Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda mi kad Narodna skupština počne da donosi zakone da ćemo uvek imati teoriju zavere i da se to nešto radi za neko određeno lice, pa ćemo dotle to da idemo da stvari bukvalno banalizujemo i da na taj način steknemo određene političke poene.

Evo, imali smo na prethodnoj sednici jedan zakon koji je bio vezan za Agencije za zapošljavanje, pa je najveća primedba u vezi primene toga zakona bila – šta ako ta agencija uputi nekog radnika, on zaradi svoju platu kod drugog poslodavca, a onda ta agencija propadne? Oštećen je radnika. A šta ćemo ako obično privredno društvo propadne? I tamo je neki radnik. Šta ćemo ako propadne to privredno društvo kod koga je radnik bio upućen?

Znači, ne možemo sada da banalizujemo i pronalazimo razloge zašto neku određenu materiju ne treba regulisati. Zakon reguliše šta je dozvoljeno i okvire šta ko ima pravo da radi.

Dalje, gospodine ministre, imamo stalno priču da mi nemamo nikakve ni strane investicije, još manje domaće itd. Prema nekim podacima, u 2018. godini bilo je 3,5 milijardi direktnih stranih investicija. Kažu, to nisu strane to su naše domaće, mi smo sve subvencionisali. Nađite mi 3,5 milijarde evra da subvencionišete to. Hajde, nađite mi 3,5 milijarde evra ovde i neka mi neko objasni za te strane investicije koje smo mi platili 3,5 milijarde evra.

Idemo dalje. Za 2019. godinu planira se pet milijardi evra, procene su neke, stranih investicija. Hajde nađite mi tih pet milijardi evra odakle država može da subvencioniše iznos od pet milijardi evra. Baš bih voleo da mi neko objasni.

Ide se najčešće sa pričom - radno mesto subvencioniše, pa će on tu platu da mu isplaćuje iz subvencije godinama, pa još kažu najmanja cena rada. Ma, nije bre baš tako.

Evo, da prihvatim hipotetički da je to mogućnost. Ali, moram da postavim pitanje, a šta radi taj radnik? Pa, mora da dobije neku sirovinu, pa ta sirovina mora da se kupi od nekog drugog preduzeća, pa mora da nabavi energiju, toplotnu, električnu. Mora da nabavi gas, a i to mora da kupi od nekog našeg preduzeća. Mora da plati porez na dodatne usluge. Mora niz čitavih taksi, doprinosa i svega onoga što utiče i na budžete lokalnih samouprava i na budžete Republike Srbije i što povećava čitavu privrednu aktivnost u tom delu gde on posluje i u delatnosti u kojoj posluje. Ali, ne, mi ćemo da sedimo i da pričamo - to se radi za ovoga, to se radi za onoga, to su građani prevareni.

Znate šta, do juče nisam znao da mi imamo dva miliona zaposlenih koji žive, koji primaju minimalnu ili nešto malo iznad minimalne zarade? Ja to nisam znao, to sam čuo od kolega iz opozicije. To znači da Srbija ima 20 miliona stanovnika. Toliko. Možda čak i 30. Tako se iznose paušalni podaci, izmišljeni, da bi se stvorio neki privid da će neko nešto da zloupotrebi.

Ovde je reč o privrednim društvima. Privredna društva su u 99% slučajeva privatni kapital i sad me ubedite da će vlasnik privatnog kapitala, osim ako nema ekonomsku korist da primenjuje ovaj zakon. Hajde, neka neko ubedi nekog vlasnika kapitala da primenjuje ovaj zakon, a da mu nanosi štetu, jer ovde je stvar izbora, može da ga koristi, a ne mora, ali ćemo uvek da pravimo oko toga teoriju zavere.

Ja sam imao ovde jednog poslanika. Sad je tamo. Ima, kaže on, po njemu misli, pametnija posla, da napada policiju, da tuče novinarke, da razvaljuje Narodnu skupštinu. Ja sam ga zvao „balkanski špijun“. Znači, teorija zavere, samo izgleda da je orao pao, ali nisam znao da je još jednog „balkanskog špijuna“ imamo ovde u Narodnoj skupštini.

E sad, ja mogu da kažem da sve što je rečeno da koleginica nije govorila istinu. Niti sam ja predsedavao, kad je rečeno kolegi uvaženom Petru Jojiću da on laže, niti je to njemu rečeno.

(Vjerica Radeta: Molim?)

Rečeno je nešto drugo. Proverite stenografske beleške, kao i što je rečeno da dva miliona ljudi prima minimalnu zaradu.

(Vjerica Radeta: E, lažeš.)

Evo, to ćemo da proverimo po stenogramima. Neću time baš nešto mnogo ni da se zamaram, nije meni to cilj.

Naravno da poslanici imaju pravo da iznose svoje političe programe, ali nemaju pravo da iznose neistine i netačne podatke. Imaju, doduše, ali onda nemojte da zamerite kad mi odgovorimo istinitim i tačnim podacima.

Kome će građani verovati više, to će da pokažu na izborima, a što se tiče više te demagogije koju je Zoran Stoiljković započeo, kad je on kao predsednik sindikata podržao štrajk u katastru, a štrajkači, znači, ne svi zaposleni, samo jedan manji broj zaposlenih je tukao i sprečavao građane da uđu u Republički katastar i da ostvare svoja prava. E, to je ta politika i on je izmislio tu priču da minimalna cena rada mora da bude u visini potrošačke korpe i da minimalna penzija mora biti u visini potrošačke korpe.

Ja kažem da je to idealno, voleo bih ja da je to moguće, ali moram da postavim još neka pitanja. Da li je minimalna potrošačka korpa za jednog čoveka ili jedno domaćinstvo? Ja tvrdim da je za jedno prosečno domaćinstvo.

Druga stvar, da li jedno prosečno domaćinstvo ima samo jednu platu ili penziju ili ima više? Hajde da pričamo o životu, a ne da izmišljamo razloge. Znači, ima više. Sada već velika većina domaćinstava ima po dvoje zaposlenih.

(Aleksandar Šešelj: Ne znaju šta će od posla.)

Evo, kolega koji dobacuje, on ne zna šta će od posla. Mnogo je zauzet, prošeta, obiđe. Bolje bi mu bilo da sedi u Narodnoj skupštini i da uči od starijih kolega. Ja sam tako učio. O tome se radi.

Znači, ovde je čitava jedna priča oko banalizacije svega što se radi u Narodnoj skupštini. Kada naiđu na argumente, onda tvrde da ih neko vređa, da ih neko naziva lažovima, da mi izmišljamo podatke itd. Mislim da će građani to da cene na izborima.

Čekajte, koliko je rečeno? Da, podsetite me, koliko je penzionera na minimalnoj penziji? Milion i petsto? Pa milion i sedamsto hiljada ukupno ima penzionera u Srbiji. E, o tome govorim. Jel vidite sad kako se banalizuje, kako se iznose neistine?

Sad, imam jedno drugo pitanje. Nije Srpska radikalna stranka bila večito opozicija. Bila je u Vladi. Bila je u Vladi 1998, 1999. do 5. oktobra 2000. godine. I ja sam tada bio član te iste stranke, ne tako visok funkcioner. Sad, ako je to bio njihov politički program, postavljam pitanje, što minimalna cena rada od 1998. do 2000. godine nije bila u iznosu prosečne potrošačke korpe? Zašto minimalna penzija u tom periodu nije bila u iznosu minimalne potrošačke korpe? Što nisu to sprovodili?

Možda ne bi uspeli, ali bi rekli – ljudi, pokušali smo. Nije ništa pokušano. Ništa nije pokušano zato što to u ovom trenutku, a ni tada nije bilo moguće. Ali ćemo zato da se bavimo demagogijom i da napadamo sve ono što je dobro da bi, eto, imali razloga da kritikujemo i opstanemo na političkoj sceni.

Znači, sa 130 miliona finansiramo strane investicije, tako kažu, koje u toku 2019. godine treba da iznose pet milijardi evra. Toliko.

Da li se u Srbiji živi dobro? Niko to ovde nije rekao. Nemojte da nam stavljate reči koje nismo rekli. Rekli smo da se živi bolje nego što se ranije živelo, a li da moramo još puno da radimo da bi smo dostigli onaj standard koji želimo. To nećemo da postignemo ako tapkamo u mestu, plašimo se razno-raznih teorija zavere i iz tog straha ništa ne radimo.

Znači, ako hoćete nešto da uradite, morate biti svesni rizika, morate da ih prihvatite i morate da se borite da ih prevaziđete. Sedenje u mestu nikome ništa nije donelo.

Da li se u Srbiji živi bolje, to ste i sami rekli. Da li je to onako kako bi smo mi hteli, nije. Još smo daleko od toga, kažem, ali moramo puno da radimo. Znate šta? Kao što dolazite ovde na sednice Narodne skupštine, sigurno primećujete da je sve veća i veća gužva u gradu.

(Aleksandar Šešelj: Raskopano sve.)

Primećujete. Ne, nije to što je raskopano. To su priče za malu decu, to su pojedini delovi grada. Znate zašto? Zato što se više automobili voze, zato što više ljudi nešto rade, zato što više ljudi ima novca, pa ćete onda da se uhvatite za one najdrastičnije primere koje i mi želimo da rešimo, ali ne možemo da rešavamo pojedinačne slučajeve, nego sistemski, pa kad rešimo sistemski da se bavimo pojedinačnim slučajevima.

Znači, šta je problem u ovom zakonu? Hoćete da sprečite nekog vlasnika kapitala? On je vlasnik stopostotni vlasnik svog preduzeća, hoće nekome da ustupi svoj vlasnički udeo. Šta je tu sporno? Hoće ako ima neku ekonomsku računicu. Što ga sprečavate? Zato što će to da bude, to je napisano za jednu kompaniju. Možda jeste, možda i nije. A, šta i ako jeste, šta će to nezakonito ili protivpravno stekne, i šta će taj koji mu ustupa svoj deo da bude oštećen? Pa, neće. Što sprečavate ljude da rade? Niko neće da radi džabe. Niko neće da radi da ne zaradi. To je vreme socijalizma, to vreme je prošlo odavno.

Uvaženi kolega bi morao malo bolje da poznaje Zakon o porezu na dobit pravnih lica, pa bi morao da poznaje malo bolje Zakon o porezu na dohodak građana, da bi mogao tako paušalno i tako lako da kaže da ta preduzeća dolaze u Srbiju, zarađuju neke pare i iznose profit.

Na taj profit koji oni iznose, prvo moraju da plate porez na dobit pravnih lica, ili moraju da plate porez na dohodak građana kao osnivači, ako su fizička lica koja hoće da im se isplate dividende. To prvo mora da nauči. Kada plati porez, to je njegov novac i novac je njegov i onaj koji je doneo ovde u Srbiju. Ne možete to da osporite.

E sada, da se više ne gađamo time da li od toga neko ima koristi, da li samo taj poslodavac ili investitor koji dolazi u Srbiju? Ima. Da li ima zaposleni? Ima i on.

Sada još jedno pitanje. Recimo, na 100 novozaposlenih, znate li koliko još imate novozaposlenih u toj delatnosti koja nije predmet investicije? Oko 20 novozaposlenih. Vi ste subvencionisali 100 radnih mesta, dobili ste 125. Znate li koliko se još povećava broj zaposlenih u uslužnom sektoru? Još oko 15. Znate, kada neko primi platu, on tu platu počinje da troši. Trošiće u prodavnici, trošiće je u izlascima, trošiće gde god hoće. I u tom delu se povećava broj zaposlenih.

Počnite da razmišljate da nije sve crno-belo, da uvek u ekonomiji postoje prateće delatnosti i druge delatnosti koje jedan investitor pokreće. Ne bi se „Sartid“ branio onoliko dugo kao što se branio. Nije samo bilo u pitanju tih tamo 3.000 radnika koji su radili, evo, i 5.000 neka bude. Bila je u pitanju privreda Podunavskog okruga, koja je bila vezana za delatnost „Sartida“. To je još 20.000 ljudi. Isto je i sa „Borom“. Kada su predlagali ovi bivši, pa zatvorite „Bor“, što ga toliko subvencionišete? Pa, zatvorili bi ceo taj deo istočne Srbije. Ne tih tri, četiri hiljade radnika, nego 20.000 radnika.

(Aleksandar Šešelj: Pet hiljada.)

Evo, neka bude i pet, ali još 20 računajte.

Nije to tako kao što vi gledate sve crno-belo. Ne možete vi da okrivite nikoga što hoće da zaradi, ali ne možete da krivite ni nas što smo spremni da ulažemo da naši građani dobiju posao.

Evo, kaže ovako, uplatimo 200 radnih mesta, rade tu ljudi godinu dana, posle se neki otpuste itd. i investitor na kraju ode.

Kažite mi jel neki investitor otišao iz Srbije u poslednjih pet godina? Imate li nekog investitora koji je koristio taj program naše Vlade da je napustio teritoriju Republike Srbije? Znači, vi niste to nigde čuli, pa i nema ih.

Još nešto. Da li vi stvarno mislite da smo mi banana država, pa da tako postupamo?

(Aleksandar Šešelj: Da.)

(Vjerica Radeta: Naravno.)

To možete vi da mislite i da vređate Republiku Srbiju, ali ako hoće subvencionisana sredstva, ona se koriste na određen vremenski period i pod tim određenim vremenskim periodom on mora da se pridržava određenih uslova, a zato daje bankarsku garanciju. Ali, hajde i to da naučite.

Još nešto, taj sistem, subvencionisanje, ulaganje u države, nije izmislila Srbija. Recimo, primenjivan je i u Sloveniji. Da li žive u Sloveniji bolje nego što mi danas živimo u Srbiji? Čini mi se da da. Taj model je primenjivan i u Mađarskoj. Da li i oni bolje žive nego mi u Srbiji? Čini mi se da da. Primenjivan je u Slovačkoj, isto imaju bolji životni standard. Primenjivan je u Poljskoj, isto imaju bolji životni standard. Prosečna plata u Poljskoj je sada 1.000 evra. Primenjivan je i u Češkoj, imaju bolji životni standard. Šta ćemo mi sada? Da izmišljamo neku drugu toplu vodu?

Nije bitno samo ko je primenjivao, koje zemlje su primenjivale taj model, nego i kako se taj model primenjuje. Zato ovde što ga pošteno primenjujemo i vodimo računa o našim građanima i o našoj investiciji, jer to je i naša investicija, vi nemate investitore koji su napuštali Srbiju, nemate investitore koji su smanjivali broj zaposlenih. To je bilo u vreme Mirka Cvetkovića. To je bilo u vreme Borisa Tadića, Dragana Đilasa itd. Kad se otvori fabrika, subvencioniše se, radi dva dana i radnici fabrika nestanu. To vreme je prošlo.

Krivo sedi, pravo besedi.

„Krušik“ je izmišljena afera i to svi mi koji smo služili vojsku i koji smo učestvovali u ratu znamo da razlikujemo običnu minobacačku granatu od minobacačke granate sa dodatnim punjenjem i zašto vojska, koja je mirnodopska, kupuje smo obične granate, ali to objašnjavati nekima ne vredi.

Isto ne vredi ni objašnjavati šta se želi sa ovim Zakonom o sprečavanju i pranju novca, jer oni ne razumeju šta je pranje novca. Oni to ne znaju.

Evo, recimo zašto bi trebalo da bude i obaveza javnih izvršitelja da o tome obaveštavaju Upravu za sprečavanje pranje novca. Zamislite da neko ko ima novac, koji hoće da stavi u legalne tokove, zaduži se kreditom, kupi određenu nekretninu ili čak i celu stambenu zgradu sa tim novcem, koji je legalan. Ne vraća kredit, jer nema legalnog novca kojim bi ga vratio, banka pokrene postupak za naplatu svojih potraživanja, pošalje sudskog izvršitelja, ovaj popiše imovinu, obavesti ga da ako ne izmiri u roku od 30, ili ne znam ni ja koliko dana, da će ta njegova imovina da mu bude oduzeta i da će biti predmet licitacije.

Kada dođe izvršitelj da započne postupak, onaj novac koji je nelegalan predaje se izvršitelju, kredit je vraćen, novac je opran i sada neko je protiv toga da javni izvršitelj ima obavezu da o takvoj transakciji obavesti Upravu za sprečavanje pranje novca, koja bi ispitala, ili je možda podigao drugi kredit, ili ima neke druge legalne prihode, na osnovu kojih je isplatio prethodni kredit, ili nema ništa i da je u principu klasično pranje novca. Da ne kažem da tu mogu da budu angažovana i treća lica kao pomagači, da ne bude direktne veze. Eto, to je suština jednog od ovih članova na koji je podnet amandman. Ali, bitno je da se kaže kako je vlast lopovska, kako nije reforma, ne rade ništa, kako svi kradu itd, što uopšte nije tačno.

Mi smo dokazali da pred zakonom nema nedodirljivih, a oni koji očigledno žele da nanesu štetu reformama, neka pokušavaju. Ne nanose štetu reformama, ne mogu oni to. Samo pokušavaju da nanesu štetu građanima.

Što se tiče ovog prvog dela, niti sam spomenuo da je neko glup, samo sam rekao da ne zna.

Što se tiče ideologije, čini mi se da je SRS za komunizam. To je očigledno i tu ne mogu više nikako da ih opravdam.

Kada su u pitanju funkcioneri, ljudi na funkcijama i uopšte ljudi su kvarljiva roba, mogu da se promene, pokleknu. To nije sporno, dešava se svuda i u svetu, pa što ne bi bilo i u Srbiji. Ali, jedna kampanja koja se vodi protiv predsednika Republike Srbije i predsednika SNS Aleksandra Vučića je sledeća. Pošto ne mogu ništa da pronađu Aleksandru Vučiću, krenuli su sa kriminalizacijom prvo njegove porodice, pa su uplitali u sve moguće njegovog brata i njegovog oca itd, da ne nabrajam, i to bez ikakvog osnova, da bi na kraju krenuli na njegove najbliže saradnike. Tu je sad ova afera koja je vezana za „Krušik“.

Pošto ni najbližim saradnicima, kao što je Nebojša Stefanović, ne mogu da pronađu ništa, onda su krenuli opet na članove porodice itd. da bi se predstavila jedna priča koja je bila 90-ih godina vezana za Slobodana Miloševića – on je super, on je ovakav, on je onakav, ali ne valja njegova porodica.

Sada da li su imali razloga za tako nešto ili ne, neću da ulazim, ali danas imamo isti scenario na delu, a to je da je SNS kriminalizovana, da su svi lopovi, da su lopovi funkcioneri stranke, da su lopovi njihovi članovi porodica, a onoga koga ne možemo da napadamo tj. predsednika stranke rušićemo aferama koje ćemo da vezujemo za njegove najbliže saradnike, članove porodica njegove i članove porodica njegovih najbližih saradnika. Tako funkcioniše bivši režim, a sada vidim da tako funkcioniše i opozicija.

Neko reče da ne uvlači u afere članove porodice predsednika Aleksandra Vučića. Nisam ja spominjao „Jovanjicu“. Da podsetim šta je onaj, ne mogu da ga nazovem kolegom, Aleksić govorio ovde u Narodnoj skupštini – da su osumnjičeni za proizvodnju i trgovinu narkoticima prilikom hapšenja zvali brata predsednika Republika. Ja nisam spominjao „Jovanjicu“. Spominjala je opozicija. Afera „Krušik“ itd.

Sad da ne ulazim u to da svako ima pravo. Tužilac je taj koji će da kaže da li neko ima osnovne sumnje za pokretanje ili ne, ali dok se tužilac ne izjasni mi ćemo u javnosti da pravimo priču da su svi krivi.

Znate, šta ako je tužilac već prikupio informacije i više ne razmišlja o nastavku postupka, neće ni da se izjasni, nema potrebe. Ima zakonsko pravo, ima zakonsku obavezu. To nema veze. Mi ćemo opet ministre u Vladi Republike Srbije da nazovemo lopovima. Maločas je tako bilo rečeno, sami sebi skačemo u stomak, jer niko nije lopov dok sud to pravosnažno ne utvrdi, a onda smo ministre nazvali lopovima i tražili od predsednika Republike da posmenjuje lopove od ministara. Tako to izgleda i ta priča koju su pričali ovi iz bivšeg režima sada prelaze na opozciju.

Svrha kampanje jeste, pošto ne mogu ništa da pronađu Aleksandru Vučiću, da pokušaju sve živo da izmisle članovima njegove porodice, ministrima koji su iz SNS, članovima porodica ministara, čak se spomenuo i brat predsednice Vlade. Znači da su svi kriminalci, da je Vučić jedini koji se bori, ali ne može zato što su oko njega svi kriminalci da bi napravili neku štetu na eventualnim nekim izborima SNS.

Svako ima pravo da vodi svoju političku borbu kako smatra da je najbolje za njega i njegovu političku stranku.

Međutim, i to što se priča oko pozicioniranja na listi itd. nema nikakve veze sa životom, već jedino što mi smeta u Narodnoj skupštini je kada kolege poslanici govore neistinu, ali nije ni strašno kada govore neistinu jer ne znaju istinu. Strašno je nisko, gubitak svakog morala – kada govorite neistinu i znate da je neistina. Tada se javljam za reč i govorim istinu da bi i oni koji znaju da govore neistinu barem dobili odgovor i znali sledeći put kada govore neistinu da će opet dobiti odgovor.

Poslanički mandat pripada narodnim poslanicima. Bilo je ranije ludorija da se poslanički mandat gubi čak i prestankom članstva u političkoj stranci, a liste su mogle da podnose i grupe građana. Kako njima prestaje mandat? To je ta ideologija imperativnog mandata koju pokušava da sprovede SRS.

Nikoga više u Srbiji ne interesuje moj mandat iz 2008. godine, apsolutno nikoga, niti zanima. Ja sam ponudio da mi ga oduzmu na izborima jer sam ga na izborima i dobio 2012. godine i 2014. i 2016. godine i nije uspela da mi ga uzme SRS. Prema tome, pokazuje se da sam bio u pravu kada njima takvima nisam vratio mandat jer su građani podržali politiku koju su tada prvo vodili Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, a kasnije Aleksandar Vučić i pokazuje se da oni imaju poverenje, da su oni u suštini vlasnici naših mandata, ali na sledećim izborima.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.

Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč?

Izvolite.

Na član 40. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 46. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 50. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Izvolite.

Na član 51. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite.