Isti odgovor kao što sam dao kolegi Rističeviću, skoro je nemoguće naterati kolegu Obradoviću da poštuje Poslovnik Narodne skupštine, a to što priča ocenjuju birači.
Po Poslovniku narodni poslanik Miroslav Aleksić.

Gospodine Aleksiću, izričem vam opomenu.
(Radoslav Milojičić: Zbog čega sada opomenu?!)
Kada gospođa Rističević bude narodni poslanik, moći ćete to da govorite, do tada ne. Kada gospođa Rističević bude narodni poslanik, moći ćete o tome da govorite.
(Miroslav Aleksić: Zašto ga niste opomenuli kada je izvadio fotografije moje žene?)
(Radoslav Milojičić: Poslovnik.)
To je prva stvar.
Druga stvar, opomena koja vam je izrečena, izrečena vam je zbog toga što iznosite neistinu.
(Miroslav Aleksić: Ja?)
Da, vi. Proverljive neistine iznosite.
Po Poslovniku, narodni poslanik Radoslav Milojičić.

(Radoslav Milojičić: Sram te bilo! I tebe Đorđe sram bilo.)

Kolega Milojičiću, smirite se. Molim vas, udahnite vazduh i izbrojite do deset, sve je u redu.

(Radoslav Milojičić: Nije ništa u redu.)

Potpuno ste u pravu, da po vama ništa nije u redu, ali ja tu ne mogu da vam pomognem.

(Radoslav Milojičić: To ti misliš da je u redu, ništa nije u redu.)

Po Poslovnik, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Izvinite, kolega Martinoviću.

(Radoslav Milojičić: Nema čiju ženu nisu spomenuli, svačiju ženu spominju.)

Izričem vam drugu opomenu, kolega Aleksiću. Dobili ste još jednu opomenu.

Dame i gospodo narodni poslanici, finansiranje lokalne samouprave je jako zanimljiva stvar, a još zanimljivije je to kada neko na čudan način tumači šta je to lokalna samouprava, pogotovo poslanici bivšeg režima.

Ovde se stalno vodi jedna polemika da je neko nešto ukrao od lokalnih samouprava. Lokalne samouprave imaju svoje izvorne prihode i u njih niko nije ulazio. One su ostale na onom nivou kakve su bile i pre desetak godina, pa možda čak i više.

Imate poverene prihode. To su prihodi koje Republika Srbija ostvaruje, ali dozvoljava da deo tih poverenih prihoda dobija i lokalna samouprava. Godine 2011. baš zbog predstojećih lokalnih izbora, bivši režim donosi jedan epohalan zakon gde povećava iznose poverenih prihoda koje dobijaju lokalne samouprave. E, sada, nikako da poslanik bivšeg režima, ni jedan nisam čuo, kaže da su se tim poverenim prihodima do tada finansirale penzije građana Srbije. E, to je istina. Tako da se država dalje i još više zaduživala da bi mogla da obezbedi funkcionisanje penzionog sistema i sistema zdravstvene zaštite.

E, sad, da su tim sredstvima te lokalne samouprave koje su predvodili pripadnici bivšeg režima zaista upotrebile za razvoj infrastrukture, za poboljšanje poslovnog ambijenta u samim lokalnim samoupravama, za privlačenje investitora bilo stranih, bilo domaćih, oni su taj novac trošili na zapošljavanje stranačkih aktivista koji treba da im vode kampanju u 2012. godini i to neće da kažu.

E, sad, jedan od razloga je bio i da se troškovi koje su pravile lokalne samouprave, pokrivaju tim novcem kojim se punio Penzioni fond i to najviše za energente: struju, gas i mazut. Godine 2012. zatekli smo sledeću situaciju po lokalnim samoupravama, da su struja, gas i mazut naplaćeni od građana Srbije, građana tih lokalnih samouprava, ali da obaveze prema dobavljačima za struku, gas i mazut nisu nikad plaćene za vreme bivšeg režima. Pa, ko je sad oteo penzije građanima Srbije? Ko je sad oteo novac građana i zaposlenih u lokalnim administracijama? Da li su to ovi koji liju krokodilske suze za situaciju do koje su oni doveli? Što ne postave pitanje svojim stranačkim kolegama, zašto mora novac da se prebacuje Kragujevcu?

Nije sadašnje rukovodstvo napravilo te dugove, nego su oni i to tako što su pokrali penzije građana Srbije, što su krali od zdravstvenog sistema Srbije. Ista situacija je u Nišu, ista je situacija u Smederevskoj Palanci. I, sada, kažu – to je diskreciono pravo ministra. Nije diskreciono pravo ministra nego muka da se obezbedi normalno funkcionisanje lokalnih samouprava koje su ojadili i opljačkali. Raspolagali su novcem građana Srbije, Republike Srbije. Znači, narodni poslanici su im dali to pravo da raspolažu novcem, ali kako? Sigurno ne da zapošljavaju stranačke kolege, sigurno ne da ne plaćaju svoje dugove i sigurno ne da ne kupuju najskuplje automobile, a to su radili i treba da ih bude sramota. Još veća sramota što to nedelo i taj zločin neće da priznaju.

Da, po amandmanu.

Čini mi se predsednice, da nikako moje kolege poslanici iz bivšeg režima da prihvate odgovornost za ono što su radili dok su vodili određene lokalne samouprave. To je jako tužno, ipak su narodni poslanici.

Evo, jedno pitanje ja bih da postavim – Koliko je Republika Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije dala saglasnosti na zaduženja Srbijagasa, kojim se pokrivaju neplaćeni, a naplaćeni, računi za gas od strane lokalnih samouprava koje su tada predvodili predstavnici bivšeg režima? Samo, to jedno pitanje, da se vidi koliku su štetu napravili ne samo svojim lokalnim samoupravama, nego i državi.

Ta priča, i te krokodilske suze, koliko se u kojoj državi izdvaja za lokalne samouprave, su mešanje baba i žaba.

Znači, treba uzeti da bi se tačno znalo, koji su izvorni prihodi lokalnih samouprava u tim zemljama, a koliko prihodi koji su povereni i kolika su transferisana sredstva. Ali, to znaju, neće nikako da kažu. Uvek će da prikazuju stanje, da za štetu koju su oni napravili građanima Srbije i državi Srbiji, je kriv neko drugi.

U našem narodu, jedna ptica ima običaj da podmetne svoje jaje u gnezdo druge ptice, zovu je kukavica, ne znam koju drugu metaforu da upotrebim. Znači, jednom neka prihvate odgovornost. Kad prihvati neko odgovornost, zna, priznaje da je pogrešio i da grešku možda više neće da ponovi. Izbegavanje prihvatanja greške, nije ništa drugo, nego ako mu se ukaže ponovo prilika, da opet isto radi, a to je da nanosi štetu čitavoj Republici Srbiji.

Kolika je ta šteta ozbiljna, evo, ja ću da navedem jedan primer, jedina lokalna samouprava na svetu, jedina lokalna samouprava na svetu, Smederevska Palanka, da bi mogla da dobija struju za vodovod i kanalizaciju obezbedi građanima vodu, plaća svoje obaveze preko UPPR-a. To znači, da je u stečaju, ljudi, dotle su dovodili svoje lokalne samouprave.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo odmah da raščistimo, postoji zakonit način i on se koristi, o transfernim sredstvima koja se raspoređuju gradovima i opštinama, i to da raščistimo.

Druga stvar, kao da izbegavaju činjenicu da kažu da je povećanje 2011. godine nastalo na osnovu većeg priliva sredstava na poreze, na zarade, zdravstveno osiguranje i penzijsko-invalidsko osiguranje.

To što je pripadalo Republici i fondovima penzijskog i zdravstvenog osiguranja, prebačeno je na lokalne samouprave. Sada možemo da pričamo da li treba vratiti i to je već neka druga tema i druga diskusija, ali isto tako moramo i da prihvatimo činjenicu da je Republika Srbija izmirila obaveze lokalnih samouprava za njihove napravljene i nastale obaveze. Zato je taj deo prihoda vraćen Republici, da ona raspolaže sa tim, da bi mogla da izmiri te obaveze. Znači, ništa drugo nije u pitanju.

Zakon iz 2011. godine je bio samo osmišljen da se lokalnim samoupravama što više novca upumpa, da bi 2012. godine imali za izbornu kampanju. Nisu čak ni to znali da iskoriste, a, zamislite, hoće da vode državu.

Kamo sreće da se nikad nisu domogli vlasti, jer štetu koju su napravili za četiri godine apsolutne vlasti, a 12 godina manje-više vlasti, je tolika da su potrebne decenije da se to ispravi. Možete da zamislite, 2012. godine realan sektor na kolenima koji puni budžet lokalnih samouprava i republički, na kolenima od rasta kursa, evra i zelenaških kamata kod banaka?

Gospodine predsedavajući, mislim da je član 107. Poslovnika povređen. Sad ću da obrazložim zašto.

Koleginica koja je govorila jednostavno se ponašala kao da smo mi koji smo članovi političkih stranaka nešto manje vredni u ovoj Narodnoj skupštini, nego oni koji nisu bili ni u jednom političkoj stranci. Da li je neko bio ili nije, ja neću da ulazim, ali znam u teoriji da su nosioci demokratskog sistema u jednoj državi baš političke stranke, zato što političke stranke jesu udruženja građana sa jasno definisanim političkim ciljem, a to je sprovođenje programa.

Potpuno sam saglasan i da grupe građana koje nisu političke stranke mogu da pokušaju da se bave politikom, ali oni nemaju svoj politički program i postavlja se pitanje – za koga oni rade? U redu znamo da nekog predstavljaju, ali koji je njihov cilj? Oni ga nemaju, ali to im ne smeta da kada budu izbori dobiju iz budžeta Republike Srbije, kao i političke stranke koje imaju celokupnu infrastrukturu, 79 miliona dinara.

Znači, kada je u pitanju politika – ne, mi smo grupa građana, kad je u pitanju novac - ne, mi smo političari. To tako izgleda kod njih i ja to tako doživljavam.

Ne želim da se Skupština u danu za glasanje izjasni.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po Poslovniku.

Po Poslovniku narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

U tačnoj sekundi kad i gospodinu Martinoviću, kažem – privodite kraju.

Po Poslovniku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Privodite kraju, kolega Martinoviću.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Privodite kraju, koleginice.