Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Neđo Jovanović

Neđo Jovanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Zahvaljujem se, predsednice.

Imajući u vidu da sam u načelnoj raspravi istakao određene probleme u praktičnoj primeni zakona, sada želim ponovo da ih afirmišem ili reafirmišem.

S obzirom da je određena nedorečenost u normama zakona, odnosno proizvoljnost kada je u pitanju bilo normiranje nekih suštinskih odredaba Zakona o oružju i municiji, to je u praktičnom smislu imalo za posledicu da ovlašćena službena lica MUP-a postupaju nekada i na štetu građana Republike Srbije, odnosno na štetu građana Republike Srbije se čak oduzima oružje i tamo gde nama protivpravnog delovanja, nema protivpravnog ponašanja.

Znači, ni u kom slučaju Poslanička grupa SPS nije stala na stanovište da je zakon loš. Ne, naprotiv, zakon ima i te kako dobrih i kvalitativnih rešenja, ali ono što je loše, loše je što su neprecizne norme koje se odnose na postupanje odgovarajućih organa MUP-a kada je u pitanju oduzimanje oružja. Tu se pojavljuje voluntarizam, tu se pojavljuje maltene, da kažem više od onoga što podrazumeva diskreciono pravo ovlašćenih službenih lica. Onda se građani pojavljuju maltene, u pežorativnom smislu reči, kao žrtve jedne procedure koja je pod 1) nejasna, pod 2) konfuzna, pod 3) nedorečena, pa se postavlja pitanje kako nadoknaditi štetu, i materijalnu i nematerijalnu, svima onima kojima je oružje oduzeto?

Prema tome, ono što nije obuhvat Predloga zakona o kome danas raspravljamo treba da bude i te kako razlog budućem predlagaču, opet MUP-u, kako bi ove probleme koji se u praksi pojavljuju rešio ili novim zakonom ili izmenama i dopunama zakona. Hvala.
Zahvaljujem se, predsednice.

Poštovani građani Srbije, poštovani narodni poslanici, međunarodni položaj Srbije nesumnjivo iz dana u dan jača. Diplomatska aktivnost i diplomatski potencijal koji Srbija iskazuje daje nemerljive rezultate. Pre svega, zahvaljujući aktivnosti predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, Srbija je doživela još jedan u nizu epiloga međunarodnog priznanja i uvažavanja međunarodnog položaja. Konkretno, Sijera Leone kao država Južne Afrike je povukla priznanje Kosova, što nesumnjivo potvrđuje da je Srbija postigla nemerljiv uspeh, jer više Kosovo ni u kom slučaju nema čak ni približno polovičnu većinu kada su u pitanju Ujedinjene nacije i članstvo zemalja u UN.

Zbog toga, poslanička grupa SPS prevashodno pozdravlja povlačenje priznanja tzv. nezavisnog Kosova i od Sijera Leonea i daje još jednom bezrezervnu podršku prevashodno onima koji su dali i uložili najviše truda i energije da bi se diplomatski potencijal doveo na ovaj nivo na kome je sada, a to su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.

Zarad javnosti, postavlja se pitanje da li se može staviti znak jednakosti između taksi koje su nezakonito i neprimereno uvele privremene institucije iz Prištine, i to od 100% na proizvode iz Republike Srbije i države Bosne, odnosno Federacije Bosne i Hercegovine u odnosu na diplomatsku aktivnost Srbije, kada se radi o povlačenju priznanja nezavisnosti Kosova?

Naravno da tu jednakost prevashodno iz čisto političko-propagandnih razloga afirmišu predstavnici privremenih institucija sa Kosova. Međutim, takav znak jednakosti ni u kom slučaju ne može da se postavi, jer je povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova imperativ Srbije, zbog toga što Srbija na ovaj način dokazuje i pokazuje da u međunarodno-pravnom smislu reči više niko Srbiji ne može nametati stavove, više niko Srbiji ne može na bilo koji način stavljati do znanja šta treba i kako treba da radi, zbog toga što Srbija ima svoj kurs, svoju politiku, a ta politika podrazumeva prevashodno zaštitu suvereniteta Republike Srbije, kao i zaštitu nacionalnih interesa Srba na teritoriji Kosova.

Postavlja se pitanje koliku štetu ovakvoj međunarodnoj aktivnosti Republike Srbije nanose oni koji pokušavaju da devalviraju ovakve rezultate diplomatije koju Srbija vodi, a to su mnogobrojni i razni opozicioni, da ih nazovemo lideri, takozvanih opozicionih stranaka koji upravo ovde u skupštinskom holu, ako ništa drugo, prepričavaju ono što komentarišu zvaničnici iz Prištine, iz privremenih institucija Kosova i na taj način, ako ništa drugo, u svakom slučaju devalviraju sve rezultate i kompletan diplomatski napredak koji je učinila Srbija.

Postavlja se pitanje koliku štetu na taj način nanose Srbiji, koliku štetu nanose međunarodnom ugledu Srbije i da li je sve ovo što je kao tolerantno ispoljeno prema njima zaista dovoljno da se konačno upravo oni dozovu pameti i da postanu ne kvazi patriote nego istinske patriote i borci za svoju državu, što do sada nisu iskazali.

Iz ovih skupštinskih redova ih pozivamo da, umesto populističke priče, umesto afera kojima su skloni, spletkarenja i svega drugog, zaista podrže ono što svako ko ovoj Srbiji i građanima Srbije želi dobro podržava, a to je i dalje jačanje međunarodnog ugleda Srbije, i dalja snažna diplomatska aktivnost, sve do momenta dok privremene institucije Kosova konačno ne prihvate dijalog kao jedino rešenje pitanja Kosova i Metohije. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poslanička grupa SPS će podržati Predlog zakona naših uvaženih kolega, imajući u vidu da se tim zakonom konačno reguliše jedno sporno pitanje koje bi moglo da ima čak i teže posledice ukoliko se ovaj zakon sada ne bi doneo i ukoliko u praksi ne bi proizveo ono što od njega očekuje ogroman broj građana Republike Srbije.

Konkretno, radi se o vlasnicima oružja. Njih je negde oko 650.000 u Srbiji koji poseduju otprilike negde oko 950.000 komada cevi, što dugih, što kratkih. Dakle, u interesu, ne samo njih, već i svih građana Republike Srbije jeste da se jedan zakon, koji u praktičnom smislu reči treba da proizvede puni efekat, a to sada nije moguće, upravo Predlogom zakona koji su naše uvažene kolege predložile i našom podrškom, što u svakom slučaju za SPS nije sporno, može proizvesti baš tu posledicu, a to je da u praktičnom smislu reči omogućimo onim građanima Republike Srbije koji su vlasnici oružja da svoju dokumentaciju usklade sa odredbama ovog zakona.

Zbog toga ću najpre krenuti od terminologije, za koju smatram da nije adekvatna u zakonu, ne predlogu zakona o kome raspravljamo, već o zakonu na koji je inače intervencija učinjena od strane naših uvaženih kolega koji su predložili izmene i dopune ovog zakona. Radi se o terminologiji koja bi u nekom budućem periodu u nekim drugim intervencijama u zakonu, bilo donošenjem izmena i dopuna postojećeg zakona ili potpuno novog zakona, bila daleko bolja nego što je postojeća.

Konkretno, sporan je termin preregistracije. Taj termin u svakom slučaju nije adekvatan. Zašto? Zbog toga što ovaj zakona obuhvata građane, odnosno vlasnike oružja koji su već jednom registrovali svoje oružje. Ako su ih registrovali i uredno se evidentiraju kao vlasnici kod odgovarajućih službi MUP-a koji vode javne evidencije i javne upisnike, onda se kao logično postavlja pitanje zbog čega bi se to oružje koje je uredno, legitimno i legalno registrovano moralo ponovo registrovati, ukoliko je plaćena taksa, izvršena ili izmirene sve obaveze? Sve te obaveze su bile na teret vlasnika oružja. Zašto onda nova registracija i zašto novi namet i zašto novi teret troškova vlasnicima oružja? Zbog toga u konkretnom slučaju treba koristiti drugi termin, a taj termin je jedino moguće koristiti kao pravilan - zamena dokumentacije oružju, odnosno oružanih listova, ili bolje reći usklađivanje dokumentacije kada je u pitanju obaveza vlasnika oružja onako kako je to propisano zakonom.

Naravno da se u ovoj situaciji mora voditi računa o onom tzv. finansijskom aspektu ili teretu troškova koji će građani podneti primenom ovog zakona. U tom smislu SPS snažno podržava ne samo ovde predlagača, već i zakonodavca koji je umanjio troškove kada su u pitanju odgovarajuće takse, ja ću opet reći ne za preregistraciju nego za usklađivanje. Recimo, za lovački karabin, pištolj, revolver, najpre je taksa bila 5.300 dinara, a sada je smanjena na 2.800 dinara, za neolučene cevi, lovačke puške i sačmare prvo je bila 2.800, a sada je smanjena na 1.330 dinara.

Međutim, pored ovih taksi postoje i neke druge dažbine koje terete građane, a koje nisu male. Konkretno, radi se o uverenjima o položenom ispitu za rukovanje oružjem, a poznato je da ta uverenja izdaju lovačka udruženja ili lovačka društva koja su ovlašćena da sprovedu istovremeno i trening, odnosno edukaciju za sve vlasnike oružja, naročito potencijalne. Ti iznosi su od 6.000 do 9.000 dinara, a za čuvanje oružja u posebnim sanducima ili ostavama gde je to zakonom propisano, takva, hajde da je nazovemo slobodno privilegija vlasnika oružja košta 6.000 do 15.000 dinara.

Dakle, radi se o troškovima koji nisu mali, pa je onda, ponovo ću se vratiti na termin preregistracija kao apsolutno neadekvatan, jedan poseban namet vlasnicima oružja koji treba racionalizovati još više i u budućim zakonskim predlozima težiti ka tome da se vlasnici oružja što više relaksiraju kada su u pitanju njihove obaveze prema državi u pogledu svega onoga što podrazumeva usklađivanje sa zakonom, a vezuje se za upis vlasnika oružja i samog oružja u javne evidencije.

Ono što posebno zavređuje pažnju jeste nedorečenost i nepreciznost postojećeg zakona. Zbog čega ovog govorim? Zbog toga što se upravo zbog normiranja, koje se ne može prihvatiti kao pravno pravilno i ispravno, dolazi u situaciju da se od strane ovlašćenih službenih lica MUP-a kroz odgovarajuća diskreciona prava ili ovlašćenja, možemo slobodno reći i voluntarizam, ugrožavaju ili ograničavaju stečena prava građana Republike Srbije kada je u pitanju oružje. Zašto stečena prava? Zbog toga što se radi o građanima koji su potpuno regularno, potpuno legalno stekli oružje i upisali sebe kao vlasnike, a samim tim evidentirali oružje nad kojem jesu vlasnici kod odgovarajućih službi, odnosno nadležnih službi MUP-a.

Međutim, zbog određenih nedorečenosti i nepreciznosti u samom zakonu, a naročito proizvoljnog tumačenja, čak i tamo gde ne postoji bilo kakvo protivpravno delovanje, čak i gde ne postoji ogrešenje o zakon, čak tamo gde ne postoji bilo šta što građanin kao vlasnik oružja preduzima na bilo čiju štetu, a ne preduzima, oružje se oduzima. Tu se pojavljuju okolnosti koje nisu ni malo prijatne kako za vlasnike oružja, tako i za eventualno njihove sledbenike. Jer, da podsetim, ovde se ne radi samo o vlasnicima oružja, ovde se radi i o onima koji su dobili trofejno oružje, koji su nasledili oružje. Ovde se radi i o odgovarajućim streljačkim sportskim organizacijama koje se streljaštvom bave kao sportom, a koriste oružje kao sredstvo kojim se sport upražnjava.

Prema tome, mislim da je neophodno potrebno da se zakon ovakav kakav jeste po kvalitetu unapredi. Ukoliko ostane ovakav zakon, u toj situaciji ćemo imati mnogo više problema nego sada, jer je ogroman broj oduzetog oružja, a postavlja se pitanje pravnog osnova oduzimanja tog oružja, imajući u vidu da pravni osnov u velikom broju slučajeva ne postoji, odnosno da je taj i taj pravni osnov iskonstruisan, pa se čak oružje oduzima od građana i u slučaju kada građani apsolutno ništa nisu, da tako kažemo, da ne banalizujem, ništa nisu zgrešili.

Postavlja se pitanje - na osnovu čega, na osnovu kog propisa, na osnovu kog pravnog pravila je ovlašćeno službeno lice Ministarstva unutrašnjih poslova nekom oduzelo oružje?

Nije sporno da se oružje oduzima tamo gde je to osnovano, u slučaju povrede javnog reda i mira, kršenje odredaba Zakona o javnom redu i miru i drugih imperativnih propisa. Ali, tamo gde nema apsolutno nikakvih povreda zakona ili bilo kojih drugih pripisa imperativne prirode, zbog čega se oružje oduzima i stavlja se negde, na nekakvu vrstu drugačijeg uređenja, a stečena prava vlasnika oružja ostaju značajno uskraćena, da ne kažem duboko ugrožena?

Na taj način se čak povređuje i član 6. Konvencije o zaštiti ljudskih prava, a ukoliko bi se ovo pitanje pojavilo pred Ustavnim sudom, više kao pravnik sam siguran da bi ovo bilo neustavno.

Zbog toga apelujem na predlagača da u ovom delu Zakon o oružju i municiji unapredi, odnosno da se precizira mogućnost, pravo i obaveza oduzimanja oružja od njihovih vlasnika, način oduzimanja i naravno, pravni osnov istog.

U tom pravcu, budućim izmenama i dopunama neophodno je potrebno sprovesti jednu vrstu procedure, jednu vrstu postupka edukacije ovlašćenih službenih lica pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, koji sa jedne strane moraju da budu i te kako dobro upoznati sa zakonskom regulativom, za koju kažem da mora da bude unapređena, a sa druge strane, moraju biti i usko specijalizovani kako bi ovaj zakon u praktičnoj primeni dao puni efekat.

Mislim da sve ovo što sam rekao ima i uporište u stanovištu građana, jer veliki broj građana Republike Srbije je jako nezadovoljan postupanjem od strane odgovarajućih službi ili bolje reći ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova i to nezadovoljstvo se može smatrati za ovakve situacije potpuno opravdano.

Zbog toga i jeste, još jednom ponavljam, apel na predlagača, a jedini predlagač ovde bi bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao resorno ministarstvo, da u nekom budućem, a nadam se što skorijem periodu, verovatno u budućem sazivu Skupštine Republike Srbije, pristupi izmenama i dopunama postojećeg zakona, jer osim u ovom delu, postojeći zakon ne bi trebalo da trpi neke druge kritike.

Što se tiče razloga zbog kojih poslanička grupa SPS bezrezervno podržava predlog naših uvaženih kolega, ja moram da istaknem sledeće.

Prvo, ovde se radi o velikom broju građana Republike Srbije koji su obuhvaćeni ovim zakonom. To je 400 hiljada građana Republike Srbije. Ko su oni koji podilaze pod obuhvat ovog zakona? Ja moram da istaknem one za koje smatram da su po mom dubokom ličnom ubeđenju, a to dele i moje kolege poslanici iz poslaničke grupe SPS, oni koje najviše i dotiče ovaj zakon, to su lovačka udruženja, odnosno lovci. Iako je, što se tiče broja, dakle, kvantitativno oni ne predstavljaju neku veliku kategoriju u odnosu na građane koji u vlasništvu imaju oružje radi lične bezbednosti, uglavnom su to revolveri i pištolji, ali se radi o onoj kategoriji stanovništva, dakle, lovcima koji su kada je u pitanju primena ovog zakona, najrevnosniji, a istovremeno su uključeni na neki način i u ovu zakonsku regulativu.

Zašto kažem najrevnosniji? Pa, zbog toga što se u najvećoj meri podvrgavaju odredbama ovog zakona bez bilo kakvog ili uslovljavanja ili bilo čega što podrazumeva kritiku, osim nas građana koji njih predstavljamo, odnosno nas narodnih poslanika koji njih predstavljamo kao građane, ali istovremeno, lica koja daju veliki doprinos u svim, pre svega, humanitarnim aktivnostima u Republici Srbiji.

Lovačka udruženja su poznata po tome da su priskakala građanima u pomoć i u vanrednim situacijama i to ne mali broj. Podsećam da je nedavno jedna situacija, koja je bila izuzetno teška, izazivala ogromnu pažnju građana Republike Srbije, gde je mobilisano mnogo, mnogo ljudi, ogroman broj stanovništva, kada je nestala devojčica zbog jednog gnusnog zlodela od pedofila, u okolini Niša, Svrljiga itd. To se nedavno desilo, gde su lovci bili najangažovaniji u potrazi za nestalom devojčicom.

Dakle, oni u svakom slučaju očekuju da se zakonska regulativa prilagodi onome što podrazumeva najracionalnije, ali istovremeno i najefikasnije norme, odnosno one odredbe zakona koje će praktično biti primenjene na najbolji mogući način u interesu građana, pa i lovaca, odnosno lovačkih udruženja.

Naravno, tu si i građani koji se, kako sam rekao, bave sportskim streljaštvom, tu su i oni koji oružje poseduju isključivo iz razloga lične bezbednosti. U ruralnim područjima radi se o građanima Republike Srbije koji i zbog zaštite svoje imovine i zbog zaštite lične bezbednosti poseduju oružje. Poznato je da su brojni krajevi Republike Srbije koji su uglavnom ruralnog karaktera opterećeni činjenicom da mnogo divljih životinja, poput šakala, vukova, medveda itd, napadaju domaće životinje, uništavaju torove, stada itd, i onda je logično da veliki broj građana Republike Srbije, odnosno našeg stanovništva bude opskrbljeno oružjem kako bi zaštitili svoju imovinu, što je njihovo legitimno pravo.

U svakom slučaju, ponoviću, radi se o licima koja očekuju od nas kao narodnih poslanika da im pružimo apsolutnu pravnu sigurnost i zaštitu.

E, sad, ono što je suštinsko kada je u pitanju Predlog zakona o kome vodimo raspravu, koji je podnet od strane naših uvaženih kolega, ja moram da istaknem podršku iz dva, po meni, nesporna i nesumnjiva razloga. Prvi je veoma kratak rok za usklađivanje dokaza o vlasništvu, odnosno oružanih listova sa odredbama zakona. Imajući u vidu ogroman broj vlasnika oružja, kako sam to napomenuo i veoma kratke rokove, očigledno je da nije dobro procenjeno koji je to rok potreban da bi se sve ovo što mi sada radimo, normiramo i donosimo zakon, primenilo, odnosno kako bi se uskladila dokumentacija koju vlasnici oružja poseduju, naravno, uskladila sa zakonom. Zbog toga je taj rok potrebno produžiti.

Moje lično mišljenje je da produženje roka, dodatnog roka od dve godine, jeste dobro, ali s druge strane, ne smemo ni tim dugim rokom da dozvolimo nešto što ne bi trebalo dozvoliti, a to je da se građani Republike Srbije oglušuju o svoje obaveze.

Konkretno, smatram da mnogi jesu imali mogućnost da izvrše usklađivanje, a to nisu učinili. Za takve možda bi bilo dobro da se amandmanom i ovaj predlog zakona poboljša tako što bi se od strane MUP donelo odgovarajuće rešenje kojim bi se konkretnom pojedincu, konkretnom licu dao nalog da u propisanom roku, koji može da traje, hajde da uzmemo za primer tri ili šest meseci, izvrši sve što je potrebno kako bi izvršio usklađivanje, ne preregistraciju, nego usklađivanje. Izbegavam ovaj termin preregistracija, zbog toga što mi se čini krajnje neadekvatan.

Za tih šest meseci, po nalogu koji dobija rešenjem, svaki građanin, svako od nas koji raspolaže oružjem bi bio dužan da postupi po tom nalogu pod pretnjom odgovarajućeg sankcionisanja. Onda bi na neki način u praktičnom smislu reči doveli do dve posledice koje su jako važne, a to je, prvo, pravna sigurnost građana Republike Srbije, a drugo, što bi faktički sve bezbednosne rizike ili barem većinu bezbednosnih rizika otklonili, jer bi ogroman broj ili ogroman procenat onog oružja koje se još uvek ne uvodi u sve registre, odnosno gde to sve nije usklađeno kako treba, odnosno u skladu sa zakonom, to sada bilo izvršeno.

Naravno, ovo je samo dobronamerna sugestija ili za predlagača, kao resorno ministarstvom ili za bilo koga ko po zakonu ima pravo, odnosno ima legitimaciju da bude predlagač zakona, a to može da bude i svaki poslanik, odnosno bilo ko od nas.

Mislim da je logično i sa drugog aspekta što vršimo produžavanje roka, jer bi u protivnom Ministarstvo unutrašnjih poslova, ako ne bi ovaj rok produžili, bilo obavezno da podnese čak 400 hiljada prijava, i to krivičnih prijava, zbog osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo nedozvoljeno držanje oružja.

Prema tome, kako bi se izbegla jedna takva, po meni, potpuno apsurdna situacija, naročito prema onim građanima koji su krajnje legitimno stekli svoja prava na oružju, da trpe određene posledice koje se vezuju za procesuiranja, podizanja optužnih predloga ili optužnica, osuđujućih sudskih odluka i tako dalje.

Prema tome, SPS još jednom podržava naše uvažene kolege i njihov predlog, jer je suština da omogućimo svima onima koji potpadaju pod ovaj zakon da usklade svoje oružane listove sa odredbama zakona i još jednom stoji apel na predlagaču da konačno precizira i pravilno normira sve odredbe zakona o kojem vodimo raspravu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da smo na Odboru za pravosuđe, kao i Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, ocenili amandmane i to odborske amandmane kao jako korisne, a samim tim i kvalitativno poboljšavaju zakon o kome raspravljamo, nesumnjivo je da konačno dobijamo jedan tekst predloga zakona koji će u punom kapacitetu zadovoljiti sve interese, prevashodno interese onih na koje se odnosi.

Dakle, sve intervencije koje su činili do sada roditelji, sve intervencije koje su išle u pravcu da se izvrše određene korekcije kako bi se što više približio zakon potrebama roditelja koji bukvalno istražuju sve ono što se vezuje za, kako da kažemo, nestale bebe sa jedne strane, a sa druge strane, za ispitivanje okolnosti koje su uticale da se ti nemili događaji dese, sada imamo sadržane u amandmanima o kojima i raspravljamo i koje sam siguran da treba usvojiti.

Ono što je jako važno istaći da današnje kritike koje su iznete, čak i ove amandmane i predloženi tekst zakona, svakako nemaju utemeljenje više su populističkog karaktera i imaju samo za cilj jednu vrstu političkog marketinga, što je legitimno pravo. Mi socijalisti i ja protiv toga apsolutno nemamo ništa.

Naravno, s druge strane, ono što je jako važno za građane Republike Srbije, jeste činjenica da sada imamo jedan kompletan, ali bukvalno sveobuhvatan, normiran i to jako dobro normiran Predlog zakona, gde se daje legitimacija za pokretanje postupka i onima koji tu legitimaciju do sada nisu imali, a to su lica koja sumnjaju u svoje poreklo.

Dakle, do sada u predlogu zakona tu legitimaciju predlagača nije predlagač normirao. Sada je predlagač to prihvatio, što je jako dobro. Zaštitnik građana, takođe, ima istu legitimaciju, legitimaciju predlagača pokretanja postupka. Lično smatram, s obzirom na nadležnosti i Zaštitnika građana, da i u tom pravcu treba podržati ovaj predlog zakona.

Što se tiče novih činjenica i novih okolnosti koje treba da budu razlog za pokretanje postupka, nakon pravnosnažnog rešenja kojim je konstatovano da ne može da se utvrdi status nestalog deteta, mislim da je to već bilo normirano i definisano drugim zakonima. Konkretno, Zakon o parničnom postupku, pravnici to znaju, poznaju jedan pravni institut, zove se „beneficium novorum“ odnosno nove činjenice i nove okolnosti, koje ukoliko se pojave predstavljaju i razlog i uslov da se ponovo pokrene postupak, odnosno da se sve ono što nije moglo da se utvrdi ispita u prethodnom postupku sada učini, što je jako dobro.

Međutim, ono što bi možda pravnički trebalo da se okarakteriše i kao suvišno, to je već bilo i sadržano u drugim zakonima, Zakonu o parničnom postupku, jer Zakon o parničnom postupku koji je komplementaran sa ovim zakonom kada je u pitanju procedura.

Međutim nije ni u kom slučaju toliko bitno da bi opterećivalo i ovaj predlog zakona. Lično mislim da može takva norma da se prihvati iako je Zakon o parničnom postupku već tu situaciju obradio.

Na kraju, kada su u pitanju obaveze sudova, da dostavljaju podatke komisiji koja će moći da bude formirana na osnovu Predloga zakona o kome danas raspravljamo, mislim da tu treba biti oprezan i u nekim kasnijim, eventualno, okolnostima koje se dese prilikom praktične primene ovog zakona, da se vodi računa o tome da se ovo ni u kom slučaju ne reflektuje na sudove, kao neka vrsta pritiska na sud, jer sudovi generalno nisu ni u kakvoj obavezi da bilo kome pružaju bilo kakve podatke, osim onoga što je definisano odredbama Zakona o zaštiti podataka ili pristupu podataka, o čemu odlučuje poverenik.

Tako da, u ovom delu kada je u pitanju odnos komisije prema pravosuđu moramo imati u vidu da kvalifikacija obaveza sudova, jer tako piše, nije dobra kvalifikacija i da bi je kasnije trebalo drugačije tumačiti ili na neki način, čak i menjati u nekom budućem periodu, jer sudovi takvu obavezu nemaju niti po Ustavu smeju tako nešto da rade.

Prema tome, mislim da bi trebalo daleko obazrivije pristupiti ovom odnosu pravosuđa prema budućoj komisiji koja će biti svakako sastavljena iz različitih struktura civilnog sektora roditelja i mnogih drugih koji ovu komisiju mogu da sačinjavaju, naravno, po strukturi, ali odnos komisije i suda ne može biti supremacija nad sudom.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem se.

Naravno da niko ne može biti aboliran od bilo kakve odgovornosti, pa ni oni koji su prikrivali krivično delo, jer prikrivanje krivičnog dela nije ništa drugo nego krivično delo.

Nama zakasnela pamet ne treba. Mi smo barem zajedno u koaliciji sa stožernom i najvećom strankom, Srpskom naprednom strankom pokrenuli ovo pitanje koje drugi nisu pokrenuli.

Postavlja se pitanje zašto kritičari koji to danas kritikuju nisu kritikovali onda kada je to trebalo. Zbog čega tada nisu ukazivali, kao što sada ukazuju gde su te greške, gde su ti propusti? Zbog čega se tada nisu pojavili sa javnim mnjenjem sa bilo kim drugim da dignu glas i da kažu – da, postoje problemi i to ozbiljni problemi sa ozbiljnim krivičnim delima, izuzetno teškim krivičnim kvalifikacijama, pa da se tada pojave kao neko ko će da bude glas razuma. Malo je kasno sada za to, jer je to čisto populistička priča.

Ono što je jako važno, šlagvort je dao uvaženi kolega Laketić. Činjenica je da je demagogija pozivati se na hitnost postupka. Činjenica je da je demagogija reći sada koliko to treba brzo da se uradi, brzo posle 30, 40 ili više godina. Šta to znači brzo posle toliko decenija? Šta to znači brzo ako je neko ko je prikrio krivično delo ostao apsolutno van domašaja bilo kakvog procesuiranja, a samim tim daleko od osuđivanja, odnosno oglašavanja krivim i osude na odgovarajuću kaznu? Zbog čega se te činjenice ne istaknu na način kako treba, a to znači da se demistifikuje bukvalno ono sve što je prethodilo.

Ono što mi se čini da je najvažnije, nisam siguran kada govorimo o krivičnim postupcima nakon primene zakona, ovaj zakon se ne dotiče ni krivičnog gonjenja, niti se dotiče osuđivanja. Za to su primenljivi drugi zakoni, Zakonik o krivičnom postupku, Krivični zakonik i tako dalje. Ovaj zakon to ne normira, ne reguliše, ali ovaj zakon otvara prostor da se utvrde činjenice od kojih zavisi šta se sve uradilo i ko je uradio i na koji način. Da li će to biti zastarelo? Možda. Verovatno hoće, ali će postojati jedna moralna osuda društva, jedna moralna osuda društvene zajednice za sve one koji budu identifikovani kao vinovnici najgorih zlodela ili nedela i to je ono što treba da bude poruka građanima Republike Srbije.

Ako postoji bilo kakva pravna mogućnost, bilo kakvo pravno uporište za vođenje krivičnih postupaka, za procesuiranje, za isticanje bilo čega što može dovesti do naredbe o sprovođenju javnotužilačke istrage, glavnog pretresa, presude, ja bih bio srećan i siguran sam da tu sreću delim sa svima vama ovde u redovima naših poslaničkih grupa, našim klupama.

Da li će do toga doći? Ne znam, pravnički nisam siguran, ali sam siguran da će se na ovaj način doći do istine, a ta istina, kada se obelodani, sigurno je da će izazvati prave reakcije društvene zajednice prema svim onima koji su učinili zverstva prema bebama. Hvala.
Zahvaljujem, se predsedavajuća.

Pa, dobro je da kolega koji kritikuje SPS predstavlja stanku koja nizašta ne odgovara, apsolutno nizašta ne odgovara i ne snosi odgovornost za bilo šta. To je sjajno. Sjajno je iz dva razloga. Prvi razlog, nije ni mogla zato što nije učestvovala u vlasti, nije ni bila parlamentarna stranka, pa se ušuškala u opoziciono delovanje koje je, po meni, bilo poprilično lagodno. Hajde da kritikujemo, hajde da iznosimo raznorazne populističke i demagoške stavove, ko je kriv, ko je odgovoran, mi nismo. Nema problema, ali ćemo zato salve kritika i najviše neosnovanih izneti na one koji te kritike argumentovano i činjenično ne treba ni u kom slučaju ni da trpe, niti se te kritike mogu na njih odnositi.

Socijalistička partija Srbije, hvala Bogu, jeste u vlasti onoliko koliko jeste. Parlamentarna je stranka od svog postojanja, državotvorna stranka, utkala je sebe u sve vidove državnog organizovanja i to je nešto što je za ponos SPS i njenim članovima, pa i građanima Republike Srbije.

Što se tiče teme o kojoj raspravljamo, da ne odlazimo od teme, jer uvek od kolege koji kritikuje čujemo nešto što je 1% vezano za temu, a 99% van teme razgovora. Da bi se vratili na temu, želim samo da istaknem još jednom jednu činjenicu koju niko neće dovesti u sumnju, a to je činjenica da ovaj zakon, bez obzira što se amandmanima pokušava devalvirati njegova vrednost, treba da podržimo svi, jer je to odgovornost prema građanima Republike Srbije, to je odgovornost prema roditeljima nestalih beba, to je odgovornost prema svima onima koji zaslužuju satisfakciju, barem na ovaj način, ako nikako drugačije, barem na ovaj način kroz zakon o kome raspravljamo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Znate šta, gospodine, izvinjavam se, neću se obraćati gospodinu Šaroviću, jer to Poslovnik ne dozvoljava, a on to čini, iako ga vi ne sankcionišete u tom smislu, ali nema problema. Ja ću zamoliti vas da čujete ono što želim da predočim gospodinu Šarovića. Ako ima sluha da čuje, on će čuti.

Ukoliko se na političkoj sceni pojave političke stranke, koliko je meni poznato i prirodno, te političke stranke se bore da ostvare što bolji rezultat kako bi bile u vlasti. Nije mi logično i prirodno da se neka politička stranka bori da bude u opoziciji. Ali, nemam ništa protiv da bude i tako. Ukoliko Nemanja Šarović i SRS tome teže, nije sporno.

Međutim, zato nije ni potrebno nešto mnogo, oni jesu već u opoziciji, a najmanje, najmanje kredita i kredibiliteta da se istakne nešto što je istakao gospodin Šarović ima upravo on. Neka postavi pitanje sam sebi gospodin Šarović koliko je to procenata SRS na izborima ostvarila u zadnjih koliko izbornih procesa, koliko je bila van ovog parlamenta, koliko je sada njihov potencijal u biračkom telu? Hvala Bogu, spustili smo ovaj cenzus sa 5% na 3%, pa se nadam da će taj cenzus preskočiti.

U svakom slučaju, moja želja je da se oni ipak ne bore da budu opoziciona stranka. Moja je želja da se sve stranke bore za vlast i da budu u vlasti kako bi državi bilo bolje.

S druge strane, ono što gospodin Šarović zaboravlja, pa tu okuženu SPS, tu satansku SPS podržavala je SRS i bila u koaliciji sa SPS. Da se ne zaboravi i ta činjenica, mislim da bi bilo dobro. To je SPS i danas i tada i uvek će biti.

Da opet idemo na temu…
Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Slobodan Milošević je predsednik SPS bio u periodu kada je SPS bila dominantna i superiorna stranka na političkoj sceni Srbije, i to je tekovina SPS, i to je nešto što će SPS uvek poštovati i ceniti i negovati, i to je naše, a ne SRS.

Da podsetim samo mog uvaženog kolegu, s obzirom da mi deluje poprilično demagoška priča o Slobodanu Miloševiću i veličanju Slobodana Miloševića, jer je upravo iz redova SRS svojevremeno najviše kritika, da ne kažem, pljuvanja, ogavnosti bilo na ime, ličnost i račun Slobodana Miloševića.

Ne znam zbog čega se to uvaženi kolega iz SRS ne seti, a trebalo bi da se seti, jer je bio politički aktivan i u tom vremenu kada je SPS, i tada za vreme Slobodana Miloševića, bila okužena, bila je neko ko je bio, hajde neću sad iznositi kvalifikacije za koje je malopre mene optužio uvaženi kolega, ali u svakom slučaju stranka koja je bila neprihvatljiva za SRS.

Ono što bi trebalo, na kraju ne bih više o ovome komentarisao, svi mi da imamo u vidu i da se setimo, koliko je to biračko telo SPS i sa koliko procenata SPS uvek dobija na izborima, koji je to izborni rezultat, koliko je SPS vremena parlamentarna stranka, pa neka sve te parametre i kriterijume uzme u obzir uvaženi kolega i neka proceni status i značaj i kvalitet njegove stranke. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Socijalistička partija Srbije nema ni jedan jedini razlog da povlači amandman koji je prihvaćen i koji je postao sastavni deo predloga ovog zakona.

Ovim amandmanom nije učinjeno ništa što bi produbljivalo bilo šta što podrazumeva podizanje tenzija, što podrazumeva neslaganja oko određenih istorijskih činjenica, što podrazumeva bilo šta što će produbljivati jaz između određenih ideologija.

Amandmanom je upravo učinjeno suprotno, sasvim suprotno, a to podrazumeva afirmaciju nečega što je davno postignuto, a to je pomirenje ideologija u smislu da postoji samo jedan jedini pokret, a to je antifašistički pokret, kome su pripadali oni koji su se borili protiv fašizma, bez obzira na njihovo ideološko opredeljenje.

Socijalistička partija Srbije nikada neće odustati od negovanja tekovina narodnooslobodilačke borbe, partizanskog pokreta i pobede nad fašizmom. Istorija je pokazala. Istorijske činjenice neminovno potvrđuju da je 1945. godine slom fašizma proistekao kao produkt velike herojske borbe narodnooslobodilačkih pokreta širom Evrope, pa i sveta, gde su prednjačili partizanski pokreti.

Mi smo davno, i to upravo u ovom parlamentu, stavili tačku na bilo šta što podrazumeva neslaganja, podizanja tenzija i konfrontacije.

Mi nećemo odustati od onoga što smatramo da je za građane Srbije jako važno, a građani Srbije odavde treba da čuju našu poruku da se ovim amandmanom ni u kom slučaju među građanima Srbije ne stvaraju podele, da se ni u kom slučaju ne afirmišu ideologije koje će predstavljati ideologije sukoba. Naprotiv, to je jedini motiv koji je bio motiv podnošenja amandmana, da se kroz antifašističku borbu proklamuje sve ono što je bitno, a bitno je da je ta borba bila borba slobodarskih duhova, slobodarskih pokreta i ta borba je, hvala Bogu, i doživela epilog zbog čega mi danas živimo u miru, zbog čega mi danas uživamo plodove svega onoga što je ranije sticano. Međutim, danas se ponovo pojavljuju tonovi koji nam ne trebaju. Zbog toga u ime SPS kategorično ističem da nema potrebe da razvijamo nesuglasice, da razvijamo nešto što smo davno zakopali, ne treba ponovo to da otkopavamo.

Mi imamo svoje ideologije, imamo svoje programe, imamo svoj politički put kojim se krećemo, ali u jednom moramo biti potpuno saglasni. Jedino ovakvim amandmanom koji je podigao kvalitet zakona smo dali akcenat nečemu što je najvažnije i što je tekovina svega onoga što se dešavalo od 1941. do 1945. godine, a to je antifašistička borba protiv okupatora, protiv fašizma, i na kraju krajeva, sloma fašizma.

Ja nemam ništa protiv i u ime SPS ću uvek isticati činjenicu - danas svako ima pravo da afirmiše svoju ideologiju. Svako ima pravo da se poziva na istorijske događaje. Svako ima pravo da te istorijske događaje obeležava kako bi se sačuvali od zaborava, kako bi se sprečilo iskrivljavanje istorije, kako bi se sprečila relativizacija istorije. Ali, imamo svi jednu jedinu obavezu, da sačuvamo od istorijskog zaborava borbu, narodnooslobodilačku borbu protiv fašističkog okupatora i slom fašističkog okupatora zahvaljujući toj borbi. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem se.

Pre svega u kom vremenu živi Neđo Jovanović, to je pravo Neđe Jovanovića.

Što se tiče stavova, mi ovde otkopavamo nešto što smo zakopali, nešto što više ne treba da pominjemo i žao mi je što je predsednica Skupštine Republike Srbije napustila ovu salu, a znam da je morala i da ima obaveze, to mi je savršeno jasno.

Amandmanom koji je podnela SPS, a koju je potpisao Đorđe Milićević se ne urušava bilo čija ideologija. Naprotiv, to nije napad na ideologiju, to je poziv još jedan na pomirenje. Antifašistička podrazumeva da su antifašisti svi oni koji su se borili protiv okupatora, a jedini okupator je tada bila Hitlerova mašinerija i sve ono što je uz Hitlera se pridodalo kako bi se okupirala Srbija i ugnjetavao narod u Srbiji.

Mi nismo ni u kom slučaju amandmanom pokušavali ni derogirali bila čija prava. Ovim amandmanom se ne ugrožavaju prava ravnogoraca, ovd se samo terminološki određuje antifašistička spomenika i ništa više. Ako ravnogorci smatraju da nisu antifašisti to je njihov problem. Ja sam siguran da partizani jesu antifašisti i ne želim ni u kom slučaju da umanjujem bilo čiju vrednost u antifašističkoj borbi bilo koga ko je u antifašističkoj borbi učestvovao. Ali, komunistički pokret i partizanski pokret je i mi se toga ne stidimo. To su naše tekovine.

Isto tako poštujem tekovine svih onih drugih koji ih neguju, baštine, imaju svoju ideologiju, ali nemojmo da otkopavamo i nemojmo da rovimo po istoriji, nemojmo da otkopavamo ratne sekire, jer to ovde nije mesto. Nije naš amandman ni sraman, ni nekorektan, ni bezobrazan. Naš amandman je suprotno o tome. I mirotvoran, afirmativan i nešto što podrazumeva vrednost i tekovinu narodnooslobodilačke borbe, a to je antifašistički pokret. Hvala.
Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, svakodnevno smo svedoci da po ko zna koji put predsednik Crne Gore Milo Đukanović traži alibi za odgovornost zbog velikog narodnog nezadovoljstva isprovociranog nakaradnim Zakonom o verskim zajednicama.

Sada gospodin Đukanović ističe nekakav deformitet u srpskom nacionalizmu i navodnom mešanju Srbije, pa čak i nekom navodnom uticaju Srbije na promenu vlasti u Crnoj Gori. Naravno, radi se o notornim neistinama koje se plasiraju u kontinuitetu. Sa druge strane, predsednik države Aleksandar Vučić i šef naše diplomatije Ivica Dačić su veoma jasno stavili do znanja da se Srbija nikada neće, niti se mešala u unutrašnje stvari Crne Gore, ali će i te kako dosledno, principijelno i kategorično se boriti za prava Srba u Crnoj Gori, koja su nesumnjivo iz dana u dan sve ugroženija i gde Srbi iz dana u dan u Crnoj Gori, a ima ih, podsetiću, blizu 30%, trpe razne neprijatnosti.

Sa druge strane u Srbiji takav status Crnogorci nikada nisu imali niti će imati. Imaju potpuno ravnopravni status sa svim ostalim narodima u našoj državi. Dakle, ne postoji srpski nacionalizam u Crnoj Gori, ali je zato i te kako izražen i više nego ikada izražen crnogorski nacionalizam, čak do te granice da se ugrožavaju elementarna, ali i univerzalna prava, kao što su pravo na veroispovest.

Ono što brine i to je pitanje koje ću postaviti Vladi Republike Srbije, jeste činjenica da se u zadnje vreme afirmiše navodna mogućnost da se vojska Crne Gore aktivira navodno u očuvanju javnog reda i mira u Crnoj Gori, a logično je da je to tendencija koja podrazumeva uticaj ili pritisak na sve slobodoljubive građane Crne Gore koji mirno protestuju na litijama koje se kontinuirano organizuju protiv ugrožavanja svih univerzalnih prava čoveka, pa i prava na veroispovest. Čak se u tom pravcu ide dotle da se traži podrška specijalnih jedinica iz Prištine.

Postavlja se pitanje koliko su ovakve, možemo slobodno reći pretnje, ozbiljne? Jednostavno, u Srbiji nikom ne pada na pamet da se situacija radikalizuje. Naše rukovodstvo mirnim putem, na miran način će dosledno tražiti rešenje svih spornih pitanja, pa i najozbiljnijeg pitanja koje se tiče ugrožavanja prava na veroispovest, koje je eklatantan primer ugrožavanja u Crnoj Gori, nažalost već duže vreme.

Moje drugo pitanje postavljam Ministarstvu zaštite životne sredine. Odnosi se na vodosnabdevanje u Republici Srbiji, imajući u vidu da postoji jedna činjenica koja se ne može dovoditi u sumnju, a to je da vodovod i vodovodni objekti, kao što su kaptaže, prihvati vode itd. gde je na iste objekte povezan veći broj domaćinstava, imaju probleme u vodosnabdevanju zbog nemogućnosti održavanja i upravljanja. Po Zakonu o vodama, ukoliko je veći broj korisnika priključen na takve vodoprivredne objekte, dolazi se u situaciji da se ne mogu troškovi održavanja u svakom slučaju isfinansirati na način koji podrazumeva uredno snabdevanje vodom.

Po istom zakonu lokalne samouprave su dužne da preuzmu upravljanje i održavanje, međutim, imajući u vidu nemogućnost resursa finansijskih sredstava i svega ostalog što prati održavanje vodoprivrednih objekata, uglavnom lokalne samouprave ne preuzimaju upravljanje i održavanje takvih vodoprivrednih objekata.

Postavlja se pitanje da li mogu da se iz projekata obezbede dodatna sredstva koja bi omogućila lokalnim samoupravama da vodoprivredne objekte održavaju i preuzimaju iz prigradskih naselja. Na Zlatiborskom okrugu su eklatantni primeri nemogućnosti vodosnabdevanja u okolini Užica, mesne zajednice LJubanje, Sevojna, Lužičke dolina itd. gde bi se dodatnim sredstvima i dodatnom finansijskom pomoći omogućilo da se vodosnabdevanje ustroji na način koji podrazumeva zadovoljenje svih korisnika sa potrebama koje su elementarne, a nesumnjivo je da je jedna od najelementarnijih potreba, potreba čoveka za vodom.

U tom smislu i završavam ovo pitanje, smatram da bi resorno ministarstvo, eventualno preko određenih projekata pomoglo onim lokalnim samoupravama, naročito nerazvijenim lokalnim samoupravama na teritoriji Republike Srbije koje nisu u mogućnosti, da finansijski izdrže ovaj, da ga nazovemo, teret. Hvala.
Zahvaljujem.

Uvaženi ministri sa saradnicima, kao što je naš ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS istakla, mi ćemo podržati set zakona o kojima raspravljamo.

Moj fokus diskusije će biti vezan za odredbe Zakona o pravima boraca. Uvaženi ministre Đorđeviću, moram da istaknem veliko zadovoljstvo i dam u ime naše poslaničke grupe bezrezervnu podršku normiranju zakona onako ste učinili, zbog toga što ste doprineli nečemu što do sada nije urađeno, a radi se o kodifikaciji u oblasti boračko-invalidske zaštite, civilnih invalida rata, što je do sada bilo urađeno brojnim različitim propisima, a koji nisu bili dovoljno usklađeni, tako da smo imali jednu, pežorativno rečeno, šumu propisa koja nije na adekvatan način u praktičnoj primeni davala one efekte koji se vezuju za zaštitu onih kojima se ta zaštita mora neophodno pružiti.

Zbog toga se ovim predlogom zakona dovodi do nečega što predstavlja jednu kompletnu sistematizaciju. I kad je u pitanju normiranje, mislim da ste i nomotehnički i u pravno-tehničkom smislu reči zakon doveli na jedan nivo za koji se može reći da u praktičnom smislu može proizvesti najbolju moguću primenu.

Ono što je poruka ovog zakona i što bi građani trebali da znaju jeste trajna vrednost borbe za odbranu, nezavisnost i suverenost ustavnog poretka zemlje, a u tom smislu i materijalni i socijalni položaj svih učesnika oslobodilačkih ratova, i to novčanim davanjima u iznosima koji su procentualno opredeljeni u odnosu na neto zaradu u Republici Srbiji bez poreza i doprinosa.

Dakle, radi se o nečemu što je s jedne strane pravično, s druge strane pravedno, s treće strane legalno, jer je legalno samom činjenicom što ga normiramo na način kako to vi predlažete, a uživate nesumnjivo našu podršku.

Onima koji su i svoje živote i sve ono što su učinili za nezavisnost Srbije, za ustavni poredak, za sistem, za ideal slobode učinili mi sada se na neki način odužujemo donošenjem ovog zakona. Zbog toga imate maksimalnu podršku.

Imajući u vidu da ne želim, ni sa pravne struke, ni sa stanovišta svoje profesije da posebno analiziram odredbe zakona, moram samo da istaknem da je ovo kodifikacija koja je za primer kodifikacija u zakonodavnom smislu reči. Vama hvala.

Uvaženi ministre Mali, kada je u pitanju Predlog zakona o igrama na sreću, donekle se možemo saglasiti sa određenim bojaznima da su igre na sreću nešto što može da podrazumeva pošast, što može da podrazumeva određene društvene anomalije koje izazivaju neke posledice, ali s druge strane ne možemo da izbegnemo činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Pre svega da se radi o danas prisustvu rasta tržišta igara na sreću sa uporednim rastom tehnologije u ovoj oblasti. To je jedan sastavi deo jednog ogromnog sistema obrta novca.

To je jedan ogroman sistem u kome se ostvaruju određeni prihodi, ali ono što ste vi učinili i što je za svaku vrstu podrške jeste da ste priređivačima igara na sreću, bukvalno normiranjem, kako ste učinili u ovom zakonu, onemogućili bilo šta što podrazumeva prevazilaženje granica lukrativnog, nego svođenje na ono što podrazumeva imperativne norme, što podrazumeva obaveznost da se svi priređivači igara na sreću povinuju onim obavezama koje ste predvideli ovim zakonom.

Ono što je dobro, dobro je što se harmonizuje naše zakonodavstvo u ovom smislu sa zakonodavstvom EU, a efekti ovog zakona su nesumnjivo napredniji sistem nadzora, praćenje ostvarenog prometa elektronskim putem i svakako uvođenje pravne sigurnosti.

Međutim, u ime poslaničke grupe, uvaženi ministre Mali, želim da jednu krajnje dobronamernu sugestiju iznesem, imajući u vidu da nismo reagovali amandmanima. S obzirom da je veći broj priređivača igara na sreću već ušao u proces određenih prilagođavanja ovim odredbama zakona, ali nije stigao da to uradi, molim vas da razmislite da primenu zakona uredimo na sledeći način, a to je da zakon stupi na snagu u roku od osam dana od dana objavljivanja, a da njegova primena počne 15 meseci od dana stupanja na snagu. Zašto?

Zbog toga što je taj rok objektivno dovoljan da bi se obezbedili uslovi za primenu navedenih odredaba ovog zakona koji ste vi predložili, a imajući u vidu da se radi o uslovima koji imaju aspekte i finansijskih, i organizacionih, i tehničkih kriterijuma, koji se moraju ispuniti da bi priređivači mogli da organizuju igre na sreću, onda je zaista pravično i pravedno prema njima pomeriti rok primene zakona i na taj način zakon učiniti prihvatljivim i za one koji u ovom trenutku nisu spremni, u bilo kom smislu, da se prilagode sa resursima sa kojima raspolažu, jer tek treba da ih steknu. Ja vam se zahvaljujem.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, uvaženi predstavnici Ministarstva pravde, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati set zakona o kojem danas raspravljamo.

Ono što sigurno privlači najveću pažnju i što je najaktuelnije od predloženih zakona o kojima vodimo raspravu nesumnjivo jeste Zakon o poreklu imovinu i oporezivanju nezakonito stečene imovine.

Ovde se postavlja pitanje koje ste vi, uvaženi ministre, postavili na samom početku u uvodnom izlaganju, da li je bilo potrebno donositi jedan poseban zakon imajući u vidu odredbe zakona koji su već na snazi?

Konkretno, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji ima ili sadrži odredbe kojima se reguliše upravo materija koja je obuhvaćena predloženim Zakonom o poreklu imovine i oporezivanju nezakonito stečene imovine.

Konkretno, u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji postoji tzv. „unakrsno ispitivanje“ imovine i postoji institut tzv. „vanrednog poreza“ na ne prijavljene prihode, ali je to po poreskoj stopi od 20% za razliku od Predloga zakona gde je predložena poreska stopa od 75%.

Dakle, postavlja se pitanje – da li je trebalo intervenisati u postojećem zakonu, Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, i tamo normirati sve ovo što treba da bude predmet naše rasprave ili doneti jedan potpuno novi zakon koji će na precizan, jasan, praktično primenjiv način regulisati kompletnu materiju koja se vezuje za utvrđivanje tzv. „viška imovine“ koji nije stečen zakonito?

Mi socijalisti smatramo da zaista treba da postoji jedan poseban zakon i podržavamo što je predložen ovakav zakon iz jednostavnog razloga što bi u postojećem Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji imali situaciju nepotrebnog normiranja, nepotrebnih odredaba, zbunjujućih, nepreciznih, nejasnih i tako dalje, a u svakom slučaju ovde imamo nešto što je barem jedna vrsta iskoraka ili početni korak da se krajnje odlučno, krajnje principijelno i dosledno suprotstavimo najvećoj pošasti na svetu, a to je korupcija.

I da budemo iskreni, ne postoji zemlja na zemaljskoj kugli, ne postoji država na ovoj planeti koja nema korupciju, samo je pitanje koliki je stepen korupcije, niti postoji država koja je imuna od korupcije.

Ono što je bitno za Srbiju i ono što sprovodi naša vlast to jeste cilj da imamo nulti stepen tolerancije na korupciju sa jedne stane, a sa druge strane da se u nekoj vrsti sinergije svih činilaca i normativno i praktično borimo protiv korupcije, da je suzbijamo na najmanju moguću meru i ako je to moguće, a jeste ideal na neki način da je u celini eliminišemo. Zbog toga je ovaj zakon kao antikoruptivni zakon ima za cilj smanjenje koruptivnih aktivnosti.

Kritičari ovog zakona su između ostalog isticali razne dileme, osude na čak nacrt zakona i pre nego što je ušao u skupštinsku proceduru, pa je tako izražena sumnja da rukovodilac posebne jedinice poreske uprave koji će rukovoditi postupkom utvrđivanja nezakonito stečene imovine navodno ima mogućnost da donese i smernice, ostvari uvid u podatke svakog od nas ovde prisutnih i na taj način da vrši određene vrste zloupotrebe.

Zašto? Zbog toga što ga postavlja Vlada Republike Srbije i zbog toga što kritičari ovakvog zakonskog akta smatraju da se na taj način otvara prostor da se eventualno gone oni koji su politički nepodobni.

Mi u poslaničkoj grupi SPS odbijamo ovakav stav kao populistički sa stanovišta političkog marketinga, jer se postavlja jednostavno pitanje – ko drugi može da postavi ili imenuje rukovodioca posebne jedinice poreske uprave osim Vlade? Zašto? Pa zbog toga što je poreska uprava sastavni deo sistema države ili državnog aparata. Pa neće ga postavljati neko udruženje građana ili ne znam ko.

Dakle, imamo situaciju u kojoj postoji subordinacija i hijerarhija i u kojoj postoji uređeni sistem upravljanja. U tom sistemu se nalazi i poreska uprava. Poreska uprava podleže odgovarajućem sistemu organizovanja koji podrazumeva i postavljanje određenih funkcionera, rukovodilaca, pa čak i drugih kadrovskih struktura, a isključivao od strane Vlade, jer to drugi niko i ne može.

Ono što smatram da je bitno istaći, uvaženi ministre, jeste da je zaista ovaj zakon učinio jednu vrstu napretka kada je u pitanju prevashodno teret dokazivanja uvećanja imovine. Teret dokazivanja uvećanja imovine pravilno jeste na poreskoj upravi. Ne može biti ni na Peri Periću, ni na Marku Markoviću, bilo kom fizičkom licu. Znači teret dokazivanja tzv. „viška imovine“ i to onog dela imovine za koji će se kasnije utvrđivati da je nezakonito stečen, jeste isključivo na poreskoj upravi.

Logično je, poreska uprava raspolaže mehanizmima kako da utvrdi taj tzv. „višak imovine“, ali sa druge strane teret dokazivanja sticanja ili porekla imovine nesumnjivo jeste i nesumnjivo treba da bude na svakom fizičkom licu kao poreskom obvezniku i mi to bezrezervno podržavamo.

Što se tiče prava uvida u javne knjige i registre radi prikupljanja podataka od kojih zavisi uvećanje imovine, odnosno utvrđenje uvećanja imovine tu je, da kažemo iskreno, teren malo osetljiv imajući u vidu da se zadire u podatke koji su zaštićeni shodno propisima o zaštiti podataka o ličnosti.

Mislim da je možda moglo, uvaženi ministre, da se izvrši dodatno normiranje u predlogu zakona, gde će se ne samo reći posebnim zakonom, već upravo Zakonom o zaštiti podataka o ličnostima, voditi računa da se upravo ti podaci koriste krajnje oprezno, da ti podaci moraju ostati u zoni diskrecije i da tim podacima se može raspolagati isključivo u postupku kojim se utvrđuje s jedne strane višak imovine, s druge strane nezakonito sticanje tog viška imovine. Možda bi odborskim amandmanom to moglo da se popravi jer bi kvalitet zakona u tom smislu nesumnjivo bio bolji.

Što se tiče samog pokretanja postupka, dobro je što se on pokreće po službenoj dužnosti, eksoficijom, ali se isto tako dozvoljava da se može pokrenuti i na osnovu prijave bilo kog fizičkog lica koji ukazuje da bilo ko raspolaže sa viškom imovine i da postoji osnovana sumnja da taj višak imovine nije stečen u skladu sa zakonom.

Dakle, imamo neku vrstu ustrojstva pravne sigurnosti koja se sa jedne strane postiže pokretanjem postupka po službenoj dužnost, a sa druge strane mogućnošću da svako od nas s obzirom da imamo i građansku obavezu i ustavnu obavezu i moralnu obavezu, da se borimo zajedno sa državnim aparatom protiv koruptivnog delovanja, da ukažemo da to koruptivno delovanje postoji i da kažemo jasno i glasno gde postoji, odnosno ko se ogrešio o zakon i ko je na nezakonit način stekao imovinu.

Što se tiče cenzusa, odnosno visine iznosa vrednosti imovine od 150 hiljada evra i trogodišnjeg roka, naravno da se oko toga može diskutovati, naravno da se oko toga može dosta polemisati da li je taj iznos trebao da bude možda i manji, da li je možda trebao da bude i veći, ali mi socijalisti smatramo da je bitno da smo pokrenuli ovo pitanje, da je ovaj cenzus sada u fazi nekog praktičnog proveravanja nakon primene ovog zakona, zato što će ovaj zakon stupiti na snagu u roku od osam dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, ali će se primenjivati nakon isteka godine dana od upravo tog roka.

Dakle, u tom periodu od godinu dana imamo obavezu da se ovaj zakon, odnosno da se izvrše pripreme kako bi se ovaj zakon u praktičnom smislu reči na najbolji mogući način sprovodio, a sa druge strane kada ga budemo počeli primenjivati, videćemo u kojoj meri su ove odredbe koje za sada možemo posmatrati i kritički i ne kritički, koliko su one u praksi realno prihvatljive, odnosno koliko će ovaj zakon biti efikasan.

Sad dolazimo, uvaženi ministre, do jednog člana za koji ja smatram da može da bude sporan u praktičnoj primeni, pa ću vas zamoliti da razmislite da se eventualno ovaj član predloženog zakona možda i izmeni.

Radi se o predlogu člana 14. stav 3. ovog zakona gde se kaže da neučestvovanje u postupku stranke ne odlaže trajanje postupka, odnosno ne odlaže radnje koje se preduzimaju u toku postupka.

Ovakva generalna norma nisam siguran da je dobra, zato što treba voditi računa da li je to neučestvovanje stranke opravdano ili neopravdano. Ako je opravdano i ako stranka opravda svoje neučestvovanje činjenicom da je bio zdravstveno sprečen, da ima objektivne razloge zbog kojih nije pristupio, da je imao bilo šta što podrazumeva problem, ali objektivne prirode, koji ga onemogućava da učestvuje u postupku, onda nema razloga da se preduzimaju radnje na njegovu štetu i da postupak traje.

Naprotiv, u tom slučaju treba tu pravnu radnju ili neku drugu radnju koja se preuzima odložiti, pa onda kada on bude spreman da pristupi i kada bude sposoban da preduzima sve ono što je u korist zaštite njegovih interesa, onda je, naravno, to omogućeno.

U obrazloženju predloga zakona predlagač je pokušao ovo da obrazloži, međutim, norma je ostala ovakva kakva jeste. U praktičnoj primeni ovakva norma, s obzirom da je širokog spektra tumačenja, može izazvati neujednačenu sudsku praksu i dovesti stranke u problem, a taj problem podrazumeva da stranka trpi štetu koju ne bi smela da trpi zbog toga što su neke radnje preduzete bez njenog prisustva.

Dalje, ono što je dobro, dobro je što ste pravilno regulisali pitanje dvostepenosti u odlučivanju, mogućnost izjavljivanja žalbe, da žalba odlaže sprovođenje prvostepenog rešenja, dakle, ima suspenzivno dejstvo, to je jako dobro rešenje i naravno, da se protiv konačnog rešenja u upravnom postupku može voditi upravni spor po tužbi.

E, sad, ono što je ovde jako važno istaći jeste da mi se čini da su ovim zakonom na neki način dovedene u sumnju odredbe Krivičnog zakonika, odnosno ne u sumnju odredbe Krivičnog zakonika, nego da smo možda došli u situaciju da čak negde malo i derogiramo Krivični zakonik.

Pojavljuje se jedna odredba koja kaže da u slučaju izvršenja krivičnog dela i u slučaju da se krivičnim delom ostvari protivpravna imovinska korist, a onda plati porez, da se upravo ta imovinska korist, odnosno u tu imovinsku korist uračunava iznos plaćenog poreza po ovom zakonu. I to nije sporno, to je dobro rešenje, ali zašto nije normirano u Krivičnom zakoniku? Zašto nismo pristupili izmeni odredaba Krivičnog zakonika da bi imali situaciju koju treba da izbegnemo, a to je da se ovaj zakon pojavljuje kao leks specijalis u odnosu na Krivični zakon?

Znači, nisam siguran da je pravno tehnički ovo dobro rešeno, imajući u vidu da imamo onaj tzv. institut lex specialis derogat legi generali, a ovaj zakon ne bi smeo da derogira Krivični zakonik kao opšti zakonik.

U tom smislu, krajnje dobronamerna sugestija iz poslaničke grupe SPS da se razmisli da se pristupi, da predlagač pristupi izmenama i dopunama Krivičnog zakonika zbog toga što mi amandmanima u tom smislu nismo mogli da reagujemo, imajući u vidu da bi prekoračili obuhvat zakonskih izmena, odnosno predloženog zakona.

Dalje, ono što je dobro, a to je dobro što je uradio Odbor za pravosuđe, ja pretpostavljam, iskreno, na vaš predlog, da se mora uvesti obavezna bezbednosna provera za sva lica koja vode postupak protiv svih onih za koje postoje ili osnovana sumnja ili verovatnoća ili dokaz da su stekli imovinu na nezakonit način.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što kredibilitet onih koji će postupati protiv svakog ko se ogrešio o zakon, ko je koruptivno delovao, ko je na osnovu koruptivnog postupanja stekao neku imovinu, da upravo ta lica koja vode postupak moraju imati apsolutni kredibilitet, a to znači da bezbednosna provera prema takvim licima mora biti apsolutno celovita i sa stanovišta postupanja MUP, na čijem ste vi čela i sa stanovništva postupanja BIA, koja ima obavezu i nadležnost da ocenjuje i neke druge podatke vezane za ličnosti koje mogu ukazati na sumnju ili eventualno potvrditi koruptivno delovanje.

Prema tome, potpuna podrška Odbor za pravosuđe, koji je amandmanom reagovao, a siguran sam da taj amandman postaje sastavni deo predloga ovog zakona i da ćemo na taj način imati jednu vrstu sigurnosti kada su u pitanju lica koja postupaju u predmetima ili u postupcima utvrđivanja, pod jedan, viška imovine, pod dva, utvrđivanja nezakonitosti sticanja tog viška imovine.

Na samom kraju, kada komentarišemo ovaj predlog zakona, želim da izrazim stav poslaničke grupe SPS, naravno, SPS u celini, mi nikada nećemo ni posustati, ni prestati da dajemo svoj puni doprinos smanjenju korupcije, u pokušaju da je eliminišemo u celosti, da uništimo korupciju, jer jedino država u kojoj ne postoji korupcija, ne postoji korupcija u onoj meri u kojoj ugrožava temelje države, može obezbediti pravnu sigurnost građanima, a SPS kao državotvorna stranka se uvek borila za tako nešto i na tom putu će ostati dosledna do kraja.

Da li će se korupcija iskoreniti ili neće, zavisi najviše i isključivo od onih koji su kao građani dužni i obavezni da poštuju i prava i slobode, ali istovremeno da imaju obaveze prema državi, a osnovna obaveza prema državi jeste da se država čuva i zaštiti od bilo kakvog delovanja koje može podriti državu, pravni sistem, političko i društveno uređenje, a nažalost, u najvećoj meri to je korupcija.

Dakle, SPS ostaje dosledna na putu borbe protiv takve pošasti.

Što se tiče ostala dva zakona, vrlo kratko ću prokomentarisati. Uvaženi ministre, odredbe Zakona o parničnom postupku, kojim se menja postojeći, odnosno pojedine odredbe Zakona o parničnom postupku, jesu dobra rešenja, ali ću vas zamoliti da kao ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je dao veliki doprinos da se Ministarstvo i osavremeni i da bude daleko efikasnije, daleko bliže narodu u cilju zaštite prava građana, da se podaci koji se inače relativno brzo dobijaju od strane MUP učine još dostupnijim.

Radi se o tome da u svakoj presudi koju donosi sud za podatke o strankama moraju biti zastupljeni podaci koji se vezuju za tzv. lične generalije, odnosno lične podatke poput JMBG itd.

U advokatskoj profesiji postoji jedna ustaljena praksa da se advokati obraćaju MUP, nadležnoj službi, radi dobijanja JMBG, kako bi se uredila tužba, kako bi to bio podnesak koji je podoban za postupanje od strane suda i kako stranka ne bi trpela ako bi se tužba odbacila zbog toga što je neuredna.

Šta je ovde možda dodatno korisno? To je da još učinimo neki dodatni napor da ubrzamo još dalje postupak prosleđivanja podataka iz baze podataka, to su javni registri, a kad govorim o javnim registrima, tu podrazumevam i na čelo pouzdanosti u te podatke u javnim registrima, onda je logično da se ti podaci elektronskim putem mogu dobiti odmah.

Zbog toga bi bilo dobro da advokatura kao profesionalna organizacija koja štiti interese građana može elektronskim putem direktno povezana sa podacima koji se vezuju za upravo one lične generalije koji se odnose na stranke. Mislim da je to sigurno moguće, imajući u vidu da je naše Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave osavremenilo tzv. e-uprava elektronskom bazom koja podrazumeva dostupnost u svakom trenutku i da to može da bude i u ovom slučaju.

Na samom kraju, što se tiče odredaba Zakona o obligacionim odnosima, dobro je što se ovaj zakon usaglašava sa drugim propisima, sa propisima koji se odnose na javnobeležničku delatnost, sa propisima koji se odnose na promet nepokretnosti, ali samo jedna mala primedba Ministarstvu pravde, mom uvaženom kolegi, koga jako poštujem, gospodinu Ćosiću, ovo je trebalo ranije, a ne ovoliko dugo čekati da usaglasimo ove zakone, jer smo to upravo zbog ovih problema koji se pojavljuju u praksi mogli već imati u primeni. Zahvaljujem se.

Još jednom, podrška SPS predloženom setu zakona.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Drago mi je da imamo ista mišljenja u pogledu suštinskih pitanja kada se radi o Predlogu zakona, s tim što ću ja učiniti jednu malu digresiju, a to je sledeće. I ovaj Zakon o poreklu imovine, odnosno oporezivanja nezakonito stečene imovine ima delimično i procesni i materijalno-pravni karakter. Dakle, radi se i o procesnim normama i materijalno-pravnim normama. Slično je i sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Samo je jedna mala, krajnje dobronamerna sugestija, a to je da se upravo u ovom zakonu jasno naznači da se procesna disciplina, a kada govorimo o procesnoj disciplini, to onda znači da ja kao stranka u postupku ne ugrožavam postupak, ne utičem na odugovlačenje postupka, da ne opstruiram organ koji vodi postupak, da se tu shodno primenjuju odredbe ZPPPA, odnosno Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. To ovde nije naglašeno na implicitan način, već je samo rečeno – ne učestvovanje stranaka u postupku ili stranke u postupku ne odlaže preduzimanje radnje. Generalna norma. S obzirom da u praksi znam kako to nekad doživi odgovarajući epilog, taj epilog zna da bude štetan za stranke, jer ga organi različito primenjuju.

Ono što želim, ministre, da iskreno kažem jeste da je ova Vlada uspela u jednoj stvari da uspostavi fiskalnu disciplinu, doprinos još većem uspostavljanju discipline u fiskalnom smislu reči jeste ovaj zakon i zbog toga je poštovanje SPS i naš doprinos u svemu tome nešto što će biti naš princip u daljem radu zajedno sa vama. Hvala.
Učinjeno je više povreda Poslovnika od prethodnog govornika. On to i te kako dobro zna, ali mu je postao manir da domino efektom samo ređa članove koje je povredio, a vi shodno odredbama člana 27. ste trebali da ga, u svakom slučaju, sankcionišete.

Prvo, obratio se ministru sa rečima uzjogunio. Pre toga isti govornik kaže da je pristojan i kulturan i da na taj način manifestuje ponašanje i njega lično i njegove poslaničke grupe. Ako je taj termin odraz njegove kulture, prihvatam, nemam ništa protiv toga. Ja bih vas zamolio da se mi vratimo na dnevni red, s obzirom da prethodni govornik već duže vreme opstruira rad ove sednice pokušavajući da se dodvori građanima i prikupi određene političke poene, što mu svakako neće poći za rukom. S obzirom da je naša dužnost, kao poslanika ovog parlamenta da se isključivo određujemo prema zakonu o kome raspravljamo, ja vas molim da to ubuduće činimo i da se više ovakve stvari ne dešavaju. Hvala.