Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku danas da vidimo da se po jednom pitanju slažemo kada je Republika Srbija i njeni interesi treba da se štite, tako da kolega Mirčići, imali ste i aplauz od poslanika SNS. Tačno je da se retko dešava u parlamentu da se opozicija i oni koji su birali Vladu Republike Srbije slože u nečemu.
Isto tako, voleo bih da je ovde i bivši režim, da čujem šta oni misle o Srpskoj listi i da čujem šta oni misle o Radi Trajković, a ne da bojkotuju rad kada se odlučuje dobrim delom sudbina naših građana koji se nalaze u našoj južnoj pokrajini i da podrškom Srpskoj listi predstavnici Srba u privremenim kosovskim institucijama budu na liniji koju vodi Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić. Ne možemo mi bez saradnje sa njima da sačuvamo naše i njihove interese, znači, Srba koji žive na teritoriji naše južne pokrajine. Zato je između ostalog i važno da se Srpska lista podrži prekosutra.
Što se tiče ovih zakona, ne moramo baš ni u zakonima u svemu da se složimo, dobrim delom se slažem sa onim što je rekao kolega Despotović, Zakon o investicionom fondovima. Sad smo u prilici da vidimo da čitava ovaj set zakona međusobno povezan. Imali smo Zakon o računovodstvu, Zakon o reviziji. Jedan od uslova da investicioni fondovi uđu u Republiku Srbiju, jeste taj da imamo iste standarde kada se rade revizije i završni računi naših pravnih lica, preduzeća i preduzetnika, zato je i data ona mogućnost da i oni koji vode prosto knjigovodstvo, mogu da koriste međunarodne računovodstvene standarde.
Ono što mene iznenađuje jeste favorizovanje jedne strane, navodno neki su nam prijatelji, neki su nam neprijatelji. Mislim da Srbija ne treba to tako da gleda. Prijatelje treba da poštujemo, a oni koji nam baš i nisu prijatelji, očekujemo i od njih da nas poštuju kao što i mi poštujemo njih. Sasvim je tačno da se sa prijateljima možda lakše dogovaramo, ostvarujemo zajednički interes, ali sa onima koje poštujemo i sa našim prijateljima ima jedna zajednička stvar, niko neće u Srbiji ništa da vam pokloni, ni Srbiji ni u Srbiji. Ko god da ulaže ovde gleda da ostvari svoj profit i da se tu ne zanosimo. Vraćam se, lakše se dogovorimo sa prijateljima, lakše mi možda sačuvamo naš interes sa prijateljima, ali oni žele očekuju, da taj novac, deo novca koji oni ulažu u Srbiju da im se vrati kroz profite. To je zajedničko i nama i mi očekujemo da od njihovog novca uz pomoć naših resursa ostvarimo neki profit. Zato ne vidim toliku želju da se investicioni fondovi podele na prijateljske, ne prijateljske i tako dalje.
Takođe, ima još zajedničkih stvari koje investicioni fondovi donose, a to je da konačno na našem finansijskom tržištu imamo i konkurenciju, jer kao što je bilo spomenuto da mala i srednja preduzeća teško dolaze do povoljnih kredita itd. Da se ne zanosimo baš mnogo, teško će oni dolaziti do sredstava koja dolaze iz tih velikih investicionih fondova, ali će zato velike kompanije, koje posluju na teritoriji Republike Srbije i te kako da koriste te investicione fondove i njihova sredstva, što se javlja kao posledica kod poslovnih banaka da će novac koji su danas investirali u te velike kompanije morati da investiraju mala i srednja preduzeća i ono što je još važnije, da se prilagode tržištu i da vrednost, odnosno cena novca mora da bude manja kroz kamate koje se obračunavaju i naplaćuju prilikom zaključenja i realizacije ugovora.
Zašto ranije nismo imali investicione fondove na ovaj način regulisane? Pa, moram da vam kažem da do 2012. godine je bio strahovit uticaj bankarskog sektora na politiku koju su vodile vlade Republike Srbije u tom periodu.
Da smo 2013. i 2014. godine nazirali ekonomsku krizu, 2014. godine bili
smo u merama fiskalne konsolidacije tako da nisu bili ispunjeni uslovi da donosimo ovakve zakone ili bi ih doneli, a ne bi dali očekivane rezultate.
Danas kada je Srbija investiciono poželjna zemlja treba ovu materiju regulisati, staviti u zakon i na taj način napraviti još jednu konkurenciju na tržištu kapitala ili na finansijskom tržištu, nazovite kako god hoćete, em bi smo došli do novih investicija, kod privrede, em bi smo ubrzali naš rast i razvoj i valjda je to ono što svi mi želimo.
Prognoze, loše čitanje izveštaja finansijskih itd, time neka se bave i takvom vrstom politike, ja to ne mogu da nazovem čak ni politikom, nego politikanstvom, neka se bave neki drugi.
Kada je u pitanju Agencija za osiguranje depozita i to je nažalost materija koju je trebalo regulisati još pre 2012. godine, čak i pre nego što su ovi zakoni u pitanju, zato što smo imali te čuvene 2012, i početkom 2013. godine, jako nemile scene koje se tiču bankarskog sektora.
Dve banke su otišle u stečaj „Agrobanka“ i „Razvojna banka Vojvodine“. Moram da podsetim sve narodne poslanike, a i građane koji prate prenos sednica Narodne skupštine, da država svojim zakonima garantuje za svaki štedni ulog ili depozit u vrednosti do 50.000 evra. Kasnije ću se vratiti na poslovanje te dve banke. Republika Srbija je morala da nadoknadi štetu „Agrobanci“ u iznosu od, čini mi se negde 600 miliona evra, a za Razvojnu banku Vojvodine negde oko 400 miliona evra. Voleo bih kad pitaju oni o pitanju zidanju javnog duva koliko to iznosi procenata u odnosu na bruto proizvod i kolike su kamate koje smo dosada morali da platimo od onog trenutka od kad smo obeštetili deponente „Razvojne banke Vojvodine i „Agrobanke“.
Razlog zašto je tolika šteta napravljena, jesti taj što nije bila dobra zakonska regulativa. Hoće banke da posluju sa dozvolom Narodne banke, zato država i garantuje za uloge. Agencija za osiguranje depozita nije samo ta koja vodi stečajeve banaka, i nije samo ta koja čuva sredstva od prikupljenih stečaja, već je ta koja treba pod određenim uslovima da odredi koliki iznos banke treba da uplate kao depozite za plasmane kredita čije je vraćanje rizično.
Baš takvu jednu situaciju smo imali, pogotovo „Agrobanka“ da je plasirala kredite licima koja nisu ispunjavala ni po jednom kriterijumu uslov da dobiju te kredite, koja nisu želela da ih vrate, koja su raznim špekulacijama taj novac premeštali sa jednog računa na drugi, dok nije završio i egzotičnim zonama, poreskim rajevima, a ostavili su na ovoj Vladi tada i nama, da te dugove koje su napravljene kod tih banaka vraćamo.
Sada ovde imamo situaciju da se po jednoj metodi, jednoj formuli određuje bonitet banke i na osnovu tog boniteta banke koji odredi Agencija za osiguranje depozita uplaćuje se iznos koji bi poslužio za vraćanje iznosa deponovanih sredstava tih banaka koje odu u stečaj u nekom periodu. Na taj način bismo ne samo zaštitili građane Srbije, već bismo zaštitili naš budžet, a i naterali banke da se odgovornije ponašaju prilikom realizacije i plasmana svojih kredita.
Ne želimo više da se ponovi situacija kao što je to bila sa „Agrobankom“. To je jedna velika šteta i bruka. Bruka zato što je revizorski izveštaj o poslovanju banke sakrivan, da je Narodna banka, sa tadašnjim guvernerom Šoškićem fingirala izveštaj, da su se emitovale državne hartije od vrednosti da se pokriva gubitak, koji se takođe i pored toga uvećavao, da se pravila nova „Agrobanka“, sve sa ciljem da se na bilo koji način one zloupotrebe koje su bile u poslovanju „Agrobanke“, koja je tolerisala, pa čak i posticala tada Narodna banka i njen guverner i tadašnji režim, koji je vodio Mirko Cvetković i Boris Tadić, pa smo došli do jedne, maltene, bezizlazne situacije i velike štete koja je plaćena iz budžeta Republike Srbije, tj. plaćena je novcem naših građana.
Sećam se kolega iz bivšeg režima, kada je ovde menjan Zakon o Narodnoj banci i kada je bilo predstavljeno da je to politički zakon i politički cilj i kada je bilo predstavljeno da će zbog tog zakona da se štapa novac, njihove diskusije su bile usmerene samo na to da se izbegne bilo kakva i politička i krivična odgovornost zašto je „Agrobanka“ otišla u stečaj, jer možete da zamislite da tada viceguverneru koji je bio odgovoran za nadzor nad radom finansijskih institucija dlaka s glave nije nedostajala. Čovek nije hteo ni moralni čin, a to je ostavka na mesto člana saveta da je podnese. I, onda pričamo, odnosno, bivši režim predstavlja da voli Srbiju, a to smo videli na primerima i „Agrobanke“ i naše južne pokrajine, bivši režim Boris Tadić, Dragan Đilas, Bojan Pajtić i svi oko njih vole samo jednu stvar, a to je njihov džep.
Drago mi je što građani Republike Srbije to sve više i više prepoznaju i što neće nikada više biti u situaciji da vode Republiku Srbiju i novac građana Srbije trpaju u svoje privatne džepove.