Ukoliko su namere poštene, onda svako od nas treba da se zalaže da se utvrde činjenice u vezi sa postupanjem svakog pojedinca koji obavlja javnu funkciju. U tom smislu zalažem se i podržavam svaki predlog da se ispita svačiji rad, i u ovom parlamentu, u Vladi, do najnižeg mesta u državnoj strukturi vlasti.
Međutim, najveće primedbe dolaze od onih u čije vreme je došlo do sprege između države i mafije, što je rezultiralo ubistvima političkih neistomišljenika i pokušajima ubistva političkih protivnika. Neću govoriti imena, javnost je u potpunosti sa tim upoznata. Upravo zbog tako teške posledice ovih sprega mi trpimo sporost u tranziciji. Teško je odvojiti se od balasta tih ljudi i tih centara moći koji su stvoreni u vreme SPS-a, finansijskih centara moći koji su se koristili privilegijama koje im je država dala i koji su stvorili jednu finansijsku oligarhiju koja je pružila prste i napravila dil sa nekim političkim centrima moći.
Teško je sve to razdvojiti, teško je osloboditi se posledica, ali još uvek pred Specijalnim sudom razjašnjavamo neke političko-kriminalne sprege koje su posledica iz tog vremena. Mislim da je građanima Srbije to potpuno jasno. Zato u ovom parlamentu postoje ljudi koji su protiv specijalnog suda, protiv specijalnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu i odeljenja u Vrhovnom sudu. To su njihovi argumenti kojima žele da prikriju ono što se dešavalo u poslednjih 10 godina. To su želje da građani Srbije zažmure i prespavaju razrešenje tih problema koji su posledica njihovog ponašanja. Mislim da je to demagogija koja uopšte više ne pije vodu. Građani Srbije na to neće nasesti.
Ovde se postavilo i pitanje mandata u prethodnom sazivu Skupštine. Gospodin Dačić kaže da sam ja uzimao mandate i da sam dao Banetu Ivkoviću. Zamolio bih poslanike u ovoj sali da se jednom slože oko činjenice da li su mandati slobodni i pripadaju poslanicima ili su mandati vezani za njihove partije. Ovde je bilo primedbi – zašto uzimaš mandate političkim partijama i daješ ih poslanicima, ako su mandati vezani za partiju? Sa druge strane, bilo je primedbi da su poslanički mandati slobodni i da poslanici slobodno mogu iskazivati svoje političke stavove. Molim vas, poslanici, dogovorite se.
Tačno je da je pravni sistem nelogičan i nedosledan. U proporcionalnom sistemu nije moguće vezati mandat za poslanika, već za partiju koja ga je predložila. Ali, nažalost, mi imao odluke Ustavnog suda, koje su takve kakve jesu i mi smo ih ispoštovali do kraja. Oni koji osporavaju odluku Ustavnog suda neka se raspravljaju sa Ustavnim sudom. U parlamentu su odluke donete u momentu važenja Zakona o izboru narodnih poslanika, u potpunosti u skladu sa odredbama tog zakona. Nakon odluke Ustavnog suda, ispoštovana je odluka Ustavnog suda.

Član 96. Moje reči su pogrešno protumačene. Želim da kažem samo jedno: prvo, oduzimanje mandata u ovoj skupštini potpisao je gospodin Jočić, kao zamenik predsednika Administrativnog odbora, prilikom oduzimanja mandata Socijaldemokratiji, gospodinu Ljubi Slavkoviću. Prema tome, prvo oduzimanje mandata je potpisao gospodin Jočić, u skladu sa istim zakonom koji je važio i 2002. i 2003. godine.
Druga stvar, na sednici DOS-a, kada se odlučivalo o oduzimanju mandata Socijaldemokratiji, odnosno gospodinu Ljubivoju Slavkoviću, gospodin Koštunica je glasao za to, jer je tvrdio i pravno tumačio da mandati pripadaju koaliciji, na osnovu koalicionog ugovora. Dosta više tog licemerja, dosta više tog podlog iznošenja neistina. To je suštinska istina. Voleo bih da predstavnik DSS-a demantuje da je gospodin Koštunica glasao za oduzimanje mandata Ljubivoju Slavkoviću, koje je potpisao gospodin Jočić, aktuelni ministar iz DSS-a.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, posle ovolike rasprave, sa toliko argumenata i toliko truda, kako je pomenuo moj prethodnik, sa koliko su poslanici pokušali da poprave ili ukažu ministarstvu da ovo rešenje niti jeste u skladu sa ustavnim i pravnim sistemom u Srbiji, zaista smatram da niti su celishodna rešenja, niti da može da se ostvari cilj zakona zbog koga se on, navodno, predlaže Skupštini na usvajanje.
Moram da kažem da je prilikom izlaganja ministra, kada je odgovarao gospodinu Milanu Markoviću, čini mi se, došlo do jedne omaške ili da se ministar nije do kraja služio istinom. I sam ministar je primetio da je član 30. u ovom zakonu problematičan, jer mirovanja više nema po zakonu o parničnom postupku. Onda je inicirao zakazivanje sednice Zakonodavnog odbora, da se putem pravno-tehničke redakcije teksta izmeni reč "mirovanje", a da se umesto nje ubaci reč "zastajanje".
Istine radi, bilo je rasprave o tome. Ja sam na Zakonodavnom odboru bio protiv toga, jer smatram da se ne radi o pravno-tehničkoj redakciji, već da se radi o potpunoj zameni instituta procesnog prava. Mirovanje ima jedne pravne posledice, a institut zastajanja ima sasvim drugačiju pravnu posledicu. O tome su prethodnici govorili. Imao sam obavezu da to kažem poslanicima, da bi bili upoznati sa zbivanjima na Zakonodavnom odboru.
Dakle, ministar traži mogućnost da izađe iz ove situacije, pa će se verovatno koristiti pravom da podnese amandman u danu za glasanje, ukoliko Skupština usvoji predložena rešenja u Predlogu zakona o parničnom postupku. To ćemo verovatno da vidimo i da se u to uverimo za par dana, kada bude dan za glasanje.
Što se tiče člana 31, gde se uređuje vođenje postupka pred arbitrom, smatram da je i ova odredba u suprotnosti sa opštim načelima procesnog prava. U poslednjem stavu se kaže: "Svaka strana u sporu može da povuče predlog za pokretanje postupka pred arbitrom najkasnije do dana otvaranja rasprave". U parničnom postupku i u svakom drugom postupku stranka je ovlašćena da raspolaže svojim zahtevom.
Svako može da povuče zahtev do momenta dok se ne okonča postupak rešenjem, odnosno odlukom, jer se jedino nakon donošenja odluke smatra da sa narušava načelo pravne sigurnosti. Sve dotle, to je dispozcija stranaka i stranke mogu same oda odlučuju kada će odustati i time prekinuti postupak.
Puno razloga ima za to da su stranke ovlašćene da povuku zahtev za vođenje postupka, a pre svega je to razlog ekonomičnosti, da se više ne bi i druga strana, a i sama stranka izlagala nepotrebnim troškovima, da se ne bi uključivala i treća strana – država, koja treba da arbitrira u rešavanju tog spora. Svaka stranka može da povuče zahtev za rešenjem spora kada to želi, sve dok se ne donese odluka. Znači, ovako ponuđeno rešenje je u suprotnosti sa načelima postupanja u procedurama koje su zakonom uređene.
Član 31. stav 4. kaže: "Ako jedna od strana u sporu neopravdano izostane sa rasprave, arbitar može da održi raspravu u njenom odsustvu". Međutim, ovaj pravni standard "neopravdano izostane sa rasprave" je toliko rastegljiv da nije utvrđen nijedan uslov ili razlog po kome će se ceniti da li je izostanak opravdan ili neopravdan.
Sa druge strane, nisu utvrđeni rokovi do kojih može stranka da opravda svoj izostanak, bilo prethodno, bilo u toku rasprave, bilo naknadno. Ona strana u postupku koja je opravdano izostala, ali nije bila u mogućnosti da se obrati arbitru i da ga blagovremeno obavesti, mora da ima naknadu mogućnost za povraćaj u pređašnje stanje. Ovde to nije predviđeno.
Znači, sve su tu manjkavosti u postupanju koje nisu predviđene ovim zakonom. To ovaj zakon čini nepodobnim i nepogodnim za sprovođenje. Još jednom apelujem na ministra da ovaj predlog povuče iz skupštinske procedure, dok još ima vremena za to. Inače, ukoliko on bude usvojen sa ovakvom ili nešto izmenjenom sadržinom, on će uneti pravni haos u pravni sistem. Samo zlurad poslanik, samo zlurad građanin Srbije može da poželi da se ovakav zakon usvoji.

Hvala, gospodine predsedniče. Dame i gospodo poslanici, poštovani ministri, smatram da je isključenje javnosti iz ovakve procedure potpuno u suprotnosti sa Ustavom Srbije, koji garantuje javnost u proceduri pred svim državnim organima. Samo u zakonom taksativno propisanim uslovima i razlozima, i slučajevima, može da se isključi javnost, a nikako to ne može da odluči arbitar, jer bi na ovaj način bio ugrožen sam postupak mirnog rešavanja radnih sporova.
Zakon o parničnom postupku predviđa kršenje obavezne javnosti u postupanju, kao jednu od bitnih povreda postupka na osnovu koje se može izjaviti žalba, revizija ili zahtev za zaštitu zakonitosti. Na ovakvu povredu postupka zakon obavezuje sud da po službenoj dužnosti pazi. To znači da viši sud kada odlučuje po žalbi, ako je u prethodnom postupku povređena obaveza javnosti u postupanju, mora po službenoj dužnosti da ukine odluku. Ovde zakon tera stranke da krše Ustav i da na osnovu jedne nejasne odredbe stvori mogućnost za zloupotrebu procesnih prava.
Zašto kažem da je ovde stvar nejasna? Kad se pročita ono što piše, da arbitar može da isključi javnost na zahtev strana u sporu, nije jasno da li mora da postoji saglasnost strana u sporu ili bilo koja od strana u sporu može da izdejstvuje isključenje javnosti? Pošto to nije jasno, to kod arbitra otvara mogućnost voluntarističkog pristupa, da bez obzira na opravdanost razloga isključi javnost u postupanju.
Pored toga, ovaj zakon obiluje pravnim standardima tj. nejasnim odredbama koje se popunjavaju analogijom ili na neki drugi način koji ovaj zakon ne propisuje. Ovaj zakon ne propisuje koja će se procedura primenjivati u mirnom rešavanju radnih sporova.

Poštovani predsedniče, govorim o članu 32.  na koji je amandman izjavljen.

U svakom postupku postoji pravo onoga koji se zalaže i pledira za određeno rešenje, da bira argumentaciju za svoj stav. Izabrao sam argumentaciju da je ovaj član protivustavan i da mu nema mesta u pravnom sistemu Srbije. Dakle, apelujem i plediram da ministar...

Poštovani predsedniče, na ustavnost svake odredbe svaki državni organ dužan je da pazi po službenoj dužnosti, pa i vi kao predsednik Skupštine. Ukazujem vam na neustavnost, a vi ćete se prilikom dana za glasanje opredeliti da li ćete glasati za jednu neustavnu odredbu.

Upravo repliciram na sadržinu vašeg izvinjenja. Pošto je tako bilo fino i neprimetno puno sarkazma, moraću da odgovorim na te vaše primedbe da sam veoma uporan u odbrani amandmana SRS, a da moja stranka ima samo četiri amandmana.
Inače, želim da napravim paralelu sa izjavom ministra iz prepodnevnog izlaganja, koji je takođe napravio opasku da se radi o kontradikciji, jer mi napadamo zakon, a nismo pisali amandmane. Upravo je moj apel bio da ministar povuče ovaj zakon zato što je loš i krajnje neprimenljiv. Zato sam smatrao da nije uopšte celishodno da pišem amandmane da popravim nešto što se popraviti ne može.
S obzirom da je u osnovi ovaj zakon protivustavan, da probija pravni sistem i gazi dostojanstvo pravosuđa, jer se sudije laici izjednačavaju sa sudijama po pozivu, profesionalcima, izražava se nespremnost i nepoverenje da se veruje sudijama koji će u redovnom postupku rešavati sporove između radnika i poslodavaca. To je razlog zašto nisam podnosio amandmane.
Koristiću svaku priliku da ukažem na nedoslednost, na loša rešenja, na nemoguća rešenja i na probijanje pravnog sistema. To je moje pravo kao poslanika i to pravo mi niko ne može uskratiti.
Nas su građani birali da iznosimo njihova mišljenja i zastupamo njihove stavove, a ne stavove pojedinih političkih stranaka, a pogotovo ne predsednika Narodne skupštine.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, da mi se ne bi zamerilo da branim tuđe amandmane, evo sada ću predložiti da se ovaj amandman odbije. Ali, ne zato što on nije dobar nego zato što nema šta da se njime popravi. Opet se vraćamo na početak.
Ovaj zakon predviđa da će arbitar izvoditi dokaze. A, dokazni postupak nije propisan. To znači potpuni voluntarizam, potpuna proizvoljnost. I, ako dovedete ovu odredbu Predloga zakona u vezu sa odredbom člana 15 – gde je ministar ovlašćen da sam propisuje postupanje arbitara u ovom postupku, i to se ne zna kada će propisati, da li pre ili nakon usvajanja ovog zakona, i gde ne znate šta će propisati, da li će procedura biti u skladu ili protivna Zakonu o parničnom postupku, čija će primena verovatno biti shodna u postupanju za mirno rešavanje radnih sporova – onda to otvara jednu pravnu neizvesnost i pravnu nesigurnost.
Zbog toga je ovaj zakon u suprotnosti sa Ustavom i njegovim proklamovanim načelima da svaki građanin ima pravo da unapred bude upoznat sa zakonima koji će se primenjivati na određene slučajeve. Zato postoji institucija vacatio legis, zato postoji institucija da se objavljuju propisi, kako bi građani blagovremeno mogli da budu upoznati sa procedurama koje će se prema njima primenjivati.
Sve ovo je izostalo i zato ovaj zakon valja povući iz pravnog prometa. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ozbiljna je rasprava, ima puno amandmana koje su poslanici podneli na zakon o mirnom rešavanju radnih sporova.
Ostajem pri navodima da je motiv za donošenje i predlaganje ovakvog zakona upravo razvlačenje sporova koje će podnositi građani Srbije, a u vezi sa neuplaćivanjem i nepovezivanjem radnog staža zbog izostalih uplata u fondove penzijskog i zdravstvenog osiguranja.
Podsećam građane Srbije da 100.000 radnika u Srbiji nema povezan radni staž i da ima probleme sa poslodavcima koji nisu uplaćivali, u mnogim slučajevima, i više godina ni minimalnu zaradu, a isto tako, nisu uplaćivali doprinose za obavezno penzijsko i socijalno osiguranje.
Da je motiv Vlade da se samo odbije socijalno-ekonomska tenzija i zahtevi upućeni prema Vladi, prema njenom premijeru i da se to spusti na niži nivo odlučivanja, na resorno ministarstvo i na birokratsku strukturu ispod resornog ministarstva, govori i ovaj član 9. - da se formira republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, a koja je u suprotnosti sa predloženim zakonom o javnim agencijama, u vezi sa predviđenom strukturom, načinom formiranja i obrazovanja ovih agencija i izbora upravljačkih organa.
Direktora vladine agencije za mirno rešavanje sporova postavlja Vlada, bez izbora, bez konkursa. Znači, bira se direktor koji će biti po volji vladajućem režimu, sa direktnim uplivom u rešavanje radnih sporova, sve sa ciljem da se ovaj veliki broj radnih sporova razvuče što duže, da se sudski postupci prekinu, razvlače.
A inače, ovaj zakon im daje mogućnost i uvodi neke nove pravne institute u proceduru, što je potpuno nedopustivo.
Ovaj zakon, recimo, predviđa da će se prilikom rešavanja mirnih sporova obavezno tražiti mirovanje postupka u parnicama zbog radnih sporova.
Nemoguće je i nije poznato u pravnoj uporednoj praksi ni u jednoj razvijenoj demokratskoj zemlji da se procedura predviđa u dva ili više zakona. Postupak pred sudom se predviđa samo u jednom zakonu. Parnični postupak se odvija samo po pravilima Zakona o parničnom postupku i nije moguće ni pravno-tehnički, niti sa gledišta pravnih institucija i pravnih instituta da se postupanje u parnici reguliše posebnim propisima. Jednostavno, to nije moguće.
Zato smatram da ovaj zakon ima samo političku motivaciju, da se razvlače ljudi koji nisu zadovoljni odnosom sa poslodavcima, pre svega odnosom u preduzećima koja još uvek predstavljaju društvenu svojinu, za koje ova Vlada nije ponudila nikakvo rešenje.
Ova vlada je usporena, nema rešenja, usporila je privatizaciju, na tom polju se ništa ne radi. Preduzeća i veliki sistemi idu u agoniju, radnici ostaju bez posla, jedu svoju supstancu, nemaju sredstva za isplatu minimalnih zarada i uplatu u fondove, ali istovremeno podnose sudu tužbe i traže naplatu preko osnovnih sredstava. To je jedan začarani krug za koji aktuelna Vlada nije dala bilo kakvo rešenje.
O tome govori i činjenica da na čelu Ministarstva za privredu i privatizaciju dugo nije bilo ministra i da Vlada nije imala snage da to mesto popuni na adekvatan način. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da ovo rešenje iz člana 10. apsolutno niti je moguće niti je u pravnoj saglasnosti sa Zakonom o parničnom postupku, niti postupak koji je predviđen za mirno rešavanje sporova iz radnih odnosa pred agencijom uz saglasnost pri postupanju inspekcije rada.
Ovaj zakon je samo u jednom istaknutom smislu, on rešava i pravi neki sistem za rešavanje, mirno rešavanje radnih sporova i u životu neće moći da zaživi, u stvarnosti, a zbog čega? Zato što se u potpunosti birokratizuje rešavanje radnih sporova. Uvode se arbitri i miritelji koji predstavljaju državne službenike, koji su zaposleni u agenciji, a direktora postavlja Vlada.
Time građani Srbije gube pravo na prirodnog sudiju, na nezavisnog sudiju koji će odlučivati stručno na osnovu činjenica i dokaza o predmetu spora, gde će stranke imati obavezu da takvu jednu odluku poštuju.
Ovde je članom 10. predviđeno da se postupak mirnog rešavanja sporova pokreće tako što stranke mogu zajednički ili pojedinačno da dostave zahtev agenciji. Dostavljanjem zahteva agenciji, postupak je pokrenut., Uz predlog, (poslednji stav) stranke u sporu dostavljaju dokumentaciju u vezi sa predmetom spora, kao i imena svedoka, ako ih imaju.
U sledećem članu je predviđen rok od tri dana od dostavljanja ove dokumentacije suprotnoj strani da se ona izjasni. Nije jasno koje mehanizme ima agencija za mirno rešavanje sporova da pozove svedoke; koje mehanizme ima da pozove veštake koje će veštake koristiti u ovom postupku; da li će svedok morati da se odazove pozivu agenciji za mirno rešavanje sporova; gde će biti sedište agencije; ko će voditi upisnik zahteva za pokretanje postupka, ko će voditi upisnik rešenja; ko će voditi arhivu; koliko će ljudi biti koji će tamo biti zaposleni, ko će napraviti sistematizaciju radnih mesta?
Koliko će arbitara i miritelja biti; koliko će se postupaka istovremeno voditi, da li će se stotine hiljada postupaka voditi istovremeno, jer toliko postupaka imate u redovnim sudovima?
Da li ovo znači da će svaka strana koja želi da razvlači radni spor moći pokretanjem postupka za mirno rešenje sporova da prekine sudski spor, jer je ovim zakonom predviđeno da, ukoliko se pokrene postupak za mirno rešenje sporova, da će se postupak pred parničnim sudom umiroviti.
Umirovljenje parničnog postupka ima određene zakonske posledice jer su tamo predviđeni rokovi. Ukoliko stranka u zakonu predviđenom roku ne pokrene postupak iz mirovanja, onda se smatra da je tužba povučena. U nekim slučajevima kada se tužba smatra povučenom, neće se moći ponovo pokrenuti radni spor zbog zastarelosti. Na ovaj način će mnogi građani koji vode radne sporove ostati bez delotvornog pravnog sredstva da reše svoj zahtev.
Svaki građanin Srbije ima pravo na delotvorno suđenje, na blagovremeno postupanje i na nezavisnog sudiju i nezavisnog arbitra. Ovaj postupak je nakaradan i on neće moći ni da zaživi.
Ovim zakonom se predviđa da će se po njemu postupati od 1.01.2005. godine. Živi bili pa videli, ovaj zakon neće moći da se sprovede zato što je potrebna preglomazna administracija, a ona će služiti samo za političko namirenje među strankama u koaliciji.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da odredba člana 11. u suštini ništa ne znači, jer stranke u sporu treba u roku od tri dana da se izjasne da li prihvataju mirno rešenje spora. Šta ako se ne izjasne i šta ako se izjasne da prihvataju ili ne prihvataju. Šta se dešava dalje? Nikakva sankcija nije predviđena. Ovaj rok niti je prekluzivan, da li je instruktivan, što znači da li obavezuje ili ne obavezuje, da li povlači određene pravne posledice, ova odredba uopšte o tome ne govori.
Analizirajući dalje zakon vidi se jedna nedoslednost. Priča se o mirnom rešavanju sporova, o principu dobrovoljnosti i nepristrasnosti. Ali, kada uđete u suštinsku analizu predloženih odredbi ovog zakona, videćete da se ovde birokratski nameće obaveza za postupanje pred agencijom za mirno rešavanje sporova i da to ima određeni, ali nejasan, uticaj na parnične postupke koji su stranke podnele. Ovakve odredbe zakona ostavljaju mogućnost za procesne zloupotrebe, da stranke u sporu pred sudom mogu na zahtev jedne od parničnih stranaka pokrenuti postupak za, navodno, mirno rešavanje sporova i na taj način razvlačiti parnicu.
To je u mnogim slučajevima potrebno nesavesnim učesnicima u sporu da bi se dobilo na vremenu, da se rasproda imovina, kako druga strana ne bi mogla da dođe u poziciju da naplati svoje potraživanje. Veliki je broj nezadovoljnih radnika. Znam da se u Nišu mnogi radnici spore sa svojim firmama upravo zbog tih neplaćenih doprinosa i neizmirenih minimalnih zarada.
To se, pre svega, odnosi na poslodavce u oblasti tekstilne industrije ili mašinske industrije. U granama koje su najugroženije, u oblasti tranzicije.
Na ovaj način Vlada omogućava poslodavcima da i dalje ne izmiruju svoje obaveze; da kao strana u postupku zatraže mirno rešavanje spora pred agencijom za mirno rešavanje radnih sporova, i da se ne slože sa ličnosti arbitra, da ne dostave blagovremenu i urednu dokumentaciju. Isto tako i da iskoriste ovaj pravni vakuum dok agencija nije ni stvorena, dok nisu stvoreni uslovi za njeno funkcionisanje: nisu izdvojena sredstva, nisu izabrani arbitri i miritelji, niti je određeno sedište i prostorije u kojima će se, navodno, dešavati mirenje u rešavanju radnih sporova.
Ne verujem u ovaj predlog zakona, odnosno da će ovaj zakon stupiti na snagu i da će se po njemu postupati od 1. januara 2000. godine.
Mislim da se samo dobija na vremenu, da se socijalne tenzije razvuku do nekog drugog vremena, verovatno do februara ili marta, kada će se zasigurno održavati novi parlamentarni izbori, a ova vlada da dobije još neko vreme i još neko mesto da uhlebi po kojeg svog koalicionog partnera. Hvala.

Dame i gospodo, ovde smo čuli i videli jedno veliko prosipanje demagogije. Stranka koja se zalaže za konkurse i da se biraju nepartijski direktori na konkursima, je, recimo, u Nišu u Domu zdravlja dekretom, preko noći, smenila direktora koji je izabran na konkursu i postavila partijskog člana. Voleo bih da me gospodin Goran Ilić demantuje, ako to nije tačno.
Ta žena je postavljena na mesto direktora Doma zdravlja. To je prvi primer kojeg sam se setio, ali mogu da se setim niza primera koji demantuju gospodina Ilića da se DSS zalaže da na odgovorna mesta dolaze stručni nepartijski ljudi. Svuda su postavili svoje partijske drugove, partijske prijatelje, pod pritiskom gradskih organizacija.
Pitam gospodina Gorana Ilića, da pita svoje kolege iz Beograda da li se zalažu da i u Beogradu konkursima biraju direktore ili u pregovorima insistiraju na pojedinim imenima i pojedinim mestima. Da li su ta uslovljavanja "ispod žita" principijelna ili se radi samo o demagogiji. Bez obzira na ovakav jedan demagoški stav o suprotnostima sa ličnim primerom, dakle, stranka koja se zalaže za principe mora ličnim primerom da pokaže da zaista te principe poštuje.
Ovde se radi o Zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova. Taj zakon po prirodi stvari ne bi smeo da bude politički, jer svaki građanin, svaki zaposleni ili poslodavac može da bude predmet postupanja po ovom zakonu. Međutim, iz prethodnih rasprava se ovde upravo nameće da oni koji osporavaju zakon predstavljaju političku koaliciju. To naprosto nije tačno.
Mi smo se složili oko pravnih principa, oko nedoslednih odluka i predloga u ovom zakonu. Ovde imate nelogične predloge, imate neživotne predloge, imate predloge kojima se narušava pravni sistem.
Dragi prijatelji, drage kolege, tako nećete otići u Evropu.

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, puno je bilo reči o depolitizaciji državnog sistema. Međutim, ovaj zakon stvara novu mogućnost za njenu politizaciju.
Način izbora direktora agencije nije definisan ovim zakonom, ali u obrazloženju stoji da će ga birati predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i predstavnici poslodavaca, (a to u zakonu nije definisano) govori o tome da će Vlada uticati na izbor direktora agencije.
Ako se vide ovlašćenja direktora agencije da može da određuje arbitra ili miritelja (kako se kaže u članu 12) govori o autoritarnosti ovog predviđenog zakonskog rešenja.
To znači da, ukoliko strane u sporu koje su obično u životu na suprotnim stranama, možda u svađi, ne mogu da se sporazumeju, pa je zato spor i nastao, moraju da daju saglasnost oko izbora ličnosti arbitra ili miritelja.
Ukoliko oni to ne učine, onda to čini direktor ove agencije. Ovo je nametanje rešenja, ovo je osnova za zloupotrebu. Najveći broj zloupotreba u pravosuđu se odvija na sledeći način: podnošenjem tužbe se namešta broj određenom sudiji kod koga imate prohodnost i to je najveći broj primedbi stranaka u sporu, da se na taj način vrši zloupotreba u sudu.
Ovde imate jednog čoveka, arbitra, koji može prema izboru stranaka u sporu da odredi direktora agencije i može da odredi arbitra strankama u sporu bez konsultacija i bez ikakvih ograničenja. Navodno, postoji mogućnost da se traži izuzeće arbitra, ali nije predviđena mogućnost za izuzeće direktora agencije za mirno rešavanje sporova.
U sudskom postupku, stranka može da traži izuzeće sudije, predsednika suda, izuzeće predsednika neposredno višeg suda, pa i izuzeće predsednika Vrhovnog suda, o čijem izuzeću odlučuje opšta sednica Vrhovnog suda.
Ovde, uz obavezu da stranke obavezno prekinu sudski spor, ukoliko jedna od stranaka pokrene postupak za mirno rešavanje spora, dolazite u jednu sivu zonu gde od jednog lica zavisi ko će odlučivati u tom postupku. Kada se dalje sagledaju ovlašćenja arbitra, da može on da odlučuje kada će zaključiti raspravu, a sa druge strane imate rok od 30 dana da je dužan da donese rešenje, ali 30 dana od dana otvaranja rasprave.
Vidite jedan rastegljiv postupak gde nisu definisani počeci računanja zakonskih rokova. Sve to ostavlja sumnju da će ovaj postupak ići na korektan način i biti sproveden tako da stranke imaju veru i poverenje u ovakvu jednu agenciju za mirno rešavanje sporova.
Naravno, slažem se sa jednim od mojih prethodnika koji kaže da Međunarodna organizacija rada predviđa arbitraže kao vanpravosudne organe gde stranke treba da poklone poverenje u mirnom rešavanju sporova, što bi ubrzalo rešavanje međusobnih sporova po osnovu rada i rasteretilo pravosudne organe.
Dakle, smanjio bi se upliv države u rešavanju radnih sporova. Naprotiv, ovde se država direktno meša u rešavanju radnih sporova sa ciljem da očuva ove preglomazne sisteme u društvenoj svojini sa kojima ne zna šta da radi. To je odraz njihove nesposobnosti i nespremnosti da se suoče sa problemima i da ih efikasno i kvalitetno rešavaju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što ministar nije ovde da čuje sve ove kritike. Apelujem na stručnjake, pravnike, advokate koji sede u ovoj skupštini da svojim stavom doprinesu da se snažno distanciramo od ovakvog jednog predloga zakona.
Ovde ima primedbi da se prečesto javljamo za reč. Zaista želim da se što više i što snažnije, što izraženije distanciramo od ovog predloga zakona, jer će ovaj zakon uneti haos u pravni sistem. On neće moći da bude primenjen. On otvara pravnu nesigurnost.
Ovim zakonom nije jasno da li se rešava materijalno pravo ili proceduralno pravo. Ovim zakonom se građani Srbije obavezuju da pokreću postupak za mirno rešavanje radnih sporova, a s druge strane član 15. kaže, da će ministar utvrditi način postupanja u mirnom rešavanju sporova. Dakle, idemo u jednu sivu zonu, u jednu neizvesnost.
Pitao bih svakoga od vas da li bi neko od vas potpisao pravo trećem licu da mu rešava spor po pravilima koja će naknadno utvrditi ili naknadno odrediti.
Da li bi neki sportista ušao u utakmicu, ako unapred ne zna pravila. Da li je to normalno? To je protivno Ustavom zagarantovanim pravima na pravnu sigurnost.
Građani moraju da ostvaruju svoja prava u unapred utvrđenoj proceduri, koja je obznanjena, koju svi poznaju. Ne možete ljude da terate u neki crni tunel, bez osvetljenja, i da kažete - ne zna se ni koliko je dugačak, ni kako ćeš da se krećeš, ni kakve te prepreke čekaju.
Nemate garanciju za zaštitu prava preko stručnog pravnog lica. Nije utvrđena zaštita od strane advokata. Nije utvrđeno pozivanje advokata i punomoćnika u postupanjima. Sve je to jedna siva zona. Sve je to nejasno.
Zato želim da ukažem javnosti na pogubnost usvajanja ovakvog zakona. I, svako ko bude dao pristanak da se ovakav zakon usvoji snosi odgovornost pred građanima Srbije za haos koji će nastupiti, za haos koji će nastupiti u sudovima.
Mi dozvoljavamo pravo da arbitar bude iznad sudije, iznad pravosuđa. To je direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku vlast, pošto arbitra, odnosno direktora agencije bira Vlada. Vlada ima direktni upliv, pošto arbitar može svojim odlukama da zaustavi sudski postupak, može da odlučuje bez pravila koja su prethodno zakonom utvrđena, on se stavlja izvan zakona i iznad pravosuđa. To je nedopustivo.
Očekujem da će Ustavni sud i po službenoj dužnosti da reaguje čim ovakav zakon, ukoliko bude usvojen, ugleda svetlost dana. Međutim, u članu 13. se kaže: "Agencija dostavlja predlog i dokumentaciju u vezi sa predmetom spora miritelju, odnosno arbitru koji je određen za konkretni spor". Pa, gde će mu je dostaviti? Kući? Da li je taj arbitar u agenciji? Kom arbitru će dostaviti?
Ako imate lokalne agencije za rešavanje mirnih sporova da li će biti lokalnih arbitara? Da li će biti lokalnih miritelja? Kakav će biti odnos između lokalnih agencija i centralne agencije? Gde će građani Srbije pokretati postupke? Da li u mestu svog stanovanja ili ovde u Beogradu, gde je centar Republičke agencije? Meni to nije jasno.
Voleo bih da mi ministar to objasni. On očigledno ne zna odgovore na ova pitanja. On ima samo preveliku želju i politički nalog da odagna socijalne tenzije od Vlade, pa da naknadno dobije blanko ovlašćenje da može da uredi postupak po kome će se rešavati ovi sporovi. Voleo bih da mi ministar da odgovore na konkretna pitanja.
Kod svakog amandmana pitaću ga o tome, odnosno postaviti konkretna pitanja. A, građani Srbije će pratiti i znati da li je našao odgovor bar na jedno od tih pitanja. Hvala.