Dame i gospodo narodni poslanici, mene stalno iznenađuje jedna konstatacija da ne trebamo da pričamo kakav je bio bivši režim. Zašto ne treba pričati? Treba pričati, treba stalno pričati, koliko god puta budem moga i gde god budem mogao govoriću kakav su zločin napravili prema svojim građanima dok su vršili vlast.
To što se dešavalo u Srbiji od 2000. godine do 2012. godine, bila je jedna potpuna devastacija jedne države, njene privrede, njenog penzionog sistema, njenog zdravstvenog sistema, i sada, ta gospodo se nadaju da će zato što je neko možda zaboravili kakvi su bili na vlasti da ih ponovo glasa, grdno se prevario. Dobro znaju građani Srbije kakvi su bili dok su bili na vlasti Jeremić, Đilas i Tadić i cela ta klika.
(Vjerica Radeta: Kada ćete da ih hapsite?)
Ovde kolege dobacuju – zašto se ne procesiraju. Zato što su u ovo u istoj Skupštini 2010. i 2011. godine donosili zakone koji su njima značili amnestiju za sve zločine koje su pravili prema svojim građanima, ovde u ovoj sali.
Ja ću da ponovim samo jedan Zakon o deviznom poslovanju. Kada su pravili veštački, šticovali kurseve, iznosili novac iz države, promenili su Zakon o deviznom poslovanju da bi izbegli krivičnu odgovornost, menjali su Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, menjali su zakone o podsticajima u privredi.
Sve moguće su menjali da bi mogli da pljačkaju. I sad takvi hoće da se vrate na vlast. I koliki im je moral dok hoće da se vrate na vlast, Jeremić, Đilas i Tadić? Isteruju decu od 17, 18 i 19 godina na ulicu da se tuku sa policijom. To je dno. To ne možete da opišete. Ta deca ne znaju kakvi su oni bili dok su bili na vlasti. Ne znaju kakvi su bili, ali najlakše je mladog čoveka koji jeste punoletan i ostvaruje puna građanska prava, ali nema životnog iskustva, gurati pred policiju ili političke neistomišljenike. E, sa takvima hoće oni da dođu na vlast, da ih prevare. Najlakše je mladog čoveka prevariti.
Ali, njima to nije ni bitno. Nije im bitno što će možda da idu u zatvor. Nije im bitno što može neko da strada, kao što im nije bilo bitno dok su vršili vlast da teraju tu našu policiju da tuče njihove političke neistomišljenike, pa čak i ubija.
I onda – ne trebamo da pričamo o njima. Ma, pričaću gde god mogu i koliko god mogu i kad mogu. Da se više nikad ne vrate na vlast.
I da se manemo više tih priča o tome da investitorima nisu potrebni podsticaji države. Taj budžet, kome pripada? Valjda građanima. Šta je tu sporno da se iz tog budžeta izdvajaju podsticajna sredstva radi otvaranja novih radnih mesta, bez obzira na vrstu i strukturu investitora, da li je domaći, strani, itd? Pa, čemu taj novac onda? On se vraća građanima.
Hoćemo da čuvamo svaki metar državnog zemljišta? Hajde neka neko postavi, da li je 10 metara gradskog, građevinskog, neizgrađenog zemljišta, ako se nekome da radno mesto za jednog čoveka, možda i metar, možda i pet, neću da ulazim, ali je novo radno mesto. I ta državna imovina onda ima svrhu. Upotrebljena je da bi se poboljšao kvalitet života građana na teritoriji gde se to zemljište nalazi. Šta je tu sporno?
Što kaže naš narod, neki misle da vode politiku – niti ide, nit se vodi. Pa ne možeš da dobiješ a da ne daš. Ne možeš da kupiš ako ne platiš. Toga nikad nije bilo.
Da li neko postavlja pitanje šta rade zemlje u okruženju? Vidim već određeno negodovanje.
Kad neko kaže – nešto se investira, hajde da pogledamo, da mi neko odgovori – odakle se pune fondovi penzijsko-invalidskog osiguranja? Evo, ministre, odgovorite mi, mada nije vaš resor, ali pitaću vas za vaš resor – odakle se puni Fond zdravstvene zaštite? Od radnih mesta. Bar ja tako mislim, a vi me osporite ako nije tačno. Jer se taj novac koji uplaćuju zaposleni vraća njima na određeni način kroz poboljšanje kvaliteta zdravstvene zaštite. Ja mislim da da. To se vidi sada.
Ali, da li, ministre, možemo da očekujemo da imamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu i penzije ako ne otvaramo fabrike u Srbiji? E, to je problem sa kojima sa jednim delom opozicije nećemo da se složimo.
Kad je u pitanju bivši režim, kod njih je jasno – leva ruka, desni džep, nestala fabrika, nestao novac, nestalo zemljište. Da su bili na vlasti još četiri godine, nestao bi i narod, ceo narod. Ne kroz ratove nego kroz migracije. Pa bi onda imali zemlju na kojoj niko ne bi živeo, imali bi gradove u kojima niko ne bi živeo, možda nešto ovo malo starijih, kao što se na selima dešava. E, takvu nam je budućnost davao bivši režim. I sve ovo što radi, počev od Vlade Aleksandra Vučića 2014. godine pa do danas jeste da se taj proces zaustavi. I zaustavio se. Poboljšava se kvalitet zdravstvene zaštite, a što imamo kvalitetniju zdravstvenu zaštitu, pravimo im veći motiv da naši građani ostanu ovde a ne da idu po belom svetu.