Član 107. predsedavajući, zato što je iz diskusije mog prethodnika ispada da smo mi poslanici i glupi i tupi i da ništa ne znamo, da mi ne znamo da su američke federalne rezerve 2008. godine, spustile, prilikom izbijanja Svetske ekonomske krize, svoju referentu kamatnu stopu što je dovelo do pada evra u odnosu na dolar, pa je onda Evropska centralna banka počela da spušta svoju referentnu kamatnu stopu da bi je 2010. godine spustila tu gde je i sada. Razlike su jako male, u 0,1% – 0,2%.

I sada, postavljam pitanje – da li smo mi toliko glupi i tupi da ne znamo da pod istim uslovima bivši režim podiže kredite sa 7,5% - 8%, a moja baba je mogla u Austriji da podigne sa 2%, 3% ili 5%? Znači, nisu se uslovi na tržištu promenili finansijskog kapitala u međunarodnim odnosima.

Isto tako ispada da smo mi glupi i tupi da ne znamo da domaći krediti koje podiže naša domaća privreda zavise od referentne kamatne stope naše Narodne banke, pa ispada da smo tupi i glupi da ne znamo da je bila pre 2012. godine i 16% i 17% i da su banke pljačkale građane uz pomoć Narodne banke Srbije, Šoškića, Jelačića, Borisa Tadića i svih ostalih i privredu isto tako, a da je danas referentna kamatna stopa ispod 3%.

Pa, ispada da smo tupi i glupi da ne znamo da to što banke smanjuju svoje kamate na kredite koje daju stanovništvu i privredi jeste rezultat smanjenja referentne kamatne stope od kad je guverner Narodne banke Jorgovanka Tabaković, od kad Srbiju vodi Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka.

Ispada da smo tupi i glupi, da ne znamo niša, a građani u nas imaju poverenje. Ispada da su i građani koji glasaju za Srpsku naprednu stranku i ostale članove koalicije ludi i glupi, blesavi, ne znaju ništa, samo moj uvaženi kolega zna.

Ja narodni poslanik Borisa Tadića nikad nisam bio i taj režim sam 2012. godine rušio sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ali, ne znam koji je poslanik bio Bojana Pajtića? Ko ga je držao do 2016. godine na vlasti? Ja to zaista ne znam, ali mi neko šapuće da ste vi to pomagali, neki glas mi govori, evo, neki glas.

Što se tiče toga, rešite sve više već jednom, ljudi. Znači, čuo sam od nekog svog kolege iz vaše poslaničke grupe da su narodni poslanici nosioci suvereniteta građana. Evo, vaše kolege su to rekle i često imaju običaj da kažu. Ja moram da priznam, u pravu su, ali se rešite, jesu li narodni poslanici nosioci suvereniteta građana ili su političke stranke nosioci suvereniteta građana. Kada tu dilemu budete rešili između ta dva vaša papagaja, koji su posvađani u glavi, onda se javite.

Pa, ja ne moram da budem u nečijoj stranci da bih znao šta se dešava u nekom parlamentu, pogotovo kad je to pokrajinski.

Isto tako, ja nikad nisam nikome novčanik ni uzeo, ni oteo, ali mi niko ni novčanik nikad nije ni punio, kao što je to Bojan Pajtić punio mom uvaženom kolegi Mirčiću. Znači, punjen je, i to jako dobro. Jer, da vratimo malo unazad, ko je glasao protiv smene Bojana Pajtića sa mesta predsednika pokrajinske Vlade? Pa, njegovi poslanici. Nije to bilo džabe. Nije to bilo zbog političke ideje. To je bilo zbog finansijske koristi.

Tako da, sad je meni jasno zašto se toliko žali za Borisom Tadićem, Bojanom Pajtićem. Izgleda mi da su dobro punili novčanike svima onima koji su ih na ovaj ili onaj način podržavali da ostanu na vlasti do poslednjeg dana.

Srpska napredna stranka nikad nije licitirala brojem poslanika. Ako izgubimo legitimitet, mi izlazimo na izbore, da proverimo i legalitet i legitimitet. Ali, neko se držao AP Vojvodine, iako nije imao većinu, iako je gubio na svim izborima i 2014. godine itd, na svim izborima mogućim je gubio, izgubio potpuno legitimitet, ali je zato punio novčanike pojedinim poslanicima i njihovim šefovima da ostanu na vlasti. Pogađajte ko je to – Bojan Pajtić, a ne znam ko je bio odgovorni za poslanike koji su ga podržavali, a navodno su bili opozicija.

Znam samo jedno, nije meni deda ni Bojan Pajtić, ni Boris Tadić, ni deda, ni ujak, pa nemam čega da se stidim, niti im nešto dugujem, niti sam nešto uzimao od njih, niti mi je padalo na pamet. Od svojih dedova sam učen da je na prvom mestu država, na drugom mestu porodica, a na trećem mestu politička stranka.

Sada možemo da raspravljamo o tom redosledu druge i treće vrednosti u društvu, ali kada se neko odrekne političkih obećanja koje je dao građanima kada je izašao na izbore, ja to smatram prevarom, a upravo je to dovelo do toga da se SRS raspadne. Sada možemo o tome i da polemišemo i danima i godinama itd, ali samo jedno pitanje moram da postavim, da se to nije desilo, sasvim sigurno Srbijom bi vladala i 2012. i 2013. godine DS, Boris Tadić, Dragan Đilas, Bojan Pajtić i svi ostali.

Sada, kada znamo kakvu smo državu zatekli 2012. godine, to je ono glavno pitanje – da li bi Srbija danas postojala ovakvu kakvu imamo ili bi bila rasparčana, podeljena, siromašna i opljačkana? Ako je moj greh što nisam hteo da Srbija bude i rasparčana i podeljena i opljačkana, neka bude greh koji nosim, neka bude, a oni koji su to branili, kojima je odgovaralo takvo stanje, nemoj da bude greh, neka bude samo odgovornost sa kojom oni moraju kad tad da se nose.

Nastavljamo sa radom.

Reč ima narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Violeta Lutovac Đurđević.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Danica Bukvić.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milena Turk. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jelena Vujić Obradović.
Izvinjavam se.
Reč ima narodni poslanik Marijana Maraš.
Reč ima narodni poslanik Jelena Vujić Obradović.
Samo zatražite reč.
Izvolite.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.
Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Izvolite.

Reč ima ministar Siniša Mali.
Izvolite ministre.

Hvala ministre.

Pravo na repliku, Nemanja Šarović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, očigledno da ne shvatamo neke stvari, ne želimo da znamo.

Znate, ja shvatam da je neko participirao u izvršnoj vlasti sa Draganom Đilasom, pa se sada posipa pepelom. Znate. Nije upravni odbor javnog preduzeća skupštinsko radno telo jedinice lokalne samouprave. Upravni odbor jednog javnog preduzeća je Vlada tog preduzeća. To što je gospodin Šarović delegirao svoje članove svoje stranke u upravne odbore javnih preduzeća dok je Dragan Đilas bio aktuelni gradonačelnik Beograda meni znači samo jedno – da je pomagao Draganu Đilasu da upropašćuje grad Beograd. E sad, valjda iz tog razloga što više nema ni Dragana Đilasa na vlasti, najveći problem jeste SNS i oni rezultati koje imamo.

Znate šta? Kroz sve ove diskusije koje su bile od strane jednog dela opozicije koji učestvuje u radu Narodne skupštine, pa i u mnogim sredstvima javnog informisanja, pa čak i na RTS-u, tzv. ekonomski stručnjaci pokušavaju da sve one rezultate koje je imala Vlada Republike Srbije relativizuju i minimalizuju i na kraju banalizuju.

Evo, ja ću samo par rečenica da kažem, koje je jedan moj kolega rekao, da bih dao primer kako to izgleda. Bili su autoputevi i pre SNS. Bili su autoputevi i pravljeni su i pre Aleksandra Vučića. Niste vi ništa novo izmislili. Pa, slažem se. Poslednji autoputevi koji su napravljeni i završeni bili su iz vremena Brozove Jugoslavije. Ona se raspala pre 30 godina. O kojim drugim autoputevima možemo da pričamo? O autoputu Subotica – Beograd koji se pravio još dok je ministar bila u DOS-ovoj Vladi, u prvoj Vladi Zorana Đinđića, Marija Rašeta Vukosavljević? Tad su započeli izgradnju tog autoputa i nisu ga završili punih 13 godina?

Most na Beški napravljen je 2013. ili 2014. godine, završen, niko ne zna koliko je plaćen. Možemo da pričamo i o autoputu od Preševa do Vranja, započet 2008. godine, izvršena eksproprijacija. Plaćen je, a onda je izvođač javnih radova otišao u stečaj. Zamislite sad to. Pa, platili smo stelt autoput, ništa drugo.

Hoćemo li da pričamo o ovim autoputevima koji su rađeni po zapadnoj Srbiji, kada se išlo iz njive u njivu, preskakale se parcele itd. da bi se prikazalo da se nešto radi? Takve autoputeve mi nismo izmislili.

Zato ono što smo uradili se relativizuje, banalizuje - pravili su i drugi. Ko je branio ovima koji su bili pre nas 12 godina na vlasti da naprave jedan autoput? Ko je branio da se završi obilaznica oko Beograda, učestvovao je u izvršnoj vlasti grada Beograda, učestvovao u radu javnih preduzeća, učestvovao u upravnim odborima tih javnih preduzeća? Što se sad posipa pepelom?

Evo, drugi primer, gospodine ministre, kako se stvari banalizuju jeste i to, jedan od kolega reče, da je naš BDP porastao zato što je, eto, zbog izgradnje ovog kraka koji ide kroz Srbiju, turskog, odnosno Južnog toka, dramatično povećao rast BDP-a u Republici Srbiji.

Ja ne krivim kolege koje o tome nemaju pojma, jer se informišu preko RTS-a, pa je tamo jedan ekonomista, čini mi se Ružica Nikolić, rekla da je to 1% podiglo BDP u Republici Srbiji. Onda je novinar pita, voditelj – koliki je BDP u Republici Srbiji? Kaže – tu je negde oko 33, 34, 35 milijardi evra ili dolara.

Sad zamislite neko sebe naziva ekspertom, ekonomistom, priča o privredi Srbije, a ne zna da je BDP u Republici Srbiji preko 46 milijardi evra, ali se oni tako informišu. Sad pričamo kako izgleda banalizacija svega onoga što se uradi u Republici Srbiji, a dobro je za Republiku Srbiju.

Sledeća stvar u banalizaciji jeste… Znate šta, vi podižete kredite i ti su krediti mnogo jeftiniji nego što su ranije bili. Jesu jeftiniji, ali to nije vaša zasluga, gospodine ministre, nije ni zasluga Vlade, nije ni zasluga Aleksandra Vučića. Kaže – to su okolnosti na tržištu kapitala uticale da mi imamo jeftiniji, odnosno da možemo da podižemo jeftinije kredite. Što ne kažu da su krediti postali mnogo jeftiniji sa početkom svetske ekonomske krize koja je počela 2008. godine i kada je prvi skinuo referentnu kamatnu stopu SAD, njihov FED, stave je maltene na nulu, što je izazvalo, prvo, skok evra u odnosu na dolar, pa je onda Evropska centralna banka smanjivala svoju referentnu kamatnu stopu da bi zadržala konkurentnost privrede, da bi na kraju tačno 2010. godine, sa izbijanjem Grčke krize, to bilo oko nule ili nešto ispod nule?

Što smo mi onda 2011. i 2012. godine podizali kredite na tim istim međunarodnim tržištima sa po pet, šest, sedam ili osam procenata kamate na godišnjem nivou? Zato što nam je bio loš kreditni rejting, zato što su svi znali da Srbija nema povoljan privredni i ekonomski ambijent, zato što su znali da imamo neodgovornu vlast i nisu hteli da joj daju novac sa malim rizikom, odnosno sa malim kamatnim stopama. To se sve relativizuje.

Evo je sad i ova priča, gospodine ministre, oko te čuvene pijace. Grad Beograd koji ima preko dva miliona stanovnika, gradsko jezgro preko milion stanovnika i sada jedan tu ustane i da kaže – platili ste pijacu, koliko, milijardu i 400. Prvo je bilo milijardu i 400, pa je skočilo na milijardu i 500, da je pričao 10 minuta bilo bi preko dve milijarde. Kaže - tu je u pitanju 50 tezgi, 35, 36 rashladnih vitrina i da li to toliko košta. Što ne kaže da je u pitanju 12.700 kvadratnih metara poslovnog prostora. To neće da kaže. To neće da kaže, a ima 72 lokala. Ni to neće da kaže. Ne ide u prilog.

Bitno je da se svemu ismevamo, da niko ništa ne radi, da je sve smešno. Znači, njemu je to smešno evo i sada. Recimo, gospodine ministre, bili smo i vi i ja u Kini. Kina je zemlja koja u mnogim stvarima treba da bude primer Republici Srbiji. Oni zaista užurbano rade da dostignu sve one zapadne standarde koje postavili ispred sebe, pa i standarde kada je u pitanju koji podrazumevaju higijenske standardi u maloprodajnim objektima i pijacama. Taj koji se smeje za tu uređenu pijacu što ne kaže da je sada ova nova epidemija gripa krenula baš, ili tog korona virusa baš sa pijace koja nije ispunjavala higijensko-sanitarne uslove. Njemu je i to smešno. Njemu je sve smešno. On će sve da banalizuje.

Ništa nije urađeno. Onda ćemo da se okrećemo drugoj priči, da one delove Srbije koji zaostaju, a prirodno je da zaostaju, Beograd je i prestonica i ekonomski i politički i svaki drugi centar, da ostatak Srbije zaostaje za Beogradom, da bi neki glas ušićarili iz unutrašnjosti upoređuju grad Beograd sa opštinama koje su ekonomski slabije. Što ne kažemo da se svuda po celoj Srbiji pravi? Zaista se u čitavoj Srbiji gradi. Spominjale su ovde kolege poslanici koliko Republika Srbija ima novih gradilišta. Ni to njima nije važno. Važno je da se oko nečega podsmevamo, da banalizujemo sve što god se uradi.

Jedna banalnost, gospodine ministre, isto ono što kolege ne znaju, pa kažu – pa znate šta, vi sad podižete kredite, pravite neke autoputeve, pravite tamo neke bolnice, pravite tamo neke kliničke centre, pravite nešto tamo, ti krediti dospevaju za naplatu za 20 godina pa naša deca to ima da vraćaju. Dobro, gospodine ministre, sada ja da pitam – a za koga mi to radimo? Da li to pravimo za neke svemirce? Da li to pravimo da ostavimo našoj deci? Da li im poboljšavamo kvalitet života? Da li im poboljšavamo uslove, odnosno želimo da imaju bolje uslove da žive ovde, rade ovde, napreduju ovde, nego što smo mi imali kada smo započinjali svoj životni put samostalno? Pa, valjda za njih radimo, ali i to je smešno i to ćemo da banalizujemo. Sve šta god se uradi mora da bude izvrgnuto podsmevanju.

Razumem da neke kolege ne znaju šta je suficit. Suficit je kada imate veće prihode nego što ste planirali. To je suficit. Deficit, to je ono o čemu možemo da pričamo, jer su se i oko toga dotakli opet valjda iz neznanja ili želje da se svemu podsmevaju. Kažu - od kada ste vi na vlasti javni dug je porastao za preko 10 milijardi. Ma hajde da računamo šta je to javni dug. Da li je javni dug samo ono na šta Narodna skupština da saglasnost u vidu zakona ili je javni dug i ona obaveza koja je stvorena i koja je trebala da se plati iz redovnih prihoda, a ta ista obaveza nije izmirena i plaćena? Da li je to javni dug? Jeste, da ne pričam šta su sve i kakve su nam dugove ostavili u Republici Srbiji. Kako smo mogli da imamo jednu suludu situaciju da nam prihodi na kamate i zaduženja s kojima nemamo nikakve veze budu veći od rasta BDP. To se zove bankrot i zato su te mere koje su nepopularne, ali odlučne bile primenjene 2014. godine, jer kada spašavate nešto ne pitate za cenu i ne pitate da li ćete opstati na vlasti ili nećete nego da uradite nešto za svoju državu i svoj narod, bez obzira na političku scenu.

Znam samo jednog političara koji je to smeo u Srbiji u novijoj srpskoj istoriji. To je Aleksandar Vučić, a ovi drugi oni su gledali kako njima da bude bolje. Isključimo njima.

Znam, gospodine ministre, uvek će tu priču da krenu oko toga - pa što ne hapsite tajkune? Pa tajkun nije običan kriminalac. Tajkun je jako blizak organima vlasti. Mišković je bio jako blizak i Borisu Tadiću i Draganu Đilasu i čitavoj jednoj ekipi oko njih. Potplaćivao ih je da Narodna skupština donosi zakone da bi on mogao da se bogati, a da ne dođe pod udar istih zakona. To su ti tajkuni. I Mišković i Šolak i cela ta ekipa. Pa sada postavljam pitanje – što ih niko iz opozicije ne spomene? Što niko ne kaže – oni su kriminalci, oni su lopovi, oni su barabe, bitange, upropastili, opljačkali Srbiju. Što ne kažu njihova imena? Evo ja sam rekao za dvojicu, i za Šolaka i za Miškovića i za Đilasa, evo treći, Tadić nije bio tajkun, prolazilo je pored njega, nije ni znao šta radi, Bojan Pajtić itd. Spominjem tajkune.

Postavljam pitanje, umesto što brane njihov životni lik i delo neka ih napadnu jednom, neka kažu – krali su po Republici Srbiji, sklonite ih što pre, ne, nego – zašto niste? Pa ne znam da li su sarađivali nešto sa njima. Kada god ima ta kočnica, ja postavim pitanje – jel imaju neki poseban razlog zašto ih baš nešto ne napadaju? Ja da sam opozicija niko ne bi mogao da me zaustavi u tako nečemu. Nije bilo šanse, iako sam dobijao opomene da kao opozicija ne diram Miškovića i ekipu, ali tu nije bilo Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nego nekih drugih iz moje bivše stranke, pa sam ih i onda napadao.

Tako da, gospodine ministre, šta god da uradite, šta god da ova Vlada uradi naši politički oponenti tzv. ekonomski stručnjaci sve će pokušati da relativizuju, na kraju da banalizuju, da prikažu kako ništa nije urađeno. Samo imaju jedan problem, a to je da u to ubede i građane Republike Srbije, a za to imaju samo vremenski period od nekoliko meseci gde će građani Srbije da ocenjuju rad i SNS i Vlade Republike Srbije i Aleksandra Vučića. Ostavimo njihovom sudu, oni su uvek u pravu.