Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Brnabić, nemojte zameriti neke stvari mom kolegi. Zaista vas to molim, zato što kada vlasnici, preduzetnici i vlasnici malih i srednjih preduzeća plaćaju poreze u 2020. godini, plaćaju akontaciju na osnovu prometa koje ostvare u 2019. godini, zato je Vlada suspendovala plaćanje na određeni vremenski period akontacije i platiće po konačnom iskazanom završnom računu, početkom 2021. godine. To znači, ako su manje radili i manje ostvarili prometa, da će i da manje plate porez. Ali, nemojte zameriti, kažem vam, tom mom kolegi, verujem da on zaista iskreno voli da pomogne Srbiji. Voli, ali ne zna. To je malo veći problem i zato neka ostavi to da rade ljudi koji znaju.
Isto tako po pitanju te ekonomske pomoći, kada je čitava Evropa i dobar deo sveta kada su na kolenima i kada mnoge svetske privrede ulaze u recesiju koja mora jednim delom da se preliva i kod nas, makar nijedan ne bio zaražen od Korone, bitno je da državna pomoć stigne na vreme da bi dala one očekivane rezultate koje imate kada pravite ekonomski program oživljavanja i pokretanja privrede. Po ovom modelu koji je predložen to bi trajalo godinama, dotle ko živ, ko mrtav, ali bitno je da nešto ispričamo, čisto da kritikujemo.
Od samog početka pandemije koja je zadesila Srbiju i mera koje sprovodi Vlada Republike Srbije i Krizni štab, uvek se provlači jedno pravno pitanje, a to je način uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji i mera koje se sprovode i njihove efikasnosti. Mnogi su započeli svoje diskusije sa tim da su mere neustavne, da krše ljudska prava, da ograničavaju slobodu govora, političkog izražavanja i tako dalje i tako dalje. Raznih gluposti sam se naslušao, mogu da kažem, ali jedna stvar koja me je najviše iznenadila jeste da većina tih mojih kolega ne želi da prihvati kao činjenicu i kao istinu da u trenucima kada je u Srbiji počela da se pojavljuje epidemija ili pandemija, nazovite kako god hoćete, da smo o toj bolesti vrlo malo znali, da su naši stručnjaci to znali samo u razmeni iskustava sa stručnjacima iz zemalja koje su već bile pogođene pandemijom Korone i da je postojala određena opasnost kako na pravi način reagovati na jednu ovakvu nesreću, kataklizmu, pandemiju, nazovite je kako god hoćete.
Onda neko kaže - hajde da sazovemo Skupštinu, da uvedemo vanredno stanje. Jedna od mogućnosti jeste da Narodna skupština uvede vanredno stanje, međutim, niko ne želi da prihvati neke određene činjenice koje postoje da bi se jedna takva odluka donela. Prva činjenica jeste da bi mere Vlade Republike Srbije i mere koje bi mi doneli čak i u vanrednom stanju, moraju da budu pravovremene i to niko ne želi da prihvati kao činjenicu. Svi su bili spremni da razglabamo ovde četiri, pet dana, nedelju dana o tome da li treba uvesti vanredno stanje i da čitava država i čitav sistem čekaju da krenu u borbu protiv pandemije Korone. To je jedan scenario, ali hajde da kažemo da smo imali vremena i političke volje da to donesemo brzo.
Da vidimo taj drugi scenario, a moguća su samo dva, treći nije bio moguć, a to je da se sakupi nas ovde, par stotina, sada znamo da je bar jedan kolega bio zaražen Koronom, zamislite da 200 narodnih poslanika iz čitave Srbije sedi dan ili dva sa kolegom koji je zaražen, pa Narodna skupština bi bila izvor koji bi rasejao Koronu po čitavoj Srbiji. Da zanemarimo Beograd, da zanemarimo službe koje su ovde i žive uglavom u Beogradu, nego po čitavoj Srbiji. Ali, nekima je uvek važno da se bave formom nego suštinom, jer mora za nešto da se pronađe neki problem, da se nešto istakne kao neki propust.
Još kažu - neustavno. Izvinite gospođo Brnabić, koliko znam postupak je pokrenulo Ministarstvo odbrane, vi ste potpisali u punom kapacitetu kao predsednik Vlade. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je potpisao to u punom kapacitetu kao predsednid republike, a predsednik Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković u punom kapacitetu predsednika Skupštine.
Šta je tu neustavno? Jel Skuptšina kasnije dala saglasnost na tu odluku? Jeste. Hajde onda da preispitujemo.
Znate šta me najviše čudi? Ovaj deo opozicije koji nije ovde su bili nekako najglasniji, bivši režim, oko uvođenja vanrednog stanja. Prvo su pričali kako Srbija nema sredstava i načina da se bori protiv Korone, pa kada su videli da to nije tačno, onda su počeli da ubeđuju građane Srbije kako nema dovoljno zaštitne opreme u medicinskim ustanova, kako su zdravstveni radnici izloženi velikom riziku itd. većem nego što je to potrebno itd.
Pa, kada se i to pokazalo kao netačno, onda su se uhvatili oko priče ustavnosti vanrednog stanja i građanskih sloboda i prava, pa mi je tu najčudnije kad to čujem od Nenada Konstantinovića, od Marka Đurišića, od Zorana Živkovića i ostalih. Ima nas ovde nekoliko koji jako dobro znamo kako je uvedeno vanredno stanje 2003. godine, i da to što oni predstavljaju kao borbu protiv organizovanog kriminala, bilo je sve samo ne to. To je bilo spašavanje i njihovih političkih sudbina, nekima i života, zbog saradnje sa kriminalcima i tajkunima koji su rešili da udare na njih, pa su čitavu državu zbog toga kažnjavali, a bogami i političke neistomišljenike i te kako hapsili.
Kako je uvedeno vanredno stanje? Pazite sada ovo, vanredno stanje predlaže Vlada po Ustavu iz 1990. godine. Koja Vlada? Neka mi neko kaže koja to Vlada je predložila uvođenje vanrednog stanja? Nije tad Živković bio premijer, još nije postojala njegova Vlada, pa Vladi prestaje mandat kada predsedniku Vlade prestane mandat, tada su ministri samo tehnički deo Vlade koji obavlja određene neodložne poslove, ništa više. Vlada koja nam je predložila vanredno stanje nije ni postojala.
Idemo dalje, Odluka o uvođenju vanrednog stanja na predlog Vlade iz Ustava 1990. godine, mora da potpiše predsednik Republike Srbije. Da li je potpisao predsednik Republike Srbije. Nije. Ko je potpisao? Predsednik Narodne skupštine. Da li to može da uradi predsednik Narodne skupštine? Ne može. Ustav iz 1990. godine tačno je definisano kada predsednik Skupštine preuzima dužnost predsednika Republike, kada je razrešen i kada podnese ostavku, bez obzira što je tadašnjem predsedniku Republike istekao mandat, on je predsednik Republike do izbora novog predsednika. Ali, on to nije hteo da potpiše, pa se onda setila ona, čini mi se da se zvala Anđelka Dimitrijević, radila je ovde u Skupštini, setila se da to može nekako da nekom marginalijom prava to uradi Nataša Mićić i zato je bila nagrađena tako što je bila odmah u vanrednom stanju postavljena za Generalnog sekretara Narodne skupštine Republike Srbije.
Ti borci za ljudska prava, hajde da vidimo kako je izgledalo njihovo to vanredno stanje kroz njihove naredbe? Njihova prva naredba jeste ograničenje prava na slobodu - policija ima pravo da prinudno dovede i zadrži u službenim prostorijama 30 dana bilo koje lice rešenjem na koje je dopuštena žalba ministru unutrašnjih poslova, zadržano lice nema pravo na branioca, čitaj advokata, gde je taj Nenad Konstantinović, a o njegovom zadržavanju ministarstvo eventualno obaveštava članove porodice. Čini mi se da ste i vi tada bili narodni poslanik, gospodine Dačiću. Tada je bilo jako opasno biti opozicija.
Idemo dalje, direktor Bezbednosne informativne agencije može prema fizičkim i pravnim licima da preduzme mere kojima se odstupa od načela nepovredivosti tajne pisma i drugih sredstava opštenja i bez odluke nadležnog suda. Idemo dalje, ovlašćeno službeno lice sme ući u tuđi stan i druge prostorije bez odluke nadležnog suda. Znači svako je mogao, bilo koji policajac da vam uđe u kuću, u zgradu, u stan i da radi tu šta god hoće bez prava na sudsku zaštitu. Pazite sada ovo, pričamo, mi sad imamo jedno ograničeno ljudsko pravo, to je ograničeno pravo slobode kretanja koje je bilo u vanrednom stanju i koje će važiti samo još nekoliko sati.
Suspenzija prava na štrajk - ukida se pravo na štrajk, tačka 6, a prve naredbe - suspenzija prava na štrajk dopušta Zakonu o merama za slučaj vanrednog stanja, pa suspenzija prava na okupljanje zabranjuje se sazivanju i održavanje zborova i drugih javnih okupljanja građana koji podležu prethodnoj prijavi MUP-a u skladu sa zakonom.
Idemo dalje, zabranjuje se političko, sindikalno i drugo delovanje koje ima za cilj ometanje i sprečavanje primena mere za vreme vanrednog stanja. Idemo dalje, zabranjuje se javno obaveštavanje, rasturanje štampe. Sad dolazimo do slučaja Lalića, i drugih obaveštenja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja. Ministarstvo kulture imalo je prava da zabrani bilo koju televizijsku emisiju, bilo koju radio emisiju, da zapleni ceo tiraž određenih novina.
Sad, ja pitam kolege narodne poslanike, ako za političara koji je korumpiran kažemo da je lopuža, šta kažemo za novinara koji svesno za novac iznosi neistine u nameri da izazove paniku, strah i ugrozi zdravlje života građana Republike Srbije? Ne vidim razliku između lopuže i lažljivog novinara. I jedan i drugi to rade za novac.
Možemo tako da nabrajamo dugo kako su oni sprovodili vanredno stanje i koliko je bilo u skladu sa Ustavom, ali bih samo hteo da iznesem još par stvari, a to je da iako je Narodna skupština radila u punom kapacitetu, predsednik Vrhovnog suda Republike Srbije je smenjen tako što je v.d. predsednika Republike, Nataša Mićić imenovala prvo za sudiju Vrhovnog suda predsednika Okružnog suda iz Novog Sada, a kasnije za predsednika za Vrhovnog suda. Kao što je i bez odluke Narodne skupštine smenjen Republički javni tužilac, Siniša Simić. E, to je državni udar i to su tako radili u vreme Borisa Tadića, Zorana Živkovića. Dragana Đilasa.
Sad oni ovde, sedeći valjda ispred Skupštine, videh tu i Borisa Tadića, sedi on na stiroporu ispred Narodne Skupštine, valjda se nada da će pomoću stiropora da pobedi predsednika Aleksandra Vučića na nekim izborima, ako uopšte izađe na njih, i pri tome mogu da kažem da predsednik, bivši predsednik Republike Srbije preti batinama svojim političkim neistomišljenicima.
Takvi su bili dok su bili na vlasti, takvi su sada i takvi bi bili kada bi ponovo došli na vlast. Još ona mizerija koju sam video o tome kako Dragan Đilas brani svoju decu. Prirodno je da svaki roditelj brani svoju decu, ali valjda ih brani kada ih neko napadne. To što je on svoju decu žigosao kao lopov, kao tajkun, kao kriminalac je žalosno i od toga ne može da ih odbrani.
Ali, moram da postavim pitanje, ako toliko voli svoju decu zašto ne voli onu istu decu koju šalje da se tuku sa policijom, kao što je to bilo 2016, 2017, 2018. i 2019. godine? Kako takvom čoveku neko više može da veruje? Njemu nije važni ničije dete. Njemu je važan samo novac, samo zarada i da pokuša da kroz to da gađa ljude tamo gde su njihova osećanja najdublja, da izazove nekakvu emociju. Samo je sva sreća što njemu više niko ne veruje, zato što ljudi znaju koliko se nakrao, koliko je postao bogatiji i koliko bi još više bio bezobziran ukoliko bi ponovo došao na vlast.
To koliko je bezobziran samo pokazuje da napada i decu predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, samo zato što Aleksandra Vučića ne može da pobedi na izborima ni uz pomoć siledžijstva, ni uz pomoć stiropora.