Od vremena poslaničke grupe, predsedavajući.
Prvo, da podsetim sve kolege poslanike da je ovde više puta od narodnih poslanika bivšeg režima bilo prebacivano SNS, SPS, pa čak i SRS kako su oni vratili staru deviznu štednju.
Kao što vidimo, da je to bilo tačno, danas ne bismo raspravljali o ovome zakonu i nikada do kraja nisu bili otvoreno iskreni da kažu kako su to vraćali staru deviznu štednju. Stara devizna štednja je vraćena emitovanjem državnih obveznica sa različitim rokom dospeća, čini mi se deset i više godina.
Sad, kada država emituje tu obveznicu na osnovu stare devizne štednje, a vidite kakve su se matematike setili tada da bi došli do velikog novca za privatizaciju koja je predstojala u Republici Srbiji, vlasnik je Republika Srbija i vlasnik je fizičko lice na koga glasi ta državna obveznica. Onda je bivši režim, predvođen Labusom između ostalog, Vojislavom Koštunicom, Zoranom Živkovićem i Mirkom Cvetkovićem dozvolio da te državne obveznice budu predmet trgovine na berzi. Ali, ne na pravi način, jer tada Srbija nije imala razvijeno finansijsko tržište i trgovinu hartijama od vrednosti, već su razni mešetari pozivali građane koji poseduju obveznice za vraćanje stare devizne štednje, da te iste državne obveznice prodaju njima, ali po značajno umanjenoj vrednosti. To je išlo čak i do 60% ili da kažem, hajde, da prevedem za neke kolege iz bivšeg režima koji slabije znaju da računaju, znači ako nekome država treba da isplati u nekom periodu 1.000 tadašnjih maraka, on će za svoje obveznice, ukoliko ih proda Miroslavu Miškoviću, Koletu i ostaloj ekipi, da naplati svega 400 maraka.
Sad, da greh i zločin budu još veći, te iste državne obveznice mogle su da se koriste prilikom privatizacije društvenih preduzeća u Republici Srbiji, ali ne u tom odnosu kako su ih oni kupovali od građana, nego na nominalan iznos koji je glasio na obveznice. Pa su nešto gospoda kupovali 20 puta jeftinije nego što zaista to košta, a zatim su kroz obveznice uštedeli i na tih 20 puta umanjene vrednosti još 60% i otkupljivali srpsku privredu.
Isplata stare devizne štednje u velikoj meri je bila prevara stranaka DOS-a i bivšeg režima da neko na što je moguće jeftiniji način dođe do privrede Republike Srbije i to je prava istina kako je vraćena stara devizna štednja.
Znači, posle godina ratova, sankcija, gubitka nade da građanin može bilo šta da naplati od stare devizne štednje, ponuđeno mu je da svoje potraživanje naplati u iznosu od 40% odmah, a svih 100% je bez obzira na rok dospeća, da li je pet, deset ili više godina, korišćeno za otkup društvene imovine u Republici Srbiji.
Sada se vraćamo na ona čuvena tri evra po šećerani iz 2002, 2003. godine, pa sada zamislite tri evra po šećerani, ukupno devet za tri. Nisu baš bili toliko bahati da plaćaju jedan evro jednu šećeranu, nego tri evra po šećerani i tri šećerane puta tri evra – devet evra. Sada zamislite kako je to izgledalo kada otkupljuje i tih devet evra za tri i po evra. Zamislite koliko je tu novca izvučeno i od građana i od privrede i koliko se došlo do jako skupe i vredne imovine.
Meni je žao zaista što u to vreme nije postojao sporazum o kome ćemo raspravljati sutra u pojedinostima, jer sam siguran da bi kao država imali tačne podatke za koliko su prodavali društvenu imovinu koja je sticana godinama, koliku su razliku u ceni ostvarili, koliki su porez trebali da plate Republici Srbiji na kapitalnu dobit. Znači, sada dolazimo do nečega oko čega se ja sa koleginicom Radetom, ne mogu reći ne slažem, ali ona kao pravnik razume da zakon koliko god da je loš, on mora da se sprovodi. I nije tačno da su zakone u DOS-ovim vladama pisali ministri, samo su formalno ti zakoni prosleđivani kroz ministarstvo i Vlade do Narodne skupštine Republike Srbije. Te zakone su pisali tajkuni. Pravili su zakonski okvir za jednu veliku pljačku u Srbiji i pljačkali su i otimali šta god da im je palo na pamet i na način na koji im je god palo na pamet. Znači, pljačkali su tako što su vrednost imovine dovodili do bescenja, da je neko preduzeće bilo jeftinije, i to višestruko puta jeftinije nego što je imalo sredstava na svom tekućem računu, odnosno tada žiro-računu.
Onda hajka, kada državni organi počnu bar ono što mogu da sprovedu, hajka svih pripadnika bivšeg režima na ministra policije Nebojšu Stefanovića, zašto se ispituje poreklo imovine Dragana Đilasa od 500 miliona evra. Koliko je tu bilo tih državnih obveznica, ili je možda zakasnio, ili sećate se one čuvene priče i afere oko kiparskih para. Tu je završio jedan dobar deo stare devizne štednje, dobar deo. Bile su tu komisije, odlazio je i Velja Ilić, odlazio je i Mlađan Dinkić, odlazila je cela jedna garnitura, Božidar Đelić, vojvoda od „Meridijan banke“.
Pri svakom izlaganju u Narodnoj skupštini postavljao sam pitanje šta su pronašli od novca na Kipru koji imaju tamo građani Srbije, Savezne Republike Jugoslavije ili Državne zajednice Srbije i Crne gore. Dobio sam jedan začuđujući odgovor, da su uspeli da pronađu samo 600 miliona maraka na Kipru, koji pripada nekom građaninu Srbije, nisu imenovali kom građaninu Srbije, ali da taj novac nije od stare devizne štednje i od novca koji je iznosila država na Kipar. Sada samo neka mi kaže neko, ko je taj koji je mogao da zaradi 600 miliona evra iz Srbije za vreme sankcija, bombardovanja, svega i svačega što smo doživeli, propasti prilikom privatizacije, a da je to bilo na pošten i zakonom dozvoljen način?
Zaista mi je žao što ovaj sporazum koji sada treba uskoro da ratifikujemo tada nije bio na snazi, jer bi na mnoga pitanja imali i tačne odgovore, ko je uzeo novac, gde se nalazi novac, ko je rasprodavao srpsku državnu imovinu, ko je radnike ostavljao bez posla i koliko je od svega toga platio Republici Srbiji na ime svih onih socijalnih programa koje je država preuzimala za svako lice koje izgubi posao. Čini mi se da od poreza ništa nije uplaćivano, jer da bi pravili socijalni mir i isplaćivali te obaveze, podizali smo kredite.
E sad, tu se uvek provlači jedna priča oko uspeha bivšeg režima, to je otpis duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca. Tu mogu da kažem da je to takođe jedna jako velika prevara. Nije otpisan bukvalno ni dinar duga. Otpisane su samo kamate koje su dospevale na naplatu, dok je Savezna Republika Jugoslavija bila pod sankcijama međunarodne zajednice, a kasnije i pod sankcijama Evropske unije i zapadnih zemalja itd. To je bilo otpisivano, a i tada nam nisu činili uslugu, jer su značajna sredstva na koja je imala pravo Savezna Republika Jugoslavija bila deponovana kod banaka koje su osnivači ta dva kluba, a na koje nismo imali pravo da naplaćujemo kamate. Eto, to je istina i oko stare devizne štednje i oko otpisa dugova.
Još nešto da podsetim, pošto kažu da su oni sve to platili, moram da kažem da nije tačno. I dan-danas Republika Srbija otplaćuje te obaveze, ali ne novcem koji su oni zaradili, nego novcem koji su zaradili građani Republike Srbije, a uslove da se taj novac zarađuje napravio je i premijer, a sada predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.