju.
Navešću primer "Jugopetrola". Tamo isto važi ta uredba Vlade, ne mogu da prime nove radnike u radni odnos. Predali su zahtev za sistematizaciju radnih mesta koja ne podrazumeva nove radnike, međutim, došli su sada u situaciju da ne mogu da prodaju gorivo, jer nema najobičnijih manipulanata na benzinskim pumpama. Baš u tom delu se pojavljuje problem i zloupotreba. Pošto ne mogu da prime nove radnike, pribegava se nečemu drugom – angažuje se nekakva zadruga koja će da ustupi radnike koji će da rade za "Jugopetrol", odnosno manipulativnu mrežu NIS-a. Kako sada to izgleda? Angažuje se samo jedna kuća za čitavu Srbiju i za sve benzinske pumpe. Treba li da vam kažem kako se zove ta firma? "Sigurnost" Vračar. Gle čuda, baš komšije DS-u, baš komšije. Nikome drugome, nego baš DS-u.
Sada pogledajte sledeću situaciju: znači, hiljadu i više radnika koji rade za "Jugopetrol" prima platu preko zadruge "Sigurnost" Vračar, i hajde da kažemo da je to u redu, međutim, nije, jer njihova plata je dva puta manja nego plata njihovih kolega koji rade u "Jugopetrolu". Gde je razlika? Uzima "Sigurnost" Vračar. Tako to radi Vlada Republike Srbije, tako to radi NIS. Izračunajte sada, hiljadu radnika, otprilike im se krade 15.000 dinara po radniku mesečno, to je 15 miliona. Dakle, 15 miliona "Sigurnost" Vračar strpa u džep zahvaljujući nesreći građana Srbije. Ko pomaže u tome? Vlada Republike Srbije. Ko realizuje? Direktor NIS-a. Ko deli pare? Verovatno i članovi Vlade i direktor NIS-a, a i vlasnicima firme "Sigurnost" Vračar nije loše.
Ne može neko da mi kaže da Vlada Republike Srbije i NIS nisu mogli da reše ovaj problem i da reše status tih lica u "Jugopetrolu". Mogli su, isti novac i dan-danas daje "Jugopetrol" za te radnike kao da su u radnom odnosu. Ali, onda ne bi mogla zadruga "Sigurnost" Vračar da zaradi. U tome je problem sa vama, gospodo. Nemojte više ovakve lažne članove da nam podnosite. Ta ograničenja koja pravite, to su relativno male uštede u odnosu na sve one zloupotrebe koje sebi dajete za pravo da radite.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolega koji je bio pre mene očigledno nije razumeo suštinu amandmana. Reč je o tome da, kao što smo i do sada tvrdili, ovaj budžet nije transparentan, kako to vole ovi iz DOS-a da kažu. Znači, ne znamo ko od nevladinih organizacija dobija sredstva. Ovaj amandman je podnet samo u svrhu da pokušamo da isprovociramo Vladu Republike Srbije da nam kaže kome će i koliko sredstava da opredeli, i ništa više.
Za predlog koji ste sada izneli ne mogu da kažem da ne postoji, jer postoji, ali je sramota za jednu državu da se prema tom problemu ovako odnosi i da udruženja boraca i ratnih vojnih invalida moraju da se bore za svoja prava. Njihova prava treba da rešava država, pre nego što uopšte dođe do posledica. Međutim, izgleda da, uopšte, od 5. oktobra, naovamo, država uporno izbegava svaku odgovornost za bilo kakvu posledicu koja je nastala reagovanjem državnog organa.
Imam, čak, i jedno ružno iskustvo, koje sam juče čuo, reći ću kasnije ime i prezime sudije. Reč je o tome da je jedan mladić iz opštine Golubac, koji je bio u Kopnenoj zoni na jugu Srbije, proveo je tamo šest meseci, u 32. godini preminuo. Njegovi roditelji već pet godina pokušavaju da saznaju uzrok smrti. Obratili su se i sudu i juče je bilo jedno ročište. Sudija je majci tog preminulog vojnika rekao nešto što je van svake pameti – da pravdu potraži preko novinskih članaka, ne preko suda, što je van svake granice dobrog ukusa.
To je, nažalost, primer kako se naša država odnosi prema ljudima koji su branili državu. Neki od njih nisu žalili ni živote, neki su preživeli srećom, ali uz ozbiljne posledice, i briga je države kako će ti ljudi da se vrate u društvo i da nastave da žive, koliko je to moguće. Međutim, DOS-ova vlast nema razumevanja za probleme građana koji su braneći zemlju postali invalidi.
Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče pitanja potpredsednika Skupštine, videćemo kakav će predlog zakona o teritorijalnoj podeli između gradova i opština da uputi Vlada Republike Srbije. Tu će biti rešeno i pitanje da li će gradska mesna zajednica Kostolac dobiti status opštine.
Što se tiče ovog amandmana, odnosno da Vlada Republike Srbije, otvaranjem agencija, stvara visoke troškove u sistemu državne uprave, vidi se baš iz ove agencije za rudarstvo.
Agencija za rudarstvo bi trebalo da bude neka institucija, da se bavi nekim istraživanjima, planovima, programima, da ispituju mineralna rudna bogatstva države i tako dalje, međutim, ovde se vidi da je reč samo o tome da se neko zaposli, da se neko zbrine i da živi na državnim parama, odnosno na teret građana Srbije.
Evo, ovako izgleda taj razdeo Agencije za rudarstvo. Kaže se, plate, dodaci, naknade zaposlenih, zarade, izdvaja se 5.114.000; socijalni doprinosi na teret poslodavca – 950.000; socijalna davanja zaposlenima –115.000; naknade troškova za zaposlene – 198.000; stalni troškovi – 144.000; troškovi putovanja 84.000; usluge po ugovoru – 84.000; materijal – 57.000; mašine i oprema – 500.000. Ukupno 7.246.000.
Kad ovo pročita neko ko se iole razume u budžetske stavke, doći će do zaključka da se sve ovo ovde troši na direktora, dve-tri sekretarice, njegovog zamenika, kafe kuvaricu i čistačicu. To je Agencija za rudarstvo. Pa, imamo mi Ministarstvo, čemu ona služi?
Da vam kažem, direktor Agencije za rudarstvo bio je zamenik direktora ''Površinskih kopova'' Kostolac, koji je imao prilično veliku platu kao zamenik direktora, Predrag Makar.
Mogu da pretpostavim kolika mu je plata sada dok je direktor Agencije za rudarstvo, i to je direktor i jedini, izgleda, zaposleni u toj struci, ovo ostalo su dve sekretarice, možda neki zamenik, kafe kuvarica i čistačice.
To sedenje na poslu, lep mu je posao, mogu da vam kažem, za te pare. Dođe na posao, kupi novine usput, može to i od reprezentacije da mu se kupi, naruči kafu od kafe kuvarice, dobije, pije kafu, čita novine, sačeka da prođe par sati, svrati do nekog kolege, opet direktora agencije kao što je njegova, i tako, malo ovaj kod njega, malo on kod njega, i u krug, dok svi ti direktori tih silnih agencija, direktorčići, mogu slobodno da kažem, ne završe radno vreme. To se najčešće dešava u nekom restoranu, gde već, naravno, imaju troškove reprezentacije, jer od sedam miliona 3% je reprezentacija, jel tako. To su, verovatno, ove usluge po ugovoru; ako lepo rasporede sredstva, ima ih dovoljno, mogu fino da se goste čitavu godinu.
Šta je s onim za šta stvarno postoje, zbog čega su ove agencije osnovane? Pa, one ničemu i ne služe. Ni ova ničemu ne služi, jer sve strategije, kada su u pitanju rudna bogatstva, davno su već razni instituti, stručnjaci koji su se za to školovali, imaju višedecenijsko iskustvo, napravili.
Ovo je, da kažem, klasičan produkt 5. oktobra, još jedna agencija u nizu koja opterećuje budžet, evo i nas, narodne poslanike, da o njoj raspravljamo. Mislim da je krajnje vreme da se predlagači zakona ostave tih agencija, kao jednog paradržavnog aparata koji preuzima nadležnosti državnih organa, u neku ruku, ali ne polaže račun Skupštini Srbije, već osnivaču, a osnivač je Agencija za osnivanje agencija, pošto imamo i jednu takvu agenciju, koja će da se bavi samo osnivanjem agencija.
Znači, samo uvećavamo državni aparat, povećavamo javnu potrošnju, opterećujemo budžet, a novac za ozbiljne socijalne programe, zbog nezaposlenih ili lica koja su ostala bez posla u postupku privatizacije, nema. Nema dovoljno sredstava ni za prekvalifikaciju, ni za, kako ova gospoda kažu, restrukturiranje, jer svako njihovo restrukturiranje podrazumeva samom gubitak posla, ništa drugo, da bi subjekat privatizacije, sa što manje opterećenja i što manje novca, prodali novom gazdi. Tako to izgleda od kako je DOS došao na vlast, od 5. oktobra.
Potpuno sam uveren da će od 20. januara 2008. godine situacija da bude sasvim drugačija, kada predsednik Republike Srbije, gospodin Tomislav Nikolić, bude radio isključivo u interesu građana Republike Srbije, a ne u interesu ovih prozapadnih partija, koje jedino razmišljaju o tome kako da, dok su na vlasti, sebe i svoje bližnje što bolje obezbede.
Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da Vlada smatra da nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, postavio bih samo pitanje - na osnovu kog zakona, važećeg ili ovog koji je kod nas u proceduri? Amandman jeste u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Ovaj amandman je jedna nova projekcija budžeta Republike Srbije, onako kako bi budžet trebalo da izgleda sa stanovišta SRS, a ne da u samom predlogu budžeta, kako ova vladajuća većina to iskazuje, iznosi, prihodi i rashodi budu prikriveni raznim stručnim izrazima i pozicijama gde teško može da se utvrdi za koje su namene ti izdaci, odnosno prihodi opredeljeni.
Prva stvar koja budžet SRS-a razlikuje od budžeta vladajuće većine jeste ta da, po Srpskoj radikalnoj stranci, javna potrošnja treba da se smanji i treba da se prestane sa daljim zaduživanjem zemlje, samim tim i građana, pa je u skladu sa tom politikom ovaj amandman i napisan.
Prvo, nije tačno da, po predlogu Vlade Republike Srbije, budžet iznosi 639 milijardi i 600 miliona. Budžet Republike Srbije je, čak i po predlogu Vlade, daleko, daleko veći. Budžet se kreće oko 713 milijardi dinara, a ta razlika od 639 do 713 milijardi dinara se krije kroz tabelu 2, gospodine ministre, a to su primanja od zaduživanja i prodaje finansijske imovine. Jedan izraz, jedna rečenica koja nekome malo šta znači, a u prevodu jeste - primanje od kredita i primanje od emitovanja hartija od vrednosti.
Već sam jednom prozvao ministra da izađe za ovu govornicu i kaže da ono što radi guverner Jelašić, ono što radi Narodna banka Srbije nije ništa drugo nego štampanje novca. Da li je novac štampan kao jedna moneta i tako pušten na tržište ili kroz hartije od vrednosti nema apsolutno nikakve razlike.
Da stvar bude još gora, kroz emitovanje hartija od vrednosti, a cilj emitovanja hartija od vrednosti jeste nekakvo dnevno pokrivanje eventualne nelikvidnosti budžeta, stvara se mogućnost da, kroz špekulacije na berzi i oscilacijama koje dinar odnosno evro ima u poslednjih godinu dana, neko stiče enormno bogatstvo na štetu građana Srbije i na štetu privrednih subjekata Srbije.
Hoću samo da kažem da je u 2006. godini Narodna banka Srbije sa ovim berzanskim i finansijskim transakcijama napravila gubitak, koji je pokriven iz budžeta Republike Srbije, od 30 milijardi dinara. Gospodine ministre, koliki je to gubitak pokazaću vam samo na jednom primeru, a to je da ste, po ovom predlogu budžeta, za čitavu 2008. godinu planirali da kroz Nacionalni investicioni plan potrošite 34 milijarde dinara. Znači, Narodna banka Srbije svojim mešetarenjem na tržištu napravi gubitak koji je skoro jednak godišnjem iznosu predviđenom za Nacionalni investicioni plan. Vi takvog čoveka pre samo nekoliko meseci ponovo imenujete za guvernera Narodne banke Srbije.
Druga stavka u tabeli 2 - otplata glavnice i izdaci za nabavku finansijske imovine, to su otplate starih glavnica kredita i izdaci za kupovinu hartija od vrednosti, gde će opet država na određen način da se zadužuje na teret građana Srbije i na teret ovog budžeta, a iz svega toga planirate da pokrijete navodni deficit od 14 milijardi 828 miliona.
U članu 1, koji iskazuje prihode i rashode budžeta, ja nigde, gospodine ministre, ne mogu da vidim koji su prihodi Republike Srbije iz privatizacije. Voleo bih da znam gde će da završi pola milijardi evra koje je dobila Republika Srbija kroz privatizaciju Robnih kuća i RTB Bor. Morate da se složite da je pola milijarde evra za Srbiju, ovako, od kada ste vi došli na vlast, ojađenu i opljačkanu, prilično veliki novac. Zašto te stavke nema u budžetu Republike Srbije?
Srpska radikalna stranka, u čije sam ime podneo ovaj amandman, napravila je drugačiju projekciju budžeta, gde neće više biti dozvoljeno Narodnoj banci Republike Srbije da pravi špekulacije od kojih će građani Srbije da imaju samo štetu, i budžet Republike Srbije u kome smo, nažalost, morali da prihvatimo sve ove dugove koje ste napravili građanima Srbije od kada ste došli na vlast do dana današnjeg. Ti dugovi, koji nisu mali, verovatno su opravdanje zašto niste dobili onih obećanih 6,5 - 7 milijardi dolara samo kada smenite Miloševića. Za otplatu tih dugova u 2008. godini građani Srbije treba da plate 74 milijarde dinara, odnosno skoro celu jednu milijardu evra.
Budžet, po SRS, treba da se finansira samo iz realnih prihoda i očekivanja od privatizacije u 2008. godini treba da budu u iznosu od 48 milijardi dinara 357 miliona da bi se postigla ravnoteža budžeta, a budžet, imajući u vidu sve ove prihode i rashode koje ste prikazali, u koje nećemo da ulazimo i za koja smatramo da se finansiraju iz realnih i pravih budžetskih izvornih prihoda treba da bude 687 milijardi 958 miliona.
Neko će reći da je budžet koji SRS predlaže ovim amandmanom veći, međutim, tvrdim da je veći ovaj sadašnji zato što ste kroz primanje i zaduživanje od prodaje finansijske imovine napravili građanima Srbije dug od 89 milijardi dinara, a izvore prihoda ne znamo kako ćete da ostvarite, hoće li to biti novi krediti ili samo emitovanje hartija od vrednosti kroz Narodnu banku, a to se ne može nazvati nikako drugačije nego štampanjem novca.
Što se tiče Nacionalnog investicionog plana, ne može se krečenje škola, zgrada, poreske uprave, sređivanje fasada itd. nazvati Nacionalnim investicionim planom, gospodine ministre. To je čak tekuće održavanje, teško da ga možemo nazvati investicionim održavanjem. Nacionalnim investicionim planom ne možemo nazvati pravljenje skijališta.
Nacionalnim investicionim planom ne možemo nazvati raznorazne finansijske malverzacije ministarstva za ravnomeran regionalni razvoj i zaduživanje građana Republike Srbije da bi se podigli neki krediti kojima ćemo opet da zadužimo građane Republike Srbije.
Tri milijarde dinara ste izdvojili i knjižite kao Nacionalni investicioni plan - krediti za privredne subjekte, odnosno za pokretanje malih i srednjih preduzeća i preduzeća koja će da se bave izvozom. Investicioni plan jeste rad na infrastrukturi, poboljšanju stanja privrednih subjekata.
Što se tiče zaduživanja, koliko planira ova vlada da zaduži građane Srbije, ja ću da kažem i dokažem samo na jednom primeru. Po budžetu Republike Srbije, samo za prateće troškove zaduživanja Vlada Republike Srbije planira da potroši skoro dve milijarde dinara tj. milijardu i 950 miliona dinara. Onda objasnite građanima Srbije, objasnite ovima što štrajkuju, prosvetnim radnicima, štrajkačima u pravosuđu, i onima kojima stalno ograničavate plate, zašto mislite da potrošite dve milijarde dinara i ko će od toga da ima najviše koristi. Najviše koristi od toga imaće ljudi koji su bliski Vladi.
Čak i kada dajemo saglasnost na razne kontragarancije i garancije za zaduživanje javnih preduzeća mi ne znamo pod kojim uslovima zadužujemo državu, ne znamo pod kojim uslovima se podižu krediti, nemamo opisane detaljne kamatne stope, nemamo analizu efekata tog kredita i nemamo analizu opravdanosti zaduživanja građana Republike Srbije, a ovamo se zaklanjamo iza državne revizorske institucije za koju ne opredeljujemo dovoljno sredstava da otpočne svoj rad, kojoj onemogućavamo da radi. Narodna skupština Republike Srbije, osim jednog jedinog završnog računa za 2001. godinu, nema ni jedan jedini završni račun budžeta do dana današnjeg.
Prvi budžet onog ministra finansija Bože derikože, "vojvode od Meridijan banke", kretao se oko 120 milijardi dinara. Ovaj novi je oko pet a možda i šest puta veći, što vam govori da je jedini cilj povećanja budžeta povećanje broja zaposlenih u organima državne uprave, otvaranje novih agencija, finansijske malverzacije Narodne banke Srbije, i to je jedino što građani Srbije plaćaju iz budžeta.
Kada malo više prođete kroz budžet videćete da Vlada Republike Srbije ograničava broj zaposlenih u organima lokalne samouprave, ograničava masu novca za organe lokalne samouprave koja može biti izdata za plate. Sa druge strane, Vlada Republike Srbije sve više i više nadležnosti prebacuje na organe lokalne samouprave, ali ne povećava izvorne prihode organa lokalne samouprave da obavljaju tu delatnost.
Izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave vi ste ove poreze koje ne možete da naplatite, porez na imovinu, gde je procenat naplate najmanji i što je najnepopularniji porez, gde poreski obveznik direktno plaća novcem, a ovo kroz robu i usluge plaća neko drugi, prebacili u nadležnost lokalne samouprave i onda ste rekli – sada vi fino kroz te poreze finansirajte lokalnu samoupravu, imaćete sve više i više obaveza, otvaraćete opštinske poreske uprave, da bismo mi što je moguće više novca mogli da ostavimo za sebe, za direktore javnih preduzeća, za direktore javnih ustanova.
Čitano je ovde sa ove govornice kolike su plate pojedinih direktora. Čini mi se, direktor "Službenog glasnika", u kojem se objavljuju zakoni Republike Srbije i koji čita samo onaj ko mora, ima platu 240.000 dinara.
Interesuje me kako mislite da razvojnim budžetom nazovete budžet koji finansira samo javnu potrošnju, u smislu izdavanja za plate i dodatke zaposlenih, otplate kredita i otplate glavnice. Kako mislite da taj budžet nazovete "razvojnim"?
Mislim da je budžet koji je Srpska radikalna stranka dala kroz član 1. daleko realniji nego vaš, daleko pošteniji. Osim toga, čak i kad je ovaj budžet u pitanju, videćemo ko će ovim sredstvima raspolagati. Ako vi nastavite da raspolažete, budžeti će nam biti sve puniji novca, građani sve siromašniji, privreda sve ojađenija, a razlika će biti dopunjavana kreditima. Ako Srpska radikalna stranka bude došla na vlast, to će biti vrlo brzo, budžet će biti realan, usmeren ka razvoju privrede i smanjenju siromaštva građana. U tome je razlika između nas i vas, gospodine ministre, gospodo narodni poslanici koji podržavate ovu vladu.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ovim vremenima političke stranke se polako legitimišu. Legitimišu se koja je koja i koja je za šta, a legitimišu se i raznorazne regionalne organizacije ko je za koga i ko je protiv koga. Priča o Evropskoj uniji mogla je da prolazi kod ove, da tako kažemo, vladajuće većine, i to do pre neki dan.
Dakle, do pre neki dan, od kada EU završava onaj deo posla koji je započela Amerika, znači, četiri najveće zemlje Evropske unije insistiraju da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Te priče da ulazak Srbije u EU nije uslovljen nezavisnošću Kosova, to su vam priče za malu decu. Lepo su vam rekli - mi vas ne uslovljavamo da priznate nezavisno Kosovo, ali ne možete da uđete u Evropsku uniju dok pitanje Kosova ne bude rešeno, pa su uzeli oni da ga rešavaju. Kako? Tako što će Srbiji da otmu 15% teritorije.
Zaboravili ste još nešto, nezavisnost Kosova i naše priznavanje nezavisnosti tog Kosova povlači jednu drugu posledicu, a to je da smo mi ti koji smo odgovorni za NATO intervenciju 1999. godine. Povlači i to da ćemo možda morati da platimo i njihovu ratnu štetu, da platimo troškove koje su imali kada su nas bombardovali, kada su ubijali našu decu, rušili naše bolnice, naše mostove i naše fabrike.
Nas ka tome vodi Evropska unija. Zašto ne kažete jednom da Evropska unija, takva kakva jeste, nije samo ono što vidimo, ima i onaj deo koji se ne vidi, koja su sve ograničenja koje može da nam donese EU, koje sve posledice povlači ulazak u EU? Zašto ne kažete da ćemo jednog dela tradicije, naše kulture i običaja morati da se odreknemo? Zašto to ne kažete, kao i mnoge druge stvari?
U krajnjem slučaju, neka narod odluči o tome. Mi iz SRS smatramo da nam je sada, u najgorim i najtežim trenucima najviše pomogla Ruska Federacija, a najviše je pomagala i ranije, koliko je mogla. Nekima je to smešno, ali Srbija je jedina imala beneficirane cene za uvoz nafte i naftnih derivata, za uvoz gasa i time se pravio socijalni mir i socijalna sigurnost ovde u Srbiji.
U čemu je problem kod vas? Problem je što tih beneficija više nema. Zašto nema? Pričate o donacijama, o evropskim integracijama, o NATO članstvu i nemojte da vas onda čudi što kažu ono - ponašamo se od sada prema vama tržišno. Niste više toliko povlašćeni. Zašto naša Vlada ne insistira na većim... Tu je i ministar, zašto se trgovinski sporazum između Ruske Federacije i Srbije ne primenjuje?
Zašto ne koristimo njihove carinske i poreske olakšice? Zašto ne dozvoljavamo ruskom kapitalu da učestvuje u privatizaciji? Hajde da tretiramo sve ravnopravno, i Evropsku uniju i Rusku Federaciju. Ne, vi ste se okrenuli prema EU i šta god vam oni kažu, to je za vas božja zapovest. Dokle nas je to dovelo? Do jedne haotične privatizacije gde se ne zna ko pije a ko plaća, gde su privredni subjekti poklanjani, a ne prodavani. I ovo zdravo što smo imali upropastili ste u privatizaciji, i to kriznim štabovima 2000. godine.
Dokle je dovela reforma poreskog sistema? Dovela je do toga da građani ne moraju da razmišljaju ni o čemu više, već samo o tome kako će da plate porez. Zašto ne kažete kako se tamo, osim uzimanja poreza, porez vraća građanima i zašto to ne primenjujete? Ne, primenjujete tako što ste uvećali državni aparat, povećali javnu potrošnju. Gde su socijalni programi Vlade koji treba da se finansiraju iz ovog programa? Zašto nam raste broj siromašnih? Vi broj siromašnih merite po primanjima, a broj siromašnih se meri po onome koliko ko može da kupi, pa nalazite neke uporedne sličnosti između 1999, 2000. i 2007. godine. Ne može to da se poredi. Struja je bila jeftina, hrana je bila jeftina. Koliko vam košta hleb sada, a koliko je onda koštao?
Hoćete u Evropsku uniju? Nemam ništa protiv, ali hajde da mi dostignemo vrednosti EU u materijalnom, finansijskom, socijalnom i ostalom programu, pa kada dostignemo, onda da se pitamo, a nemojte ovako obogaljene, unazađene da vučete tamo. Zašto ne kažete da ćemo ulaskom Srbije morati da otvorimo granice i da naša privreda, ovo malo što je ostalo, neće više imati ni ovo malo carinske zaštite koju sada ima? Što ne kažete da našu robu nećete moći da prodajete na tržištu u svojoj zemlji, da zato neće moći ni naši radnici da rade po fabrikama? Što to ne kažete?
Što ne kažete koja je najveća zemlja po spoljnotrgovinskoj razmeni? Vama je, vidim, sve smešno. Ali, cela ta Evropa, koliko god vama izgledala šarena, lepa, velika, zavisi od jedne jedine slavine, koja se nalazi u Moskvi. Setite se, kada je bilo pitanje Čečenije, kada je Evropska unija uvela sankcije Rusiji, koliko su trajale sankcije. Dva sata, dok nisu počeli da se smrzavaju po Evropskoj uniji. Onda su rekli - izvinite, mi smo se šalili, to nije bilo stvarno.
Zašto se ne okrećete ka prijateljima koji hoće da nas tretiraju potpuno ravnopravno, koji hoće da saradnja između dve zemlje bude na obostranu korist? Zašto se okrećete onima koji traže da ih služimo? Zašto je tolika panika u velikim sistemima Evropske unije kada su čuli da će možda Ruska Federacija, odnosno firme iz Rusije da učestvuju u privatizaciji Naftne industrije Srbije? Što ste se toliko poplašili?
Osim toga, kakvi god da su i ti Rusi i koliko god da ih neko kritikuje, jednu stvar nikada nisu uradili - nisu nas nikada bombardovali. Nikada. Nikada nisu hteli da nam oduzmu deo teritorije. Nikada od njih niko naš nije stradao. To za ovu prozapadnu gospodu ne možete da kažete.
Iskoristiću priliku kada o ovome pričamo, pošto je prethodni govornik bio sa mnom, bio sam u jednoj delegaciji sa ciljem da saznamo sistem funkcionisanja evropskog parlamenta. To je parlament Evropske unije. Svi poslanici koji su pričali sa nama nisu nam pričali ni o funkcionisanju i radu evropskog parlamenta, niti šta će bolje ili lošije doneti ulazak u Evropsku uniju; čitava njihova diskusija se svodila na to da su našu delegaciju ubeđivali kako treba da prihvatimo nezavisnost Kosova, da je to završena stvar, da se ne okrećemo nazad i da gledamo samo u njih. Na to se svodi sve što smo tamo radili dva dana.
Šta dobijamo od njih? Da li smo dobili neki kredit koji možemo da iskoristimo? Ovde piše da će posebne stavke u budžetu Republike Srbije da budu projekti koje ćemo mi da finansiramo, a Evropska unija da nam obezbedi banku, da nam obezbedi šta ćemo da radimo, da nam obezbedi izvođače radova, uslove pod kojima ćemo da podignemo kredit, a mi samo da se smejemo i da plaćamo. Vodite Srbiju ka jednom najobičnijem vazalskom položaju. Ne možete vi da gradite bilo kakvu politiku perspektive Srbije, integracije Srbije dok ne uredite stanje u privredi i ekonomiji, dok ne rešite probleme sa organizovanim kriminalom.
Još nešto, od jedne zemlje, ne mogu da kažem da je volim, daleko od toga, ona je započela sve ovo što se dešavalo na teritoriji bivše SFRJ, treba da učimo kako se ulazi u Evropsku uniju, kako se vrši sistem reorganizacije, privredni prelazak na tržišnu ekonomiju, da se učimo od nje koliko su poštovali Evropsku uniju. Kada su dostigli i standard i bruto proizvod i sve ostalo, ne mareći za direktive Evropske unije rekli su - gospodo, mi smo na svoj način došli do standarda koje ste vi propisali, hoćete li sa nama ili nećete? Dovedite vi Srbiju u taj položaj, dovedite u tu situaciju, a onda da se pitamo hoćemo li ili nećemo.
Ovako, sa ovakvom privredom, ulazak će samo da poveća broj nezaposlenih, doprineće uništavanju i ovo malo privrede koju imamo, zatvaranju postojećih fabrika; poslužićemo kao sirovinska, polusirovinska baza da se naši prirodni resursi i materijalna bogatstva budzašto iskorišćavaju i kao tržište. Zaduživaćemo se novim kreditima da bismo mogli da trošimo njihovu robu. Tome nas vodi Demokratska stranka, tome nas vodi Liberalno-demokratska partija, tome nas vodi Boris Tadić, tome nas vode Čedomir Jovanović i Koštunica.
Dame i gospodo narodni poslanici, između ostalih zakona, imamo i zakon o budžetskom sistemu...