Prvo, opet, idemo po nelogičnostima. Ne postoje javne nabavke male, srednje i velike vrednosti, nego male vrednosti, javne nabavke za koje se ne sprovodi postupak i javne nabavke velike vrednosti, gde čak učestvuje predstavnik građana. Toliko to tome.

Javna nabavka, male vrednosti, ne podrazumeva da se ide u pregovarački postupak, nego je samo nešto kraća procedura u vezi samog postupka javne nabavke. Dužan je naručilac javnih radova da tu javnu nabavku male vrednosti stavi na portal Uprave za javne nabavke da bi svi mogli da budu informisani i svi učestvuju u postupku javne nabavke. O tome ću ja u svom izlaganju da govorim, to budite sigurni.

Znači, ne može čak ni tada, sprovodi se i maltene identičan postupak kao i za svaku drugu javnu nabavku. Zaboravite tu priču, jer pregovarački postupak koji je bio do 2012. godine kada smo imali 75% javnih nabavki u pregovaračkom postupku. Sedamdesetpet procenata a sada se kreće oko 3%. To je velika razlika i bile su zloupotrebe baš u postupcima javnih nabavki koje su se radile, pregovaračkim postupkom bez obzira da li su velike, da li su male, da li su, kako vi kažete, srednje. Tako danas nešto više ne može, ne postoji, ne ide.

Što se tiče drugih kandidata, znači, rekli smo da ta komisija koja je radila u sastavu do 2012. godine uopšte nije sprovodila postupke po žalbama, naručilaca, odnosno ponuđača u postupcima javnih nabavki. Uopšte nije sprovodila postupak i tamo gde je sprovela često je bilo materijalno kršenje Zakona o javnim nabavkama, na šta je ta komisija samo okretala glavu na drugu stranu. Nemojte da branite one ljude koji nisu zaslužili. Zašto nisu procesuirani? Šta su radili? To nije moj problem, niti problem narodnih poslanika.

I još nešto? U zakonu piše, da članove komisije predlaže nadležni Odbor za poslove finansija, ne predlaže komisija koja sprovodi testiranje i testiranje nije jedino koje odlučuje ko će biti predložen Narodnoj skupštini. Testiranje jedino one koji nemaju dovoljan stepen znanja eliminiše iz daljeg postupka. Niša više.

Dame i gospodo narodni poslanici, izbor članova komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki nije takmičenje za pesme Evrovizije, kako to neki žele ovde da predstave. Znači, to je mnogo ozbiljniji posao i napadati procedure koje su dale rezultate je ili nedostatak argumenata ili želja da se vratimo na ono kako je bilo ranije. Znači, da komisija radi od slučaja do slučaja, da nema jedinstvenu pravnu praksu, da nema zauzete stavove, da se predmeti vode po dve, tri, četiri godine.

Da li je to rešenje da šefovi poslaničkih grupa predlažu članove komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki? Da li je to rešenje da oni predlažu Odboru, Odbor da predlaže Narodnoj skupštini? Ja mislim da nije. Da li je ovo najbolji način? Za sad najbolji koji poznajemo. Da li ima boljih? Voleo bih da neko predloži, ali, sama procedura u konkursu je takva i daje dobre rezultate kao i sam Zakon o javnim nabavkama.

Sama težina rada Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ogleda se u tome da protiv primene Zakona o javnim nabavkama rade svi, i naručioci i izvođači. I jedni i drugi dobrim delom opstruišu postupak javne nabavke, pokušavaju da dovedu u pitanje i kvalitet zakona i kvalitet komisije koja o tome odlučuje, a o tome kako komisija odlučuje, pa svedoči da za sve ove godine koliko komisija postoji da je pokrenuto na desetine postupaka pred upravnim sudom i da je upravni sud čini mi se poništio dve ili tri odluke Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, što je još jedan pokazatelj da komisija odlično radi.

Kratko ću sa ovom replikom.

Ne treba biti Kleopatra da bi se znali neki odgovori. Treba samo logično razmišljati i doći do odgovora.

Da li mislite da čovek koji je već jednom položio test i radio u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ponovo treba, kada mu se produžava mandat, da polaže taj isti test? Položio je jednom. Kada položite za vozački ispit ne polažete svaki put kada produžavate dozvolu. Naučili ste valjda. Ili, radili ste u jednoj firmi i niko vama neće da traži da ponovo diplomirate na fakultetu ili polažete diplomski, nego tu diplomu i to svoje stečeno znanje prenosite na drugo mesto.

Znači, ispada da svaki put kada se vrši izbor neko treba da bude pripravnik. Polažu samo oni koji prvi put treba da rade u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ne može on za svaki izbor ponovo isti test da polaže. Malo bi vređalo ljude, malo bi ih i ponižavalo.

(Milorad Mirčić: Hoće li doživotno?)

Uporno pokušavam da na nešto skrenem pažnju. To što je neko član komisije, odbor već ima dovoljno parametara bez testiranja da predloži Skupštini da produži mandat ili neće, a to su valjda njegovi rezultati rada u toj istoj komisiji, koliko je predmeta primio, kao i sudija, koliko je predmeta primio. Koliko je predmeta obradio, kakve su mu odluke, da li je nešto poništeno od strane upravnog suda, sve te parametre ima Odbor za finansije. Znači, postoje već kriterijumi po kojima Odbor za finansije odlučuje hoće li nekog kandidata koji je već član komisije da predloži Narodnoj skupštini.

Najveći problem kod Zakona o javnim nabavkama je taj što pojedini naručioci i pojedini izvođači ne žele da se zakon primenjuje. Naručioci i izvođači javnih radova. Možete da ih zovete i dobavljači, možete kako god hoćete, pružaoci usluga, apsolutno me to ne interesuje. Znači, to je jedan deo priče.

Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki može da reaguje u nekom postupku javne nabavke ako neko napiše žalbu ili prigovor. Do tog trenutka ne može. A da li neko zna da mi kaže ko ima pravo da napiše žalbu ili prigovor, u svakom trenutku postupka javne nabavke? Bilo koji punoletan građanin Republike Srbije. Bilo koji. Ne mora uopšte da bude u postupku javne nabavke, apsolutno ne mora. Napiše žalbu i Komisija je dužna da privremeno zaustavi postupak javne nabavke i odlučuje po toj žalbi.

Znači, ako hoćemo da se zakon primenjuje, na prvom mestu mora da bude jasno definisan čitav postupak javne nabavke. To je samim Zakonom tako predviđeno. Nije više javna nabavka objavljena u nekim novinama sa po sto primeraka tiraža. Mora da se objavi i u dnevnim listovima, mora da se objavi i u "Službenom glasniku", ali, što je najvažnije, mora da bude i na portalu Uprave za javne nabavke.

Kada su u pitanju javne nabavke male vrednosti, jesmo imali po tri-četiri ponuđača za čitavu Republiku Srbiju? Sada ih ima nekoliko stotina. Može on da prikuplja ponude od tri-četiri, ali će dobiti ponude i od onih koje nije pozvao, zato što je na prvom mestu postupak javan, transparentan, vidljiv svima. Isto i po žalbama.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, ponovo se vraćamo na neki početak, te da li polaže, ne polaže. Raščistili smo - stari član komisije ne polaže i nema ponovnu proveru znanja, sad čujem odjednom da ima. Ali, dobro. Neću o tome da polemišem sada u ovoj replici.

Po pitanju sistema zdravstvene zaštite, hajde da pogledamo šta je sve u Srbiji urađeno poslednjih nekoliko godina. Evo, Srbija je prvi put dobila svoj klinički centar u Nišu pre nekoliko meseci. Da ne pričam da se kupuje najskuplja oprema, koju niko u regionu nema. I to se kupuje od strane Fonda za zdravstvenu zaštitu.

Tačno je sve to, mnogo košta, mnogo je para potrošeno. Ne vidi se onoliko koliko bi trebalo da se vidi, zato što je zemlja bila zapuštena, a sistem zdravstvene zaštite potpuno uništen, pa su potrebne godine da se sve to izgradi. A o tome da li ćemo favorizovati jednog proizvođača ili više, ja ne mogu da odgovaram u ime ministarstva ili ministra, ali jesam za to da se medicinska oprema standardizuje. Možemo da imamo više dobavljača, ali da standardizujemo opremu koja bi međusobno bila kompatibilna, zato što je mnogo jeftinije održavanje, lager rezervnih delova i samim tim i servisiranje i popravke tih uređaja.

Ovako, ako mi stalno pričamo da se neko favorizuje, zarad političke priče, a ne vidimo koliko u stvari štetimo svojoj državi i koliko će naša država da plaća skuplje neke stvari, to nas ne interesuje. Ne bi trebali tako da se ponašamo kao narodni poslanici. To apsolutno ne.

Znači, jesam za standardizaciju, zbog ušteda koje sama standardizacija daje kada je u pitanju medicinska oprema.

Dame i gospodo narodni poslanici, znači, bitnije su emocije, izgled, nego znanje iskazano na pismenom testu. Evo, tako je sad rečeno.

Pa, ne može. Ako nije pokazao nivo znanja na pismenom testiranju, neće se uzimati ni u obzir njegovo konkurisanje. I, da završimo jednom sa tim, a ne kako ko izgleda.

Znači, kriterijum postoji – znanje. Da li se proverava znanje? Proverava se. Da li je skoro nemoguće doći do pitanja? Skoro nemoguće. Nije ovo mala matura. Ne može da se dođe do pitanja. Znate koliko njih je tražilo? Ne znam, nije kod mene. I kad se donesu pitanja, zaključavaju se u sef i sef se pečati i tako pre samog testiranja.

Dalje, kada su u pitanju te javne nabavke u oblasti zdravstva, Zakon o javnim nabavkama u punu primenu je ušao 2015. godine. Fond zdravstvene zaštite je uštedeo za istu količinu medicinske opreme i medikamenata koji su nabavljeni 2012. ili 2013. godine, ista je nabavljena i 2015. godine, samo smo to platili 400 miliona evra manje. Jel to nije doprinos borbi protiv korupcije?

Pojedinačni slučajevi nisu problem sistema, nego problem tužilaštva i policije i oni se time bave, a posao Narodne skupštine je da stvori sistem da dva organa mogu da rade u punom kapacitetu.

Evo, tokom ove rasprave stiče se neki utisak, ne od mene, da se kandidati biraju po lepoti, po političkoj pripadnosti, a da se uopšte ne uzima u obzir njihovo znanje na pismenom testiranju.

Da raščistimo odmah. Nijedan član Komisije nije predložen od strane Odbora za finansije koji nije prošao test poznavanja Zakona o javnim nabavkama, Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima, nijedan kandidat nije prošao.

E, sad, da li treba uvažavati opoziciju? Da. Da li treba njihove predloge? Neki put da, neki put ne. Naravno, nismo u obavezi zato što osim političke diskusije, oni nemaju odgovornost prema državi kada se država vodi, nemaju taj nivo odgovornosti, imaju svakako deo odgovornosti. Pa, prema tome, njihove predloge ćemo da razmotrimo, a da li ćemo da ih usvojimo, to ćemo da vidimo. Za sada postoji jedan sistem izbora kandidata za članove Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koji je dao izvanredan rezultat. Ako nešto daje izvanredan rezultat, ne znam zašto ga onda menjamo?

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo priliku da kroz izbor, jednog od članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, otvorimo i debatu o samom Zakonu o javnim nabavkama i primeni Zakona o javnim nabavkama.

Drago mi je prvo što niko od kolega koji, čak i ne podržavaju Vladu Republike Srbije, znači iz opozicije, nije kritikovao zakona u smislu da zakon ima ozbiljnih manjkavosti, ozbiljnih nedostataka i da dozvoljava da se mimo dobrih pravila i običaja dobija posao, vezna za investicije države, javnih preduzeća i lokalnih samouprava i autonomne pokrajine.

Međutim, ja neću da propustim priliku i da kažem kako je to bilo u periodu kada su razne mutacije DOS-a vladale Republikom Srbijom i kako se sprovodio Zakon o javnim nabavkama, i kako to da od jednom neke moje kolege, poslanici, iz tadašnjeg DOS-a, koji su dolazili u Narodnu skupštinu, sa pohabanim odelima, neki čak i sa iscepanim cipelama, kako su postojali predsednici gradskih opština tako su se presvlačili, a nosili su odela skuplja, nego što je većina građana mogla sebi da priušti jedan automobil.

I, dok su se takvi zakoni o javnim nabavkama primenjivali, došli smo i do onih koji su vršili vlast i sticali enormna bogatstva. Spominjan je i Dragan Đilas, ima tu mnogo njih, poduži bi bio spisak, oko svih kompanjona DS, DOS-a i bivšeg režima, koji su se bogatili.

Bogatili su se i izvođači javnih radova, zato što u toj nekoj podeli posla, a i novca, plaćeno ima je mnogo više nego što ta usluga ili roba vrede, pa je ostajalo nešto i za korumpiranog političara, a ostalo je nešto i za bahatog biznismena, a u narodu su poznati i prozivani, kao tajkuni. Niko od njih novac nije stekao poštenim radom, nego povlasticama koje im je korupcija davala, kada su davali novac, tadašnjim ljudima na vlasti.

Samo bih da podsetim da na nekoliko stvari iz starog Zakona o javnim nabavkama, koji nas je, nažalost toliko unazadio, da jednostavno ako u nekom postupku se prijavi više kandidata, a njihov kandidat, već unapred pripremljen, daje najnižu ponudu i da se na tome završava, ne bi bilo ni po jada. Odmah čim se zaključi osnovni ugovor zbog nepredviđenih okolnosti aneksira se ugovor na 25% javnih radova, znači uvećava se vrednost koju država treba da isplati, pa posle nekoliko meseci na još 25% i najčešće se vrednost konačnog ugovora za oko 100% razlikuje od ugovora koji je prvobitno potpisan.

Gde je završilo tih 100%, pa verujem da su to oni bratski delili, pola tajkunu, pola Đilasu i ekipi oko Đilasa. Tako je to izgledalo ranije. Dokle je to išlo? Mogu da navedem samo jedan primer da u našem zakonodavstvu nije postojala odredba krivičnog dela vezano za zloupotrebe u postupcima javnih nabavki. Znači, mogli su da kradu koliko im volja, da otimaju od Srbije, od njenih građana koliko god ko hoće, a da ne postoji zakonska regulativa na osnovu koje bi moglo da im bude suđeno i da budu osuđeni. Nije uobičajeno, ali valjda u želji da što pre to konačno iskorenimo to zlo u Srbiji, u osnovnom Zakonu o javnim nabavkama predviđeno je krivično delo zloupotrebe u postupcima javnih nabavki i tek tada su mogli da dođu pod udar zakona.

Druga stvar koja je iznenađujuća jeste i sama komisija koja se tada bavila kao drugostepeni organ vezano za zaštitu svih onih koji učestvuju na tenderima, mogu da kažem da je ta komisija skoro da uopšte nije radila, a i kada je radila donosila je jako čudne, jako diskutabilne odluke, o tome kako su dodeljivani poslovi. O tome kako je gospodin Galić vodio komisiju dovoljno je pogledati i sadašnji izveštaj Komisije za zaštitu u postupcima javnih nabavki, da i dan danas ta komisija rešava u postupcima koji su još iz 2009, 2010. i 2011. godine.

Da li takvom čoveku i takve ljude više treba uvažavati i dati im priliku da učestvuju u radu jedne takve komisije? Mislim da ne. Treba im se zahvaliti, ako smatramo da ima nešto, da je bilo protiv zakonito, obavestiti nadležne državne organe, ali više za državni organ, državnu upravu takvima više nema mesta. Osim toga ne treba plakati nad njihovom sudbinom zato što sam siguran da zbog manjkavosti koju je imao Zakon o javnim nabavkama, da su oni kao članovi komisije, tadašnje komisije sebe dobro obezbedili. Ovde pričamo o redu veličine skoro deset milijarde evra na godišnjem nivou.

Srpska napredna stranka jeste ne samo u predizbornoj kampanji već je skoro dve godine pre izbora 2012. godine uradila izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama, onog važećeg. Zamislite da tada nisu hteli čak ni da razgovaraju, tadašnji DOS i tadašnji režim, a sada bivši režim i da vidimo da li postoji uopšte bilo kakva namera da po jednom ovako jako osetljivom pitanju posvete pažnju i da urade bar nešto dobro za svoju državu, da urade bar nešto za građane koji su izašli na izbore i poklonili im poverenje i ne znam, čini mi se 107, 108 mandata su dobili te 2008. godine. Ni to im nije bilo važno.

Važno je bilo da se Srbija polako pretvarala u privatno preduzeće nekolicine ljudi, a da resursi države i njenih građana polako prelaze u vlasništvo te klike koja je sada okupljena oko Dragana Đilasa. Neću da spominjem nešto Vuka Jeremića, ne zaslužuje on to mnogo u ovoj raspravi, nije on za to dovoljno stručan, ali tajkun Đilas jeste, zato što mi ni dan-danas ne znamo kako su sprovodili javne nabavke kada je u pitanju Most na Adi, nego ne znamo ni koja je konačna cena tog mosta. Evo, posle toliko godina, jer je postojao samo jedan projekat za most, za prilazne puteve, niko tu nije radio eksproprijaciju zemljišta, javni interes nije bio utvrđen. E, sada vidite, kada nema utvrđenog javnog interesa, onda idemo kako se dogovorimo, platićemo malo više, ali neće sve ostati tebi itd. Tako je to funkcionisalo do 2012. godine.

Ja znam da je mnogim kolegama iz bivšeg režima žao što to danas više nije tako. Mnogo su dobro prolazili u svim tim marifetlucima i pljačkama, a mogu da im poručim i da neće više nikada biti tako. Mogu oni da se trude, ali dokle god ne priznaju svoje greške i sami se odreknu svih onih koji su učestvovali u toj jednoj velikoj pljački Republike Srbije neće nikada doći na vlast.

Ovaj zakon i dan-danas trpi strahovite kritike, ja ne mogu reći stručne javnosti. Stručna javnost koja se razume u javne nabavke i nije stranka u postupku po samom Zakonu o javnim nabavkama kaže da je zakon dobar, ali evo dovoljno je da otvorite neki od listova koji se bave, kao, javnim finansijama, koji se bave ekonomijom, inače su najviše finansirani od Miškovića, Đilasa, Šolaka itd, jedan od zakona koji je na udaru i takvih kritičara jeste i sadašnji Zakon o javnim nabavkama. Koliko je to što je bilo rađeno u proteklom periodu pre 2012. godine uzelo maha, ovaj zakon ne opstruišu samo tajkuni, već i izvođači javnih radova, a često nažalost i naručioci.

Da je to tako, dovoljno je da uđete samo u jedan ili proverite nekoliko predmeta koji se vode pred Komisijom za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, najčešće kritikovani deo rada komisije je proces donošenja odluka. Proces donošenja odluka danas u komisiji se kreće od 26 do 28 dana, a neko će reći: "Pa ne, ali žalba je napisana još pre tri, četiri meseca", ali neće do kraja i iskreno da kaže kako je napisana i kakva je dokumentacija data Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Čak sam podnosilac žalbe, a valjda je njemu u interesu da se po njegovoj žalbi što pre odlučuje, ne dostavlja Komisiji kompletnu dokumentaciju sa kojom on raspolaže, da bi Komisija mogla da započne odlučivanje o postupku po žalbi. Naravno da postoje i rokovi kada to Komisija zatraži od podnosioca žalbe, a onda nailazimo na drugi problem, a to je da naručilac javnih radova ne dostavlja Komisiji za zaštitu prava kompletnu dokumentaciju, pa se onda i od njega ponovo traži da dostavi kompletnu dokumentaciju, verovali ili ne, to dopisivanje između podnosioca, naručioca i Komisije traje otprilike skoro tri meseca.

Da li je to odgovornost Komisije? Ja mislim da ni u jednom slučaju nikako ne može biti odgovornost Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, već isključivo onih koji učestvuju u postupku javne nabavke. Zašto? Pa cilj je da se zakon diskredituje, cilj je da se zakon jednostavno pokaže neefikasnim i cilj je da se ponovo vrati onaj vid zakonodavstva kakav je bio pre 2012. godine. To je cilj.

Ako hoćete bilo koga, a to, da budemo jasni, postupak javne nabavke ne sprovode funkcioneri nego uprave kod samih naručilaca, ako hoćete bilo koga od takvih koji rade u Upravi i sabotiraju svoje sopstveno preduzeće u kome rade, a uglavnom su dovedeni za vreme bivšeg režima, ako hoćete da ga pomerite ili ne daj bože da mu uručite otkaz, to se svodi na priču oko revanšizma i stranačkog zapošljavanja, i gle čuda, baš od onih istih koji su takve doveli na pozicije da zajedno sa njima kradu novac građana Srbije i novac države Srbije.

Da je ovaj zakon i rad ove komisije prošao test govori nam nekoliko činjenica u prilog. Prvo su uštede koje su sprovedene po ovom zakonu. Neko će da kaže - pa evo, napisali ste novi zakon, zašto ste uvodili mere fiskalne konsolidacije kada, eto, samo primenom Zakona o javnim nabavkama imate takve uštede da mere fiskalne konsolidacije ne bi ni trebalo da se sprovode? To je tumačenje i to samo govori u prilog onome što sam rekao pre nekoliko minuta. Recimo, samo u Fondu zdravstvene zaštite na godišnjem nivou ušteda je 400 miliona evra za istu količinu lekova i opreme koja je kupovana 2011. ili 2012. godine i koja se kupuje sada. Ali, tih 400 miliona evra koji su se uštedeli ne vraćaju se u budžet Republike Srbije, nego se usmeravaju ka još boljoj zdravstvenoj zaštiti građana Republike Srbije. Isto što se i uštedi po pitanju saobraćajne infrastrukture, a tu nisu takođe nisu mali, nego jako značajni iznosi, valjda ćete te uštede da usmeravate u još više izgrađenih i rekonstruisanih puteva. Valjda je to svrha da sa istom količinom novca kupite više opreme, sa istom količinom novca platite više usluga ili sa istom količinom novca uradite više puteva, rekonstruišete pruge itd. Valjda je to svrha uštede, a ne svrha uštede da bi, eto, to konstatovali i da nastavimo dalje po starom.

Da je zakon dobar potvrđuje još jedna činjenica. Bilo je oko tih javnih nabavki male vrednosti, da li su dovoljne tri ponude. Pa jeste, ali ima još jedan problem. Čak i javne nabavke male vrednosti moraju da se objave portalu Uprave za javne nabavke, moraju da budu u planu naručioca, moraju da se objave, kompletan oglas i nije dovoljno samo da se prikupe tri ponude, već će i svako koga nisu pozvali da daje ponudu, na osnovu oglasa, da da svoju ponudu koja mora biti razmatrana i o njoj odlučivano kao da je bilo i putem poziva.

Tako imamo situaciju da, recimo, kada je bio monopol nekih određenih preduzeća, bilo ih je možda svega tri ili četiri na celoj teritoriji Republike Srbije za neke sitne usluge u oblastima javnih nabavki, pogotovo male, da sada imamo nekoliko stotina takvih preduzeća koja imaju mogućnost da učestvuju u postupku javne nabavke, dobiju posao i na taj način obezbede izvor prihoda i za plate svojih zaposlenih i za svoje porodice. Znači, i načelo konkurencije je bilo poboljšano Zakonom o javnim nabavkama.

Kao što sam rekao, i vreme po kojem odlučuje Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki svedena je na onaj zakonski rok, a to je 30 dana, sada je nešto manje. Jeste u početku bilo problema, jeste da dva veća u kojima su odlučivali nisu bila dovoljna, izmenama i dopunama smo dodali da to bude još jedna komisija koja bi odlučivala. Ali, me čudi da niko od kolega još uvek nije razumeo zašto se sastav komisije, odnosno sastav veća mora da bude onakav i da je propisan zakonom i to nije slobodna volja ni Odbora za finansije, niti slobodna volja nas koji učestvujemo u tom postupku.

Po Zakonu o javnim nabavkama, dva člana komisije moraju da budu diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, a jedan, samo jedan diplomirani ekonomista, odnosno da ima sertifikat u vezi javnih nabavki.

Na taj način smo odlučili da komisija zaista odlučuje, maltene na nivou jednog suda i zato nas ne čudi što na stotine tužbi koje se upućuju na odluke, Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, koliko je meni poznato Upravni sud je poništio samo tri.

Mogu samo da poželim budućem članu komisije, puno uspeha u radu i da ne dozvoli da ga demagogija zastraši da radi svoj posao kvalitetno.

Kolega Marinkoviću, očekujem da izreknete opomenu kolegi advokatu, gospodina Branislava Galića.

Ako ste pratili sednicu, kolega Mirčić je rekao da je nemoguće da ja mislim i da to nisam smeo nikako da kažem. Tako da, ako hoće da vređa svoje kolege to neka radi na nekom drugom mestu. Ovde u Narodnoj skupštini, ako neko od vas ima bolje argumente, ako neko ima bolje znanje ne zaslužuje da bude vređan, a ako misli da učestvuje kvalitetno u radu Narodne skupštine, neka pročita zakon, neka pročita materijal, pa će onda da zna o čemu govori, a tražim da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ovoj povredi Poslovnika.

Evo, dame i gospodo narodni poslanici, optuženi smo da vršimo u Narodnoj skupštini čak i polnu diskriminaciju nad damama, da li je tako?

Koliko ja znam, predsednik Narodne skupštine je gospođa Maja Gojković, evo je ovde ispred mene, ja moram da pitam gospođu Gojković – jeste li vi dama?

(Maja Gojković: Ne znam.)

Znači, po diskusiji kolege Ševarlića…

(Aleksandar Martinović: Ne, on je rekao „pripadnice dama“.)

Pripadnice dama, eto, vršimo diskriminaciju.

Druga stvar je pravo na repliku. Davano mu je i može da se izbroji koliko puta je imao repliku, ali ne može svaki put.

Treća stvar, znate, ja razumem da postoje samostalni poslanici, ali nestranačke ličnosti, to je jako diskutabilno, jer osnove političkog sistema jedne države jesu političke stranke. Znači, to je osnov demokratije u jednoj državi. Valjda na toj izbornoj listi se nalaze ljudi sa nekim jasno definisanim političkim ciljem?

E sad, građani na izborima glasaju za program koji nudi jedna lista. Uvek možemo da postavimo pitanje kako ste vi to nestranačka ličnost kada ste izašli na izbore podržavajući program jedne političke partije ili dve? To ne postoji, da se ne zavaravamo, to ne postoji. Nigde u političkoj teoriji to ne postoji.

Znači, građani se odlučuju kome će da daju poverenje, odnosno glasaju za njega u odnosu na to kakav politički program nudi. E sad, ako je neko nestranačka ličnost ili prihvata taj politički program, pa se nalazi na listi ili ne prihvata ništa, ali tada ne zna ni gde se nalazi, pogotovo ne u Narodnoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, po nekoj teoriji politike, političkog sistema, tačno je da, koliko je meni poznato, u stvari, da gospođa Jadranka i gospodin Lazanski nisu članovi SNS, ali nisu ni samostalni poslanici, nisu vanstranačke ličnosti samo zato što nisu članovi stranke. Oni su se na listi SNS našli zato što su saglasni sa političkim programom SNS i nalaze se u poslaničkom klubu SNS, znači, ne deluju samostalno.

E, sad, ako se vi, gospodine, nalazite na jednoj listi poslaničke grupe koja prihvata kao oblik političke borbe nasilje, ja sebi dajem za pravo da kažem da ste isti kao oni, iako niste lično vršili nasilje.

U takvoj situaciji može čovek da kaže i da je bio doveden u zabludu, dešava se, da se ogradi i osudi nasilje koje se dešavalo i ovde u Narodnoj skupštini i ispred zgrade Pinka i ispred RIK. Ako to ne uradite, ja ne vidim nikakvu razliku između vas, Boška Obradovića i ostalih, apsolutno nikakvu. To što ste vi napustili njihovu poslaničku grupu, to je jedan deo priče. Ali, da ne osudite sve ono loše što se dešavalo ovde u Narodnoj skupštini i što ne može da bude oblik političke borbe, a to je nasilje, pogotovo nasilje nad nekim ko ne može da vam uzvrati na adekvatan način, je kukavičluk, a da li želite u tome da učestvujete, evo, dajem vam priliku da se u replici izjasnite.

Usput, ta procedura je i prilikom prvog konkursa bila. Uprava za zajedničke nabavke priprema pitanja i odgovore, ta ista Uprava izdaje i sertifikate o ispunjenosti uslova da neko sprovodi postupak javne nabavke. Odmah da raščistimo to. Samo tehnički prosledimo pitanja kandidatima i tu se naš posao završava i pazimo da ne dođe do neke povrede postupka.

Ne mogu nikako da razumem da li to što ima određen broj žalbi prema Komisiji za zaštitu prava i koja rešava po tim žalbama znači da zakon ne valja. Ja mislim da je zakon dobar, jer čim neko piše žalbu, znači da postoji zakonski okvir koji mora da se sprovodi i ako komisija smatra da je žalba osnovana, ona ukida ili delimično ukida postupak javne nabavke.

Valjda je to svrha, prvo, zakona, da reguliše jednu oblast, a druga svrha same Komisije je da pazi kako se sprovodi zakon, odnosno da li su ispunjeni svi uslovi.

To da li je zakon dobar ili loš vreme pokazuje. Tačno je bile su izmene zakona dva puta, i to odmah posle njegovog stupanja na snagu. Obe su bile radi usklađivanja zakona sa direktivama EU koje su tada stupile na snagu i ne vidim ništa loše u tome. Sad će neko da kaže – zašto to radite, zašto mi usklađujemo domaće zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU? Da bi proširili, skinuli monopolske liste kod određenih ponuđača i da bi mogli svi ponuđači da učestvuju, bez obzira da li su iz Srbije ili ne.

Šta ono još beše? Da, oko strategije. Svaki put kad se donese Zakon o javnim nabavkama utvrđuje se nova strategija oko unapređenja tog zakona i planira se kada će biti njegove izmene i dopune. Samo lud čovek bi mogao da kaže da u jednom takvom zakonu možete da rešite sve za sva vremena. Život ide dalje i moramo naše zakonodavstvo da prilagođavamo zakonima.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, kolega Marinkoviću.

Treća stvar, zakonom su jasno definisani uslovi diskriminacije prilikom ponude. Sve preko toga što je zakonom može postupak javne nabavke da se obustavi i pre nego što se ponude prikupljaju. Sad je druga stvar što to pravo ne žele da korist ponuđači.

Znate, nije uvek problem u zakonu uvek. Problem uvek nastaje kod onih koji sprovode zakon, ne samo oni koji vrše nadzor nad primenom zakona. To je nažalost i u ovom slučaju. Ne toliko strašno i dramatično, kao što to neko želi da predstavi.

Tačno je da postoji određen broj kompanija koje učestvuju u postupcima javnih nabavki. Da bi povukle svoju ponudu, ucenjuju druge dobavljače da im isplate ili određen deo novca da ne bi ulagali žalbe, prigovore i na taj način odugovlačili sa postupkom javne nabavke.

Međutim, u samom Zakonu o javnim nabavkama postoji i mogućnost da Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, kada su ovakvi slučajevi u pitanju i kada su žalbe neosnovane, i to od istog lica više puta, povede kao prvostepeni organ prekršajni postupak, da izrekne novčanu kaznu i da zabrani učešće tom pravnom licu i tom ponuđaču za izvestan vremenski period učestvovanje u bilo kom postupku javne nabavke.

To je nešto na čemu sam pokušavao više puta da nateram Komisiju za zaštitu prava da se bavi tim poslom. Kod njih je uvek opravdanje bilo da su previše zauzeti postupcima u rešavanjima po žalbama, ali ja još uvek ne smatram da je to bilo kako, na bilo koji način dramatično da bi oko toga mogli da kažemo da zakon nije dobar. Možda nije najbolji, trenutno bolji nemamo. Možda nije najefikasniji, efikasniji dosad nismo ni imali. Ovo je trenutno najbolji Zakon o javnim nabavkama, ne samo u Srbiji, nego u čitavom regionu.

Dame i gospodo narodni poslanici, jeste tačno da sam kada se formirao ovaj saziv Narodne skupštine, kada smo raspravljali o tim odborima, ja razgovarao sa predstavnicima podnosilaca poslaničkih lista zato što sam, pre svega, smatrao da ako su mogli da se dogovore oko liste, da se dogovore oko rasporeda kandidata za narodne poslanike, da se dogovore oko izborne kampanje, red bi bio da su mogli da se dogovore oko sastava skupštinskih radnih tela, sastava delegacija.

Naš Poslovnik ne tretira poslaničke liste kao osnov, već tretira poslaničke grupe. Naravno da svaki narodni poslanik prilikom verifikacije svog mandata određuje u kojoj će poslaničkoj grupi da bude, da li će biti oko one liste sa koje je izabran ili u okviru neke druge liste ili da se pravi više poslaničkih grupa u okviru jedne izborne liste, ja u to neću da zalazim, ali Poslovnikom je to omogućeno i dozvoljeno i radilo se.

Sada je reč o tome da pojedine poslaničke grupe ne postoje ili su se potpuno raspale iz redova bivšeg režima, a opet tamo su ostavili neke članove određenih skupštinskih radnih tela. Da li ćemo to da gledamo kao zatečeno stanje i da pustimo da to tako ide do kraja ovog mandata ili ćemo da situaciju prilagodimo i Poslovniku i stanju poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini? Mislim da je ispravnije da Poslovnik moramo da poštujemo i da poslanici koji su članovi skupštinskih radnih tela moraju da odražavaju broj narodnih poslanika koliko ima u kojoj poslaničkoj grupi.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miljan Damjanović, pravo na repliku. Izvolite.