Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Stanislava Janošević.
Da li neko želi reč?
Koleginice Janošević, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Da li neko želi reč?
Koleginice Jevtović Vukojičić, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Živan Đurišić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Đurišiću.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović.
Koleginice Mrdaković Todorović, izvolite.

Poštovani gospodine ministre, ja nekim svojim kolegama poslanicima ne mogu da se načudim za neke njihove diskusije ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. ne mogu zato što nisam pristalica da je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno, pa, samim tim, i u politici i ne mogu da prihvatim činjenicu da sve ima svoju cenu, pa čak i sloboda i čast.

Postavljanje pitanja koje je to Srbija vodila oslobodilačke ratove jako je, u najmanju ruku, bezobrazno. Ovde pričamo o memorijalima koji treba da obeleže i mesta srpskog stradanja i velikih srpskih bitaka i pobeda 1912. godine. Moje kolege poslanici su zaboravili da tamo gde srpski vojnik nije došao, nije bio oslobođen nijedan narod, čak je i Albanija dobila svoju državnost pobedama srpske i crnogorske vojske, ali mi ćemo uvek da krivimo nešto radi politike i sticanja političkih poena, neku političku vlast da bismo došli do neke političke koristi. Mislim da tome nema mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Na stranu to što ti isti narodi koje smo oslobađali i koji su živeli sa Srbima, valjda da bi opravdali zločine prema svojim komšijama, a našim sunarodnicima, srpsku vojsku i srpski narod su proglašavali okupatorom. Sada ne znam, moje kolege poslanici koji brane taj stav, da li brane i svoje sunarodnike, koji vekovima žive van granica Srbije, da li su oni okupirali sami sebe, da li su sami sebe ubijali, da li su sami sebe bacali u jame, da li su sami sebe bežeći, nažalost, i u novijoj srpskoj istoriji, od ustaškog noža, od ustaškog zločina, pobegli u Srbiju, maticu?

Koga to brane moje kolege poslanici? Ako brane one koji su proterali srpski narod u maticu sa njihovih vekovnih ognjišta, pa, zar to nije novi zločin, pa ponovo tim ljudima pravimo zločine? Srpski narod je svoju slobodu skupo platio, baš zato je i tako brani. Baš zato su i oni koji su nas, bez ikakvog razloga, napali 1999. godine bili iznenađeni kako smemo i koliko možemo da se branimo.

Sada, da bi opravdali njihove zločine, koji su se dešavali širom tadašnje Republike Jugoslavije i današnje Srbije, treba da se svali krivica na političko rukovodstvo, koje, valjda, samo sebe napalo, napalo sopstveni narod. Grešaka imamo, treba da ih preispitujemo, ali nijedna nije ni blizu bila dovoljna da se nama tako nešto dešava. Zašto onda moje kolege narodni poslanici brane tu agresiju i opravdanost te agresije? Zašto nam brane danas da govorimo o herojstvu srpske vojske, o stradanju srpskih civila, o stradanju srpske dece? Valjda da bi opravdali zločince prema srpskom narodu u poslednjih 100 godina.

Počinjeni su mnogi zločini i ne postoji politička ideja, ne postoji politička ideologija koja to može da opravda, a da pri tome čovek može da ostane pri zdravoj pameti ili čiste duše. Sada hoće da nam zabrane da naše vojnike, koji su nam doneli slobodu, koju dan danas uživamo, da naše žrtve civilne, da za njima ne tugujemo, da ne smemo da obeležavamo njihova stratišta, da ne smemo da obeležavamo mesta gde su bile velike pobede, ja to ne razumem.

Ne mogu da razumem ni komunističku ideologiju, koja je bila od 1945. godine do raspada SFRJ, zarad nekog bratstva i jedinstva zabranjivali su nam isto, da slavimo svoje pobede i da obeležavamo mesta gde su naši stradali. Ali, toga nema, ta ideologija je propala. Koja sada ideologija moje kolege nagoni da rade nešto ovako? Da ismevaju formu amandmana, podsmevajući se žrtvama i oslobodiocima. To ne mogu da shvatim, ne mogu to da razumem.

Zato i mislim da treba ovakav zakon da se donese, iz razloga da učimo našu decu kako smo do slobode došli, da ne bi nestali, da žrtve koje je naš narod imao ne bi bile bezrazložne. Oni koji se protive tome, njihovi životi su bezrazložni.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam iskoristio pravo da podnesem amandman da bih izneo svoj politički stav i legalno i legitimno. I izneo sam ga, i govorio sam o tome kako neki hoće da nas ućutkaju, kako ne žele da se znaju zločini nad srpskim narodom, kako ne žele da se zna za oslobodilačku tradiciju srpskog naroda, kako žele da opravdaju zločine koji su činjeni nad srpskim narodom i u Srbiji i van Srbije i drago mi je što su neke moje kolege napravile identifikaciju ko su i šta su, napadajući moj amandman i razloge zašto sam hteo da diskutujem o ovoj temi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja to pitanje nisam postavio. Ja sam postavio pitanje – zašto moje kolege poslanici ne žele da obeležavamo mesta koja su stratišta srpskog naroda? Ja sam postavljao pitanje – kada će konačno svi da odgovaraju za zločine nad srpskim narodom? Ja sam postavljao pitanje – zašto na Srbiju izvršena nezakonita i ničim izazvana agresija 1999. godine? Ja sam ta pitanja postavljao. I još jedno, kome je u interesu da se ne obeležavaju ta mesta, kome je u interesu da srpski narod ne voli slobodi i kome je u interesu da se ne zna i krije koliko je ta sloboda skupo plaćena? Plaćena je životima a ne novcem, a neki za novac, da mogu uzeli bi i život nekome.

Kolega Milićeviću, spomenuto je opet da je moj amandman nedostojan, mislim da imam pravo i na repliku. Jer, samim tim izgleda da nisam ni ja nečega dostojan. Ja govorim sasvim jasnim srpskim jezikom. Pripadnik sam srpskog naroda, braniću interese srpskog naroda i svih građana Srbije. Neću uraditi ništa nedostojno čime bih obrukao državu ili narod čiji sam pripadnik.

Ta neprekidna želja da se ova diskusija svede na formu kako su napisani amandmani je nedostatak političke argumentacije, ništa drugo. Želja da se srpski narod oseća krivim, zato što voli da živi u slobodi, da srpski narod zaboravi kako je došlo do slobode i samim tim da prestane da je čuva.

Neko od kolega poslanika je dobacio koja je cena slobode. Cenom slobode koju mi danas uživamo plaćena je milionima života. Ona nema više materijalne cene, ne postoji, ne možete da materijalizujete tu cenu, nije u pitanju novac. Neki za novac bi prodali budućnost naše dece i našeg naroda i njih treba da bude sramota.

(Radoslav Milojičić: Ko su oni?)

Možete, koliko god da se upinjete, preživljavao je srpski narod i ratove i loše vlasti i loše političke poteze i jednu lošu Demokratsku stranku, preživeće i sad ovu ideologiju koju oni nama nude, kao što tvrde da mi usvajamo njihove ideje. Ma, nemate vi monopol ni nad kakvom i ni nad čijom idejom, svako ima pravo na svoju ideju.

Samo je razlika u tome što mi neke ideje ostvarujemo, a što ste vi izgubili da kažem pravac dok ste bili na vlasti, to je vaš problem. Nemojte nas da opterećujete sa vašim problemima, mi nećemo nikada da dozvolimo da ljudi, civili koji su stradali u ratovima i devedesetim godinama budu zaboravljeni, nikada nećemo da prestanemo da se borimo da oni koji su odgovorni za njihovo stradanje budu izvedeni pred lice pravde. Nikada nećemo da prestanemo da se borimo …

(Radoslav Milojičić: A Tači?)

…da oni koji su odgovorni za stradanje i ubijanje srpskog naroda budu obeležni u istoriji…

(Aleksandra Jerkov: I budu prebijeni.)

… I, za ove koji dobacuju, nikada nećemo da prestanemo da se borimo i da dokazujemo koliko su štetu napravili građanima Srbije i šta bi bilo sa Srbijom da su ostali još par godina na vlasti. Ne bi bilo ni Srbije ni srpskog naroda.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Zahvaljujem.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik LJubiša Stojmirović.

Da li neko želi reč?

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Pravo na repliku, narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Koleginice Jerkov, molim vas sledeći put kad prođe dva minuta da me opomenete. U redu.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Privodite kraju, kolega Orliću.

(Radoslav Milojičić: Dva i po minuta. Arsiću, dva i po minuta.)

Pravo na repliku, narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.