Zahvaljujem.
U ovom zakonu, a o tome kada stupa na snagu, postoji član koji kaže da stupa na snagu 1. septembra 2014. godine. Ovo je treći zakon koji je Vlada usvojila i prosledila ga Skupštini na debatu i na usvajanje 22. avgusta 2014. godine, sa članom u kojem tvrdi da zakon treba da stupi na snagu 1. septembra 2014. godine.
I u prethodnim obrazloženjima sam za izmenu teksta člana o stupanju zakona na snagu predložila, ovog puta zajedno sa koleginicom Aleksandrom Jerkov, da zakon na osnovu Ustava stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Ono što je zanimljivo je pitanje da li ćemo u Danu za glasanje, kada budemo glasali o ova tri zakona u načelu i u pojedinostima, da li ćemo glasati o tome da zakon stupa na snagu u roku kraćem nego što je Ustavom predviđeno? Ako ćemo glasati, čemu služi ovaj član, a ako nećemo glasati kako će ovaj zakon stupiti na snagu 1. septembra 2014. godine, kada Ustav propisuje da to bude osmog dana od dana objavljivanja?
Nije to toliko pravna sitnica, ili normativa, koliko je paradigma o načinu na koji Vlada obavlja svoje poslove, koja god vlada, i o načinu na koji Skupština ne uspeva da utemelji svoje mesto u pravnom sistemu i u odbrani Ustavnih nadležnosti koja je data svakom od nas narodnih poslanika. Može da bude poseban član u zakonu koji će stupiti na snagu mimo drugih članova zakona, može da bude datum ako je zakon usvojen mesecima ranije, ne može da stoji 1. septembar 2014. godine ako je predlog zakon usvojen 22. avgusta, usvojili vi amandman ili ne usvojili. Hvala.

Potpuno je jasno i na osnovu rasprave u načelu da je predlog koji imamo koleginica Aleksandra Jerkov i ja, da se ovaj član briše, pa posledično i drugi član zakona, i to ne zato što smatramo da je rešenje koje je u nekoliko obrazloženo u načelnoj raspravi o tome da se ukida dve godine i da se omogući veći broj specijalizanata, kako je po jučerašnjoj raspravi bila tema, nego zbog nedostatka analize i zbog načina da se odabere ovakva vrsta parlamentarne borbe, da se izvrši pritisak na svakog ministra koji donosi predlog zakona, da ne može da se o zakonu odlučuje bez dovoljno podataka i dovoljno dobre argumentacije.
Kao kontra argument može da bude stav predlagača – vama, ako nećete da glasate za zakon ni jedna argumentacija neće biti dovoljno dobra. Tome služi ovakav pristup o sadržaju amandmana kojim se predloženi član briše, jer sa strane nas opozicionih poslanika mora biti dokazivih postupaka dela, a ne reči, da se ne radi o apriori kritici i da se ne radi o apriori protivljenju o bilo kakvom predlogu, kao što je npr. naš stav da se za amandman glasa u zavisnosti od toga šta u amandmanu piše, a ne ko ga je predložio, što smo imali prilike da dokažemo i ovde.
Zbog toga ne sumnjam da ovaj amandman neće biti prihvaćen, ali mi nemamo drugih instrumenata osim ovakvih da nateramo sve predlagače zakona, bez obzira da li su u pitanju članovi Vlade kao ovlašćeni predlagači zakona, narodni poslanici ili drugi predlagači zakona na osnovu Ustava, da se pri predlogu zakona nedvosmisleno i bez ikakvog nesporazuma pre svega građanima, a onda i nama da argumentacija zašto je predloženo rešenje bolje, kakve će rezultate dati, u kom roku će ti rezultati biti merljivi, koliko će sve to da košta i ko će sve to da plati.
To je način na koji parlamenti inače rade. Sve ovo govorim da bih otklonila svaku sumnju da smo kao članovi opozicione DS spremni da predložimo zakon koji da razume, u međusobnom dijalogu postignute odgovore na ovakva pitanja, čemu su mnogi od nas ovde svedočili za zakone iz drugih oblasti, a čemu se nadam ćemo svedočiti i za ovu oblast koju ćete vi voditi u mandatu ove Vlade tj. oblast zdravstvene zaštite.
Za kraj, u obrazloženju zašto tražimo da se ovaj član briše, prateći pažljivo raspravu u načelu i imajući puno razumevanje da je u raspravi u načelu svima nama, pa i vama kao predlagaču ključna stvar bila šta je sa ljudskim resursima kada su u pitanju zdravstveni radnici. Dakle, kakav je položaj lekara koji diplomiraju, šta sve on ili ona mora da uradi da bi imali subspecijalizaciju ili specijalizaciju, kakav je materijalni položaj lekara, kakva je mreža i da li je dobra i čija je to nadležnost, vaša ili zdravstvenih centara, šta očekujemo od te mreže zdravstvenih ustanova u pokrivenosti cele Srbije. Dakle, u svim tim temama koje smo vrlo detaljno i sa puno pažnje i temeljitosti svi mi koji smo učestvovali u raspravi delili argumente, meni je nedostajala jedna važna dimenzija kada su u pitanju zakoni zdravstvene zaštite, a to je pacijent.
Prvi put sam od vaše prethodnice, ministarke Slavice Đukić Dejanović čula ideje o tome da kada radimo reforme u našem zdravstvenom sistemu da je pacijent centar zdravstvenog sistema, kao što bi učenik i student trebali da budu centar obrazovnog sistema, kao što je centar pravosudnog sistema stranka, korisnik, a ne svi mi ostali. To je moje žaljenje što još uvek ne vidim, ne čujem taj ton da se bavimo šta ima građanin koji živi u Srbiji, između mene i vas razmenjenih argumenata… Govorim sasvim napamet, kao primer, da će primenom ovog zakona na kraju 2015. godine biti dovoljno, recimo, dovoljno obučenih za rad sa ljudima, spremni za lečenje ljudi, spremnih lekara specijalista, internista, kardiohirurga, šta god bilo.
Dakle, ako iz ove naše rasprave ostane kao posledica da u nekom budućem predlogu, a ja ne sumnjam da će biti i drugih dopuna i izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti, da će biti možda i novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti… Ako uspemo da uspostavimo dijalog, da govorimo o tome kakve će posledice ovo da proizvede, u kom roku, koliko to košta i ko će to da plati… Najvažnije od svega, šta kom mesecu će građanin, koji želi zdravstvenu zaštitu, da ima od ispunjenih rezultata po predlozima ovog zakona, onda smo i vi kao član Vlade koja, ja ne sumnjam, želi uspeh u reformi i u ojačavanju sistema zdravstvene zaštite u Srbiji i ja kao članica DS u dobrom uspehu našeg posla, jer će neka žena koja živi u Zrenjaninu, u Novom Sadu, u Nišu, u Kuršumliji, u Prijepolju, u Prokuplju, u Beogradu, na Savskom Vencu, u Malom Crniću, gde god hoćete, koja ima 45 godina i nikada nije, na primer, imala preventivni pregled za mogući rak dojke ili grlića materice, nema zdravstveno osiguranje, jer je osigurana preko člana porodice ili u poljoprivrednom domaćinstvu, dakle, ta neka žena koja se zove Marija Marić, iz naše diskusije sasvim jasno videti sliku da će u njenoj okolini, u njenoj lokalnoj samoupravi biti neko ko će imati specijalizaciju iz oblasti koja se tiče njenog ličnog zdravlja.
Da bi se to sve dogodilo, ja nemam drugi instrument, nego da zbog toga što se u ovoj raspravi sve to nedovoljno događa naš predlog bude da se ovaj član zakona, član 1, briše, što naravno pretpostavlja važenje postojećeg zakona i važeću regulaciju, postojeću kada su u pitanju specijalizacije i subspecijalizacije.
Ono što ne bih volela nikako da se dogodi za godinu dana od sada je da budemo upravu i da se izmenama ovog zakona ne dogodi promena ni u broju specijalizanata, da se ne dogodi promena na bolje ni u broju onih koji su završili specijalizaciju, niti da se dogodi promena na bolje u pravim kriterijumima o tome ko dobija specijalizaciju. Dakle, najiskrenije vam kažem, ja bih volela da za godinu dana od danas vi budete upravu, a ne ja. Moj je posao i moja je obaveza da vodim računa o tome da vas redovno pitam da li primena ovog zakona teče onako kako ste u uvodnom obrazloženju obećali da će biti tok promena, koji će izmena zakona, kada su u pitanju specijalizanti, proizvesti u zdravstvenom sistemu Srbije. Hvala vam.

Amandman o kome je rasprava je moj amandman i u njemu nema ni reči o kriterijumima, nikakvim. Kratak je, lako se da pročitati. Kaže se: „U Predlogu zakona o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 1. briše se.“
Mnogo bi nam svima bilo lakše da pročitamo ono o čemu želimo da razgovaramo. Ali, koristim vreme poslaničke grupe zbog komentara koje je ministar imao i smatram izuzetno važnim da otklonimo svaku sumnju zašto sam obrazlagala strategiju podnošenja ovakvog amandmana i zašto sam rekla rečenicu – videćemo se na kraju 2015. godine. Jer, na kraju 2015. godine moramo imati neki merljiv rezultat. Sa punom svešću o tome da vreme specijalizacije od četiri, pet ili šest godina, ali, ako sledeće godine nemate nikakav merljiv rezultat o tome da po bilo kom kriterijumu imamo više onih koji su počeli specijalizaciju, onda nema pet ili šest godina, onda imate šest ili sedam godina.
Kada vam govorim o kontroli takve vrste ili o pritisku, to nije smišljeno kao napad, kao osporavanje, to je, pre svega, naša ustavna nadležnost, a proizilazi iz činjenice da ne možete menjati sistem koji prvo ne izmerite. Ne pomažu velike reči. Ne pomažu opšta mesta. Kada je u pitanju izmena ovakvog sistema koji je sasvim merljiv, pomaže samo da znamo koliki broj specijalizanata ćemo imati više na kraju 2015. godine da su počeli specijalizaciju, da su počeli subspecijalizaciju i da je to garant da ćemo za pet ili šest godina onda pokriti mrežu specijalističkih usluga na način kako vi predlažete i obrazlažete da će biti.
Nemam ja razloga da sumnjam da će tako biti, ali za vas je dobro da na kraju 2015. godine napravimo presek. Zašto govorim o kraju 2015. godine? Pred nama i pred vama je rebalans budžeta. Ako ga bude, ako ministar finansija ne odluči kao 2013. godine da spoji rebalans za 2014. i novi budžet za 2014. godinu. To vam je prvi trenutak kada možete sve ono što je manje-više na opšti način rečeno o potrebi da bude zapošljavanje lekara, o potrebi da se menja rad RFZO-a, o potrebi da se budžet vašeg ministarstva promeni tako što ćete u iznosima pokazati da za rebalans ili za 2015. godinu vi kažete – mi hoćemo da zaposlimo lekara zato da bi mogli onoj komisiji koja služi tome da se ne primeni Zakon o zabrani zapošljavanja, kao spomenuti primer u Smederevu, to ste vi morali doneti odluku da budu zaposleni, dakle, ako hoćemo da zaista menjamo sistem, a ja navijam za to da se sistem zdravstvene zaštite ljudi u Srbiji menja na bolje, onda vi i ja, ne mislim ja na mene lično, bilo ko od mojih kolega, na kraju 2015. mora da vam postavi pitanje: kako se stoji sa primenom ovog člana zakona koji ste izmenili u zdravstvenoj zaštiti? Ako nema nikakve izmene u odnosu na 2014. ili 2013. godinu, sve ono što želite dobro da se desi, povećanim brojem specijalizanata, većim zapošljavanjem lekara koji su diplomirani, koji imaju staž ili nemaju, bez promena, na primer, predloga za rebalans budžeta ili za budžet 2015. godine, neće se dogoditi.
Nije meni cilj da osporim da vi imate pravo da pričate o tome da će se desiti šta god. Meni je cilj da vi i ja zajednički, zbog ljudi koji treba da budu korisnici zdravstvene zaštite, znamo da im kažemo jasnu informaciju, da zajedno izmerimo sistem, da bi mogli da ga menjamo. I zato je moj predlog amandmana ovakve sadržine. Jer, kada takav amandman napišete, onda vam on daje prostora da otvorite dijalog, ako sa druge strane za dijalog ima volje i spremnosti.
Ako smo pažljivo slušali sve nas, onda je potpuno jasno koliko je ogromno prazno polje, bez dijaloga, kada je u pitanju zdravstvena zaštita u Srbiji i koliko bi vremena mogli da provedete ovde u javnim slušanjima, na okruglim stolovima, u razgovorima sa poslanicima o tome na koji način, sa kojim brojevima treba da budu sprovedene reforme koje ćete predložiti kroz izmene zakona ili kroz potpuno nove zakone. To sve ide u rečenici – pitaću vas, ministre, na kraju 2015. godine, koliko je novih specijalizanata, šta se promenilo na bolje, da bi moglo da se kaže da ih sada ima toliko, u tim i tim oblastima, sa tim i tim subspecijalizacijama, a to 2020. znači pokrivenost. Idemo onda korak dalje. Onda gledamo šta treba još da radimo, da bi se ostvarilo i sve ono drugo što se planira da bude poboljšanje u sistemu zdravstvene zaštite. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Amandman, koji smo koleginica Aleksandra Jerkov i ja podnele, je posledični amandman amandmana na član 1. To je amandman na član 2. i on glasi da se taj član 2. briše. U predloženom tekstu zakona član 2. govori o stupanju zakona na snagu i kaže da on stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja, kako to i Ustav propisuje.
Ono što je zanimljivo kod ovog amandmana jeste da se u obrazloženju, koji je Vlada dostavila zašto ne prihvata amandman na član 2. kojim se briše stupanje na snagu, kaže – amandman se ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju za ne prihvatanje amandmana pod rednim brojem 5, a obrazloženje za taj amandman glasi: „ Amandman se ne prihvata iz razloga što će se predlogom zakona omogućiti povećanje broja stručnog kadra, specijalista i užih specijalista mlađih od 55 godina u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže, čime bi se poboljšala starosna struktura zaposlenih, povećao broj kadra iz deficitarnih grana medicine, stomatologije i farmacije, odnosno obezbedilo pružanje kvalitetnije i dostupnije zdravstvene zaštite. Predloženo zakonsko rešenje ima za cilj obezbeđivanje deficitarnog stručnog kadra u odgovarajućim oblastima zdravstvene zaštite“.
Vi ste meni dali ovo obrazloženje za brisanje o stupanju zakona na snagu. O tome pokušavam da vam govorim kad god dobijem obrazloženje od Vlade koje se piše zato što je Vladi potpuno ne bitno kakvo će obrazloženje dati narodnom poslaniku. Dok ne budemo razumeli da je temeljitost u obrazloženju, koje mi dostavljate, neophodna, da bi se stvorila mrva poverenja uz sve ostalo što pričate, teško da ćemo imati pravi razvoj u oblasti za koju smo i vi i ja zainteresovani.
Dakle, kada mi zbog površnosti kažete da je obrazloženje isto, onda ja imam prava da vam dam opasku da ili niko nije čitao amandman, ili nikog nije briga da poštuje sopstvene propise o tome na koji način je Vlada dužna da narodnom poslaniku dostavi obrazloženje. Ne može biti isto obrazloženje za amandman koji govori o stupanju zakona na snagu, kao i za tematski amandman kojim branite celu ideju zakona.
Verovatno će nam trebati nepotrebno dugo vremena da razumemo da je ovo nedopustivo. Još duže vremena da bi razumeli koliko smo svi na dobitku da samo ovde u obrazloženju, zaista piše obrazloženje zašto Vlada smatra da ne treba da se prihvati posledični amandman koji govori o brisanju člana, koji govori o stupanju zakona na snagu.
Taj posledični amandman moram da podnesem, ako hoću da poštujem Poslovnik Narodne skupštine i jedinstvena metodološka pravila. Ono što je problem zajednički jeste što ja znam da većina mojih kolega, koja je u ovom trenutku podrška vladajućoj koaliciji, ne razume da Vlada misli da ona nema iste obaveze kada je u pitanju poštovanje procedure. Ima. Dok tu prvu liniju procedure, a procedura je kultura, ne budemo zajedno dostigli, teško da će biti pravog dijaloga koji inače, čija je potreba sasvim očita u raspravi koja je tekla o jednom članu, izmeni jednog člana koji je trebao biti relativno bezazlen.
Nećemo imati zajedničke radosti o zajedničkom uspehu u promeni na bolje u sistemu zdravstvene zaštite, ako ne čitamo amandmane ili smatramo – nema veze, ovaj ćemo amandman odbiti, pa ne moramo da pišemo obrazloženje.
Da imamo svesti o tome da je to jednako toliko, deo pravne države, koliko i reči o potrebi da imate više specijalizanata i subspecijalista, da je to potpuno jednako, kada je u pitanju odbrana i izgradnja pravne države. Dakle, dok to ne budemo razumeli, teško da ćemo imati merljive uspehe napred.
U meni ćete, bez obzira da li sam opozicija ili vas podržavam po nekom predlogu zakona ili u celini, uvek imati partnera za dijalog i imati nekoga ko će imati kritičku reč za tu vrstu površnosti da mi se na amandman kojim se briše član o stupanju zakona na snagu podmeće obrazloženje koje se tiče potpuno drugog člana zakona. Ako je nemar prisutan na tom nivou, sve što možete da smislite, kakvog li tek nemara ima van očiju poslanika koji čita papire. To je nepotrebno, jer je naš zajednički posao ovde izgradnja poverenja između dve različite institucije i da bi ljudi, zbog kojih svi sedimo ovde, imali poverenja u vašu ideju o većem broju specijalizanata, u vašu ideju o reformi zdravstva.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da se praksa i ove Vlade i mandata Vlade iz 2012. godine, Vlade 2008. – 2012. godine, Vlade 2007. – 2008. godine, Vlade 2004. – 2007. godine, Vlade 2001. godine, nastavlja. Ne treba Skupština da se menja. Vi morate da se menjate u svom odnosu prema onome što zajedno gradimo kao pravnu državu. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Moje izlaganje o predlogu izmena i dopuna Zakona biće povezano u tri različita dela.
Jedan citiranjem ministra koji je obrazlagao sam predlog izmena i dopuna Zakona i druga dva citiranjem reči ministra koje je dao tokom rasprave.
Ministar je svoje obrazloženje počeo sa rečenicom – imamo jedan problem da se svaki dan javljaju problemi u zdravstvu, što je tačno i to je bila argumentacija da se, uz obrazloženje da imamo nedovoljan broj ljudi specijalista i ljudi koji su specijalisti u relativno zrelom dobu, kao argumentacija da bi se uklonilo dve godine obaveznog staža, radi specijalizacije i da stalni radni odnos bude ne bude kriterijum da bi se dobila specijalizacija.
To je najkraće pre čitanja celog obrazloženja i potpuno je u pravu. Ministar ima potpuno legitimitet da čita obrazloženja kao što ja imam pravo da podsetim da su skupštine mesto gde se čita kod kuće a govori se na sednici, jer se onda skupštine ne bi zvale parlamenti nego legtitamenti, ili leđeramenti, kako god.
Nije dobro da se čita obrazloženje i od toga niko nema koristi. To je opaska koju ja rado podelim sa ministrima, bez obzira da li ih podržavam ili ne i sa kolegama poslanicima koji su skloni čitanju. Za čitanje se dobijaju čitalačke značke a za govor se radi dijalog.

U temi sam, pošto govorim o čitanju obrazloženja. Nisam rekla da je ministar bezobrazan, nisam rekla da je ministar na bilo koji način zloupotrebio svoj položaj pri praćenju bolesnog deteta, nisam spominjala Aleksandra, govorila sam o čitanju obrazloženja ministra. Dakle, tema.

S obzirom da to nije rečeno ministru koji je čitao obrazloženje, ja upravo u korist vašeg stava o Skupštini i govorim o tome da se kod kuće čita lepo, izražajno, a da se u Skupštini govori.
Šta nam je ministar rekao kada govori o zakonu koji za pet do deset godina treba da donese izmene na bolje u strukturi i u broju doktora specijalizanata sa završenim specijalizacijama i subspecijalizacijama? Rekao nam je potpuno međusobno suprotstavljene stvari. Dakle, rekao je da za proteklih 10 godina su ove dve odredbe sprečavale da dobijemo specijalizante, što ničim nije argumentovano niti je ičim analizirano. Šta je to tačno što je tokom primene ove dve odredbe sprečavalo specijalizacije svršenih studenata medicine nakon prakse?
Ako se kaže da sad ne mora da ima dve godine staža pa će to da ubrza, onda nam je opet nedostajala analiza - u kom broju? Da li je za proteklih 10 godina bilo 47 specijalizanata, pa će sad da ih bude 52 ili je bilo tri specijalizanta, pa će sada da ih bude 300? Tome služi govor kojim se obrazlaže razlog zašto je neka odredba sprečavala dobar razvoj u sektoru i to tako da nam je do dobrog razvoja u tom sektoru svima bez ikakvog zaostatka stalo.
Dalje, ono što ministar je u svom obrazloženju je takođe zaboravio da dojasni i da pojasni do kraja je da primena ovog zakona ne povećava troškove. Ponovo jedna kontradiktornost. To znači da su sve specijalizacije besplatne, da niko ništa ne plaća ili znači da će broj specijalizanata ostati isti. Drago mi je što sam oraspoložila ministra, jer vam time dokazujem šta znači kad govorite, a ne kad čitamo obrazloženja.
Znači, ako hoćemo da se poveća broj specijalizanata, ako hoćemo da se poveća broj studenata koji su završili i ostalo, ako čak ste vi skloni, i tu se ja sa vama potpuno slažem, da se otvori prostor za specijalizante koji hoće sami da finansiraju specijalizaciju, gde će biti ovaj trošak i kako to da ga neće biti? Ako ga neće biti, da li onda imamo povećanje broja specijalizanata?
Toliko o obrazloženjima zakona i bila bih vam zahvalna ako možete da mi odgovorite na ta dva pitanja o tome šta znači reč „da nema troškova“. Znam da se to odnosi na primenu ovog zakona, ali primena ovog zakona istovremeno u vašoj rečenici kaže da treba da donese boljitak većim brojem specijalizanata. Ne može oba, ili jedno ili drugo.
Ako možete ukratko o broju ljudi koji su bilo koju specijalizaciju imali za proteklih 10 godina, jer se pozivate na loše iskustvo primena tog zakona u tom periodu.
Drugi deo je po meni mnogo ozbiljniji, jer je ministar izjavio da je fond RFZO servisna služba i da Ministarstvo finansija nema ništa o zapošljavanju lekara. Ministra je neko jako obmanuo. Ministar za to ne mora biti odgovoran. Imam puno razumevanje za ministra koji je izabran i koji je relativno kratko na svojoj funkciji i nemam tu nikakvu zamerku, ali je to vrlo ozbiljna obmana, pošto fond RFZO nije nikakva servisna služba. Fond je indirektni korisnik budžeta i dijalog koji se razvio o potrebi reformi fonda je jedan ozbiljan dijalog. Zahvalna sam ministru što je prihvatio da se o tome uopšte razgovara. Vi ste prvi ministar koji uopšte hoće da izgovori bilo kakvu reč o potrebi reforme RFZO-a. Bez obzira da li je reč o ministru koga ja podržavam ili kome sam opozicija, ne volim da ministri budu obmanuti, a kada izgovorite rečenicu u Skupštini da je Fond servisna služba onda ste vrlo ozbiljno obmanuti, kao što ste obmanuti o tome da Ministarstvo finansija nema ništa sa zapošljavanjem.
Ova skupština je donela zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru i taj zakon je loš i taj zakon proizvodi probleme u celokupnom javnom sektoru. Proizvodi ogromne probleme u sektoru usluga i socijalne zaštite, proizvodi probleme gde god hoćete. Mi smo tako kritikovali zakon, ali ne može onda ministar par meseci nakon glasanja o tom zakonu ili godinu dana nakon glasanja o zakonu kaže da Ministarstvo finansija nema za to ništa. Sad će da ima i opet će da ima. Imali smo problem sa tim zakonom kod rešavanja sanacije problema poplava i taj problem ćemo imati i za lekare.

Govorim o temi dnevnog reda. Pošto je ministar zdravlja u svom objašnjavanju zakona govorio da ministar finansija nema ništa sa smanjenim brojem i zabranom zapošljavanja lekara.
Podsećam ministra finansija da je obmanut, a sada sam žalosna ako treba i vas da podsećam da ste obmanuti u činjenici da je zakon o tome donet i da ministar finansija može samo da sprovodi zakon.
Na početku svog izlaganja rekla sam da ću govoriti u tri dela – o tome šta je ministar pročitao, o tome šta smatra nedovoljno jasno objašnjenim i o drugim rečenicama koje je ministar u svojoj diskusiji podelio sa Narodnom skupštinom. Tako da, zamolila bih da se svi pažljivo slušamo. Ja vrlo pažljivo slušam sve narodne poslanike. Dakle, te dve stvari oko kojih ste obmanuti treba razjasniti.
Poslednje, o ličnom stavu. Ovo zaista jeste potpuno lični stav. Nema načina da ga predstavim kao deo ideologije ili kao bilo šta što je vezano sa vašim dobrim procenama o Predlogu zakona koji ste branili sa deljenjem informacija, o kojima ste očigledno obmanuti. Radi se o vašim opisima rada studenata medicine. Govorili ste o učenju, govorili ste o godinama mučenja, žrtvovanja i golgote.
Znate, ako želite da u našem društvu podstaknemo volju za znanjem, ako želite da podstaknemo da je dobro učiti celog života, onda bi bilo dobro da se odreknemo takvog stava šta znači učenje. Ne sumnjam da je nekim ljudima to stvarno mučenje i golgota. Meni nije, zato govorim o ličnom stavu. Najdobronamernije smatram da bi ministar morao da se uzdrži od takve kvalifikacije studija medicine, čak i da lično imate takav stav. To su te finese kad ste ministar i kad ste samo lekar, kakve god specijalizacije, da učenje i studiranje ne može i ne sme da bude u našem društvu kvalifikovano kao mučenje, žrtvovanje i golgta, pošto je ono što želimo da postanemo atmosfera u društvu gde je učenje proces tokom celog života.
I kada govorimo o celom životu i kada govorimo o novcu koji nedostaje RFZO-u, koji nije servisna služba, onda prost račun pokazuje da za svoj radni vek, pun radni vek, svako od nas otprilike između 25 i 30.000 evra izdvoji u RFZO. Zato mi je drago što ste prvi ministar koji hoće da govori o reformi RFZO-a. Ne kažem da će se to završiti u vašem mandatu, ni da imate dva mandata, ali mi je drago da počinjemo da govorimo o tome da li je to fond i ako je fond šta onda mora da radi, ako nije fond šta onda treba da radi, zbog toga što je novac koji svako od nas izdvaja kao zaposleni nešto zbog čega treba da dobijemo uslugu unatrag.
Spomenuli ste takođe u svom obraćanju da ćete vi biti krivi za sve. Nećete biti krivi ni za šta, osim u slučaju, na čega mi za sada uopšte ne ličite, da počinite krivično delo za koje će institucije da dokažu da ste krivi i da vam izreknu presudu. Bićete odgovorni, razlika je ogromna. Bilo bi dobro da i vi i svaki drugi ministar napravi razliku između ta dva pojma, kao što bi bilo dobro da ne ostanemo sasvim bez sluha za moju molbu da o učenju, o studiranju ne govorimo kao o mučenju i golgoti i žrtvovanju, jer ono to nije. Svako je učenje obogaćivanje sebe, a pogotovo lekari, mislim svaka struka, ne prestaju da uče celog svog života.
Da li će dobiti odgovarajuću materijalnu nadoknadu, da li će zaraditi za to za čega se kao lekari školuju, ja to ne umem da procenim. To je na svakom od lekara koji se bavi određenom strukom, ali da će svi stalno, celog života učiti, to sam sigurna. Učite i vi i to sam potpuno sigurna, jer malo koja profesija može u 21. veku da bude, da ostanete u profesiji, a da ne učite stalno.
Da li je zadatak i da li je plan ministarstva, da li je nadležnost ministarstva da sa nama podeli dijalog, sa Skupštinom prvo? Ja znam kako ide mreža ustanova, ja znam kako ide komunikacija između kliničkih centara, mreže zdravstvenih centara po Srbiji.
Ali, za kraj je pitanje – da li smatrate da bi bilo dobro da sa nadležnim odborom, u kojem su sjajni narodni poslanici iz svih političkih stranaka, ovde ima skoro 40 lekara, ne znam da li imaju svi subspecijalizacije i specijalizacije ali znam da su odlični poslanici, dakle, sa Odborom za zdravlje Skupštine Srbije da otvorite temu o tome šta je sve to što u zdravstvu Srbije treba da se dogodi sledeće godine, za dve godine ili za pet, ili za 10 godina, gde bi vaša ideja o tome da će ovakve izmene i dopune zakona pospešiti veći broj boljih kadrova specijalizacije, pa onda posledično i smanjiti liste čekanja i poboljšati ukupan kvalitet zdravstvene zaštite?
Bilo bi dobro da kao nadležni ministar sa odborom otvorite tu temu. Za tu temu će biti zanimljivo i to naglašavanje da se uzrast, dozvolite mi taj izraz, specijalizanata karakteriše da su suviše stari. Ja ne verujem da možete da nađete u bilo kojoj razvijenoj evropskoj bolnici izvrsnog specijalizanta na dobrom glasu sa 29 ili 30 godina, jer nije samo u pitanju da li oni imaju 45, 47 ili 50 godina. Bilo bi naravno dobro da su uspeli da završe sve to do 35-e, nego je u pitanju i to da su to ljudi na vrhuncu nekakve svoje lične karijere, ali naravno i onoga što mogu da daju kao naučni radnici i kao specijalizanti, ili ono zbog čega ja mislim da svako studira medicinu, a to je da pomaže ljudima.
Zahvalna sam vam za priliku da kada govorite zaista učestvujete u temi. Ne mogu a da ne izrazim žaljenje što o Fondu govorite kao o servisnoj službi, ili što smatrate da zakon o zabrani zapošljavanja nema nikakve veze sa lekarima ili bilo kim drugim u javnom sektoru, sa nadom da će biti dijaloga ubuduće. Ako možete da odgovorite na pitanje uporedno o broju specijalizanata za ovih poslednjih 10 godina na koje se pozivate i za godine koje su pred nama, ja bih vam bila zahvalna.

Loše tumačenje, zaista kratko ću pitati. Ministar je mene pitao, ako je dobro razumeo, ja želim samo da mu kažem oko čega imamo nesporazum.
Ako mi date odgovor da je u obrazloženju planirana sredstva postoje. Ona postoje pre ovog zakona, o tome vam i pričam. Ako ovaj zakon neće promeniti broj specijalizanata, a što ga onda donosimo?
Ako će promeniti broj specijalizanata, moraće da se donosi novi plan.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, sednica gde se bira član Vlade je, uz sednicu donošenja Zakona o budžetu ili izmena i dopuna zakona najvažnija sednica u radu jednog parlamenta. Kao uvod za temu koju hoću da podelim sa kandidatom za ministra, odnosno sa potpredsednikom Vlade koji je predlagač, hoću da vas podsetim da za ovih 13 i po godina od formiranja Vlade 25. januara 2001. godine je bilo sedam ministara finansija. Za četvoro sam glasala, za trojicu sam bila protiv.
Prosečan mandat ministra finansija je bio17 meseci, što nije tako strašno, koliko činjenica da je prosečan budžetski ciklus za ovih poslednjih 13 i po godina, ili fiskalni oko četiri i po meseca.
Znači, prosečno jedan ministar finansija donosio je jedan budžet i jedan rebalans, ili dva rebalansa. To su podaci koji bi, nadam se, trebali budućem ministru finansija da posluže za sliku konteksta, pošto bi bilo dobro da, kada jednom uočimo realan kontekst, prestanemo sa mistifikacijom i javnih finansija i budžeta.
Dakle, za četvoro ministara sam glasala, za trojicu nisam i ministar Vujović će u mom glasanju napraviti ravnotežu, jer neću glasati ni za njegov izbor, pa ću imati četiri za koje sam bila za i četiri protiv.
Zašto? Ja znam da ministar, odnosno kandidat, teško da će pribeležiti ono što mu se govori tokom ove sednice, nadam se da hoće, kao što se nadam da će ministar tokom svog mandata, trajao on 17 meseci ili više, učiniti stvari zbog kojih ću ja moći da kažem – kajem se što sam bila protiv vaših izbora. Zaista se tome nadam.
Ovih prethodnih sedam glasanja su mi pokazala da sam bila u pravu.
Dakle, kada pogledamo temu kojom će se baviti ministar finansija, to je budžet Republike Srbije i ja ću pokušati u jednom primeru, metafori, da pokrenem proces demistifikacije i budžeta i prihoda i rashoda i sklonosti ka neznanju u izgovaranju brojki, ne kada je u pitanju kandidat za ministra, kada je u pitanju budžet kojim raspolaže Republika Srbija.
Iznos budžeta Republike Srbije, konsolidovani budžet je oko 1.700 milijardi dinara ili oko 15 milijardi evra.
Šta je konsolidovani budžet? To je budžet Republike Srbije, Zakon o budžetu koji mi donosimo, zatim budžeti lokalnih samouprava i AP Vojvodine i budžeti fondova PIO i RFZO.
Kada se kaže konsolidovani, to ljudima malo znači, a ja ću pokušati, njih radi, u tonu jednog skidanja mistifikacije sa teme javnih prihoda i rashoda, da to uporedim sa kućom u kojoj živi četvoročlana porodica Milice i Miloša Petrović, sa dvoje dece tinejdžera, Milanom i Anom, njihovim ukupnim prihodima od 700 evra. Oboje rade, prihodi su im 700 evra a za osnovne troškove im treba 850 evra.
Oko svoje kuće imaju okućnicu ili imaju malu dodatnu nekretninu, čiji su prihodi 150 evra, a rashodi su 200 evra. Još sa njima u domaćinstvu su i baka i deda, Paja i Stana, čiji su prihodi 200 evra, a rashodi 250 evra. To je otprilike konsolidovani budžet.
Šta rade porodice sa ovih nedostajućih 150, 50 i 50 evra? Snalaze se kako znaju i umeju. Tako to biva u zemljama gde su javne finansije u konsolidaciji.
Država ima obaveze na koji način može da nadoknadi ovaj deficit, ima jasne propise po kojima mora da se ponaša pri donošenju i sume i procene javnih prihoda i sume i procene javnih rashoda.
To je tema zbog koje neću glasati za ministra, jer nisam čula ovo što ja želim da on čuje i da bar otvorimo dijalog, ako ništa od podataka koje ćemo podeliti ne bude tema njegovog rada.
Prva tema su poreski obveznici. Ko je sve poreski obveznik u Srbiji i sa kojim iznosima poreski obveznicima pune prihodnu stranu budžeta?
Tu postoji nekoliko grupa, a jedna je pomenuta kao pokušaj da se uvede u poreski sistem, a to su advokati, tri puta je bio ovde zakon, tri puta je zakon pao u pokušaju da se uvede porez advokatima.
Otvorimo dijalog.
Nisu advokati grupa koja ne želi da učestvuje u oporavku Srbije, ali mora da bude dijaloga sa njima, a sada ću vam reći i zašto. Zato što je advokatima povećan paušal i zato što onda advokati neće plaćati paušal, jer je paušal povećan zato što je država rešila, niste hteli porez, evo vam paušal.
Kada je Komora predložila da im se kompenzuje za one koji su po službenoj dužnosti, pa im država duguje o, ho, ho, onda je ministarstvo opet reklo – neće. Otvorite dijalog. Važna društvena grupa, poželjna društvena grupa za poreske obveznike.
Slična je jedna druga velika društvena grupa koja nije obuhvaćena porezom, a bavi se muzičkom produkcijom ili estradom.
Treća je društvena grupa koja nikada nije bila obuhvaćena porezom, a to su crkve i verske zajednice, gde imate promet gotovog novca i gde ja ne znam da ima rešenja za imovinu, za porez na imovinu.
Može se proširiti dijalogom u društvu, lista poreskih obveznika. Zašto je to povezano sa sivom ekonomijom? Zbog toga što, ukoliko ostanemo pri klasičnoj tradicionalnoj ideji, smanji samo plate, koje čine 70% od ovog konsolidovanog budžeta, to je ona mala porodica, okućnica i baba i deda i ako idete na to smanjenje poreza, smanjenje plata i penzija, smanjićete ukupnu kupovnu moć i ona će jedan deo da ode u sivu ekonomiju. Zato što imam manju platu, ja ću svom zubaru, pošto moram da idem kod zubara, privatno, jer više nije u sistemu, da platim, tako da mi on ne da fiskalni račun, a oboje ćemo da idemo na pijacu da kupujemo.
Dobra mera za to treba da bude tema dijaloga. Vrste prihoda koji idu u prihodnu stranu budžeta je potrebno demistifikovati, s obzirom da se prethodnih nekoliko meseci to pretvorilo u huškanje ljudi na ljude, u iznošenje neistinitih podataka o tome šta je javni sektor i ko daje pare za budžet, jasno objasniti građanima Srbije šta je PDV i šta su akcize, možda doći sa predlogom da se akcize uvedu na kafu, toga je bilo.
Tri vrlo bolne stvari za koje ni jedan od ministara finansija, glasala ja za njih ili protiv njih, to je Fond PIO i Fond RZO.
Svaki ministar je znao da to se zove samo Fond, nijedan ministar nije hteo da otvori dijalog o tome, da li je to fond, ili nije fond? Indirektni korisnici su budžeta po Zakonu o trezoru, kako god da hoćemo taj deo kompozicije naših javnih finansija je nešto što bi morao ministar finansija da se bavi.
Donošenje zakona o finansiranju Vojvodine, prethodi ministar je obećao, tome se nadam da će bar biti ispunjeno, reforme javnih preduzeća i ukidanje poreza na neto prihod, Predlog zakona o ukidanju poreza na neto prihod imate u Skupštini, imate i obećanje i potrebno je da to bude u proceduri.
Na kraju, ponavljam, glasaću protiv, volela bi da mi date razloge da se pokajem zbog toga, i poslednji predlog je da uvedete temu ekonomske krize i promene ekonomije u svetu 2008. godine na ovamo u javni dijalog, zato što to nije nažalost učinjeno, a ekonomska kriza će nam stvoriti jedan potpuno drugačiji sistem međunarodnih javnih finansija, nego što je bio.
Očekujući da već na izmenama i dopunama Zakona o budžetu, pa onda i na donošenju zakona o budžetu za 2015. godinu, vas podsetim na teme koje sam ponudila za dijalog. Hoću da vas podsetim da u svakom parlamentu pa tako i u ovom, možete mnogo više koristi da imate od onih koji vas napadaju i kritikuju, nego od bilo koga ko vas bezrezervno i bez ikakvih argumenata brani i hvali. Volela bih da uradite stvari, zbog kojih ja mogu da vas pohvalim. Hvala vam.

Pozivam se na kršenje člana 27, bez obzira što znam da je vaša tolerancija za to šta je izgovoreno u sali takva da podrazumevate da i poslanici vladajuće koalicije i opozicije često pređu meru koju vi lično smatrate primerenom.
Ali, samo zarad stenograma, ako smatrate da je tolerancija da jedan narodni poslanik daje dijagnozu i preporučuje besplatno lečenje drugog narodnog poslanika i da se izriču kvalifikacije o kukavičluku ili o bilo kom drugom svojstvu koja se smatra uvredom, onda bih vas zamolila da još jednom razmislite o tome da li je vaša volja da dopustite da se to zove slobodom govora i ne kršenjem poslovničkih odredaba u skladu sa onim što vi lično kao predsedavajući mislite o tome.
Ne može se dopustiti da baš sve što nekome padne napamet, mada tako najčešće govori o sebi, a ne o drugima, postane predmet političke borbe.
Mogu samo da zamolim kolege da to ne rade, a vas da primenjujete Poslovnik. Hvala vam.

Ne želim izjašnjavanje. Ostaje na svima koji su izgovorili da se sete da će to biti čitano u stenogramu. „Fama volant scripta manent“.
Zahvaljujem vama gospodine predsedavajući na prilici da podelimo naše ocene o tome koje prekršio…

Koristim vreme poslaničke grupe, sa željom da podržim amandman kolega, Marka Đurišića, prof. dr Janka Veselinovića, Biljane Hasanović-Korać, Branke Karavidić, Slobodana Homena, Aleksandra Senića, akademika Ninoslava Stojadinovića i Gorana Bogdanovića i da skrenem pažnju ministru na potrebu da još jednom razmisli o ovom amandmanu, jer se pribavljanjem informacija u skladu sa zakonom odnosi i na ozbiljne primedbe koje u izveštaju Komisije imamo o stanju u medijima, da se na potpuno nezakonit način informacije iz tužilaštva, policije, a u obliku autentičnom, prepričanom dolaze u medije, a tiču se ili istraga ili predloga za istrage.
Evropska komisija je vrlo jasno upozorila da je to nedopustivo, tako da vaše odbijanje, da se ovaj amandman prihvati sa obrazloženjem da je preciznije u Predlogu zakona, je u suprotnosti sa komentarima koje imamo od strane ljudi na koje se pozivamo kada govorimo o onome što je podrška ovom zakonu.
Sva želja da se i amandmani i odredbe predstave drugačijim nego što jesu je potpuno legitimno kada to radi većina ili predlagač zakona, ali to u ovom slučaju se vidi kolika je laž, mnogo brže nego u slučajevima Zakona o privatizaciji i Zakona o radu, Zakona o stečaju.
Ovde se vidi u sledećim danima nakon usvajanja zakona kada se u medijima, bez obzira šta je bio nosač informacija, pojave informacije tipa i vrste na koje je Evropska komisija imala ozbiljne primedbe.
I da nije, mislim da mi nemamo spora ovde u društvu, mi u Srbiji, da je nedopustivo da se na nezakonit način od strane davaoca informacija, a ja tu ne mogu da kažem za novinara puno, pošto je informacija zlato i novinarski posao je takav da novinar ne mora da pita odakle je izvor, ali da je ovo jasna poruka onima koji krše zakon ili imaju nameru da krše zakon u davanju informacija medijima.
Bar usmeno da čujemo da ćemo uraditi nešto na opaskama iz izveštaja koji se tiču nedopustivih članaka, uvodničara, kolumnista, komentatora, a tiču se informacija koje nikako ne bi smele da budu u medijima.

Član 8. ima rubrum – položaj nosilaca javnih i političkih funkcija. On glasi u predloženom tekstu: „Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.
Moj amandman je da se posle reči „funkcija“ stavi tačka i da se iz člana briše deo koji glasi: „bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.
Potpuno razumem argumentaciju koleginice Zlate Đerić, a koja se odnosi na reč „trpi“. Ono što je tumačenje, odnosno razumevanje, ovu reč „trpi“ razumem kao obavezu za nosioca javne funkcije, imenovano ili izabrano lice. Svi imaju slobodu da izreknu kritiku, ali potpuno razumem. Ovo je jedan član koji bi bio nemoguć pre 40 ili 30 godina, ali sa promenom odnosa javnosti svetla se stavljaju na sve ljude koji dobrovoljno stupaju na javne funkcije. Niko nas ne tera da budemo poslanici, ministri, ne znam za ministre, nisam bila još, pa ne znam da kažem, ali verovatno ni ministre, ni direktore, ni načelnike. Niko vas ne tera da se bavite javnim poslom. To je dobrovoljna stvar.
Ako je dobrovoljna stvar, onda moramo imati svest o tome da postoje dokumenti, da postoji jedna geneza odnosa javnosti u medijima prema ljudima na javnim funkcijama. Čak i neke presude možemo citirati iz Evropskog suda za ljudska prava, gde tog trenutka, kada vi dobrovoljno stupite u prostor javnih poslova, vi se dobrovoljno odričete dela privatnosti. Ako vas lažu, kleveću, to zovem – dužni ste to da trpite. To je proces. Mislim da ovaj član može da ima bolju formulaciju.
U svakom slučaju bih da se izostavi deo koji se odnosi na to da li se on ili ona oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja. To nikoga nije briga. Mislim da ne može da bude uneto u zakon da li polje slobode, kritike za sadržaj poslova ljudi na javnim poslovima, da li to polje slobode treba da se definiše tako da nema veze da li se on ili ona oseća lično povređenim.
Imamo drugi problem. Imamo problem što uopšte ne kritikujemo rad ljudi na javnim poslovima ili u jako, jako malom delu. Imamo problem što smo mi naučeni, kao društvo, da diskvalifikujemo ljude, a ne da diskvalifikujemo ono što ljudi rade. To mogu da ilustrujem sa delom debata ovde ili juče kada jedan potpuno neprihvatljiv vrednosni sistem može da povezuje etničko poreklo preko Albanaca i njihovo pravo da imaju udžbenike. Kada se to ne razume, jer je to šaljivo - ne mislimo to mi ozbiljno, nego platite struju, pa ćete dobiti knjige.
Znam da nema načina da se takav naš stav, naše sklonost da diskvalifikujemo ljude, a ne da razgovaramo o onome što ljudi rade… Zaista ne mislim da će to da bude u kratkom vremenskom roku smanjeno. Za to sam da svakako ostane ovaj član i da se svi oni, koji žele da stupe na javnu funkciju, imaju u vidu ovaj član, da moraju da budu predmet kritike dobrovoljno. U tom smislu, ta reč „trpi“, tu se sa koleginicom Zlatom Đerić potpuno slažem, ne stoji, ali ne možete da kažete – jedva čekamo mi na javnim poslovima da nas diskvalifikujete, kao i da se izrazi radost što će to da se dogodi. U tom smislu, razumem reč „trpi“.
Kada je u pitanju diskvalifikacija koja je definisana na drugi način, a to je povreda ugleda, kleveta, kaljanje časti i sve ostalo, toga ima. Dobro je definisano u ovom zakonu i za onoga ko je sklon takvim tekstovima, komentarima, kolumnama, izjavama, kako god i za onog ko je meta napada. Volela bih da ovo nama svima bude povod da počnemo više da razgovaramo o onome što ljudi rade, a ne o onome šta su i ko su, kako se zovu, kako izgledaju.
Još važnije, da razumemo da se ovo odnosi na sve nosioce javnih funkcija. Nema to nikakve veze i nedopustivo je da ako pripadaš opoziciji navijaš da se ovo dešava nekom iz vlasti ili si iz vlasti da navijaš da se ovo dešava nekome iz opozicije. To je dokaz da uopšte ne razumemo koliko je važno podvrći se dobrovoljno kritici javnosti za sve ono što se radi, koliko je važno komunicirati u tom polju kritike i slušati pažljivo zamerke, opaske, predloge ljudi koji nas gledaju, slušaju, ako smo ovako javno izloženi kao što jeste 250 narodnih poslanika ili ako nismo, ako smo u nekom delu izvršne vlasti ili u bilo kom delu vlasti koji je manje dostupan javnosti.
Znam da se čini da ništa posebno ne menja da li ćemo prihvatiti ovaj amandman ili ne, ali imala sam želju da iskoristim definiciju ovog člana 8. i kao poziv da možda i u pokroviteljstvu ministarstva da se otvori jedna debata. Ministarstvo to može da radi, dijalog ljudi raznih, onih koji su na javnim poslovima i raznih vrsta javnosti koje po prirodi stvari kritikuju njihov rad, a čiji se sadržaj kritike ovako ili onako završi u nekom mediju. Mislim da bi od toga imali svi koristi.

Mislim da je na dnevnom redu amandman koji su potpisali Zoran Živković i Vladimir Pavićević. Oko toga hoću da se javim.
Dakle, koristim vreme poslaničke grupe.