Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj raspravi imamo davanje saglasnosti Narodne skupštine na određena zaduženja Republike Srbije. Meni je zaista žao što sada ovde u sali nemamo narodne poslanike, predstavnike bivšeg režima. Znam da bi oni u ovom trenutku skočili i u glas počeli da pričaju kako zadužujemo građane Srbije, kako je to zaduženje neprekidno, kako vrlo malo brinemo o njima.
Međutim, predstavnici bivšeg režima očigledno smatraju da je važnije da budu u Pionirskom parku, da pokušaju da budu deca cveća, da od Pionirskog parka naprave Vudstok. Sada možete da zamislite Đilasa, Pajtića, Jeremića, Vuka Obradovića kao decu cveća.
Doduše, mogu da kažem da su čak i kada bi nešto pokušali da bi ostali u pokušaju, jer hipici kakvi sebe žele da predstave sada, borili su se recimo protiv rata u Vijetnamu, a gospodu iz bivšeg režima i Boška Obradovića karakteriše nasilje i borba za golu vlast. Ne mogu oni nikada to da budu. Jedino bi tu možda, ali ispunio samo određeni deo uslova i to ne onih pozitivnih, bio Sergej Trifunović. Po pitanju te komune koja se pravi, pokušavaju da naprave u Pionirskom parku, po pitanju, valjda kako to oni kažu, vutre, džointa, psihodeličnih supstanci itd.
Ali, hajde da napravimo jednu analizu šta su gospoda iz bivšeg režima ostavili u Srbiji ovde 2012. godine, pošto je jedan kolega poslanik spominjao dug od 15,5 milijardi evra 2015. godine, kasnije ću da se vratim na to, nije bio u pravu.
Republika Srbija je na osnovu njihovog zakona o privatizaciji prihodovala za svu društvenu imovinu koja je postojala na teritoriji Republike Srbije, nepune tri milijarde evra ili da prevedem samo 10% bruto proizvoda Republike Srbije.
Možete da zamislite kakva je to pljačka bila da je Miroslav Mišković samo prodajom Maksija, odnosno C-marketa, koji je otkupio iz te iste privatizacije, prodao za 2,5 milijarde evra. Ili, van zakona o privatizaciji prodati su ili, van Zakona o privatizaciji, prodati su "Mobi 063", prodat je DDOR Novi Sad, prodate su neke od banaka iz društvenog sektora, čini mi se za nekih 800 miliona evra i prodat je Naftna industrija Srbije za 400 miliona evra. To je još tri milijarde evra. Znači, osim Elektroprivrede i Telekoma, sva imovina Republike Srbije prodana je za nepunih šest milijardi evra ili nepunih 20% bruto proizvoda.
Sad, na tih šest milijardi evra treba dodati onih 15,5 milijardi javnog duga koji je zatečen 2012. godine. Koliko znam da računam to je 21,5 milijarda evra. Ako i na to dodamo još milijardu evra iz Razvojne banke Vojvodine i dodamo iz Agrobanke, to je 22,5 milijarde evra. Pa, bi gospodu iz bivšeg režima pitao, šta su uradili sa 22 milijarde evra, koje su potrošili dok su bili na vlasti? Voleo bih da mi neko odgovori. Pazite, 22 milijarde evra je mnogo novca i za deset puta razvijenije države nego što je Srbija. Jesmo imali neke autoputeve? Ne znam da li je neki autoput završen ili započet kako treba do 2012. ili 2013. godine.
Nemojte da dobacujete da ne bi pričao o autoputu od Preševa do Vranja koji je bio potpuno plaćen, a nikad nije završen, a izvođač javnih radova otišao u stečaj. Znači, voleo bih da mi neko kaže šta je urađeno sa 22,5 milijarde?
Sada, ti navodni borci protiv diktature navodne, kampuju u pionirskom parku da bi ponovo na isti način, kao što su vodili Srbiju do 2012. godine, nastavili posle nekog valjda prevrata na ulici, i ponovo da nastave pljačku koja je započeta. Ja sam potpuno siguran da je jedan deo novca od tih 22 milijarde evra završio kod Dragana Đilasa, barem onih 500 miliona, ali bih voleo da znam i šta je sa ostatkom.
Mi dajemo saglasnost, između ostalog, i na autoputeve i to iz zajma za kredit za Projekat izgradnje autoputa E-763 Preljina-Požega. Dajemo saglasnost na modernizaciju i rekonstrukciju mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije, deonica Novi Sad-Subotica-državna granica, a rezultate ove Vlade i prethodnih vlada od 2012. godine na ovamo videćemo za par dana kada predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić bude konačno otvorio autoput, južni krak Koridora 10, koji je do 2012. godine nekoliko puta započinjan, gde je novac potrošen, a nikakvih rezultata nismo videli.
Sad, neko će da kaže, a šta mi to imamo od tih autoputeva? Neka zabluda je da autoputevi i pruge povezuju samo mesto ili tačku A do tačke B i poboljšavaju kvalitet života pored same trase ili pruge ili autoputa.
To je ono što građani najčešće prvo vide, pa valjda se ta zabluda najčešće i koristi u neke, da kažem propagande svrhe. Međutim, ono što je važnije i ono što treba da se istakne da sa svakim kilometrom auto-puta i sa svakim kilometrom rekonstruisane železničke mreže privreda i privredni ambijent u Republici Srbiji dobijaju na značaju.
Stalno se u negativnom kontekstu govori da svaki strani investitor koji dođe u Srbiju želi jeftinu, a relativno stručnu radnu snagu. To je moguće samo kada je visoka stopa nezaposlenosti.
Republika Srbija je od 2012. godine do danas smanjila, odnosno prepolovila stopu nezaposlenosti u Republici Srbiji iako to gospoda iz Fiskalnog saveta pokušavaju da ospore, a kasnije će malo i sa njima da se pozabavim. Sad je došlo vreme da kroz stvaranje privrednog ambijenta cena rada u Republici Srbiji počne da raste i tu je značaj i auto-puteva i železničkih pruga, jer saobraćajna infrastruktura uzima značajnu vrednost u kalkulaciji troškove koje bilo koji investitor ima.
Znači, Srbija ne želi i neće biti izvoz jeftine radne snage i radimo na tome da kroz nove projekte, kroz Srbiju, gde god je to moguće, izgradimo auto-puteve, poboljšamo poslovni ambijent i povećamo cenu rada u Republici Srbiji. Druge one povlastice koje povlače javni radovi i samu potrošnju koju podižu u Republici Srbiji, ne bih da ponavljam, oko toga smo se više puta pozabavili.
Kada je u pitanju, i to je bilo na sednici Odbora za finansije, koji je prethodio ovoj sednici Narodne skupštine, imamo i projekat modernizacije poreske administracije između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Vrednost projekta je nekih 48 miliona evra i neko od članova Fiskalnog saveta je postavio pitanje – a, zašto mi podižemo kredit kada smo imali donatora koji će da nam modernizuje republičku poresku upravu besplatno? Ja mislim da besplatnog ručka nema. Jedan deo priče oko modernizacije je potpuno ispravan, ali drugi deo, da taj koji bi bio sponzor naše republičke poreske uprave insistirao je da u svakom trenutku ima uvid u baze podataka koje prikuplja republička poreska uprava. Zato imamo sada jedan ovakav zakon.
Smatramo da republička poreska uprava treba da se modernizuje, da može da u svakom trenutku odgovori izazovima koji se očekuju od nje, ali republička poreska uprava biće modernizovana onako kako to Republici Srbiji odgovara, njenim građanima i njenoj privredi, a ne za račun nekog drugog, tako da raščistimo odmah sa lobistima iz Fiskalnog saveta.
Znate, to su isti oni koji stalno ponavljaju jednu mantru kako trebamo modernizovati elektroprivredu Srbije. Slažem se, ali po čijoj meri i čijem računu, da li po meri građana Srbije, privrede Srbije ili po računu nekih svetskih finansijskih sredstava? Pa, neka kažu za čiji račun oni rade i od koga primaju platu. Da li primaju platu iz budžeta Republike Srbije, dakle od građana Republike Srbije ili raznih međunarodnih finansijskih institucija za čiji račun lobiraju da elektroprivredu trebamo da pocepamo u organizacione celine, privatizujemo i podignemo cenu električne energije za građane da bi se prirodni resursi Republike Srbije, koji nisu obnovljivi kupili što jeftinije, a što skuplje prodali građanima Republike Srbije. Mi takvu modernizaciju EPS-a nećemo, EPS se već modernizuje, EPS se već rekonstruiše u svakom pogledu i u prenosnim mrežama.
Pre godinu dana dali smo saglasnost, po prvi put posle trideset i nešto godina da započne izgradnja potpuno novog sistema za proizvodnju električne energije. Znači, neke stvari moramo da raščistimo. Nećemo da se zadužujemo kao što su se ovi zaduživali koji sada prave komunu u Pionirskom parku, Vudstok, deca cveća i tako dalje, već se zadužujemo isključivo programski. Kada kažem programski, sva naša zaduženja biće ili u modernizaciju Republike Srbije u smislu njene uprave, ili za izgradnju infrastrukture.
Samo bih hteo da podsetim koliko je bitno kada dajemo saglasnost na zaduženja po osnovu unapređenja naše uprave, odnosno elektronske uprave. Setite se samo štrajka u katastru. Štrajk u katastru nije imao nikakve veze sa uslovima rada ili platama zaposlenih, jedino im je smetalo što je katastar prešao na elektronsko upravljanje i nisu mogli za neku sitnu uslugu da uzimaju od građana veliki novac. I, ne može, da se razumemo, ne može policija i tužilaštvo da budu uvek na svakom mestu, ali pošto je borba protiv korupcije sistemska, znači na nivou policije i na nivou tužilaštava, na nivou pravosuđa mora da bude i na nivou uprave. Sa modernizacijom uprave mi zaokružujemo sistem borbe protiv korupcije i sa elektronskom upravom mogućnost za korupciju se svodi na minimum. Ne može više predmet da stoji mesecima ili čak godinama u fioci nekog državnog birokrate koji će da traži sto, dvesta ili trista evra da izvadi predmet iz fioke, a takvu su nam Srbiju ostavili gde ništa nije moglo da se uradi a da se ne časti. Gde ništa nije moglo da se uradi a da ne potkupite i podmitite jer su sami bili takvi. Pa, da ne pričam kolege poslanici su tražili po sto, dvesta evra da zakažu razgovor građana sa poslanikom i ta deca cveća hoće iz Pionirskog parka da vode Srbiju. Pa, to neka zaborave, građani Srbije ih neće zato što su videli kakvi su i zato što znaju da naprave razliku između Bojana Pajtića, Dragan Đilasa, Vuka Jeremića s jedne strane i Aleksandra Vučića koji modernizuje i vodi Srbiju onako kako građani očekuju od njega.