Dame i gospodo narodni poslanici, sam jedan ovakav zakon, vidim da budi dosta emocija među narodnim poslanicima. Međutim, prvo što moram da istaknem, zakon nije napisan i mi danas ga ne donosimo pod bilo čijim pritiskom. Jeste pisan zakon u saradnji sa svetskom jevrejskom organizacijom, kao što je pisan i prethodni zakon o obeštećenju žrtvama holokausta bez pravnih naslednika.
Međutim, moramo u nekim stvarima da budemo jako realni i jako trezveni, unazad možda čak i par decenija, možda i više, postoji jedna želja za revizionizmom istorije u Drugom svetskom ratu.
Toga smo svedoci, i dešava se i dan danas, i dešava se nad velikim brojem žrtava, kako samog Holokausta, zato što neki jednostavno žele da izbegnu svoju istorijsku odgovornost, ne ličnu, ali istorijsku odgovornost za ono što su pripadnici njihovog naroda radili u prošlosti.
Imali smo to, ne mogu nazvati baš revizionizmom, ali pod izgovorom bratstva i jedinstva za vreme komunističkog režima, sve žrtve nacističkih zločina i njihovih satelita nisu prikazane u pravom svetlu, jer, eto, to se desilo, žrtve postoje, ali postoji neka budućnost, pa zarad te budućnosti ne trebamo ni da govorimo o tim žrtvama.
Ja bih samo da podsetim, imali smo poemu Ivana Gorana Kovačića "Jama", a koliko je do raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije bilo jama u kojima su se nalazile kosti Srba, bez ikakvog obeležja? Na desetine. Bacani su u vrtače, zaboravljeni.
Ono što je najstrašnije, valjda zbog te želje za nekom budućnošću, svi su se okretali ka tome, a sama budućnost je nosila nove opasnosti, koje su se desile ne posle jednog veka, jedva da je prošlo nešto malo više od 45 godina - zločinci su ponovili zločin. Ponovo su ubijani Srbi pre svega, zbog različitosti u veri, različitosti u naciji, zato što su želeli da žive na svojim ognjištima, gde žive vekovima, proterivani u "Bljesku" i "Oluji", a jedan od krivaca jeste želja komunističkog režima da se o zločinima ne govori, zato što bi zločini posvađali narod.
Vidimo sad da ta ideologija i takav stav nisu bili dobri. Zločini su se ponovili, zločinci su pripadnici istog naroda, žrtve su pripadnici istog naroda koji je i stradao za vreme Drugog svetskog rata.
Da budemo takođe jasni, Republika Srbija i srpski narod mogu da ističu i brojnost svojih žrtava, mogu da ističu i zločine koji su se dogodili, mogu svuda i na svakom mestu u svetu to da govore, ali da budemo takođe i svesni i postavimo pitanje - da li je to dovoljno? Da li možemo u pokušaju revizionizma izmene istorije, istorije vezano za Drugi svetski rat, Srbija sama i usamljena da dokazuje svoje žrtve, da dokazuje stradanje svog naroda i na taj način opomene čitav svet da se tako nešto više ne sme ponoviti? Ja, da budem iskren, mislim da to možda jeste moguće, ali mislim, takođe, da će biti mnogo teško.
Jedan od naroda koji su najviše stradali u Drugom svetskom ratu jesu Jevreji, pripadnici jevrejskog naroda. I bez obzira na razne pokrete, udruženja, koja su profašistička po ideologiji, kada god spomenete Jevreje, u svakom iole građaninu koji ima malo škole stvarate pomisao na ono što su oni doživeli u Drugom svetskom ratu.
Kad kažemo - Staro sajmište, mnogi pomisle da se to dešavalo tad u onoj okupacionoj zoni koja je pripadala Srbiji, jer samo Sajmište je samo na nekoliko kilometara odavde, ali to je pripadalo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata. Srpski narod delio je sudbinu pripadnika jevrejskog naroda za vreme Drugog svetskog rata. I da li postoje dva naroda koja mogu toliko dobro da se razumeju po pitanju stradanja u Drugom svetskom ratu nego što su to Srbi, Jevreji i pripadnici ruskog naroda? Ja mislim da ne.
Jedan od načina zaštite od revizionizma, jer svesni smo da se umanjuje i pokušava da se umanji kroz razne kvazinaučne radove broj žrtava i pobijenih u Jasenovcu, broj žrtava i pobijenih po raznim jamama po Bosni, Hrvatskoj, Liki, Kordunu, Baniji, itd, da ne nabrajam, pokušava da se umanji broj žrtava. Jedini ozbiljan odgovor, odnosno mnogo uspešniju borbu da se sačuvamo od revizionizma i sačuvamo uspomene na žrtvu, i sačuvamo sećanje, jeste da se udružuju narodi po tom pitanju koji su stradali. Zato i jesam govorio, a na to sam naišao na veliku osudu pripadnika poslaničkih grupa zašto ja ističem da su sve žrtve iste i da nemaju narodnu pripadnost, zato što ako budemo samo vodili računa o svojim žrtvama, prvo, nećemo moći da sačuvamo uspomenu na njih i opomenu za buduća pokoljenja da se to više ne desi, jer baš se desilo posle Drugog svetskog rata, samo nekoliko decenija.
Moramo da udružimo narode koji su najviše stradali da šalju opomenu neprestano čitavom svetu da tako nešto više ni jednom narodu više ne sme da se desi.
Imamo hrabrosti da govorimo o svojim žrtvama, ne kao što je to bilo ranije, za vreme Borisa Tadića, Vojislava Koštunice i drugih, da se stidimo svojih žrtava. Smemo da govorimo, smemo da obeležavamo mesta njihovih stratišta, smemo da se udružujemo sa narodima koji su stradali, sa kojima smo delili sudbinu u Drugom svetskom ratu, da sačuvamo uspomene na sve nevine žrtve i žrtve Holokausta u jednoj najmračnijoj ideologiji, najmračnijoj epizodi od kad postoji ljudska civilizacija.
Srbija od kad je vodi Aleksandar Vučić sme i o tome da govori, za razliku od bivšeg režima koji se krije sada i poziva na bojkot, da bi izbegao odgovornost i osudu naroda za ono što su uradili, pljačkali taj isti narod, a kada su u pitanju žrtve, prikrivali, da bi se što više dodvorili revizionistima istorije, vezano za Drugi svetski rat i opstali što je god moguće duže na vlasti na taj način.