Zahvaljujem.
Zakoni pred nama, dakle, Zakon o udžbenicima, o Nacionalnom okviru kvalifikacija, prosvetnoj inspekciji, kao i Zakon o elektronskoj upravi i geoprostornim podacima su odlični za ilustraciju jednog procesa rasprave o zakonima i po sadržaju i po značaju. To je prva stvar koju hoću da podelim sa ministrima i saradnicima.
Imate onaj pristup kada kažu – sve valja. To je pristup da se smatra da je vlast svetac. Moja poruka je – pevajte joj tropare onda. Ima i onaj pristup kada kažu – ništa ne valja. To je onaj pristup kada niko nije ni pročitao šta ne valja, ali unapred zna da je svaka vlast niš koristi. Oba su pristupa jednako loša i oba pristupa umeju da proizvode vrlo negativne procese u društvu.
Zašto smatram da su ovi zakoni odlični da počnemo odricanje i od pristupa vlast je svetac, pevajmo joj s ljubavlju u tropare i vlast je đavo, niš ne rade? Zato što imamo zakone pred sobom gde možemo da merimo šta se dogodilo u sektoru za koji su ti zakoni u prethodnim verzijama bili primenjeni i šta se dogodilo u sektorima zbog kojih predlažemo ove zakone. To je fokus koji ja inače imam na sve vrste zakona. Ovi su mi posebno važni.
Ne mislim da je išta, ali išta u jednoj državi važnije od propisa obrazovanja i od ljudi koji se obrazovanjem bave. Nikakva vojska, nikakva bezbednost, nikakvi mitovi, nikakve teritorije, istorije. Ništa važnije od obrazovanja nema. Društva koja to razumeju sami od sebe naprave uspešna društva.
Prvo moje pitanje, jesmo li mi to razumeli? Na žalost mislim da nismo još, ali jesmo donekle. U dva minuta ću podeliti sa ministrom Šarčevićem komentare o onome o čemu nas je informisao o sadržini zakona i o različitosti pristupa ugla gledanja koje imam ja čitajući zakone i koja većinom imaju ljudi kada je recimo u pitanju Zakon o udžbenicima.
Na čega nam se svodi Zakon o udžbenicima? Koliko dece ide u školu u Srbiji? U osam razreda osnovne škole i četiri razreda srednje škole – 800.000. Jedan pristup je da gledate tiraž, 800.000 dece ima tiraž nekih knjiga puta pet knjiga, puta deset knjiga. To je jedan pristup.
Drugi pristup je – šta piše u tim knjigama? Ako imate Zakon o udžbenicima koji će omeđiti okvir za ovo tržište tiraža sami uzmite pa množite, 800.000 dece puta „Priroda i društvo“, puta „Matematika“, puta „Fizika“, to su najlepše knjige, samo te iz „Fizike“, tu nema boljih. Dakle, kada podelite to i cenu jedne knjige onda vidite da tu može da bude 40 miliona evra, 50 miliona evra. Otkud znam. Zašto ovo kažem – otkud znam? Zato što mene tiraž ne zanima, ali moram da budem svesna da će tiraž knjiga za 800.000 dece biti odlučujući za neke odredbe u zakonu i to je tema o koju su udarali zakoni o udžbenicima do sada. Bila, svedočila, učestvovala, molila, pitala, plakala, nemojte ljudi, ali nije uspevalo.
Prva dobra vest je da ovaj zakon nema otpore u tiražu, nešto se dogodilo. Ja bih volela da čujem od ministra bar procenu šta je to izmereno što se do sada dobro dogodilo kod nas primenom dosadašnjih zakona o udžbenicima da sada možemo na potpuno drugačiji način da razgovaramo o odredbama Zakona o udžbenicima.
Zašto kažem da je moj pristup – šta piše u udžbenicima? Zato što je to od ključne važnosti. Zato što ono što vam piše u udžbenicima pokazuje kakvu generaciju hoćemo, čime opremljenu za budućnost da pošaljemo od nas danas 2018. godine, šta hoćemo da deca u Srbiji znaju 2035. godine, šta hoćemo da se vrednuje u Srbiji 2040. godine.
Ja sam bejbi bum generacija, jedna od prvih generacija žena na planeti koja je samo trebala da se rodi i neko se izborio za moja prava da smem da idem u školu, da se udam za koga hoću, da rađam decu ako hoću, ako neću, da se zaposlim ako hoću, da sama putujem. Ništa nisam uradila, samo sam se rodila 60-tih.
Narodni poslanici dobacuju da je to greška. Sada moram da napravim digresiju. Prve odluke da se omogući devojčicama da idu u škole napravila su društva koja su danas najbogatija na planeti i ako tu vrednost ne budemo imali, zaostajaćemo. Ako budemo ponosni na to da smo muškarci koji znaju gde je ženama mesto, imaćemo društvo kome je mesto na dnu lestvice cele planete. To je moja opaska na to da je greška što se neko izborio za moja prava da se ja rodim kao bejbi bum generacija.
Šta je mene učilo, smislilo je da me uči antifašizmu, da me uči da je jedna partija super, da me uči da volimo druga Tita i tatu i mamu i svašta me još učilo vrednosno. Ali me je učilo da su prirodne nauke osnov razvoja, učilo me svim vrstama društvenih nauka. Znači, neko je negde smislio da čitav spektar svega onoga što uče treba da uči moja generacija. Onda smo počeli da eksperimentišemo.
Sad znam, da vam kažem, moje udžbenike, pisce mojih udžbenika i na studijama i u srednjoj školi i u osnovnoj školi, bez obzira da li su pisali udžbenike iz „Matematike“, „Fizike“, „Biologije“. Znači da je vredelo.
Vratiću se na početak. Nikada ne može da sve valja pa da je vlast svetac i da ništa ne valja pa da je vlast đavo. Ako je bilo nečeg dobrog u onom ko je smislio kako treba da izgledaju deca rođena 60-tih, onda je to što ste imali spektar. Mnogo toga lošeg je bilo, o tome neću da govorim.
Moj akcenat na Zakon o udžbenicima je taj – ako su prethodni zakoni o udžbenicima svojim tkivom otklonili neke prepreke, moja molba je – hajde ovaj Zakon o udžbenicima da otvori prostor šta hoćemo da piše u tim udžbenicima da bi znali kako će da izgledaju deca 2040. godine, 2045. godine, šta će da rade.
Samo još jedna opaska o Zakonu o udžbenicima. Najzanimljivija, jedna od najzanimljivijih će biti od tih čuvenih 2% za ulaganje za niskotiražne udžbenike i to spominjem zato što je takva odluka dokaz da možete da gledate u tiraž – 800.000 dece puta tiraž knjiga, ali možete da gledate i vrednosno i kažete da ova deca treba da dobiju udžbenike na nekom drugom jeziku, ali ih je malo, treba da ih bude više, ako je njih malo, onda je i tiraž mali i onda imate vrednosni predlog koji u suštini menja društvo na bolje. Tako da sam duboko uverena da to možemo sa svakom odredbom o svačemu.
Nacionalni okvir kvalifikacija. Kao i za Zakon o udžbenicima, tako i za nacionalni okvir kvalifikacija, tako ću kasnije reći i za geoprostorne podatke i za E upravu, strašno vas molim, neopisivo vas molim do maksimuma moljenja nemojte da obrazlažete da je to zato što je i u EU i da je to zato što ćemo dobiti pare iz fondova. Nije me briga da li je u EU, nije me briga koliko ćemo para dobiti iz fondova. Ako ja mogu nešto da pomognem, pošto dve godine idem po Evropi i pitam – kako će da izgleda finansijska perspektiva 2021. godina? Ako nema para za proširenje, nemojte da pravite budalu od mene. Imam ja moje domaće političare koji vole isto da prave budalu od mene. Ne dam ni njima, ni vama.
Zašto kažem da je važno da izbacimo iz govora da to radimo zato što je to tako u Evropi? Zato što će nam neko dati 24 ili 22,4 miliona evra. Zato što time kažemo – nismo mi to sami smislili. Što nismo? Znam da nismo, ali kada tako kažete onda onaj ko vas sluša kaže – ne bi oni to da Evropa ne daje pare. Nije tačno. Treba nam nacionalni okvir kvalifikacija. Treba vam uređen sistem kako ćete vrednovati za šta je neko kvalifikovan.
Da napravim digresiju koja možda ne izgleda vezano za nacionalni okvir kvalifikacija. Kada smo posle 2010. godine ušli u normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, pojavio se jedan očigledan problem da neko nekom treba da prizna diplome. Mi ne možemo da priznajemo diplome, jer su sve diplome sa naše teritorije.
Oni ne mogu da priznaju diplome zato što oni ne smatraju da smo mi jedna teritorija. Šta da radite, treba da vam rade lekari, sudije, policajci? Pa je izmišljena uz pomoć Švajcarske, ali i uz domaće znanje, svojevrsna agencija preko koje će se priznavati diplome da bi ljudima rešili problem. To je ponovo priča o tome šta gledate? Gledate 800 hiljada đaka u Srbiji, gledate tiraž knjiga ili probleme koje oni imaju?
Mislim da je nacionalni okvir kvalifikacija bio neophodan, da kasnimo, da verovatno mnogi od nas nose odgovornost što nismo vršili pritisak u kući, ovde da gurnemo izvršnu vlast ko god bio da se donese ranije i biće strašno važno da pažljivo uradimo i agenciju i ljude koji će tu raditi, zato što oni imaju jedan neverovatno važan posao koji nema veze sa EU ni sa njihovim novcima, ni sa našim novcima. Ima veze sa izgradnjom kredibiliteta za ono što je nacionalni okvir kvalifikacija. Mi ne verujemo da smo i za šta kvalifikovani ili koristimo mitski rečnik da je sve super, nema boljih od nas, pa te pita koliko imaš nobelovaca, pa imam jednog ili oko njega se otimamo, koliko vi Mađari - 12, pa šta da radimo?
Dakle, ta agencija i primena zakona će biti važna zbog spore i dugotrajne izgradnje kredibiliteta za ono što treba da se dogodi. Mi imamo amandmane koji se tiču i rokova i ovih niskotiražnih udžbenika, to nisu amandmani koji su podneti uslovno da li ćemo glasati ili nećemo, niti su amandmani koji su podneti samo zato da koristimo vreme koje nam je na raspolaganju za pojedinosti.
Mi stvarno mislimo da može da bude poboljšanja uz standardnu moju rečenicu da po rezoluciji koju je ova Skupština donela 2013. godine, svi predlozi zakona treba da uđu sa podzakonskim aktima. Ne treba vam Evropa da bi smislili i razumeli koliko je to dobro. Pa, imam amandmana da onda skraćujem vreme za podzakonske akte i jednom će se verovatno dogoditi to da mi dođe predlog akta ili dođe podzakonski akt.
Argumentacija kaže – ne možemo da napravimo podzakonski akt jer ne znamo kako će izgledati zakon, pa napravi ga tako da si rekao da sve valja u zakonu pa će takav biti i podzakonski akt. A još nijedan zakon nije u ovoj Skupštini izašao, u obliku koji je ušao pa bi se tako menjali i podzakonski akti.
Za zakon o prosvetnoj inspekciji ja imam rezerve koje se tiču ideje da napravimo zakon o prosvetnoj inspekciji, a zašto ne zakon o nekoj drugoj inspekciji? Ne sporim potrebu, ne sporim ni mali broj inspektora, najmanje sporim rešenja. Ja mislim da nama treba ozbiljan razgovor zašto uopšte nemamo dovoljno inspektora za bilo koju oblast.
Demagogija da ne zapošljavamo, nema veze koga ćemo zaposliti, kako da vam kažem, kad to radite onda smanjujete ukupan kredibilitet svih nas, a ne Vlade koja ima loše inspektore ili korumpirane ili ne znam šta već, nije važno. Tako da, ostajem u rezervi, ali o tome ću u raspravi u pojedinostima.
Ministar Ružić je podelio sa nama sve informacije o Zakonu o elektronskoj upravi i geoprostornim podacima. Ono što i postoji o ovom Zakonu o elektronskoj upravi, sve postoji. Manje – više sve ono što smo sada uneli u zakon, već postoji u realnosti. Zašto kažem da su ovi zakoni dobra ilustracija? Zato što možete da merite šta se desilo kad smo prvi put kazali – e, biće elektronske uprave? Opšte ruganje i opšta smejurija i opšte posramljivanje, da se nije neko usudio tu nešto, vidi kako je nama super bez te e-uprave. A vremenski period je dosta kratak, znate možete da ga merite na dve, na šest i na deset godina ukupno koliko se to dešava. Tako da, Zakon o elektronskoj upravi u suštini će kazati kako ćemo da koristimo sve to što već postoji.
Bilo bi dobro da kao što Zakon o udžbenicima smatra da treba da otvori raspravu šta će da piše u tim udžbenicima, tako bi jako bilo dobro kada bi Zakon o elektronskoj upravi otvorio raspravu zašto imamo otpor prema elektronskoj upravi? Zašto nemamo svest o tome kad i koliko radi i zašto nešto ne radi. Zašto ja idem, taj deo najviše volim, pa mi traže lična karta, kopirana, jako to volim, nema lepše od toga.
Prvog juna prošle godine smo stigli do ovog šaltera, svi koji imate bilo kakve podatke, ne moram ja da tražim podatke, nego uradite vi, pa da onda podelimo zašto, gde su bile prepreke, zašto se nije dogodilo? To je zajednički interes. Ili možete da kažete ma sve je super, pa vam pevaju tropari, možete da kažete pa ništa ne valja, pa onda nije ni važno ni kako živimo u potrebi sa našom administracijom.
Elektronska uprava jeste odličan povod, Zakon o elektronskoj upravi odličan povod da o tome najozbiljnije porazgovaramo. Čemu nam služi ta elektronska uprava, ko je kome tu za šta nadležan, šta to meni znači? Nema veze da li sam se porodila, da li treba da predam poresku prijavu, da li treba da mi nađu list o državljanstvu, nije važno.
Zašto to govorim? Zato što e-uprava ne isključuje komunikaciju administracije državne uprave sa nama građanima. Onda, kada padne IZIS, pa ne možete da priđete, neko mora da se obrati građanima, da kaže – izvinite, jeste elektronski, ali dešava se. Kada odnesu u Nišu iz merača filtere za vazduh, onda neko treba da kažem građanima Niša – ne možemo da vam merimo kvalitet vazduha. Taj deo ne košta ništa, a najskuplji je za reforme.
Moje ključne poruke za ove zakone i pažljivo ću pratiti raspravu u pojedinostima da vidim šta će od amandmana biti prihvaćeno i da li smo čuli jedni druge, dakle ključne poruke, ako umemo da nam ovi zakoni budu povod, da stavimo obrazovanje u prioritet i da stavimo onog ko se obrazuje u centar, đaka i studenta, ne štampače, ne profesore, ne tate i mame, ne, mene koja idem u školu onda ćemo napraviti ogroman korak napred. Sve drugo će biti korak nazad za koji mislim da nemamo ni vremena, ni potencijala da preživimo još jedan korak unazad. Hvala.