Dame i gospodo narodni poslanici, nema potreba da neki od mojih kolega građane Republike Srbije, zaista nema potrebe, ne treba građani da se plaše od onih poslanika koji pominju unilateralne sporazume, znači ugovor sam sa samim sobom. Tako je to ovde rečeno. Pisao sam pažljivo šta su moje cenjene kolege govorile o ovoj diskusiji. S jedne strane jeste ovde u pitanju da su tehnički zakoni, ali ne smatram da su baš tako beznačajni i da bez jedne ozbiljne diskusije ovde u Narodnoj skupštini treba da budu usvojeni.
Takođe, nema potrebe da pozivamo i prozivamo građane da krenu u sudske postupke koji bi bili krajnje neizvesni i dosta skupi. Evo, ovde je sada bilo polemike oko penzija, zakona koje je donela Narodna skupština i sada je pitanje kako ćemo mi, ukoliko dođe do tih tzv. pilot presuda, tačno je da su penzioneri najveći deo krize izneli i to je nesporno, mi smo im na tome zahvalni, najveći broj tih penzionera je pozdravio napore Vlade Republike Srbije i tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića da državu izvuče iz krize i o tome govori i podrška koju je taj isti Aleksandar Vučić imao kasnije na izborima 2016. i na izborima za predsednika Republike 2019. godine, kada je ubedljivo pobedio barem jedan deo bivšeg režima, kada je pobedio bivši režim, u stvari, koji je doveo do izazivanja ove krize.
Nije Srbija prva i jedina koja je morala da pribegne za ovakvim nepopularnim merama. Koliko je meni poznato, 2010. godine, pa još uvek je na snazi smanjenje penzija koje je, recimo, u Grčkoj. Nisam čuo da je neka presuda na grčko smanjenje penzija doneta da grčka država to mora da isplati ili Španija, isto je i za Španiju. Nemojte građane da pozivate da pokreću skupe i neizvesne sporove pred međunarodnim sudovima, pogotovo što je izglednost na uspeh takvog spora skoro nikakva. Ako je to zarad politike, pa kažite – ja se bavim politikom, reći ću nešto u šta nisam siguran, pa vi odlučite šta ćete da uradite.
Ne znam posle ovako inspirativnih govora kada su u pitanju neke moje kolege, kažu da su ovi sporazumi prodavanje magle. E sad, ne znam da li su na stotine fabrika magla, na desetine pa i stotine novih radnika, i to je magla, stotine kilometara autoputeva, i to je magla, veće penzije i plate u javnom sektoru, i to je magla. Sve je to magla. Veća prosečna plata u Republici Srbiji, i to je magla. Sve je magla. Samo, to ćete morati da ubedite neke za nešto malo manje od godinu dana. Toliko vremena imate da ubedite da ono što građani vide svojim očima nije tačno, nije istina, ne postoji, to je neka fatamorgana. Pa nije Srbija više pustinja da u njoj bude fatamorgana, to je bilo do 2012. godine, kada su ovi pustošili sve što su stigli. Srbija sada postaje i moderna i ekonomski sve naprednija zemlja. Ako neko želi da se pronađe u političkom sistemu i političkom životu Republike Srbije neka se pronalazi u tim okvirima, a ne da priča izmišljotine i da plaši građane. Sa takvima smo završili, nadam se. Sa takvima smo završili.
Isto tako, zašto jedan sporazum u kome ova Vlada nije učestvovala, ni mnoge pre, a koji je potpisan 2008. ili 2009. godine u vreme izbijanja svetske ekonomske krize, a potpisala je tadašnja Vlada Mirka Cvetkovića sa „Fijatom“, neko tvrdi da iz sadašnje Vlade sprovode tu praksu. Prvo, to nije tačno, to nema nikakve veze sa istinom. Poreske olakšice i poreska oslobođena su tada bila, a sada imamo naše zakone koje primenjujemo i nema nikakve veze da li je pravno lice, odnosno poreklo kapitala i vlasnik iz inostranstva ili je odavde, ako je privredno društvo registrovano sa domaćim propisima, mora da plati porez, pa neka dolazi odakle god hoće, iz Nemačke, iz Francuske, iz Italije, iz Holandije, iz Belgije, ih Kine, iz Rusije, mora porez da plati.
Ne znam zašto toliki otpor prema ovom zakonu koji se tiče jedne određene razmene informacija u vezi poreskog postupka i poreske administracije. Evo, bili smo na jednoj jako nepopularnoj listi, po meni, nezasluženo, jer Srbija nikada nije bila meka za pranje novca i odlivanje kapitala, bili smo i sad ne prihvatanjem ovog sporazuma rizikujemo da se vratimo na tu listu, neko će da kaže – ali, eto, to znači ovi bogati vas ucenjuju, podmeću, rade šta god oni hoće, da bi oni neka svoja pravila isterali sa kojima mi nemamo nikakve veze. To čujemo od svojih kolega koji se, recimo, zalažu za što čvršće odnose sa, recimo, Kinom. A neće da kažu da dok smo bili na toj crnoj listi, da je platni promet između Republike Srbije i NR Kine bio nemoguć, ne našom krivicom. Kina je jednostavno sprovodila međunarodne propise. Sada hajde da ne prihvatimo taj sporazum i da dovedemo u pitanje saradnju sa zemljama koje su nam zaista iskreni prijatelji. Evo, znači, nije bio moguć direktan platni promet između NR Kine i Srbije i sada još neko kaže da ne govorim istinu, neka dokaže. Ja govorim istinu u ovom slučaju, zato što pratim šta se dešava sa platnim prometom koji Republika Srbija ima.
Nije dovoljno samo napraviti aferu, nego malo nešto i pročitati, pokušati da se nauči, možda i shvatiti. Možda ne znam ništa, ali, eto, znam da je ova situacija bila zaista vrlo nepovoljna za Republiku Srbiju.
Nikako da se dotaknemo zbog čega su bili potrebni ovakvi sporazumi koje imamo u vezi oblasti poreske kontrole, razmeni informacija, itd. Ja bih voleo da smo ove sporazume imali priliku da usvajamo i mnogo ranije i mnogo pre 2008, 2009. ili 2010. godine, kada se ukazala potreba za ovakvim sporazumima na međunarodnoj sceni. Ja mislim da u onakvu privatizaciju kakvu smo imali od 2003-2004. godine naovamo nismo ni trebali da ulazimo bez postojanja ovakvih međunarodnih sporazuma.
Zamislite mangupe okupljene oko Miškovića i "Delte", kada započinju postupak privatizacije, pa je početna cena jedna petina od knjigovodstvene cene subjekta privatizacije, a knjigovodstvena cena je najmanje 10 puta manja od tržišne vrednosti subjekta privatizacije. A ako neko uzme digitron pa samo malo računa, znači da je početna cena samo 10% od tržišne cene predmeta privatizacije. To znači da su srpski tajkuni nastajali tako što su pisali zakone koje je bivši režim ovde usvajao, budzašto kupovali društvenu imovinu, pa onda u drugim zemljama koje imaju daleko niže poreske stope i daleko slabiju kontrolu po pitanju tokova novca, selili sedišta tih preduzeća, kapital prodavali po tržišnim vrednostima, zarađivali ogroman novac, a Republika Srbija koja je morala da brine o radnicima koji su ostajali bez posla bila je lišena poreskih prihoda od prodaje te imovine.
O kakvoj mi to prevari govorimo koju veliki žele da naprave prema nama. Da smo imali jedan ovakav sporazum, to ne bi bilo moguće. A ovo je istina.
Tako je bilo i kasnije. Čuvena privatizacija, kako oni kažu, direktna strana investicija, prodaja "Maksija". Gde je bila? U Srbiji? Jel plaćen porez u Srbiji? Jel novac završio u Srbiji? Nije, završio je, koliko mi je poznato, na Devičanskim Ostrvima.
Gospodine ministre, treba da inicirate zajedno sa kolegom iz Ministarstva privrede da se napravi zakon o privrednim društvima, da se izmene i dopune urade, da nije moguće seliti privredne subjekte koji su u Republici Srbiji u zemlje koje nisu potpisnice i ne primenjuju ovaj sporazum. Samo na taj način možemo da izbegnemo dalje zloupotrebe kakve smo imali do 2012, 2013, 2014. godine. Kažu nezvanično, a verujem da je blizu istini taj broj, da je 50 milijardi dolara izneto na ovaj ili onaj način u postupku privatizacije. I ne samo u postupku privatizacije, naravno, i u postupku raznom trgovinom robama, uslugama, itd. Setite se samo zakona iz 2010. ili 2011. o deviznom poslovanju, kada su potpuno suspendovane nadležnosti Deviznog inspektorata da prati da li je za plaćenu robu ili uslugu u inostranstvu zaista uvezena ta roba ili usluga u Republiku Srbiju. Ili da čak i kad se izveze roba, Devizni inspektorat nije bio u mogućnosti da insistira od izvoznika da novac prebaci u Republiku Srbiju. Tako su iznosili i pre tog zakona, samo su sa tim zakonom na jedan određen način oprali sebe kao krivično odgovorne za ono što su radili Republici Srbiji.
Kada je u pitanju ta stara devizna štednja i ovaj sporazum, to je privatna imovina, kako reče neko od mojih kolega, samo zaboravlja da sada i banke koje posluju na teritoriji Republike Srbije da su uglavnom privatne imovine. Pa su i jedna i druga privatna imovina, neprikosnovena. Nije bitno da li je po međunarodnim sudovima neko ko je zaključio neku obligaciju, konkretno ovim ugovorom o švajcarskim francima, da li je samo on privatno lice, već se gleda i poreklo novca koji mu se dodeljuje, da li i on pripada nekim privatnim investitorima, a najčešće penzionim fondovima nekih drugih zemalja. Tako da smo primenjivali jedno tako jednostrano tumačenje, najverovatnije da bismo morali da plaćamo štetu ili jednima ili drugima, ali u apsolutnom iznosu, a to je opet iz budžeta Republike Srbije. Tako da molim kolege da ne plaše građane Republike Srbije.
Ovo što je meni bilo interesantno hteo bih, naravno, ministre, ako je to moguće, što pre, dok smo se bavili ranijih godina bankama u stečaju u okviru Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava i bankama koje su u likvidaciji i stečaju, bilo je dosta zloupotrebe i propusta koji su pravljeni ranijih godina, pre 2012. godine. Sada mene interesuje, ovde ste spomenuli i neke građane koji su na teritoriji SAD, da li su oni bili deponenti u našim bankama koje se nalaze na teritoriji SAD ili su deponenti bili ovde u Srbiji, pa su samo tamo počeli da žive?
Zašto to pitanje postavljam? Zato što se za naše banke koje su u stečaju u SAD vodi poseban postupak, nezavisno od naših državnih organa. Posebno se obrazuje stečajna masa i posebno se vrši naplata potraživanja.
Neko moje iskustvo je bilo da je jedan od naših građana, najverovatnije novac koji je dobio za vreme međunarodnih sankcija, uplatio u jednu od naših banaka koje se nalaze na teritoriji SAD, znači, novac koji po svemu sudeći nije njegov. Kada su te banke otišle u stečaj, on je pokrenuo postupak za naplatu potraživanja i pred jednim stečajnim organima, znači u SAD, gde je opet naš kapital, i pred domaćim organima, znači, od banaka matice banke koja se nalazi ovde, ili majke banke, zovite kako god hoćete, što znači da će zbog nesavršenosti zakonske regulative jedan mangup dva puta da naplati jedno svoje potraživanje, koje je inače jako sumnjivo i reč je, čini mi se, u iznosu oko pet miliona dolara. Ako to već nije uradio.
Interesuje me da li se ovakav zakon primenjuje i u ovom slučaju, jer ne možemo da mi naplaćujemo iz stečene mase banaka da isplaćujemo potraživanja ovde u Srbiji kada to neko po istom osnovu iz otprilike istog izvora, znači, naše imovine to naplaćuje i u nekoj drugoj državi, pa još dva puta. Po meni bi prvo trebalo taj gospodin prvo da dokaže poreklo novca, da znamo da li je zaista njegov, a ako je zaista njegov i zaista može da dokaže neka se odluči, hoće li to naplatiti iz stečajne mase koja je u SAD ili iz stečene mase koja je ovde u Republici Srbiji, a po jednom osnovu ne može dva puta.
U svakom slučaju, sa ovim zakonima Srbija pokazuje da je ozbiljna država, da one obaveze koje ima izmiruje, a što se tiče sporazuma o poreskom postupku i poreskoj administraciji i uzajamnoj pomoći, Srbija samo pokazuje da ima još uvek ozbiljne administrativne kapacitete da prvo započne ovakav jedan sporazum, a da u nekom doglednom vremenu u potpunosti primenjuje, što samo govori o činjenici da je Srbija danas mnogo više uvažavana, mnogo više poštovana i mnogo više cenjena nego pre devet ili deset godina i da je to jedna od razloga što treba ove zakone u danu za glasanje podržati.