Zahvaljujem, koleginice.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Ivana Nikolić.
Da li neko želi reč? (Da)
Koleginice, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Milena Turk.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Žarko Mićin.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vesna Marković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Sonja Vlahović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Stanislava Janošević.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite, koleginice.

Dame i gospodo narodni poslanici, mere fiskalne konsolidacije nisu cilj samo same po sebi. Naime, kada je donet Zakon o umanjenju penzija 2014. godini, nama je trebalo vreme da oporavimo privredu, otvorimo fabrike i nova radna mesta i na taj način obezbedimo sigurno finansiranje penzionog fonda i funkcionisanja države. Kada smo to govorili 2914. godine u ovoj istoj sali, bivši režim nas je optuživao da najbrutalnije lažemo, da ćemo da štampamo novac, da ćemo dalje da zadužujemo zemlju, da ćemo da povećavamo nezaposlenost i da ćemo i dalje da smanjujemo penzije.

Danas je predsednik SNS i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je otvorio jednu fabriku u Nišu koja treba da zaposli 1.100 ljudi.

Sa tih 1.100 novih radnih mesta znači i bolji život za 1.100 porodica u Srbiji, znači da se razlikujemo od bivšeg režima koji je zatvarao fabrike, a mi ih otvaramo, znači da Srbiju vodimo na onaj način kao što smo to obećavali u izbornim kampanja i da će Srbija sasvim sigurno izaći iz finansijske ekonomske krize u koju nas je uveo bivši režim.

Sa prestankom važenja Zakona o ograničenju penzija, penzioneri u Srbiji će imati veće penzije nego ikada i svake godine će biti veće i veće, ne zato što državu prodajemo, ne zato što se zadužujemo, ne zato što štampamo novac, nego zato što otvaramo fabrike i nova radna mesta iz kojih isplaćujemo i penzije i plate.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 83 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Reč ima narodni poslanik Slaviša Ristić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kroz čitavo ovo zasedanje, dok donosimo zakon kojim prestaje umanjivanje penzija našim penzionerima, stalno se provlače određena pitanja i pokušava da se odgovornost za dosadašnja umanjenja isključivo pripiše Aleksandru Vučiću i SNS.

Evo, jedan moj kolega juče, uvaženi, neću ga napadati što ima dva puta veću platu na državnim jaslama, nego jedan običan narodni poslanik, treba da ima, važi za dobrog ekonomistu, ali ono što nedostaje ovde u Skupštini jeste iskrenost.

U narodu, odnosno u prirodi postoji jedna ptica koja često, ne često nego uvek svoje jaje stavi u gnezdo kod drugih ptica. U narodu je poznata kao kukavica. Tako moj uvaženi kolega, narod i građani neka zaključe kako treba nazivati predstavnike bivšeg režima koji ovako rade, kaže da je 2012. godine, kada su oni izgubili vlast, visina javnog duga bila negde oko 15 milijardi evra, što je iznosilo negde oko 45% javnog duga.

Moj uvaženi kolega neće da kaže da je to iznos koji obuhvata isključivo i samo isključivo ona zaduženja na koja je dala saglasnost Narodna skupština, a da li je javni dug sve one obaveze koje država ima i koje treba da plati, a nema izvore prihoda iz kojih će to da plati? To je javni dug, konsolidovani javni dug, ili zovite ga kako god hoćete.

Moj uvaženi kolega je zaboravio da kaže da smo, recimo, od 2012. godine, do kraja iste godine, morali da pokrivamo dugove „Agrobanke“, da pokrivamo dugove Razvojne banke Vojvodine, da pokrivamo dugove „Galenike“, a da to otprilike iznosi dve milijarde evra, što je sitnica, nekih 7% BDP. Kako se onih 45% odjednom pretvorilo u 52%?

Onda smo imali da pokrivamo obaveze preduzeća u restrukturiranju. Tu je jako teško napraviti računicu, ali reč je sigurno blizu pola milijarde evra. Onda smo morali da pokrivamo obaveze lokalnih samouprava koje duguju „Srbijagasu“ na osnovu isporučenog gasa, a opet sve to na osnovu rada toplana lokalnih samouprava koje su isporučivale toplotnu energiju građanima, naplaćivale tu istu toplotnu energiju od građana, ali umesto da plate „Srbijagasu“ delili plate, subvencije, kupovali službene automobile itd.

Negde oko 400 miliona evra su bile nedostajuće subvencije u poljoprivredi, i to je znao moj uvaženi kolega. Takođe, znao je, kao dobar ekonomista, da nemamo više privredu koja će da finansira državu i koja bi trebala kroz svoje aktivnosti, poreze i doprinose da otplati sve ove dugove.

Sada, neću da uvećavam taj dug za sve ovo što sam pobrojao. Samo ću jedno pitanje da postavim - na 15 milijardi evra koliki je kamatni iznos kamate koja je 7%? Milijardu evra. Tačno milijardu evra. Na dugove od 2012. do 2014. godine, samo ove koje priznaje bivši režim, dve milijarde evra su kamate na kredite koje su oni podigli. Ako nemate privredu koju su razorili, a razorili su je rasprodajom društvene imovine, razorili su je padom kursa dinara, razorili su je visokom inflacijom, razorili su je nepoverenjem investitora u pravnu i ekonomsku sigurnost svojih investicija. Šta preostaje državi? Da podiže novi kredit kojim će da otplaćuje, ne glavnice, nego kamate.

Do zakona kojim smo umanjili penzije, preko dve milijarde evra je otišlo isključivo na kamate kredita koji su podignuti pre 2012. godine i dinar glavnice nije umanjen iz razloga što nismo imali privredu koja će da finansira otplaćivanje kredita. Kada tako nešto uradite, došli ste u situaciju da imate geometrijsku progresiju narastanja duga. Oni koji se bave malo ekonomijom, malo matematikom znaju šta to znači. Da ćete svakim novim zaduženjem da vraćate ne glavnice, nego isključivo da plaćate kamatni iznos na dugove. Tako smo došli do 24, 25 milijardi evra.

Nemojte da se više posipamo pepelom kako to ne znamo. Zna moj kolega, uvaženi ekonomista, jako dobro. Nemojte više da se hvalite kako ste smanjili dug 2000. godine i kako ste državu zatekli. Dug od 15 milijardi evra je smanjen tako što se Savezna Republika Jugoslavija odrekla kontinuiteta nad SFRJ i od 15 milijardi evra nešto malo manje od pet je pripalo tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, a ostatak je raspoređen ostalim bivšim članicama SFRJ.

Da je neko umanjio, da je neko zaradio? Nije. Prerasporedio je dugove onako kako je smatrao da treba da bude. Nemam ništa protiv, ali nema privrednog delovanja nego administrativnog. Jeste jedan deo otplaćen, otpisan od strane Pariskog kluba i Londonskog kluba, ali koji - što ne kažu. Otplaćene su kamate koje su nam bile zaračunavane dok su bile sankcije. Ništa više.

Evo danas, ove godine treba da vratimo 400 miliona evra ili dolara, ne znam tačno, Londonskom i Pariskom klubu za zaduženje iz doba Titove Jugoslavije. Evo i dan danas to otplaćujemo. Što ne kažu kako su vratili staru deviznu štednju? Deljenjem obveznica. Ko danas plaća te obveznice koje su podeljene? Ova Vlada iz budžeta Republike Srbije. Kako ste to vratili staru deviznu štednju samo vi? Našli ste model.

Kako su ostali dugovi otplaćivani? Rasprodajom društvene imovine. Imam osećaj, ne rasprodajom, nego maltene poklanjanjem. Pa nema veze što nešto košta 30, 40, 50 milijardi evra, prodaćemo mi to za milijardu, dve da izmirimo neke obaveze. Ništa nije zarađeno od 2000. do 2012. godine. Živelo se isključivo od kredita ili od rasprodaje imovine.

Koji je bio sledeći korak aktuelnog režima? Prodaja „Telekoma“, prodaja „Telekoma“ da bi mogli da se kupe glasovi na izborima. Dolazili su izbori 2012. godine i da SNS se nije tada oštro usprotivila tome i stvorila nesigurnost kod onoga koji su hteli da kupe „Telekom“, prodali bi ga za 600-700 miliona evra samo da podele penzije pred izbore. Da su pobedili na tim izborima, znate šta bi sledeće prodavali? „Elektroprivredu Srbije“. A šta bi posle prodali? Ne znam. Građane? Zemlju su već prodali. Koga? Onda nas napadaju da mi imamo investitore koji maltene robovski plaćaju naše radnike. Najveća plata u Srbiji do 2017. godine bila je 2007. godine, prosečno, iznosila ja 410 evra. Danas je prosečna plata veća nego što je bila te 2007. godine. Čekajte, jesu li ti investitori onda bili dobri, a danas su robovlasnici, kako to predstavljate?

Pokušaću na kraju svog obraćanja da kažem da jedan od razloga i zašto Aleksandar Vučić i SNS imaju rezultate i to što sada možemo da vraćamo i obaveze koje nismo napravili i da povećavamo broj zaposlenih i da povećavamo penzije, uskoro plate u javnom sektoru, jeste taj što smo građanima uvek govorili istinu, istinu kakva god ona bila i privrednicima i investitorima, koji su dolazili u Srbiju, govorili smo istinu.

Jednom je bivši predsednik Republike, Boris Tadić, samo jednom u svojoj karijeri valjda zato što je želeo da postane predsednik Republike Srbije rekao istinu kako su u Narodnoj skupštini Republike Srbije poslanici DS glasali iz Bodruma, iz Soluna i zato se izvinio građanima Srbije i pobedio na predsedničkim izborima.

Počnite jednom da govorite istinu, sviđala se ona vama ili ne. Što pre počnete možda će narod jednog dana da vam poveruje, a dok pričate šarene laže o tome kako ste vodili Srbiju i kakvu ste nam razorenu državu ostavili, nemate šanse da pobedite ni na kakvim izborima, ni za predsednika kućnog saveta zato što građani znaju kako je bilo 2010, 2011. i 2012. godine i znaju kako je sada. Naravno da će na svakim sledećim izborima, dokle god se vi tako ponašate, da ne glasaju za vas i da veruju onima koji im govore istinu, glasaće za Aleksandra Vučića.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada nečija lista osvoji sto i kusur mandata kao što je bilo 2008. godine na njoj je isključivo odgovornost kako će da vodi državu.

S kim su pravili koalicije to mene ne interesuje. Hteli su pošto poto da sačuvaju vlast. Pozvali su SPS i PUPS da sa njima formiraju Vladu. Ovi su rekli – hoćemo, ali pod uslovom da ispunite naše programske ciljeve. Potpuno legitimno pravo.

To nikome niko ne može da zabrani, niti ja to zameram njima. Ono što im zameram, ako su videli da ne mogu da se ispune nečiji programski ciljevi, a to je bio uslov za formiranje vlasti, što niste izašli na izbore? Ne, nego ste po svaku cenu hteli vlast. Što, fotelje su bile važnije od države, privilegije su bile važnije od države, drp sistem je bio važniji od države? Prebacivanje na „Srbijagas“, što predsednici opština nisu plaćali isporučen gas, a naplaćivali od građana račune za grejanje i delili plate i kupovali službene automobile, da li je zato kriv direktor „Srbijagasa“ ili politička rukovodstva stranaka koje su ih postavile na ta mesta? Pa, to je ta istina o kojoj vam pričam, sa kojom jednom treba da se suočite, ljudi.

Znači, 2008. godine nije bila borba za bolju Srbiju, kod stranke koja je najviše mandata osvojila u Skupštini Srbije, to je bila DS, nego borba za golu vlast i otimačinu, ništa više.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite, koleginice.

Koleginice Radeta, nema potrebe da vam obećavam. I ranije kada sam predsedavao i kada je potrošeno vreme poslaničke grupe za obrazlaganje amandmana puštao sam i tolerisao još nekoliko desetina sekundi da poslanik završi svoje izlaganje, tako da će to biti nastavljeno i dalje.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Palalić.
Da li neko želi reč?
Kolega Palaliću, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Da li neko želi reč?
Reč ima koleginica Žarić Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč?
Koleginice Radeta, izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Hvala.
Pravo na repliku, narodni poslanik, Vjerica Radeta. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Pravo nar repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.