Zahvaljujem.
U prilog, naravno, amandmanu koji sam jedan od podnosilaca, ali s obzirom na to šta smo sve čuli u sali, a tiče se našeg zahteva o radnom iskustvu za državnu upravu i o znanju engleskog jezika i računara, samo dve opaske.
Prvo, ovde se niko ne boji kada se neko dere, viče, tako da može komotno, to je folklor, ali od toga nema prevelika vajda.
Drugo, predsednik države, bio on drug Tito ili Tomislav Nikolić, nije državna uprava, kao što to nisu ni komunalna ili javna preduzeća.
Meni je drago što smo to čuli u argumentaciji, pošto to otvara odličan prostor da razgovaramo, ne samo o tome da li nam treba ili ne treba znanje engleskog jezika, nego koliko nam znanja nedostaje za čvrste stavove koje imamo oko odredbi u članovima zakona.
Činjenica da sve što smo hteli u ovim izmenama i dopunama je da podržimo modernizaciju, razvoj, profesionalizaciju državne uprave, pokazalo je nekoliko stvari.
Prva stvar da je ovde od nas narodnih poslanika, većinu, baš briga šta je državna uprava. Drugo, da većina ne zna koliko je u mandatu, odnosno u mogućnosti da prolaze izmene i dopune zakona i da se više ne zna da li nam se hvale ili nam se žale u odnosu na izmene zakona na koje imaju primedbe.
Mi kažemo - omogućite onima koji su službenici, koji su mlađi savetnici, savetnici, viši savetnici, omogućite im poruku da se pred njih postavlja standard koji podrazumeva ozbiljnost u radu i zahteva znanje za rad koji treba da obavljaju.
Imam sreće da sam radila i da sam bila saradnica mnogim državnim službenicima i u službi Narodne skupštine o kojima imam samo reči hvale i najviše ocene, uključujući znanje jezika i visoki profesionalizam, kojim, pošto smo ovde ovako otvoreni, pokrivaju neznanje političkih predstavnika ove zemlje.
S obzirom da je deo političkog folklora koji je legitimisan ovde napadom na predsedavajućeg i pričanjem o koječemu, ja ću sebi dozvoliti da sa vama podelim anegdote o političkim predstavnicima koji niti znaju engleski, niti znaju šta im je posao kao političkim predstavnicima, a srećom postoje viši savetnici, načelnici, koji svoj posao obavljaju besprekorno. U velikom broju je takav sastav ljudi i u Vladi.
Sve što smo mi hteli je da našim amandmanima pokažemo da znamo šta sve znaju ti ljudi i zahvalnost za sve ono što su uradili do sada i u poslu evropskih integracija i svugde i da se postavi lestvica, da se postavi standard.
Koliko god bilo neobično, da bi diskutovao o nečemu moraš da pročitaš o čemu se radi, da bi imao stav nije dovoljno da imaš uverenje, da bi bio pušten da mešaš mesto predsednika države i komunalna preduzeća sa državnom upravom, mora biti mnogo tolerancije od onih koji znanja imaju.
Ako je izbor da vika, dreka i nezapamćeno ponašanje pred predsedavajućem bude upozorenje da oni koji znaju i engleski i ono što piše, treba da ćute, onda mogu samo da završim sa rečenicom kojom sam počela, ovde se niko ne boji kad neko viče. Ovde treba da bude proces da je sramota kad se ne zna i zato naši amandmani i o engleskom jeziku i o znanju računara, zato što treba da bude sramota da ne znaš, a ne da budeš ponosan što ne znaš, jer veruješ u nešto.
U tom smislu, ja sam već rekla potpredsednici Vlade, za sektor kojim se bavite i za ono što, ja sam sigurna da ćete vi u tom sektoru uraditi kao reformu, mnogo je za vas bolje kada u ovoj sali vam se čini da doživljavate nešto kao napad opozicije nego kad vas ovako brane. Hvala vam.