NEĐO JOVANOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Neđo Jovanović rođen je 05. septembra 1962. godine u Prijepolju, gde je završio osnovnu i srednju školu.

Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i položenog pravosudnog ispita radio je kao advokatski pripravnik u Užicu, gde živi od 1981. godine. Od samog početka karijere, njegov radno-pravni status vezan je isključivo za advokaturu.

Sopstvenu advokatsku kancelariju otvorio je 1995. godine.

Bavi se karate sportom 34 godine (od 1979. godine), tako da je, posle aktivnog učešća u takmičenjima i kratkog vremena trenerskog rada, već 5 godina međunarodni karate sudija sa zvanjima svetskog, evropskog i balkanskog karate sudije. Jedan je od šest osoba sa zvanjem svetskog karate sudije iz Srbije.

Narodni poslanik u Skupštni Srbije u sazivu od 2012. godine. Nakon toga, novembra 2013.godine, postaje državni sekretar u Ministarstvu pravde i državne uprave. U poslaničke klupe se vraća nakon izbora 2014.godine. Mandat narodnog poslanika potvrđen mu je i 06. oktobra 2016. godine.

Predsednik je gradskog odbora SPS-a Užica, Član Predsedništva Socijalističke partije Srbije.

Otac dve punoletne kćerke.

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanik
  • Užice
  • Prijepolje
  • 05.09.1962.
  • pravnik

Statistika

  • 0
  • 0
  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 23.05.2019.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Naravno da je, s obzirom na samu sadržinu predloga personalnih rešenja kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, logično da ćemo ovakve predloge podržati, imajući u vidu da su utemeljeni kako na zakonu, tako i na potrebama funkcionisanja pravosudnog sistema, a naročito sudova u Republici Srbiji.

Moram u startu da iskažem nešto što mi se čini jako važnim, a to je da kada su u pitanju predsednici sudova kao nosioci pravosudnih funkcija, imajući u vidu da velikom broju predsednika sudova ističe mandat pa se postavljaju ili su već postavljeni vršioci funkcija predsednika sudova, da u tom pravcu oni koji imaju zakonsko ovlašćenje da postave vršioce funkcija predsednika sudova, a nakon toga je Visoki savet sudstva koji odlučuje o izboru predsednika sudova, odnosno predlozima za predsednika, mora da bude jako, jako oprezan, veoma, veoma utemeljen, i to kako na stanovištu struke, tako i na stanovištu onoga što se zove dostojnost ili moralnost svakog kandidata koji treba da bude predložen za nosioca pravosudne funkcije.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što od predsednika sudova nesumnjivo zavisi kvalitetan rad suda. Nesumnjivo zavisi da li će biti formirana sudska veća koja odlučuju o bitnim pitanjima na pravilan način. Nesumnjivo zavisi kako će se rešavati pritužbe građana na rad sudija i samog suda. Nesumnjivo je da zavisi i da li će se predmeti ažurirati na pravilan način, da li će se priliv predmeta rešavati onako kako je to neophodno potrebno. Sve su ovo činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Zato predsednik suda mora da ima najveći stepen autoriteta, ali istovremeno i najveći stepen odgovornosti. Ta odgovornost podrazumeva da uvek iza sudije kojeg je odabrao i postavio u veće mora da stoji njegovo ime i prezime zbog čega je upravo tog sudiju postavio u veće radi odlučivanja o materiji za koju je taj sudija ovlašćen.

S druge strane, mi moramo da budemo potpuno otvoreni i iskreni. Predsednicima sudova, nažalost, nisu data ovlašćenja koja su morala da im budu data u punom kapacitetu, kako bi upravo ovo o čemu ja govorim, a to je najveći stepen pre svega autoriteta a posle toga i onoga što se zove stručni potencijal, došlo do izražaja.

Naime, mi smo opterećeni jednim velikim problemom. Nisu jedini problemi problemi o kojima su govorili moj prethodnici. U svakom slučaju, iz njih se može izvući i određeni zaključak. Daleko veći problem koji pogađa državu Srbiju kada je u pitanju pravosuđe je neujednačena sudska praksa koja stvara pravnu nesigurnost gde građani ne vide sebe, kako će ukoliko traže sudsku zaštitu tu istu sudsku zaštitu doživeti. Da li će je doživeti na način da budu zbog neujednačene sudske prakse diskriminisani ili će je doživeti tako što će reći – da, ja imam pravnu sigurnost i ova država mi je pružila pravnu sigurnost. Između ta dva tasa na vagi mi moramo imati u vidu da se onaj ko je ovlašćen za ujednačavanje sudske prakse, a to je Vrhovni kasacioni sud, mora mnogo, mnogo, mnogo više i mnogo, mnogo odgovornije odnositi prema ovom problemu nego što je to bilo do sada.

Zašto ovo govorim? Ovo govorim i zbog toga što je predsednicima sudova izuzeto iz ovlašćenja da budu istovremeno i predsednici sudske prakse. Da bi bilo jasno, sudska praksa je poslednja karika u lancu od koje zavisi da li će pravilna presuda izaći iz suda i ako veće donese odluku jedino sudska praksa takvu odluku ukoliko nije pravilna, zakonita, manjkava može da je vrati i da kaže – izvršite na neki način preispitivanje vašeg stava i vaše odluke pa je onda uradite kako treba. Zato predsednik sudske prakse mora da bude najautoritativniji, najstručniji, najodgovorniji i onaj ko ima u svakom slučaju najveći stepen kapaciteta ili potencijala, a to je predsednik suda. Zato za predsednike sudova uvek biramo najbolje. Ako ih biramo, zašto onda predsednici sudova nisu i predsednici sudske prakse?

To je jedan potpuni apsurd da neko ko u svakom slučaju, bez obzira što nikad neću reći bilo šta loše o sudijama koje odlučuju na ovaj način, da se poveri nekom ko taj posao ne može ni u kom slučaju da iznese kao svoj teret, na način koji to građani očekuju, a građani očekuju da odluka bude, pod jedan, zakonita, pod dva pravilan i pod tri, pravična, bez toga odluka suda ne može u praksi da ostvari ono što građani traže od države i od suda, dostupnost pravdi i pravnu sigurnost.

Ono što dalje, iz svega ovoga što smo i danas čuli, proizilazi, jeste poverenje u pravosuđe. Da li građani Srbije imaju poverenje u pravosuđe? Ako uzmemo u obzir uzorkovanje javnog mnjenja, raznorazne vrste anketa i svega ostalog, pravosuđe nije na nekoj velikoj lestvici, na nekoj visokoj poziciji kada je u pitanju poverenje građana, ali ne možemo da kažemo da građani nemaju poverenje u pravosuđe, jer nikad, apsolutno nikad ne smemo generalizovati problem.

Generalizacija je jako loša ne samo kad je u pitanju pravosuđe, već i zdravstvo i prosveta i sve ostalo. Nisu sve sudije, sudije koje se mogu podvesti pod sumnju u smislu njihovog rada. Velika većina sudija svoj rad obavlja odgovorno, posvećeno, zakonito i profesionalno. Oni koji to ne rade, njima nije mesto u sudu ali drage kolege narodni poslanici, to ne zavisi samo od nas, od nas možda čak i ponajmanje. To zavisi od sudija i to u najvećoj meri od sudija. Zašto ovo govorim? Zbog toga što postoji jedan veliki problem koji se zove tzv. lažna solidarnost.

Šta znači lažna solidarnost? To znači da sudija koji vidi da njegov kolega ne radi na stručan, odgovoran, posvećen i zakonit način, ćuti, ne pokreće se adekvatan postupak protiv tog sudije, a i oni postupci koji su pokrenuti, nažalost, njih je malo, a s druge strane i ti kojih je malo nisu okončani sa adekvatnom sankcijom za onog sudiju koji je svoj posao, hajde pežorativno tako da kažemo, ukaljao, koji na neki način utiče da se gubi poverenje građana u pravosuđe. Tu, takođe, predsednici sudova imaju ogromnu odgovornost, gde ne smeju ni u kom slučaju, zbog toga što se radi o kolegi, zbog toga što se radi o nekom koji je dugogodišnji sudija, da to bude parametar koji ima za posledicu tolerisanje ili toleranciju od strane predsednika suda. To je nešto što podrazumeva nulti stepen tolerancije, jer sudija ni u kom slučaju ne sme da napravi greške koje će koštati, pod jedan, građane, jer se presude i donose u ime naroda i vezuju se građane, a pod dva, na taj način se ruši ugled suda i pravosuđa u celini.

Ono što moramo istaći kada je u pitanju izbor sudija jeste činjenica da je u odnosu na neke ranije periode učinjen značajan pomak. Taj pomak podrazumeva da jesu izborni procesi kada su u pitanju sudije transparentni i da postoje kriterijumi, odnosno pravila po kojima se sudije i predsednici sudova biraju. Nažalost, neki od nedavno održanih ili sprovedenih izbornih procesa za najviše sudove u Srbije nas donekle i demantuju.

Zbog toga se postavlja ozbiljno pitanje, drage moje kolege narodi poslanici, da li mi kao narodni poslanici treba da preuzmemo jednu vrstu odgovornosti koja je jako ozbiljna i da kažemo da ovi ustavni amandmani koji nam predstoje, o kojima ćemo razmatrati, koje ćemo usvajati, na kraju krajeva, znače da mi kao skupština, odnosno zakonodavna vlast moramo biti isključeni iz celokupnog procesa za izbor sudija? Apsolutno sam protiv toga. Ja sam za to da mi kao narodni poslanici ovde ne biramo sudije. I to nije sporno. To nije sporno da treba da ih bira Visoki savet sudstva, a tužioce Državno veće tužioca. Ali, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca moraju nekome da odgovaraju. Moraju da snose odgovornost, a da ono što oni rade bude podvedeno pod nekakav nadzor. Ko će da vrši tu vrstu nadzora, neka građana. Jedino građani imaju pravo da ostvaruju puni uvid u rad svega onoga što se vezuje i za Visoki savet sudstva i za Državno veže tužilaca. A preko koga će građani da ostvaruju taj uvid ako ne preko narodnih poslanika zakonodavne vlasti? To nije pritisak na sudove. To nije uticaj na nezavisnost sudija. Naprotiv, na taj način gradimo poverenje u sudije, jer ako ostavimo da 10 ljudi odlučuje o sudbini građana Srbije, onda smo u ozbiljnom problemu.

Zašto govorim 10 ljudi? To sam rekao metaforički. Ako bi tih 10 ljudi bile samo sudije, a ne i predstavnici zakonodavne vlasti, onda bi se stvorile posledice vrlo opasne koje i danas postoje, a to su nepotizam, koji razjeda pravosuđe, a to znači da će sudija svog sina, ćerku, kuma, brata, bez obzira kakve stručne potencijale kolega imao, izabrati umesto sudije koji ima i te kako visok stručni potencijal, izuzetnu karijeru, profesionalnu, uspešnost u poslu, kvalitet sudskih odluka, ažurnost i sve ostalo šta smo onda dobili? Dobili smo nešto što će da urušava pravosuđe i da podriva temelje države. Mi to ne smemo dozvoliti. Takvi ustavni amandmani nas ne smeju da opterećuju.

Samim tim dolazimo i na drugo pitanje koje iziskuje odgovor. Svakako, ni kao advokat, ni kao narodni poslanik nikada neću komentarisati sudske odluke, naročito neću komentarisati sudske odluke koje nisu pravosnažne, neću komentarisati sudske postupke koji su u toku, neću komentarisati ni sudije koje u tim sudskim postupcima učestvuju jer to smatram neprimerenim, neću ni u kom slučaju bilo kakav komentar ni pozitivan ni negativan iznositi kada su u pitanju činjenice od kojih možda zavisi neka sudska odluka. Zato smatram da je jako važno da mi kao narodni poslanici i nosioci javnih funkcija budemo vrlo oprezni da u našem diskursu, a naročito javnom diskursu ne posegnemo za bilo čim što bi moglo da povredi prezunkciju nevinosti, pod jedan, a pod dva da na taj način se sudovi opterete stavom koji iznose nosioci javnih funkcija. To je vrlo opasno.

Ne treba se ni u kom slučaju za tim povoditi. Naravno, da to ne znači da naš stav o pravosuđu koji ja danas iznosim mora biti potpuno javan, mora biti potpuno transparentan, jer i mi kao poslanici imamo pravo da iznesemo stav o radu sudova, a samim tim i o stanju u pravosuđu u celini.

Ono što me je naročito podstaklo da ovako komentarišem jesu razne medijske spekulacije o veoma značajnim sudskim predmetima, naročito krivičnim. Tako ćete videti u medijima da je za ubistvo izvesne pevačice pronađen jedan dokaz, pa drugi, pa treći. Ko ih je pronašao? Da li je to reklo tužilaštvo? Ne. Da li je to rekao sud? Ne.

Nemam ništa protiv novinarskog istraživačkog tog dela njihovog rada. To istraživaštvo novinske neke strukture apsolutno treba da bude prisutno ali ne sme da utiče ni u kom slučaju na rad sudova i ne sme na taj način da se plasira kroz medije, jer se može na neki način čak preusmeriti javno tužilačka istraga i to bi bilo loše. Zbog toga moramo voditi računa da u političko diskursu imamo i te kakvu odgovornost za svaku izgovorenu reč kada je u pitanju pravosudni sistem što ne znači ni u kom slučaju da naša kritika, kao opravdana kritika ne treba da bude izneta u javnosti, treba i te kako. Treba i te kako biti iznesena u javnosti. Međutim, s druge strane onda očekujemo i od nosioca prvosudnih funkcija da se na isti način određuju i kada je u pitanju naš rad.

Dakle, nosioci javno pravosudnih funkcija su dužni da se u okviru struke, isključivo u okviru struke, određuju prema problemima koji se vezuju za sudove i pravosudni sistem.

Ne može se nijedan sudija pojaviti sa komentarima u dnevno političke svrhe. Onoliko koliko se od nas očekuje da poštujemo nezavisnost pravosuđa, da poštujemo nezavisnost i stručnost sudije, što ja iskreno i apsolutno činim, toliko se isto očekuje da se bilo ko, advokat, sudija, u dnevno političkim, da ih nazovem, manirima, ne pojavljuje kao neko ko će da osuđuje bilo šta što čini zakonodavna vlast. Jer mi smo u svakom slučaju od tri grane, dve grane koje su kao i ova treća nezavisni.

Ako je tako, zbog čega je bila lavina komentara drage kolege, lavina komentara na izmene i dopune Krivičnog zakonika, kada smo pre dva dana, taj isti predlog usvojili, uveli kao krivičnu sankciju doživotni zatvor i za najteža krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti, ukinuli mogućnost uslovnog otpusta.

Ja jesam za to da se vode stručne polemike i poštujem podeljenost struke u tom pravcu, poštujem različita razmišljanja, i moje kolege iz poslaničke grupe SPS neguju jedan takav manir, poštovanje suprotnosti, odnosno dijaloga kao demokratskog dijaloga, ali ukoliko, struka nameće nešto u čemu je mogla da učestvuje, mogla je da participira, mogla je da kanališe na neki način sam taj put donošenja predloga ili nacrta zakona, onda posle toga sve postaje licemerje i demagogija, jer više ne postoji mogućnost kritike za nešto što si propustio, a mogao si da učiniš, da popraviš, da dođemo do nekog cilja, koji je cilj u interesu građana i zaštite žrtava.

Ja sam uveren, drage moje kolege poslanici da smo mi uradili pravu stvar, i sa moralnog aspekta i sa aspekta zakonitosti i Ustava, da smo usvojili zakon onakav kakav treba, i to je moj lični stav, bez obzira koliko on bio suprotan stavu preostalog dela stručne javnosti.

Na kraju želim da istaknem nešto što mi se čini da u zadnje vreme mi kao narodni poslanici moramo da sagledamo na pravilan način, a to su komentari o pritiscima na sudove.

To su komentari koji se opet koriste u dnevno političke svrhe, pa se kaže da je pravosuđe direktno podređeno vladajućoj strukturi vlasti, odnosno direktno podređeno politici. Hajde da uzmemo neke primere.

Drage kolege koje se bave strukom nadam se, da ako ništa drugo me demantovati, ako pogrešim, a nadam se da neću pogrešiti, da u zadnje vreme imamo veliki broj presuda koje upravo ove dnevno političke komentare koji su čist politički marketing demantuju.

Hajde da uzmemo jedan primer, primer jednog krivičnog dela koje je veoma opasno, promet droge, odnosno narkotika, osumnjičeni Kosmajac, postojali dokazi, ili ajmo da kažemo, osnovi sumnje, čak i osnovana sumnja, sve je predato Tužilaštvu. Ishod postupka oslobađajuća presuda.

Pa, šta je više bitno reći osim ovoga i kakav komentar. Da li je politika dovela do oslobađajuće presude, da li su Vučić i Dačić doneli oslobađajuću presudu? Pa, nisu. Ko je doneo? Doneo je onaj koji je za to ovlašćen i nadležan, a to su pravosudne institucije. Pa, gde je onda tu politički pritisak na pravosuđe? Kako onda možemo da dođemo uopšte na ideju o tome da postoje neke vrste pritisaka. Pa, to nije jedini slučaj, ima ih još mnogo. Čak mogu da posumnjam da su tu bili dokazi izuzetno validni, da su bili činjenično utemeljeni.

Nažalost, građana, koji su očekivali presudu koja podrazumeva da se vinovnik uvek kazni za nedela koja je učinio, bilo je kako je bilo.

Na samom kraju, gospodine predsedavajući, ja vam zahvaljujem što ste me istolerisali za ovo prekoračenje vremena, poslanička grupa SPS će podržati ove predloge. Borićemo se za integritet pravosudnog sistema u stoj meri u kojoj se borimo za državu i sledićemo ovaj kurs koji se danas vodi, kako bi se država na zdravim nogama u daljem putu reformi i približavanju EU postigla one ciljeve koje želimo. Hvala.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 17.05.2019.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažena ministarko, uvaženi pomočniće ministra pravde, poštovane kolege narodni poslanici, ono što sigurno najviše para uši ne samo nama poslanicima već i građanima Republike Srbije jeste kada nam se imputira da prilikom donošenja izmena i dopuna Krivičnog zakonika koristimo populizam, da smo populistički nastrojeni, a da nismo nastrojeni u onom pravcu u kome to praktična primena zakona koji donosimo treba da realizuje, odnosno postigne najbolji mogući efekat. Ovde populizma nema.

Ono što je najvažnije istaći činjenica je da Republika Srbija i pravni sistem Republike Srbije ni u kom slučaju nije takav da bi se mogao smatrati represivnim kada je u pitanju krivična sankcija. Mi pravnici, a i građani treba da znaju, da krivična sankcija ima dva dejstva i preventivno u smislu individualne prevencije, generalno u smislu opšte prevencije. Represija mora da postoji. To je neka vrsta odgovora države prema učiniocu krivičnog dela.

Kakav odgovor država treba da ima prema učiniocu najmonstruznijeg krivičnog dela? Kakav odgovor država treba da ima prema onome ko se bezobzirno, bestijalno i na krajnje svirep način iživljavao nad životom i telom nemoćne osobe, deteta, vrlo male dobi, vrlo malog uzrasnog perioda, žrtve koja trpi ogromne muke? Nesagledivo velike muke.

Ovde nije u pitanju populizam, jer ako se posmatra etički da li etičnost, da li je moral da oni koji su oštećeni, a to su roditelji ubijene dece, to su oni koji su najbliži srodnici ubijenih, nemoćnih lica, to su oni koji trpe i dan danas bolove i patnje zbog svireposti izvršenog krivičnog dela. Zbog čega se ne postavimo u poziciju onih koji su upravo sada dok nas gledaju i slušaju posmatrači onoga što čeka država, što čeka društvo, a to je kakva će svrha krivične sankcije da se postigne.

Da li će se postići svrha krivične sankcije ukoliko omogućimo monstrumu, moram reći pod znacima navoda, jer ne želim ni u kom slučaju da u mom vokabularu kao narodnog poslanika provejava bilo šta uvredljivo, ali takva reč jeste primerena. Da li onda takav čovek može da bude prihvaćen od društva, može da bude prihvaćen od društvene zajednice, da li može uživati poverenje građana kada se ostvari onaj jedan jedini promil mogućnosti ostvarenja uslovnog otpusta da bude prihvaćen i bude vraćen u društvenu zajednicu? Ja sam kao građanin a ne kao pravnik uveren da ne može. Ne može iz dva jednostavna razloga.

Prvi, što nije pokazao ni gram pokajanja, što znači da ne poseduje lični etički kodeks. Podsetiću vas da ubica male Tijane Jurić prilikom izricanja presude i tokom trajanja krivičnog postupka i tokom dokaznog postupka nije ispoljio nikakvu empatiju, nikakvu emociju, pružio izvinjenje roditeljima, na bilo koji način se odredio pokajnički za ono što je uradio. O čemu onda mi treba da pričamo i šta onda struka zagovara kada je u pitanju nemogućnost izricanja uslovnog otpusta.

S druge strane, mi imamo komparativno ili uporedno zakonodavstvo drugih država, drugih zemalja, zašto ne posmatramo i sa te strane anglosaksonsko ili bilo koje drugo pravo. U Americi imate apsolutnu nemogućnost uslovnog otpusta, a da ne govorim da u više od deset zemalja Amerike ima smrtnu kaznu kao propisanu krivičnu sankciju upravo za ovakvu vrstu krivičnih dela i više stotina godina izrečene krivične sankcije kao kazne zatvora. Amerika je uzorna demokratska država. Mi smo ovde a i ministarka, uvažena ministarka je u više navrata ukazivala da zemlje EU takođe imaju u svom zakonodavstvu nemogućnost uslovnog otpusta. Hajde da uzmemo primer samo Holandije. To je članica EU. Velika Britanija bez obzira na Bregzit je bila jedna od vodećih članica EU.

Zbog čega bi Srbija bila pod hipotekom nečega što drugi nisu. Zbog čega bi Srbija imala teret koji 160.000 potpisa ne želi da vidi, 160.000 potpisa onih koji traže od nas da izmenimo Krivični zakonik. Zar treba da stavimo putaču ili da eliminišemo tih 160.00 potpisa koji bi kada bi se jedna anketa sprovela na adekvatan način bili multiplicirani broj, a ne 160.000. Uveravam vas da bu taj broj bio neuporedivo veći.

Kada bi se sada anketirali građani, uzrokovalo javno mnjenje, da se vrati smrtna kazna, da li vi uvažene kolege i građani Srbije smatrate da bi to bilo nedopustivo? Naprotiv, mislim da ne, ali upravo zbog toga što smo potpisali međunarodne ugovore i akta koja su na snazi, zbog toga što naš Ustav ne predviđa smrtnu kaznu, mi imamo moralnu obavezu i pravničku obavezu, obavezu kao narodni poslanici da kao najtežu kaznu ili krivičnu sankciju uvedemo doživotni zatvor, a za najteža krivična dela, kojih na žalost u Srbiji nije malo, i gde na žalost nisu žrtve retke, a rekao sam ko su žrtve, što naročito pogađa onda se uslovni otpust pojavljuje kao neupitna činjenica da li treba da postoji li ne. Zahvaljujem.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 14.05.2019.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, na samom startu, u ime poslaničke grupe SPS, ću izneti stav koji će biti apsolutno precizan i jasan, a to je da ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona iz oblasti pravosuđa koji vi danas predstavljate i da ćemo za isti glasati.

Ja ću, kao ovlašćeni predstavnik SPS, redom, onako kako su hronološki zakoni, odnosno predlozi zakona postavljeni, prokomentarisati svaki od ovih predloga zakona. Nadam se da ćete određene sugestije, koje ću izneti prilikom iznošenja ovih komentara, prihvatiti, pri čemu smo i u tom smislu podneli nekoliko amandmana za koje smatram da će u kvalitativnom smislu reči poboljšati sadržinu predloženih zakona.

Što se tiče Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika, uvažena ministarko, želim da podelim vaše mišljenje i da istaknem da je Ministarstvo pravde zauzelo jedan stav koji ni u kom slučaju ne treba ignorisati. Naprotiv, treba ga prihvatiti, a to je da je suština izmena ovog zakona da postoji pravna izvesnost da će biti kažnjen svaki učinilac krivičnog dela, bez obzira na krivično delo i kvalifikaciju krivičnog dela, odnosno radnju, izvršenja krivičnog dela koju bude preduzeo.

Ono što je u javnosti izazvalo veliku pažnju, pa čak i dileme, jeste jedna od, hajde da ih nazovemo, značajnijih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, a to je uvođenje, kao jedne od vrsta krivičnih sankcija, doživotnog zatvora.

Što se nas tiče, ne postoji ni jedna jedina dilema oko opravdanosti uvođenja ove kazne, odnosno normiranja u Krivični zakonik. Dakle, apsolutna opravdanost postoji, bez obzira na sve polemike koje ovde budu iznošene ili su se iznosile ili ih struka zastupa.

Ono što mi naročito uvažavamo i cenimo jeste činjenica da ste dobro prepoznali razloge zbog kojih treba uvesti ovu vrstu krivične sankcije. Jedan od ključnih razloga jeste ogromna podrška građana, 158 hiljada ili blizu 160 hiljada građana je tražilo ovu vrstu izmena i dopuna Krivičnog zakonika. To ne možemo, niti smemo ignorisati.

Mi ove zakone, ne samo ove, nego sve zakone, donosimo u interesu građana i onda je to jedan od fundamentalnih razloga zbog kojih moramo krenuti u nešto što se zove drugačija sistematizacija u odnosu na dosadašnju ili dosadašnje normiranje krivičnih dela.

Hajde da krenemo od nečeg što je elementarno, što se uči na pravnom fakultetu – šta je svrha kazne ili krivične sankcije? Jedna je prevencija ili preventivno delovanje, druga je represija.

Kada govorimo o preventivnom delovanju, onda je podelimo odmah u dva pravca, a to je specijalna prevencija ili individualna koja se odnosi na učinioca krivičnog dela i očekivanje je da zbog same kazne preveniranje podrazumeva da on neće ubuduće vršiti krivična dela, da će se u toj meri resocijalizovati i postati koristan član društvene zajednice.

Kada govorimo o govorimo o generalnoj prevenciji, hajde da tu budemo potpuno otvoreni i iskreni. Ne očekujemo mi da će se smanjiti broj izvršilaca krivičnih dela, ne očekujemo da će se smanjiti i broj krivičnih dela, naročito teških krivičnih dela, ali ono što je bitno, bitno je da stvaramo jedan drugačiji društveni ambijent, da zaprećenom kaznom delujemo na sve one koji čak i pomisle na mogućnost izvršenja krivičnog dela, da će upravo vrsta, visina krivične sankcije na njih preventivno delovati.

Moram, kao što ste i vi na samom početku vašeg izlaganja, ukazati na nešto zbog čega smatram uvođenje kazne doživotnog zatvora opravdanom kaznom, a naravno, u tom smislu, komparativno ću dati nekoliko rečenica kao osvrt na uslovni otpust.

Podsetiću na 2002. godinu kada je prvi put u Republici Srbiji izrečena kazna zatvora u trajanju od 40 godina. Kažem, prvi put, i to za jedno svirepo ubistvo, za krivično delo ubistva koje je izvršeno na bezobziran i svirep način, gde se kao žrtva pojavljuje Dušica Ilić, stara 15 godina, a gde je izvršilac krivičnog dela star 41 godinu. Dušica Ilić, kao žrtva, je bila dete, srednjoškolskog uzrasta, a bila je žrtva samo zbog toga što se našla na putu učinioca krivičnog dela prilikom vraćanja iz škole.

Nedugo zatim se čine nova krivična dela, takođe, na svirep i bezobziran način. Tako je 2007. godine na 40 godina zatvora osuđen učinilac krivičnog dela ubistva, i to smrtne posledice, nakon silovanja trogodišnjeg deteta.

Moram da podsetim, iako nije baš primereno da se komentarišu sudske odluke i kao advokat uvek izbegavam da komentarišem sudske odluke, što naravno činite i vi, što je poštovanje i uvažavanje, ali ću reći da je predsednik tadašnjeg sudskog veća Siniša Sofrenović prilikom izricanja presude rekao, da bi mala Katarina u vreme izricanja ove presude imala pet godina, ali da nažalost tih pet godina nije dočekala.

Da li ovi podaci dovoljno ukazuju na opravdanost uvođenja doživotnog zatvora? Da li ovi podaci ukazuju da za bezobzirnost i svirepost prilikom preduzimanja radnji izvršenja krivičnog dela opravdavaju nemogućnost uslovnog otpusta? Ja mislim da ćete se, drage kolege i vi koji me slušate i oni koji me ne slušaju, prihvatiti ove činjenice kao tačne.

Ne može učinilac krivičnog dela imati bilo kakvu vrstu benefita, ukoliko je učinio krivično delo na ovakav, dakle i bezobziran i svirep način. Struka koja ukazuje na to da je uslovni otpust tekovina EU u smislu primene od strane međunarodnih pravnih institucija, pa i Evropskog suda za ljudska prava nije sporna, ali ja moram i vas i građane Republike Srbije da podsetim na jednu činjenicu, da zemlje EU imaju u svom kaznenom zakonodavstvu ili krivičnom zakonodavstvu takođe kaznu doživotnog zatvora, bez uslovnog otpusta i da su to, pomenuću, Engleska, Vels, Holandija, Slovačka, Bugarska. Dakle, to su zemlje EU.

Ako te zemlje nisu dozvolile uslovni otpust za učinioce krivičnih dela, kao što su najteža krivična dela, zbog čega bi Srbija u svom krivičnom zakonodavstvu bila tolerantna prema takvim učiniocima krivičnog dela? Da li postoji jedan jedini razlog klasično-humanističke prirode, u odnosu na bilo koje druge razloge koji su iznosili oni koji ovo osporavaju? Da li je zabrana uslovnog otpusta neustavna? Ja tvrdim da nije.

Neustavno bi bilo da se bilo ko izloži bilo kakvom odlukom nadležnog organa, institucije zlostavljanju, mučenju, nehumanom postupanju. Naravno, Ustav tu vrstu zaštite i prava i sloboda svima garantuje, ali ovde se ne radi o tome, ovde se radi o nečem drugom - da neko, ko je učinio ovo krivično delo ne može više uživati poverenje ne sudova, već građana Srbije. Građani Srbije više ne mogu verovati onome ko se, najblaže rečeno, drznuo da izvrši krivično delo i to ni manje ni više nego da ubije dete, da usmrti bremenitu ženu, da izvrši krivično delo obljube zloupotrebom službenog položaja sa smrtnom posledicom.

Na koji način, bez obzira kako, da li medicinski, antropološki ili na bilo koji drugi način utvrditi da se takva osoba može resocijalizovati, da se može popraviti u toj meri i da nakon svega može postati koristan član društvene zajednice? Kako izgraditi poverenje da ista takva ličnost koja u svojoj svesti ne sadrži ono što je elementarno, a to je humanost i to je odnos prema čoveku kao čoveku, a ne prema biću kojeg treba zgaziti, uništiti ili ubiti, da će takva ličnost moći da bude koristan član društvene zajednice? Ni penološki, ni kriminološki, ni na bilo koji drugi način opravdanje za tako nešto ne postoji. Zbog toga, onaj represivni element koji sadrži krivična sankcija prema takvim ličnostima mora biti upotrebljena i on mora da postoji.

Hajdemo da uzmemo primer Makedonije. U Makedoniji trenutno imamo 40 osuđenika, kod nas, ako se ne varam, uvažena ministarko, vi me ispravite ako grešim, ima 62, 80 izvinjavam se, ja sam koristio podatak iz nekog ranijeg perioda, pa u tom pravcu mogu da pružim izvinjenje građanima zbog toga što sam izneo netačan podatak.

Postoji tačan podatak, a tačan je podatak da zemlje koje imaju u svom krivičnom zakonodavstvu predviđenu mogućnost uslovnog otpusta i za najteža krivična dela takav uslovni otpust gotovo se nikada nije desio, odnosno gotovo nikada nije dozvoljen. Nije doneta odluka da je odobren uslovni otpust.

U Makedoniji od 40 osuđenika u zatvoru Idrizovo, gde je veliki broj Albanaca, nažalost, kao izvršilaca krivičnih dela još uvek ne postoji odluka o izricanju, odnosno odobravanju uslovnog otpusta.

Kada je u pitanju kazna doživotnog zatvora, ona postoji i u Austriji, i u Finskoj, i u Francuskoj, Nemačkoj, velikom broju zemalja EU. Dakle, ni u kom slučaju mi kao država koja vodi računa prevashodno o interesima svojih građana, što je osnovni cilj i kurs Vlade Republike Srbije, nećemo ni u kom slučaju pogrešiti uvođenjem ove vrste krivične sankcije. Sve dileme koje su moje uvažene kolege iznosile su za uvažavanje i poštovanje, ali postoji ono što se činjenično ne može osporavati, a to je da u ovom slučaju humanost nije izostala.

Kazna doživotnog zatvora sa jedne strane u odnosu na kaznu zatvora od 40 godina se može smatrati daleko humanijom. Onaj koji je izdržao kaznu od 40 godina zatvora može izaći iz zatvora sa svojih 50, 60, 70 godina, može i više. Da li je takva osoba spremna da se uključi u sve tokove društvenog života i da postane koristan član društvene zajednice? Da li mi kao građani bez obzira što se nalazimo ovde u funkciji donosioca zakona ili oni koji nas gledaju i koji očekuju da donesemo adekvatne zakone može imati poverenje da se takve osobe kao resocijalizovane mogu vratiti društvu? Ne.

Postoje stanovišta, koja mi u poslaničkoj grupi SPS zagovaramo, a jedno od osnovnih je sledeće – takva osoba posle navršenja dugotrajne kazne zatvora, odnosno izdržane kazne zatvora nije spremna da se vrati kao koristan član društvene zajednice prevashodno zbog toga što je ili zbog godina nemoćan, zbog nepoverenja građana prema takvoj osobi, zbog toga što se ne može prilagoditi više normalnom životu i zbog toga je daleko i humanije i primerenije da ostane na doživotnoj kazni izdržavanja zatvora u uslovima u kojima se ta kazna izdržava.

Prema tome, mi nemamo problem oko toga da vas podržimo u predlogu kako za uvođenje krivične sankcije doživotnog zatvora, tako i za nemogućnost uslovnog otpusta za krivična dela kao najteža krivična dela, odnosno krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti.

Što se tiče pojedinih delova, ja ću vas zamoliti sada da prokomentarišemo zajedno, Krivičnog zakonika za koje smatram da bi trebalo preispitati. Radi se o recidiristima, odnosno povratnicima prilikom izvršenje krivičnog dela. U članu 55, govorim o predlogu člana, u stavu 1. predloženo je da ako učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ranije je osuđena za umišljeno krivično delo, da se takva okolnost uzima kao otežavajuća, što je izuzetno dobro rešenje, ali ako od ranije osude ili izvršene kazne nije proteklo pet godina.

Uvažena ministarko, postavlja se jedno pitanje i jedna dilema, prevashodno struke, zašto pet godina? Zašto pet godina i da li je to relativno mali vremenski period? Hajde da uzmemo pet godina i jedan dan, pet godina i 15 dana, pet godina i mesec dana. Da li vam se čini da je taj vremenski period od pet godina kratak period? Šta to znači? To znači da je Petar Petrović izvršio krivično delo sa umišljajem, prošlo je pet godina, on ponovo vrši krivično delo, ali mu se to ne uzima kao otežavajuća okolnost? Postavlja se pitanje – zašto? Zbog čega? Što se nas tiče, humanistički bi bilo da to uvek postoji kao otežavajuća okolnosti ili da barem prođe daleko duži vremenski period kada se može smatrati da se to više ne tretira kao otežavajuća okolnost zbog velikog vremenskog perioda koji je protekao u odnosu na poslednju protiv-pravnu radnu, odnosno radnju izvršenja krivičnog dela sa umišljajem kao oblikom vinosti.

To se isto odnosi i kod višestrukog povrata, i opet imamo tu granicu od pet godina za koju lično smatram, ali više sa aspekta profesionalnog pristupa ovom problemu, da je to kratak vremenski period. U svakom slučaju, mislim da bi možda mogli u ovom pravcu zakon na neki način prilagoditi da se kao otežavajuća okolnost uvek mora uzeti u obzir učiniocu krivičnog dela, prilikom izricanja naknadne odluke o izvršenju krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti, bez obzira kada je izvršio krivično delo.

Ono što je dobro, dobro je što ste uveli kao krivično delo i planiranje krivičnog dela, Advokatska komora podržava, naravno normiranje krivičnog dela, napad na advokata i ja vas tu u ime Advokatske komore pozdravljam i zahvaljujem se na jednom takvom sistematizovanju, imajući u vidu da smo u zadnje vreme imali nebrojeno slučajeva napada na advokate, nažalost i sa smrtnim posledicama. Mislim da je jedna od zadnjih bila smrtna posledica kod kolege advokata Ognjanović.

U ostalom delu zaista ne bih komentarisao izmene i dopune Krivičnog zakonika imajući u vidu da se radi o kvalitetnim predlozima kada su u pitanju odredbe ovog Predloga zakona. Kada se osvrnemo na odredbe zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku, u tom pravcu ne bih iznosio neki bitan komentar, imajući u vidu da se radi samo o usaglašavanju odredaba Zakonika o krivičnom postupku sa onim što mora biti upodobljeno kada je u pitanju primena i to praktična primena Krivičnog zakona.

Takođe, želim da pohvalim i odredbe Zakona o sprečavanju korupcije. Mislim da je dobro što se ovim zakonom preciziraju fundamentalne odredbe ovog zakona koje se odnose na sukob interesa, koje se odnose na akumulaciju funkcija i koje se odnose na sam postupak pred Agencijom za sprečavanje korupcije.

Mislim da je dobro što je jedan broj javnih funkcionera koji nesumnjivo nose status javnih funkcionera oslobođen odredaba koje su ranije bile prisutne dok je još uvek aktuelni zakon na snazi, a radi se o odbornicima skupština lokalnih samouprava, odnosno članovima gradskih i opštinskih veća koji su ranije potpadali pod odredbe, naročito kaznene odredbe ovog zakona. Sada to više neće biti slučaj što smatram dobrim rešenjem, jer se ipak ne radi o nosiocima javnih funkcija koji imaju kapacitet koji imamo konkretno mi kao narodni poslanici u ovom parlamentu.

Takođe bih pozdravio i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, naročito u onom delu koji se odnosi na nadležnost sudije za izvršenje krivičnih sankcija. Kada se radi o, hajde da nazovem alternativnom izvršenju krivičnih sankcija, a to je da se krivična sankcija izdržava u kućnim uslovima do jedne godine, u trajanju do jedne godine, bez obzira da li će to biti uz elektronsko praćenje ili ne, kao i upućivanje osuđenog na rad van sedišta kazneno popravne ustanove u kojoj se isti nalazi.

Na kraju, vratiću se samo u par sekundi gospodine Arsiću, dozvolite mi da završim, samo u jednoj rečenici da kada govorimo o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, doživotnom zatvoru i uslovnom otpustu, žao mi je što kolege iz struke ukazuju na to da nisu bile zastupljene u stručnim raspravama. Za četiri godine da neko nije želeo, hteo ili mogao da učestvuje u stručnim raspravama, to se ne može prihvatiti. Četiri godine je mnogo.

Sa druge strane, rasprave je organizovala i Fondacija „Tijane Jurić“. Zašto se bilo ko od onih kolega koji sada ovo osporavaju, nije pojavio na tim raspravama? Zašto se ignoriše ta Fondacija?

Ja se zahvaljujem na kraju i još jednom ističem, podržaćemo ove predloge i

nadam se da ćemo ih izglasati i to pretpostavljam jednoglasno, jer ovo je nešto od fundamentalnog značaja ili vitalnog značaja za državu Srbiju. Hvala.

Deseto vanredno zasedanje , 27.09.2018.

Zahvaljujem se predsednice.

Postavljam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu unutrašnjih poslova, Višem tužilaštvu i Tužilaštvu za organizovani kriminal - da li je zbog dešavanja od 5. oktobra koja su se upravo događala u ovom domu u vidu uništavanja državne imovine, pokrenut krivični postupak protiv bilo koga ko je preuzeo protiv pravne radnje u kojima se stiču obeležja krivičnih dela? Krivičnih dela koja se odnose na podrivanje državnog uređenja, krivičnih dela, falsifikovanja ili bilo kog drugog krivičnog dela. Ako jeste protiv koga je pokrenut krivični postupak, a ako nije zašto nije? Ovo pitanje se vezuje za činjenicu da je upravo 5. oktobra dato obećanje građanima Srbije da se ustrojava pravna država, pa je logično postaviti pitanje da li je ta pravna država nakon ustrojstva reagovala upravo protiv onih koji su 5. oktobra uništavali državnu imovinu?

U tom smislu, treba istaći jednu veliku zahvalnost svima onima koji su organizovali današnju manifestaciju izložbe u holu Skupštine i to slike bez reči, koja upravo ukazuje na to šta se dešavalo, kako bi građani mogli da na realan način ocene i procene događanja iz tog perioda.

Drugo pitanje postavljam direktoru JP „Elektroprivreda Srbije“. Radi se o industrijskoj zoni na teritoriji Zlatiborskog okruga, industrijska zona Braneško polje u kojoj se faktički nalazi, egzistira i posluje 15 velikih proizvodnih kapaciteta, odnosno privrednih društava i preduzeća među kojima se nalazi jedno preduzeće koje je sa svojim proizvodnim programom orjentisano isključivo na izvoz, a radi se o privrednom društvu „Divi“ koje se u okviru svoje delatnosti bavi proizvodnjom plastike.

Ovo preduzeće, zajedno sa ostalim preduzećima ima ogroman problem kroz nestabilnost snabdevanja električnom energijom, imajući u vidu da se dešava da čak mesečno 20 puta dolazi do nestanka električne energije, što izaziva ozbiljne štetne posledice po sva ova preduzeća, po sve ove privredne kapacitete i na taj način stvara probleme za sve one koji su krajnji korisnici tih preduzeća, u smislu kupaca njihovih proizvoda.

Naročito imajući u vidu činjenicu da se radi o proizvodnji koja je namenski orijentisana ka izvozu. Podsećanja radi, upravo ovo preduzeće koje sam pomenuo je stalni, redovni platiša prema „Elektroprivredi“ i plaća utrošak električne energije svakog meseca u iznosu od 140.000 evra. Ako je 140.000 evra kao mesečni iznos potrošnje za velike proizvodne kapacitete i za složene tehnološke procese nešto što podrazumeva redovnost u isplati, onda je logično da se JP EPS posveti takvim kapacitetima i omogući redovno, stabilno i neometano snabdevanje električnom energijom kako bi proizvodni pogoni funkcionisali na najoptimalniji način.

Konkretno, u ovom slučaju se dešava situacija da ceo industrijski kraj zajedno sa opštinama koje predstavljaju teritorije na kojima se nalazi navedena industrijska zona, imaju posledično takođe probleme sa snabdevanjem električne energije, a to se vezuje i za teritorija Užica, i za teritoriju Čajetine, Zlatibora itd. Prema tome, ovako složen problem može da se reši jedino akcijom EPS koja podrazumeva uspostavljanje kapaciteta, odnosno dovođenje tehnološkog procesa ili bolje reći aparature, trafo stanica i svega ostalog, što podrazumeva mogućnost da se električna energija troši na način kako je to najnormalnije, najoptimalnije i da to snabdevanje bude kontinuirano i stabilno. Hvala.

Deveto vanredno zasedanje , 19.07.2018.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Moje prvo pitanje ili bolje reći traženje informacije ili obaveštenja od Vlade Republike Srbije, odnosi se na Ministarstvo spoljnih poslova.

Odnoseći se sa velikim poštovanjem, prema svemu onome što čine ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i predsednik države Aleksandar Vučić, kroz diplomatsku borbu za, prevashodno poštovanje Briselskog sporazuma i konačno rešavanje pitanja dela teritorije Republike Srbije, Kosova, mi poslanici bi trebali da znamo sledeće činjenice.

Prvo, šta je to što je u odnosu na Briselski sporazum ispunila, pre svega preuzela, pa potom ispunila Priština, a šta je to što se vezuje za Briselski sporazum što je preduzela i ispunila Srbija?

Ovo pitanje je veoma značajno pitanje imajući u vidu da se Briselski sporazum sve manje i manje afirmiše kao jedna vrsta obligacije u pravnom smislu reči koja podrazumeva obavezivanje obe ugovorne strane, jer Briselski sporazum nije potpisan jednostrano, već je potpisan kako od Prištine tako i od Srbije.

Dobro građani Srbije znaju šta je rukovodstvo Republike Srbije, odnosno naše države do sada preduzimalo, do sada činilo i koje su sve obaveze sa naše strane dovedene do nivoa da se može smatrati da je Srbija apsolutno posvećena Briselskom sporazumu i konačnom rešavanju pitanja Kosova, naravno štiteći prevashodno naš narod, srpski narod na teritoriji Kosova i konačno rešenje kroz postizanje određenih kompromisa koji su očigledno neminovnost.

Takođe, naši građani i te kako dobro znaju da smo se u zadnje vreme upoznali sa činjenicama koliko je država povuklo priznanje državi, tzv. „državi Kosovo“, pa bi bilo dobro da od Ministarstva spoljnih poslova dobijemo informaciju da li će se takav trend, a sigurno je i da hoće, nastaviti i ubuduće? Koje su to države, imajući u vidu njihov geostrateški položaj, imajući u vidu njihovu površinu ili veličinu, imajući u vidu njihov broj stanovnika? Koje su to države koje su odustale ili povukle priznanje Kosovu i koje će to države ubuduće najverovatnije da budu, s obzirom na značaj i ulogu tih država na međunarodnom polju delovanja?

Drugo pitanje koje postavljam vezuje se za informaciju koju tražim od Ministarstva za zaštitu životne sredine ili ekologiju, da li u okviru Nacionalne strategije zaštite životne sredine postoji program koji se vezuje za različite lokalitete teritorije Republike Srbije koji su očigledno ekološki ugroženi, da li će se s obzirom na stepen ugroženosti tih lokaliteta, naravno ekološke ugroženosti, povećati broj tzv. zaštićenih dobara ili zaštićenih teritorija?

Ja ću u tom smislu se pozvati na jednu od takvih zaštićenih teritorija, to je Nacionalni park Tara na teritoriji Zlatiborskog okruga, kao i Park prirode koji se nalazi na teritoriji Mokre Gore, gde je nemerljiv doprinos u zaštiti tog lokaliteta dao naš uvaženi i veoma autoritativni predstavnik i u međunarodnoj zajednici, čovek koji je pomogao državi Srbiji, a to je Emir Kusturica.

Poslednje pitanje koje bih postavio, odnosi se na Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Verovatno će ovo pitanje biti vezano i za neka druga resorna ministarstva, a radi se o statusu javnih preduzeća regionalnog karaktera.

Naime, mi smo svedoci da imamo tzv. regionalne deponije koje još uvek nemaju svoje zakonsko utemeljenje i koje još uvek nisu sistemski rešene. Bilo bi dobro da se u tom smislu sistemski reguliše pitanje ustrojstva organizacije i statusa takvih javnih preduzeća koje osnivaju više lokalnih samouprava, odnosno opština i gradova. Ja vam se zahvaljujem.

Osmo vanredno zasedanje , 21.06.2018.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Moje pitanje podrazumeva istovremeno i zahtev za obaveštenje od strane Ministarstva finansija i odnosi se na restituciju. Ovo pitanje se postavlja zbog toga što deo stručne javnosti izražava određene dileme koje se moraju rešiti kako bi u praksi Zakon o restituciji dao puni efekat.

Radi se o tome što postojeći Zakon o restituciji definiše pravo fizičkog lica koje je ili bivši vlasnik oduzete imovine ili njegov zakonski naslednik da može u postupku restitucije povratiti tu imovinu. Podvlačim, samo zakonski naslednik.

Šta ćemo sa onima koji nisu zakonski naslednici, koji su testamentalni naslednici, a po Zakonu o nasleđivanju testamentalni naslednici su izjednačeni sa zakonskim naslednicima? Očigledno je da po odredbama ovog zakona nemaju pravo da podnesu zahtev za vraćanje imovine u odnosu na bivšeg vlasnika.

Postavlja se pitanje od strane stručne javnosti – da li je to ustavno, da li se na taj način krši zabrana diskriminacije? Ako je raniji vlasnik oduzete imovine ostavio testament i tim testamentom proglasio nekog ko nije zakonski naslednik, već sasvim treće lice, za njegovog testamentalnog naslednika, koji će naslediti njegovu imovinu, ili je taj testament možda i proglašen, ali nije realizovan, pa je to lice koje je testamentalni naslednik u očekivanju da će nakon kompletnog postupka realizacije testamenta postati vlasnik, sada obespravljen zbog toga što nema ista prava kao zakonski naslednik bivšeg vlasnika.

Šta u slučaju da je testamentom raspolagano zbog toga što su se zakonski naslednici na bilo koji način ogrešili o njihovog pravnog prethodnika, oca, majku, bilo koga, jer se nisu dostojno ponašali prema svom pravnom prethodniku, da su možda čak počinili i neku protivpravnu radnju, da su nedostojni nasleđivanja i zbog toga se testamentalni naslednik pojavljuje kao naslednik koji pretenduje na tu imovinu? Da li se i u tom slučaju krše jednaka prava zakonskog i testamentalnog naslednika?

Dalje, deo stručne javnosti, kojoj pripadam, ispoljava dilemu koja se opet vezuje za prava testamentalnih naslednika koji su čak i proglašeni testamentalnim naslednikom, ali je u međuvremenu već imovina oduzeta i zbog toga nisu mogli da se upišu kao vlasnici te imovine. Da li se i prema njima eventualno čini neka vrsta diskriminacije?

Naravno da su ovo pitanja koja se vezuju za zakonsku regulativu i pravilno tumačenje zakona. Mi u poslaničkoj grupi SPS u tom pravcu imamo razmišljanje koje može da ide u dva pravca. Jedan pravac razmišljanja je donošenje autentičnog tumačenja zakonske norme iz zakona u restituciji. Drugo pitanje je eventualno potreba da se zakon u ovom smislu dopuni ili izmeni, što takođe ima smisla.

U svakom slučaju, zakonodavac smo mi i možda bi u tom pravcu trebalo i razmisliti da se ovo pitanje zaista reši na adekvatan način, ali bih zamolio Ministarstvo finansija da u tom smislu da i odgovarajući odgovor.

Naravno da treba pohvaliti u svakom slučaju Agenciju za restituciju koja je dala ogroman doprinos kada su u pitanju rešavanja delikatnih restitucija. Tako je uspešno vraćena imovina kraljevskoj dinastiji Karađorđević, imovina u Novom Sadu, Vojvodini itd, itd. Agencija za restituciju tu uvažava svaku podršku i mi izražavamo zadovoljstvo zbog jednog takvog uspešnog rada, ali želimo da i kroz ovo pitanje doprinesemo da taj rad bude još efikasniji.

Na kraju bih, uz ovo pitanje, zamolio, imajući u vidu da sam pre, otprilike, ne znam tačno, nedavno, postavio poslaničko pitanje i Ministarstvu zdravlja na koje nisam dobio odgovor, vezano za transfuziju, da mi se odgovori. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 20.10.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 54638.00 RSD 06.10.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 27320.00 RSD 06.10.2016 -
Poslednji put ažurirano: 20.09.2016, 10:23