Hvala predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, kada govorimo o amandmanu, čini mi se da su ove kritike bile upućene ranije kada je mnogo što šta negativno građeno, a vezano je za Inženjersku komoru i onda bi bili daleko kritičniji i to osnovano kritičniji, kada su u pitanju problemi vezani za ovu oblast o kojoj pričamo.

Imajući u vidu jedno potpuno neuređeno stanje koje je postojalo i da je radio ko je kako i šta hteo, a da apsolutna odgovornost nije nikakva postojala.

Ono što se isključivo sa jednog pravnog aspekta posmatranja može zaključiti, kada su u pitanju ove odredbe koje se napadaju amandmanima, jeste činjenica da upravo ovim činjenicama koje ste predložili se sprečava ili sužava prostor, kako zloupotreba, tako i određenih manipulacija kada su u pitanju sticanja određenih stručnih sertifikata, licenci i sve ostalo.

Dakle, upravo je to ograničenje ili sužavanje prostora, da se radi kao što se nekada radilo, pa je mogao kako je ko hteo i na koji način je hteo da dođe do bilo kakvog, da ga pežurativno nazovemo, papira, na osnovu na koga će steći legitimitet ili legitimaciju da može da se upusti u ovako značajne poslove od opšteg interesa, kao što je prostorno planiranje, a u konkretnom slučaju izrada urbanističkih planova.

Naravno, one moje digresije koje sam izneo kao u nekom načelnom delu, kao diskutant, kada je bila priča oko rešenja koja se dostavljaju licenciranim licima i da li ta rešenja mogu biti konačno danom dostavljena ili ne, ta digresija ostaje. Tu nemam apsolutno ni jedan jedini problem da krajnje dobronamerno ukažem na to.

Ali, o tome možemo da pričamo kasnije, kada eventualno budemo razgovarali i o praktičnoj primeni zakona i rezultatima praktične primene ovog zakona. Kako će se u praktičnoj primeni ovaj zakon prepoznati, odnosno oni koji ga primenjuju da li će ga primenjivati na adekvatan način, sa jedne strane, a sa druge strane da li je ta adekvatnost zaista moguća, s obzirom na problematiku u određenim odredbama ovog zakona.

Da ne bih ponavljao ono što sam malo pre rekao, jer bi bilo stereotipno i deplasirano, mislim da ono što je intencija vašeg Ministarstva bila jeste da se stepen stručnosti kada su u pitanju svi oni koji učestvuju u postupcima izrade projekata, oni koji učestvuju u postupcima izgradnje moraju pojaviti sa velikim stepenom odgovornosti za svoj rad sa jedne strane, a sa druge strane pokazati izuzetno visok stepen stručnosti koji opravdava poziciju ili ulogu onoga koji učestvuje u ovim postupcima.

Zbog toga postoji podrška Socijalističke partije Srbije za ovakve predloge zakona i za ovakvo normiranje zakona. Hvala.

Izvinjavam se, nisam to na vreme rekao. Da, trošim vreme poslaničke grupe, a ne ovlašćenog predstavnika.

Zahvaljujem.

Imajući u vidu da iskreno izuzetno uvažavam diskusije uvažene koleginice Slavice Živković koja krajnje stručno, utemeljeno, kompetentno iznosi stavove vezane za teme dnevnog reda, što je učinila i sada. Postoji samo jedna njena digresija u odnosu na ono što sam istakao u malopređašnjoj diskusiji, a radi se o Inženjerskoj komori. Neću generalizovati, niti smatram da je generalizacija prihvatljiva na bilo koji način, jer generalizacija nas vodi u jednu sasvim drugu, apsolutno negativnu stranu, a to znači da sve one koji su u određenoj branši, u određenom poslu, okvalifikujemo na negativan način.

Ja to ne želim, ali moram podsetiti i građane Srbije, a to sigurno zna i uvažena koleginica Živković da je postojao period rada Inženjerske komore pre 2010. ili 2011. godine, kada smo imali zaista određene situacije koje se ne mogu prihvatiti kao pravno prihvatljive, a radi se o tome da brojni, nazovimo licencirani stručnjaci u bilo kojoj oblasti, da li se radi o prostornom planiranju, izvođenju radova ili bilo čemu drugom imali su određenih nedostataka ili propusta u svom radu koji su bili na granicama protiv pravnog delovanja, da ne kažem izvršenja krivičnog dela.

Ne znam da li je u tom periodu neko od tih kolega uvažene koleginice Živković bio sankcionisan? Iako jeste, to je vrlo mali broj. Da li je bilo ko od onih koji su se ogrešili i grubo ogrešili o zakon snosio materijalnu odgovornost? Sa stanovišta sudske prakse kojoj pripadam znam da nije, a i ako jeste to je bio vrlo mali broj slučaja.

Zbog toga ukazujem, bez namere da kroz generalizaciju okvalifikujem negativno uvažene stručnjake iz te oblasti, visoko kompetentne, i inženjeri i arhitekte i sve ostalo, samo sam skrenuo pažnju da je krajnje vreme da se to preseče i to se čini ovim zakonom. Koleginica Živković i ja se tu potpuno slažemo, imamo potpuno identičan stav, isto mišljenje. Ove odredbe ovog zakona ukazuju na to da smo suzili mogućnost, ograničili mogućnost zloupotreba koje su do sada činjene, a bilo ih je na sreću ne mnogo.

Zahvaljujem.

Vrlo kratko, predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, imali smo priliku danas da čujemo mnogo štošta a malo o zakonu, malo o zakonskim odredbama, malo o suštini zakona, malo o onome što je trebalo da bude predmet rasprave.

Nažalost, sve ono drugo što je bilo prisutno u vokabularu mnogih poslanika nije primereno ovom domu, nije primereno nečemu što podrazumeva demokratsko sučeljavanje i razmenu mišljenja, naročito oportuna stanovišta.

Imajući u vidu da takav način ni u kom slučaju ne treba da bude primeren radu ove Skupštine, mi u poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije smo uvereni da će u daljem toku rada, kada su u pitanju zakoni o kojima raspravljamo, sednica biti daleko, daleko primerenija, sa vokabularom koji odgovara nečemu što podrazumeva i pristojnost i kultivisanost i sve ono što treba da oličava narodnog poslanika.

Imajući u vidu da je set zakona koji vi predstavljate u Skupštini dao određene pokazatelje u smislu kvaliteta, mi još jednom ističemo podršku jednom takvom načinu i pristupu normiranja zakona, sistematizacije zakona i nadamo se da će svi budući zakoni biti još bolji, još kvalitetniji u odnosu na ove o kojima raspravljamo i nadamo se da će u buduće rasprava o predlozima zakona biti na onom nivou koji građani od nas očekuju, a mi smo dužni da to očekivanje ispunimo, to podrazumeva kulturu dijaloga. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poslanička grupa SPS će podržati i ovaj drugi set zakona u drugom objedinjenom pretresu, pa vas u tom smislu uvaženi ministre sa saradnicima obaveštavam da u danu za glasanje mi nemamo dilemu kada je u pitanju kvalitet ovih zakona.

Međutim, što se tiče moje diskusije, ona će biti fokusirana na dva zakona koja su ovde, po nama, u poslaničkoj grupi SPS jako zanimljiva kada je u pitanju posmatranje građana u odnosu na ono što mi danas radimo, odnosno kakve zakone donosimo, a to su u svakom slučaju zakon o izmenama i dopunama Zakona o tržištu kapitala, kao i Zakon o popisu stanovništva.

Kada govorimo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o tržištu kapitala, onda moramo poći od jedne činjenice koja je u svakom slučaju nesporna i koju moramo da prihvatimo kao takvu, a to je da je globalno tržište kapitala u svakom slučaju uticalo na reformski proces u Srbiji, a taj reformski proces je imao za posledicu formiranje pravnog okvira za funkcionisanje srpskog tržišta kapitala po svetskim standardima.

Da budemo potpuno otvoreni i iskreni, Srbija se veoma približila tim svetskim standardima, tako da sve one neverne Tome koje Srbiju nisu videle u ovakvom svetlu kakva Srbija jeste danas, to se demantuje upravo činjenicama iz prethodnog perioda kada se govori o tržištu kapitala koje evoluira u pozitivnom smeru, u pozitivnom pravcu i daje velike rezultate kada je u pitanju investiciono ulaganje.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što Srbija nesumnjivo postaje sasvim sigurno Meka investicionog ulaganja i nesumnjivo veliki broj investitora sve više afirmiše upravo potencijale Srbije kao razlog za investiciono ulaganje u Srbiju. Ovaj put to investiciono ulaganje se čini tamo gde je to možda i najpotrebnije i najkorisnije za svaku državu, a samim tim i za Srbiju koja je finansijski, privredno i ekonomski konačno stala na noge i u potpunosti obezbedila građanima Republike Srbije jedan stabilan, siguran život koji prevazilazi onaj tzv. elementarni ili egzistencijalni nivo.

Mi danas imamo proširenu bazu strukture investitora kada su u pitanju ulaganja u hartije od vrednosti. Sada imamo situaciju da strani investitori ulažu daleko više u domaće hartije od vrednosti, što u svakom slučaju podrazumeva daleko veći stepen poverenja investitora, kada je u pitanju Srbija.

Ono što je jako važno istaći jesu činjenice koje kažu sledeće. Do skoro smo imali samo nekoliko institucija koje su se vezivale za funkcionisanje i formiranje pravnog okvira tržišta kapitala, kada je u pitanju Srbija, a to su Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti. Ovim zakonom, uvaženi ministre i poštovani građani Srbije, mi idemo korak napred i otvaramo vrata investitorima, tako što normiramo, ustrojavamo, sistematizujemo da i pravno lice, i to strano pravno lice, koje obavlja poslove kliringa i saldiranja u skladu sa zakonom, može participirati na tržištu kapitala kada je u pitanju naša zemlja, Srbija, koja to upravo ovim zakonom omogućuje.

Mislim da smo postigli onaj nivo na koji je ukazao i uvaženi ministar Siniša Mali, da sa punim pravom možemo konstatovati da sada emisija obveznica u evrima, bez obzira što se ne radi o nekoj velikoj količini novca, to je otprilike nekih 150 miliona evra, na period od 20 godina, podrazumeva nešto što do sada nismo imali.

Do sada nismo imali taj stepen poverenja, jer niko nije očekivao da će ovaj vremenski period koji je se podiže sa pet na 10, a sada 20 godina, predstavljati sigurnost za sve potencijalne investitore i one koji već ulažu u hartije u vrednosti u Srbiji.

Sve u svemu, imajući u vidu da je moj uvaženi kolega Ivan Bauer sa nekog po meni vrlo stručno referentnog aspekta istakao činjenice koje se vezuju za tržište kapital, ja se neću mnogo više vezivati za ono što podrazumeva pozitivne efekte ovog zakona, a nesumnjivo najpozitivniji efekat ovog zakona jeste upravo ono što građani Republike Srbije očekuju i ono što su na kraju krajeva, možemo slobodno reći, dočekali da se ulaganja u hartije od vrednosti vrše sve više i više i da strana ulaganja postepeno dominiraju.

Kada je u pitanju drugi zakon, a radi se o jednom jako važnom zakonu, to je Zakon o popisu stanovništva, moramo istaći da ovaj je zakon izuzetno dobro normiran, da se ovim zakonom doprinosi da se kroz statističke podatke utvrdi mnogo čega što do sada nismo imali na adekvatno sistematizovan način.

Ovaj zakon se donosi u periodu kada se Srbija suočava sa brojnim izazovima i iskušenjima. Jedno od tih izazova iskušenja nesumnjivo jeste veoma loša demografska slika Srbima. Takođe, jedan od izazova iskušenja sa kojim se suočava Srbija jeste odliv stanovništva, jeste veliki broj građana Srbije koji odlaze iz Srbije naravno iz razloga koji su egzistencijalne prirode, potrebe za poslom, sticanjem odgovarajućih prihoda i obezbeđenja normalnih uslova za život.

Jedno takođe od iskušenja i izazova sa kojima se Srbija suočava, a vezuje se za ovaj zakon, jeste i konačno utvrđivanje socijalnog programa u odnosu na socijalne kategorije stanovništva, imajući u vidu da Srbija, kako sam malopre istakao, konačno izlazi iz onog perioda koji se može okarakterisati kao period siromaštva, period finansijske neizvesnosti, period krize, period u kome smo imali jedan vrlo loš tranzicioni period posle 2000. godine, jedan period u kome je postojao ogroman broj nezaposlenih lica, jedan period u kome je privreda bila devastirana, u kome smo dolazili u situaciju da Srbiju niko ne gleda kao zemlju koja ima perspektivu, a ta perspektiva je podrazumevala ograničenje određenih razvojnih tendencija, a naročito smanjenje resursa koje je Srbija nesumnjivo imala, a koji su uništeni u ovom periodu od petooktobarskih promena pa nadalje.

Ono što je jako važno istaći jeste činjenica da sada ovim zakonom, za koji ću reći ponovo da je jako dobro normiran, imamo priliku da statističke podatke konačno sublimiramo na adekvatan način i to su oni podaci koji su ne samo relevantni, već podaci na osnovu kojih se može mnogo što šta unaprediti u nekom kasnijem periodu, kako na polju socijale, zdravstva, na kraju krajeva privrede, odnosno ekonomije i svega ostalog.

Podsećanja radi, kada se radi o podacima o licima ne radi se samo tzv. elementarnim podacima, odnosno, kako se to kaže, generalijama, već se radi o podacima koji su i te kako značajni za statusna pitanja, počev od stanja porodice, da li se radi o bračnoj ili vanbračnoj zajednici, nacionalnoj pripadnosti, maternjem jeziku, veroispovesti, obrazovnom profilu, naravno stepenu zaposlenosti, odnosno mogućnosti da li postoji kod popisa stanovništva kategorija koja podrazumeva klasifikaciju zaposlenih i nezaposlenih lica. U svakom slučaju, imamo sada potpuno sređene i generalizovane podatke koji će i te kako koristiti za sve ono što nas očekuje nakon 2021. godine kada se ovaj popis završi.

Istoriografija popisa, kao što i prethodnici rekoše, popisa stanovništva podrazumeva da ovo svakako nije novina i da smo imali mnogo popisa stanovništva do sada, počev od početka 19. veka, 1834. godine ili da ne grešim, otprilike tada, pa nadalje, ta dinamika popisa stanovništva je ušla u nekakav tzv. periodični sistem popisa i ta periodika je podrazumevala otprilike da se na 10 godina popis stanovništva mora vršiti kako bi se ovi podaci, koji su, kako sam rekao, jako značajni, mogli sublimirati i statistički opservirati, a kasnije koristiti za druge potrebe kada je u pitanju sve ono što se tiče interesa građana.

Negde od 2001. godine pa nadalje popisi stanovništva nisu išli bukvalno striktno tom periodikom i tom dinamikom, ali su u svakom slučaju za to postojali i odgovarajući razlozi isključivo finansijske prirode koji su u nekom periodu i onemogućavali da se popisi sprovedu na adekvatan način. Međutim, od sada pa nadalje mi ćemo imati sasvim sigurno periodiku koja će biti u kontinuitetu ustaljena praksa desetogodišnjeg popisivanja stanovništva.

Ono što je jako važno je da će popisom 2021. godine biti utvrđen ukupan broj stanovnika, ukupan broj domaćinstava, ukupan broj stanova, njihov raspored po nižim prostornim jedinicama, upravnim okruzima ili kako se to kaže pežurativno – regionima, gradovima, opštinama, naseljem i mestima itd. Konačno ćemo imati sve podatke koje se vezuju za vitalne, etničke, ekonomske i ostale kategorije stanovništva i u ovom smislu ističem stav poslaničke grupe SPS da se konačno posvećujemo i onim kategorijama stanovništva kojima se do sada nismo posvećivali, a to su osetljive kategorije stanovništva i to ne samo one osetljive kategorije u pogledu ekonomskog stepena razvijenosti ili stepena egzistencije, već i svih drugih kategorija koje su negde otprilike povezane sa pravima manjina, počev od nacionalnih manjina pa nadalje, što je inače predviđeno standardima kada se govori o popisu stanovništva.

Ono što je takođe rečeno od mojih uvaženih kolega u prethodnim diskusijama jeste da je jako važno istaći činjenicu da se ovaj popis vrši i sofisticirano, da metodologija popisa više nije onakva kakva je bila do sada, što je sasvim logično imajući u vidu tehnološka unapređenja, odnosno napredak IT tehnologije, uvođenje IT tehnologija. Tako da ćemo sada imati jednu metodologiju koja podrazumeva brz i efikasan popis stanovništva, a samim tim, nadam se, vrlo skoro konačne podatke koje ćemo imati statistički obrađene.

Ono što takođe smatram dobro normiranim kada je u pitanju ovaj zakon jeste činjenica da su pravilno sistematizovane kaznene odredbe za sve one koji participiraju u realizaciji ovog zakona, odnosno popisu i to počev od onih koji popis sprovode, tako i onih koji su dužni da daju adekvatne podatke, a ta adekvatnost podataka podrazumeva u suštini ništa drugo nego tačnost podataka. Šta to znači? To znači ukoliko podaci namerno ili smišljeno, tendenciozno, protivpravno ili na bilo koji drugi način ne budu adekvatni, odnosno tačni, da to podrazumeva i protivpravnu delatnost koja mora biti sankcionisana, tako da mislim da su i kaznene odredbe dobro normirane imajući u vidu i visinu kazni i stepen kažnjavanja kada se ovako nešto desi, a iskreno se nadam, kao i svi građani Republike Srbije da se tako nešto neće desiti, s obzirom na našu svest i našu odgovornost za nešto što je jako važno, a to je upravo davanje podataka koji, kako sam već rekao, imaju veliki značaj.

Na samom kraju, pošto ne bih komentarisao ostale zakone, jer će o njima govoriti moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SPS, smatram da ovaj set zakona o kojima danas raspravljamo zavređuje pažnju i zbog toga ćemo za iste zakone, odnosno predloge zakona glasati. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažena ministarko, sa saradnicima, obzirom da je ovlašćeni predstavnik, odnosno predstavnica poslaničke grupe SPS istakla stav vezano za podršku kompletnom setu zakona o kojem danas raspravljamo, mogu samo da iznesem potpuno istovetan stav.

S tim, što moram da iznesem određene digresije, kao i uvek do sada, kada su u pitanju određene odredbe zakona, pa očekujem da kao i uvek do sada ih pa žljivo saslušate kako bi pokušali da unapredimo kvalitet ovog zakona, jer je to osnovni cilj poslaničke grupe, jer tako poslanička grupa SPS jedino i deluje.

Konkretno, u gotovo kompletnom tekstu zakona imamo procesne odredbe koje se vezuju, a možemo reći delimično materijalno pravne koje se vezuju za stručno osposobljavanje lica koja izrađuju odgovarajuća planska dokumenta, tehnička rešenja ili tehnička dokumenta i taj se uslov otprilike odnosi i na izvođača radova koji takođe mora da bude sa potrebnim stručnim referencama.

U svakom slučaju, to je dobro. Dobro je što ćemo imati sertifikovana lica koja će imati stručne kvalifikacije i kao takvi učestovati u donošenju odgovarajućih akata, planskih dokumenata ili konkretno , učestvovati u postupku izvođenja građevinskih radova, odnosno izgradnji objekata.

Šta je sporno? Sporno je zbog toga što rešenja o ispunjenosti uslova tim licima koja pretenduju da budu licencirane arhitekte, inženjeri itd. ta rešenja postaju, kako vi u Predlogu zakona normirate, konačna danom dostavljanja. Dostavljanjem stranci, ona stiču konačnost.

Šta to znači? To znači da posle toga, ta rešenja mogu jedino da se pobijaju tužbom u upravnom sporu, pred Upravnim sudom. To ne bi bilo toliko sporno, da nije sporno u stručnim krugovima, naravno, stručno pravničkim krugovima, šta je sa načelom dvostepenosti?

Šta je sa pravom žalbe koja je inače kao pravni lek, definisana Zakonom o upravnom postupku? Ovde naravno, ako bi se i prihvatio ovakav jedan dobronameran predlog, dobronamerna sugestija, bi se postavilo pitanje - ko bi odlučivao po toj žalbi? Koji je to drugostepeni organ, da li bi to podrazumevalo jednu vrstu delikatnijeg načina ustrojstva organa i tela, kada je u pitanju oblast građevinarstva? Da li bi o tome odlučivala Vlada ili bi o tome odlučivala komisija Vlade ili neki drugi organ koji bi bio ustrojen?

U svakom slučaju, uvažena ministarko, postavlja se pitanje da stranka koja nema pravo na žalbu, a može da vodi upravni spor, dolazi u sledeću situaciju pa ćemo onda definisati to pitanje na jedan malo precizniji način. Koja je to situacija? To je situacija da se pred Upravnim sudom sporovi vode po najmanje tri godine. Da budemo tu potpuno realni, iskreni i otvoreni, ne vidim vašu odgovornost u tome što su upravni sudovi opterećeni toliko velikim brojem predmeta da moraju da se suočavaju sa postupcima koji traju tri godine i više. Kažem, ne vidim vašu odgovornost u tome, ali isto tako vidim neku vrstu vaše opservacije koja podrazumeva i oprez, ako upućujete stranku na upravni spor, koliko će taj upravni spor da traje i koliko vremena će stranka da provede u jednom besomučnom trajanju upravnog spora dok ne dođe do konačnog rešenja, odnosno do rešenja protiv koga se u nekom redovnom postupku više ne može postupati po odgovarajućim pravnim lekovima.

Dakle, dovodimo stranke u situaciju da čekaju da njihova upravna tužba koja bi bila podneta sada, bude rešena 2023, 2024, 2025. Mislim da u tom pravcu moramo preduzeti nešto što podrazumeva zaštitu interesa stranke što obezbeđuje dodatni kapacitet ne samo pravne zaštite, već i pravne sigurnosti.

Dalje, ono što se čini kao dobro rešenje jeste rešenje koje ste predložili u članu 13. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, odnosni se na odredbu člana 45. postojećeg zakona, a propisuje se obaveza lokalne samouprave da dostavi sve podatke iz lokalnog informacionog sistema, kao i raspoložive podatke o investicionim lokacijama službi za Katastar nepokretnosti radi unošenja u evidenciju, odnosno uknjiženje.

Uvažena ministarko, konačno dolazimo do situacije da disciplinujemo lokalne samouprave bez obzira ko to bio, da li to bile opštine ili gradovi, koje više decenija, ponoviću, više decenija nisu preduzele ama baš ništa da izvrše uknjiženje imovine koja je nesporno imovina tih lokalnih samouprava u službi za Katastar nepokretnosti. Šta to znači? To znači da ni građani Srbije, pa ni mi narodni poslanici nismo uopšte sigurni kada je u pitanju javna evidencija, a naročito javna evidencija Katastra.

Ako grad, odnosno opština nisu uknjiženi na katastarskim parcelama koje nesporno pripadaju gradu ili opštini i upravljaju njima, onda je to ozbiljna odgovornost lokalnih samouprava. Upravo ovom normom ste očigledno prepoznali problem i pokušali da ga rešite, što mi socijalisti, odnosno naša poslanička grupa u svakom slučaju podržava.

Ono što takođe može da se primeti kao dobro rešenje u zakonu jeste osiguranje za štetu koja se čini trećim licima u slučaju bilo kakvih grešaka ili propusta koji počine ona lica koja dobijaju odgovarajuće sertifikate i licence o kojima sam malopre govorio.

Na kraju, uvažena ministarko, moram da vam skrenem pažnju na jedan deo zakona za koji mi se čini da može da dovede do povrede načela zabrane diskriminacije. Zašto ovo govorim? Postoji situacija koja je poslednjim zakonom, dakle ovim koga trenutno menjamo, Zakonom o planiranju i izgradnji predviđena tako da građani koji se priključuju na infrastrukturne sadržaje kao što su voda, kanalizacija i ostali infrastrukturni priključci, mogu učiniti samo ukoliko su njihovi objekti ozakonjeni. Dakle, ukoliko su oni vlasnici ozakonjenih objekata.

Takav status nemaju vlasnici objekata koji nisu ozakonjeni, a nalaze se u postupku legalizacije. Znači, postupak legalizacije po odredbama starog zakona pitanje koga unazad je pokrenut, ali ta lica ne mogu da izvrše priključenje po odredbama ovog zakona. Problem je što dolazimo u situaciju da postupci legalizacije traju po 10, 15, 20, 30 godina.

Pa, jeste, uvažena ministarko, nije to preterivanje. Uzmite samo Zlatiborski okrug iz koga ja dolazim i onda ćete videti da ta činjenica koju ja iznosim ipak ne može da se dovede u sumnju. Ali, dobro, vaša skepsa u tom pravcu, naravno ja mogu da je prihvatim, može da se proveri da li je osnovana ili nije.

Ono što mi se čini bitnim, to je poslednje što ću reći, bitno je da vi sagledate ovu situaciju na jedan analitičan način kako bi utvrdili da li ove pojave zaista dovode do nejednakosti građana i da se vratimo starom rešenju koje mi se čini daleko pravičnije. Zahvaljujem.

Vrlo kratko, uvaženi predsedavajući, jer neću više replicirati, ovo je sad samo jedna vrsta razmene mišljenja za koju smatram da može da doprinese boljem.

Uvažena ministarko, kada samo govorio o toj dvostepenosti, govorio sam čisto pravničkom terminologijom. Ako bi je preveli na neki malo uprošćeniji rečnik, to podrazumeva sledeće. Ja vas razumem, vi hoćete da postignete veći stepen efikasnosti i to je potpuno razumljivo. Ja sam samo govorio o zaštiti stranke, o jednoj vrsti apsolutno nepotrebnog, poprilično dugog vođenja postupka koji može da bude kraći. Zato očekujem od vas jednu vrstu analize predstojećeg perioda, koji podrazumeva da sagledate situaciju i u jednoj i u drugoj opciji, da li će ova dvostepenost na koju ja plediram i stojim iza svoje poslaničke grupe, doprineti da se efikasnije reši upravo tako, nego pred upravnim sudom?

Upravni sud već 15 godina, ali pouzdano tvrdim, 15 godina ima opterećenje ogromnim brojem predmeta koje ne može da reši kao rešenje priliva koje podrazumeva efikasno sudovanje, nego se vode postupci, kako sam malopre rekao, vrlo odgovorno tri ili više godina. To je problem koji mora negde da se reši. Nije vaš, to je problem pravosudnog sistema, ali istovremeno moramo mi da ga sagledamo, jer ako ga mi ne sagledamo, onda trpe građani.

Što se tiče drugog pitanja koje sam postavio, postavio sam ga vrlo razložno. Rekao sam – načelo zabrane diskriminacije podrazumeva i jednakost, jednakost građana pred zakonom. Svi smo jednaki, to je nesporno, kada je u pitanju forma, kada je u pitanju praksa i kada je u pitanju nešto što je faktičko stanje, tada nisam siguran.

Ja sam malopre ukazao na probleme u postupcima legalizacije koje ste vi popravljali, kao resorni ministar, donošenjem više izmena i dopuna zakona. Da li smo uspeli u tome u celini? Mislim da nismo i da na tome treba još mnogo da radimo, a ako vi mislite da jesmo, možemo o tome da diskutujemo, ali nekom drugom prilikom. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvaženi ministre, imajući u vidu da apsolutno prihvatamo, nadam se, svi poslanici u ovom domu ono što ste danas rekli kada govorite o slobodi medija, naravno, vaši stavovi su ispravni, ali se postavlja nekoliko pitanja na koje građani Republike Srbije još uvek očekuju odgovor.

Sloboda medija je nesumnjivo vezana za slobodu govora, a sve to se opet vezuje za neka načela demokratije ili demokratskog ponašanja ili delovanja. Šta je pitanje? Pitanje je kada dolazi do zloupotrebe slobode govora, a samim tim i urušavanje medija. Mi smo svedoci maltene svakodnevno da se sloboda govora teško ili grubo zloupotrebljava.

Postavlja se pitanje - do kada se to može tolerisati? Mi političari smo izloženi kritici javnosti i kada se ta kritika javnosti pojavi u većoj meri, onda postoji nekakvo pravilo da mi političari treba da imamo neki veći stepen tolerancije ili tolerantnosti kada je u pitanju kritika koja se upućuje ili na ličnost političara ili na njegovo političko delovanje.

Uvaženi ministre, gde su granice gde se ta kritika može trpeti? Gde su granice kada se ta politika pojavi kao prekoračenje tog stepena tolerancije koji podrazumeva trpljenje da neko na našu ili na vašu štetu iznosi grube neistine? Gde su te granice kada konačno neko treba da reaguje, a to su institucije sistema, prevashodno u tom smislu mislim na institucije pravosuđa? Mi te granice, uvaženi ministre, nemamo, a nemamo ni pravila kada će institucije sistema morati da reaguju. Zašto? Zato što ih nismo sistematizovali, nismo ih nigde normirali.

Postavlja se pitanje – da li ih uopšte možemo normirati i kako napraviti tu nekakvu gradaciju koja podrazumeva mogućnost da ja trpim u određenoj meri, da ta mera ima neku svoju granicu ili neki svoj nivo, a posle toga da uživam neku vrstu zaštite, na kraju krajeva sudske zaštite?

Moram da se pozovem na nešto što se desilo juče i danas i to od nekoga ko sebe zove političarem. Naravno, ne želim, niti sam to ikada činio da govorim ništa negativno usmereno protiv ličnosti, ali prema vokabularu, prema načinu izražavanja, prema stavovima, prema pokušaju da se podrije država, na to ću uvek reagovati jer to je moja obaveza, to je moja građanska dužnost, to je moja dužnost kao narodnog poslanika koji predstavlja ove građane u ovom domu.

Marinika Tepić koja nesumnjivo iskazuje izuzetan talenat, ali zaista izuzetan talenat da zastupa interese svih onih koji rade protiv države Srbije, pa samim tim i interese privremenih institucija Kosova, čak bi se mogla smatrati dobrim ambasadorom privremenih institucija Kosova kada su u pitanju napadi na Republiku Srbiju i na njeno rukovodstvo, na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića.

Taj talenat je očigledno nesporan, ali se postavlja pitanje – ako neko očigledno u svom vokabularu učešćem u javnom diskursu urušava sistem ili institucije države, podriva Srbiju, da li je to ono što se može podvesti pod slobodu govora, da li je to ono što podrazumeva zloupotrebu medija ili je to nešto što podrazumeva protivpravno delovanje u kojem je sadržano biće ili bića nekog krivičnog dela zbog čega moraju da reaguju pravosudni organi, počev od tužilaštva do nadležnog suda? Govorim i sa stanovništva profesije jer je to moja profesija. To pitanje ostaje pitanje na koje do sada ne postoji pravilan odgovor. Kada kažem pravilan to znači da postoji norma na osnovu koje kada se ta norma primeni neko će biti procesuiran, utvrdiće se njegova odgovornost i izreći adekvatna sankcija.

U konkretnom slučaju kada sam pomenuo ime i prezime Marinike Tepić to bi bilo više nego opravdano. Međutim, takav epilog nisam siguran da će zaživeti, odnosno da će biti, a to samo otvara vrata da se takav vokobular primerni maltene kao jedan ustaljen šablon, kao jedan uniformni obrazac, kao način delovanja. Da li mi to smemo da dozvolimo? Mislim da kao ozbiljni političari, kao ozbiljni ljudi o tom pitanju moramo jako ozbiljno da razmislimo i da na to pitanje damo adekvatan odgovor. Da li će to Vlada uspeti da uradi, ostaje na Vladi Republike Srbije, ali sam uveren da moje mišljenje deli većina narodnih poslanika u ovom domu i zaista očekujemo odgovor na to pitanje jer je krajnje vreme da se konačno suzbije ono što podrazumeva opasnost za Republiku Srbiju.

Sloboda medija nije nešto što je fluidno, nije nešto što može da se koristi kao balon da se izduva ili naduva kada to kome odgovara i kako je kome volja. Naprotiv, i tu moraju da postoje određena pravila ponašanja i tu moraju da postoje određene norme koje se moraju poštovati.

Ne želim da otvaram temu koju ste vi svojevremeno otvorili, a ja jesam pobornik tog stava da je ovo društvo dovoljno kontaminirano raznim negativnostima, raznim negativnim pojavama. Kontaminacija je počela od uvođenja rijaliti programa na razne televizije, pa i televizije sa nacionalnom frekvencijom nažalost i ta kontaminacija i dalje traje, čak sve više i više.

Postavljam pitanje – kada ćemo krenuti putem dekontaminacije? Kada ćemo krenuti putem suzbijanja svega onoga što podrazumeva vraćanje merila vrednosti koja smo nekada imali, doduše u drugačijim okolnostima življenja, doduše u drugačijim okolnostima delovanja i političkog i svakog drugog jer je bio i drugačiji sistem?

Ali, na sreću nas koji smo uspeli da u to vreme odrastamo, tad su se merila vrednosti poštovala i postojala su kao merila vrednosti. Gde su sada? Gde je sada kultura koja ne menja svoju fizionomiju?

Kultura je kultura, i od te reči se ne može pobeći. Ona podrazumeva niz različitih normi kojima se čovek rukovodi i svoj život oplemenjuje, produhovljuje. Da li je to danas tako? Jeste li vi uvereni da je tako? Ja sam siguran da niste i da kulturu moramo vratiti u naše živote, da se oslobodimo svega onoga što sam smatrao, i sada smatram da je klasičan vid kontaminacije i da neke stvari, za koje smatram da treba da se eliminišu, eliminišemo što pre.

Kada je politički govor u pitanju onda moramo da vodimo računa o najvišem interesu svih građana Srbije, a to je interes države, to je interes koji je za sve nas svetinja kojoj se uvek moramo pokloniti i za koju se uvek moramo boriti. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.

Više da kažem nadogradnja onoga što je rečeno, nego replika, jer nema razloga za repliciranje imajući u vidu istovetnost razmišljanja kada su u pitanju suštinska pitanja za državu.

Ali, uvaženi ministre, ovde sam prisutan prilično dugo. Mnoge moje kolege takođe, nikada se nije desilo da dođemo do kulminacije u zloupotrebi medija, kao što se čini u zadnje vreme. Kulminacija zloupotrebe medija, kada čujete da neko dođe u jedan dom koji zovemo hram demokratije, održi konferenciju za novinare, bukvalno, moram da upotrebim jedan grub izraz, popljuje predsednika države, ministra spoljnih poslova, zbog toga što zastupaju interese države, zbog toga što se bore za građane Republike Srbije i to mediji iskoriste, pojedini, da budemo vrlo precizni, da se ogradimo, pojedini mediji to iskoriste kao jednu vrstu i te kako dobre rubrike koja će podići kapacitet tog medija, podići ili gledanost ili tiraž, svejedno, da li su to slobodni mediji?

To je pitanje koje sve vreme stoji i opterećuje, to je naša hipoteka uvaženi ministre. To je hipoteka koje se nikako ne možemo osloboditi, nije nikad to tako bilo. I u ono vreme kada su SPS osuđivali za navodnu dimenziju ponašanja koja podrazumeva kontrolu medija, ne naprotiv, ovo danas što vidimo, doživljavamo i trpimo, jeste ništa drugo, nego u nekom pežurativnom, pa i vulgarnom smislu silovanje medija.

Ja sam samo zbog toga govorio uvaženi ministre da se to ne sme dozvoliti. U trenucima kada se vode sudbonosne bitke za državu Srbiju, kada veliki broj zemalja povlači priznanja Kosovu, kada je međunarodni ugled Srbije, bez obzira koliko ga god sputavali i sa zapada i sa drugih strana planete, taj međunarodni ugled Srbije raste i čuva se i vi to znate, jer se borite za to. Vi ste u toj liniji, na tom frontu i u tom trenutku kada se te bitke koje su sudbonosne za Srbiju, vode na uspešan način, mi imamo primere koji postaju svakodnevno. Više neću govoriti o pravosuđu, pravosuđe mora da reaguje i mi od njega to očekujemo, ali očekujemo od onih koji mogu da utiču na medije u granicama zakona i zakonskih ovlašćenja da se postaramo svi zajedno da ovakav način podrivanja države prestane. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažene kolege, poštovani narodni poslanici, dobro je da odavde kreće jedna vrsta ozbiljne zabrinutosti za sva događanja u Crnoj Gori, jer mi ne smemo da ćutimo, ali s druge strane, ću se složiti sa uvaženim kolegom Markovićem, kad je rekao da mi ni u kom slučaju ne smemo da delimo lekcije nekim drugima, a naročito ne našoj vlasti.

(Miljan Damjanović: Nemoj, daće ti opomenu. Kokni mu opomenu.)

I te kako dobro naša vlast, počev od predsednika Republike Srbije i naše diplomatije, zna kakva je situacija na teritoriji Crne Gore kao nezavisne države.

Nemojmo da zaboravimo činjenice da je upravo predsednik Republike Srbije primio predstavnike srpskog naroda iz Crne Gore i da je sa njima razgovarao, da naša diplomatija i te kako dobro prati situaciju u Crnoj Gori, da su poznate činjenice ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori, kako u pogledu ugrožavanja kada je u pitanju nacionalni identitet, pravo na pismo, čak sada na veroispovest, na jezik, na zastupljenost u institucijama sistema, na zaposlenost, nemojmo ni u kom slučaju da budemo mi toliko neozbiljni da to vlast ne zna. I te kako dobro zna. Zato je najmanje prihvatljivo i potpuno licemerno da deo opozicije deli lekcije šta treba da se radi.

Ponoviću, mi jesmo dužni da damo doprinos u svemu ovome što podrazumeva rešavanje problema u Crnoj Gori, ali taj doprinos mora da bude onakav kakav sve vreme traže i kako rade predsednik države i naša diplomatija, a to je da se borimo mirnim sredstvima.

Ni jedna naša reč, ni jedan naš potez, bilo šta što i danas i ubuduće budemo radili, ne sme da bude zapaljivo, ne sme ni u kom slučaju da bude inicijalna kapisla za našto što može da bude ono što bi naš narod rekao – ne daj Bože.

Predsednik države je uvek insistirao na tome da se stvari rešavaju mirnim putem. Mi odavde treba da pošaljemo takvu poruku.

U Crnoj Gori svi problemi moraju biti rešeni mirnim putem, ali isključivo u cilju zaštite interesa svih naroda i narodnosti Republike Crne Gore, a među tim narodom i narodnostima mi moramo da smatramo i naš srpski narod.

Prema tome, naš apel jeste da odavde ode poruka koja podrazumeva zabrinutost, ali i podrške rukovodstvu Republike Srbije, predsedniku i našoj diplomatiji, da će se, u šta smo sigurni, pravim sredstvima na pravi način, pravnim mehanizmima boriti za naš narod, ne samo u Crnoj Gori, već i u Republici Srpskoj i na Kosovu i svuda gde Srba ima. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, što se tiče amandmana koji je uvažena koleginica Radeta podnela i sada obrazložila, postoje neke činjenice koje mogu da se prihvate u smislu afirmacije nečega što ćemo i dalje da radimo zajednički. Ali postoje i neke činjenice sa kojima se ja neću moći da saglasim, pa ću i objasniti zbog čega.

Pre svega, institut sopstvenog rezervisanog udela je novi institut Zakona o privrednim društvima i kao takav u svakom slučaju predstavlja jednu vrstu kvalitativnog pomaka kada je u pitanju određena odredba u zakonu koja se odnosi na zaštitu prava zaposlenih.

To nije ona klasična zaštita prava zaposlenih to je određeno pravo koje zaposleni može da ostvari kada se za to po zakonu steknu uslovi. Ako se govori o pravnoj prirodi sopstvenog ili rezervisanog sopstvenog udela on nastaje tako što vlasnik ili član društva svoj udeo bez teretno poklanja društvu, odnosno preduzeću, a na osnovu toga što je društvo steklo njegov udeo, društvo obezbeđuje zaposlenog na taj način što mu omogućuje da stekne udeo u društvu kao neku vrstu akcije ili bilo kakvog drugog prava na učešću u upravljanju društvom, a istovremeno i pravo da naplati svoj udeo kada se za to steknu uslovi po zakonu, odnosno u tačno određeno vreme i na određeni način.

Vi ste ministre, kao predlagač ovde dobro normirali predlog zakona i kada je u pitanju sudska zaštita sopstvenog rezervisanog udela. Šta je ovde problem gde može da se eventualno i ta kritika koju smo čuli prihvati, ali istovremeno i da se kaže da će ova Vlada i dalje nastaviti onaj put koji obezbeđuje praktičnu primenu ovog zakona u najboljem efektu, odnosno u najvećem kapacitetu.

Zbog čega ovo govorim? Ako, imamo privredno društvo koje nije u oblasti IT tehnologija i ukoliko je ono jednočlano privredno društvo i ukoliko vlasnik tog privrednog društva, tog preduzeća ima mali broj zaposlenih on nije motivisan, nije stimulisan da obezbeđuje sopstveni rezervni udeo. On je motivisan i stimulisan samo da održi solventnost preduzeća, da održi preduzeće u smislu da ne ide u blokadu, da održi preduzeće u tom smislu da isplaćuje zarade i to one zarade na nivou najčešće na žalost minimalnih zarada, da uplaćuje doprinose penzijskog invalidskog osiguranja, ali sve preko toga nisam siguran da postoji motivacije i stimulacija onih koji su članovi, odnosno vlasnici preduzeća.

Zašto ovo govorim? Pa, zbog toga što još uvek privredni ambijent u Republici Srbiji nije na tom nivou da imamo privredna društva koja su daleko iznad onog takozvanog minimalnog stepena solventnosti koja su sa velikim brojem zaposlenih i gde se zaposlenima zaista obezbeđuje mogućnost sticanja zarade u značajno većem obimu ili iznosu u odnosu na ovo što zaposleni u privredi Republike Srbije imaju danas.

Šta je naš cilj? Naš cilj je zadatak, jeste da se stvori privredni ambijent u kome će pod jedan, privredna društva imati daleko veći broj zaposlenih. Pod dva, gde će zaposleni imati nesumnjivo mnogo veće zarade. Pod tri, gde će i poslodavac, odnosno vlasnik privrednog društva biti stimulisan i motivisan da obezbeđuje sopstveni rezervni udeo, a sa druge strane da zaposleni takođe budu motivisani i stimulisani da na osnovu tog sopstvenog rezervisanog udela stiču benefite, a jedan od osnovih benefita jeste pravo na upravljanju u preduzeću sticanjem sopstvenog udela, odnosno povećanjem procenta sopstvenog udela u odnosu na do sadašnji aktuelni ili važeći Zakon o privrednim društvima i na taj način imamo motivaciju i vlasnika preduzeća i zaposlene da učestvuju u realizaciji rezervisanog sopstvenog udela onako kako je to predviđeno ovim zakonom.

Nadam se da ćemo taj privredni razvoj, taj privredni rast dostići relativno brzo, da ćemo barem prići onim zemljama, razvijenim zemljama Evropske unije, naravno celog sveta gde inače već ovaj sopstveni rezervisani udeo u drugom modelu, u drugom obliku već postoji, jer ovaj zakon je u stvari nešto što je komparativno rešenje u odnosu na rešenja koja imamo u zakonodavstvu Evropske unije.

Dakle, Vlada Republike Srbije ima dobar pravac i taj pravac podrazumeva da će ovaj zakon u punom kapacitetu da zaživi kada dostignemo ovaj nivo privrednog rasta. Ja sam u to siguran i mi tu nemamo ni jedan problem.

Sada da li će se kritika vezati za to da su preduzeća u oblasti IT tehnologija na neki način u privilegovanom položaju zato što omogućavaju veći broj zaposlenih, imaju mogućnost isplate većih iznosa zarade, dok su druga privredna društva u nekom nepovoljnijem položaju zbog statusa, zbog položaja zaposlenih, zbog mogućnosti ostvarenja prihoda i zbog demotivisanosti vlasnika preduzeća da obezbeđuje sopstveni rezervni udeo. To je pitanje na koje se može odgovarati onako kako je u onom domenu kritike koji je iznet, zaista činjenično i utemeljeno. Tu stvarno ne mogu ništa da prigovorim.

Ali, ja ume poslaničke grupe SPS vas podržavam u Predlogu zakona. Smatram da ovaj sopstveni rezervisani udeo zbog toga što je definisan, normiran u cilju zaštite interesa zaposlenih treba da ostane. Da li on možda rano uveden? Pa, nije. U svakom slučaju on će u nekom vremenskom periodu važenja ovog zakona i unapređenja ovog zakona imati svoju realizaciju, dati svoj efekat i nadam se da će tada i zaposleni i poslodavac osetiti bolje u odnosu što je do sada. Hvala.

Zahvaljujem se.

U jednom delu se ne možemo složiti imajući u vidu da privredi Republike Srbije u svakom slučaju treba omogućiti da raste, da se razvija, da se revitalizuje. Imajući u vidu da je i deo privrede Republike Srbije i to jedan značajan segment upravo oblast IT tehnologija gde Srbija očekuje mnogo imajući u vidu dve činjenice koje niko neće dovesti u sumnju. Prva, da je u toj oblasti neophodno potrebno zaposliti značajno veći broj, hajde da kažemo stručno osposobljenih lica, dakle, IT stručnjaka, da ne kažem IT tehnologa, s jedne strane.

S druge strane, da je to oblast koja se svakodnevno unapređuje, koja maltene svakodnevno ide napred i gde je svakodnevno potrebno pratiti sve ono što podrazumeva i stručno usavršavanje, napretke u nauci i tako dalje. Naročito kada su u pitanju IT tehnologije. Ako je to perspektiva, a jeste perspektiva, ne samo Srbije nego i mnogo razvijenijih zemalja nego što je Srbija, onda je dobro da se upravo u tom segmentu započne sa primenom jednog instituta koji do sada nije postojao. I dobro je da će taj segment privrede biti kao neka vrsta pilot projekta koji će ukazati, koji će na neki način predstavljati jednu vrstu slike kako treba da se ponaša bilo ko od poslodavaca, bilo koje privredno društvo koje se trenutno nalazi kao aktivno privredno društvo na privrednoj sceni, tako da je nazovem Republike Srbije.

Prema tome, ne možemo ni u kom slučaju da kažemo da to nigde nije neprimenjivo. Pa, primenjivo je. Ja ću se potpuno složiti sa uvaženom koleginicom Radetom kad kaže gde je stimulacija poslodavaca u onoj drugoj oblasti. Tačno je. Tačno je zbog toga što naš privredni ambijent još uvek nije takav. Tačno je da nisu stimulisani. Tačno je da imaju mali broj zaposlenih. Tačno je da nemaju veliki obrta, obrt u poslovanju. Samim tim što nemaju veliki obrt u poslovanju, naravno, da nemaju ni dovoljno prihoda. Tačno je da zbog toga ne mogu da obezbede sopstvene rezervisane udele, ali to ne znači da je to konstanta, to ne znači da će to da ostane zauvek. Njima treba zakonom obezbediti mogućnost da ne krše zakon, a da daju stimulanse zaposlenima da to rade. Hvala.

Zahvaljujem se.

Po amandmanu zato što će mi možda trebati malo više od dva minuta, da neke stvari konačno razjasnimo da se ne bi više javljao po ovom pitanju.

Pre svega, sistemsko rešenje koje je oličeno u ovom predlogu zakona se ne odnosi na strane poslodavce, već se odnosi na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije. To je prava činjenica.

Druga činjenica, podsticaj u vidu sopstvenog rezervisanog udela se vezuje za zaposlene, a zaposleni su na teritoriji Republike Srbije.

Treća činjenica, moram da budem figurativan, a da ne banalizujem priču. Ukoliko moj uvaženi prijatelj Žarko osnuje preduzeće i tom preduzeću pokloni svoj udeo, a ja sam zaposlen u tom preduzeću, njegov cilj osnivanja preduzeća nije da preduzeće životari, nego da preduzeće stiče određene prihode koji će se multiplicirati tokom rada i obavljanja delatnosti preduzeća. Na taj način će kao poslodavac imati mogućnost, ne samo da investira u preduzeće, već da investira u zaposlene gde sam i ja, a to znači da će mi jednog dana omogućiti da preko sopstvenog rezervisanog udela možda budem deo upravljačke strukture preduzeća i to je interes zaposlenog i interes poslodavca. Zašto? Ukoliko zaposleni dobro obavlja svoj posao doprinosi da se prihodi privrednog društva uvećavaju, onda ne postoji ni jedan, jedini razlog da se ovaj institut konkretno primeni.

Podnosilac amandmana je možda prenebregao jednu činjenicu, sopstvenim rezervisanim udelom se ne može raspolagati.

Zaposleni ima pravo, ali isključivo lično pravo, ne može to pravo prenositi na treća lica, da raspolaže tim sopstvenim udelom.

Drugo, u privrednim društvima obim sopstvenih udela je ograničen, to je 40%.

Treće, zaposleni ima pravo u slučaju povrede od strane poslodavca i na zaštitu zbog povrede tog sopstvenog rezervisanog udela, kako zaštitu u okviru privrednog društva, tako i sudsku zaštitu i za to su nadležni privredni sudovi. Mislim da u tom pravcu normiranje, uvaženi ministre, je jako dobro urađen.

Što se tiče stimulacije, stimulacija će postojati onog trenutka, i to ću ponoviti samo još jednom, onog trenutka kada naš privredni ambijent, kada naša privreda dostigne onaj stepen razvoja gde će zarade biti neuporedivo veće u odnosu na današnje, neuporedivo veće u odnosu na današnji prosek, neuporedivo veće u odnosu na ono što podrazumeva mogućnost da se sopstvenim rezervisanim udelom obezbeđuje samo elementarna egzistencija, mora biti daleko iznad toga.

To je cilj i privrede Srbije, odnosno Vlade Srbije da takav privredni ambijent uspostavi, odnosno ustroji, i onda bi mi zaista bili teški demagozi, ukoliko bi bili protiv jednog takvog cilja, odnosno protiv jednog takvog projekta Vlade.

Socijalistička partija Srbije, kao odgovorna stranka prema građanima Republike Srbije, kao stranka u čijem programu je ideal socijalne pravde, će svakako podržati i ovaj predlog zakona.

Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Imajući u vidu da je uvaženi kolega Bojić afirmisao neka pitanja koja se vezuju za primenu odredbi Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma, ispred SPS moram da skrenem pažnju na izuzetno veliki značaj ovog zakona, tako da kritizeri radi kritike ovog zakona nemaju utemeljenje kada je u pitanju ono što u ovom zakonu treba istaći kao dobra i praktično primenjiva rešenja.

Pre svega, treba poći od nečega što je jako važno. Ovim zakonom Republika Srbija, odnosno usvajanjem ovog zakona Republika Srbija harmonizuje svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Bez te harmonizacije i bez tog usaglašavanja, teško da se možemo naći na istom putu, teško da možemo ostvariti iste ciljeve, a ciljevi nam moraju biti isti, a to je prepoznavanje najopasnijih protivpravnih delovanja, najopasnijih krivičnih dela, kao što su pranje novca i finansiranje terorizma, imajući u vidu činjenicu da je terorizam danas pošast koja nadvija bukvalno celu zemaljsku kuglu.

Ono što je bitno istaći kada je u pitanju primena ovog zakona jesu odredbe koje se vezuju za one koji su najdirektnije uključeni u prepoznavanje oblika ili pojavnih oblika koji mogu da upute na mogućnost protivpravnog delovanja u smislu sprečavanja, odnosno pranja novca i finansiranja terorizma.

Ko se tu, otprilike, pojavljuje kao glavni činilac ko to može na vreme da locira, a istovremeno da inicira odgovarajuće postupke pred nadležnim pravosudnim organima, prevashodno pred tužilaštvom, a kasnije naravno u pogledu procesuiranja i pred sudom? Konkretno to su javni beležnici, odnosno notari, dok su to u zemljama EU i notari i advokati. Advokati zbog specifičnosti obavljanja posla koji su daleko, daleko drugačije prirode i drugačije forme, a naročito daleko obimnije sadržine nego što je to kod nas. Logično je da i jedni i drugi imaju jednu jedinstvenu ulogu, a to je odbrana od ove dve veoma opasne pojave ili anomalije, a to su pojave gde se pojedinci pojavljuju kao mogući ili potencijalni učinioci protivpravnih delovanja, odnosno protivpravnog delovanja, u vidu pranja novca, odnosno finansiranja terorizma.

Nažalost, u Srbiji, imajući u vidu da pripadam toj branši, moram da kažem da je pojavom javnih beležnika došlo do devastiranja advokature i zakonska rešenja su na neki način uticala da se takva pojava produbi zbog toga što su javni beležnici svojim delovanjem doveli do toga da se advokatura marginalizuje, da se advokatura od jedne delatnosti koja je izuzetno poštovana i uvažena svede na nivo koji advokatura ne zaslužuje, a u svakom slučaju mi moramo da se borimo da i jedna i druga delatnost, da i jedna i druga profesija moraju biti poštovane i uvažene.

U konkretnom slučaju ja ne želim da ovu moju diskusiju prebacim kao kritiku na račun javnih beležnika, jer govorimo o temi u kojoj su javni beležnici i te kako sa stanovišta posla koji obavljaju bitni, odnosno njihov značaj je veliki u prepoznavanju mogućnosti da se pojave u vidu finansiranja terorizma i pranja novca na vreme lociraju, odnosno identifikuju, kako bi se mogle kasnije preduprediti, odnosno kako bi se mogli sankcionisati oni koji su direktni učesnici ili vinovnici ovakvih bukvalno da kažemo nedela.

Šta to znači? To znači da javni beležnici kod nas, kada je u pitanju oblast kompanijskog prava, još uvek nisu, i u tom pravcu moramo da radimo, još uvek nisu ovlašćeni da solemnizuju, odnosno potvrđuju kompanijske ugovore. Šta to može da generiše? Može da generiše jednu vrlo opasnu pojavu. Ako neko nije ovlašćen, odnosno, izvinjavam se, obavezan da sagleda sadržinu kompanijskih ugovora, odnosno ugovora između dva privredna društva, dva pravna lica, dva subjekta, upravo se u tim ugovorima mogu prikriti određeni elementi, određena obeležja koja na nesumnjiv način mogu ukazivati na pojavu pranja novca i na pojavu finansiranja terorizma.

Zbog toga se javnim beležnicima u tom pravcu moraju dati, ne samo ovlašćenja, nego i obaveze kada su takvi ugovori u pitanju da se bukvalno sadržina ugovora posmatra na način koji podrazumeva identifikaciju elemenata, odnosno obeležja ugovora gde su sadržane ili eventualno prikrivene ove protivpravne pojave.

U Evropi su notari takva ovlašćenja dobili, odnosno ne dobili, nego moraju, imaju obavezu da kroz sadržinu i analizu sadržine kompanijskih ugovora prepoznaju ovakve anomalije, odnosno preduprede ili preveniraju dalje posledice koje se mogu desiti u slučaju da se takvi ugovori ne identifikuju na način na koji ja ukazujem.

Što se tiče advokature. Advokatura u Srbiji ima sužen, mali manevarski prostor, da može na ovakav način da deluje. Advokatura se svojevremeno izborila pre četiri godine da koliko-toliko zadrži ona ovlašćenja koja su imanentna advokaturi. Sastavljanje ugovora koji će kasnije moći da budu slovenizovani, odnosno potvrđivani od javnih beležnika. U jednom trenutku je čak postojala opasnost da se iz advokature i to izuzme i da se prenese u nadležnost javnih beležnika. Onda bi došlo do potpune devastacije advokature, koja je ionako, ionako ovom, da je nazovem, tendencijom rada i nečega što javni beležnici preduzimaju, već dovedena u jednu situaciju potpune degradacije.

Ono što mi se čini jako važnim, jeste činjenica da u Srbiji građani Srbije mogu da prepoznaju gde su eventualne mogućnosti, pojave ili pojavnih oblika pranja novca, a samim tim i mogućnosti finansiranja terorizma. Jedan od takvih jeste gradnja. Zaista se u toj oblasti, u oblasti izgradnje i to velikih kompleksa, kompleksa koji se vezuju za brojna turistička mesta u Srbiji, bez obzira što ne želim da ih etiketiram kao mesta u kojima se zaista čine krivična dela, postoji mogućnost da neke osnove sumnje vežemo za upravo taj deo, jer se u građevinarstvu koncentriše ogromna suma novca, gde potencijalni investitori, naravno oni koji su krajnje profesionalni, odgovorni, posvećeni, pošteni, koji po zakonu obavljaju svoj posao su isključeni iz ove mogućnosti na koju ja ukazujem. Ali, uvek postoji opasnost da se pojave i oni koji poreklo novca ne mogu da dokažu, gde je poreklo novca sumnjivo, a da se ogromna količina novca sliva upravo tamo gde je najlakše izvršiti pranje novca. To je izgradnja objekata, izgradnja apartmanskim kompleksa, izgradnja hotela itd.

S obzirom da se ugovori u toj oblasti, kada je u pitanju promet nepokretnosti, kada je u pitanju zajednička gradnja, kada su u pitanju uređenja imovinskih odnosa između investitora i vlasnika nepokretnosti, potvrđuju kod notara. Notari imaju ogromnu obavezu da sa velikom pažnjom sagledaju sadržinu tih ugovora, eventualno lociraju mogućnost pojave pranja novca i da na to reaguju. Kako će da reaguju? Tako što će podneti adekvatne prijave. Moram u tom pravcu da afirmišem jednu aktivnost notara koja, kako je i uvažena ministarka ukazala, koja se pokazala kao jako korisnom, a to je da su notari u 2018. godini podneli 230 prijava zbog sumnji o postojanju pranja novca i mogućem finansiranju terorizma. U ovoj godini tih prijava je bilo 87.

Dakle, aktivnost postoji. Da li je ta aktivnost dovoljna? Naravno da nije. Da li treba da bude intenzivnija? Naravno da treba. Ali, u tom slučaju, moramo imati neku vrstu obaveze koja će se sistemski urediti i staviti notarima u nadležnost da proveravaju bukvalno sve ugovore, ne samo ugovore kada je u pitanju promet nepokretnosti i ovo što sam ukazao, nego bukvalno sve ugovore, naročito ugovore kada je u pitanju, kako sam malopre rekao, trgovinsko ili kompanijsko pravo. Zašto? Zbog toga što između privrednih društava dolazi često do zaključivanja pravnih poslova u kojima postoji osnovana sumnja u mogućnost pranja novca.

Prema tome, da bi se država zaštitila, da bi se zaštito pravni poredak, da bi se sprečio terorizam kao možda najveća opasnost po svet, onda je logično da se bukvalno kada rešavamo o ovim pitanjima i kada normiramo jedan zakon, posvetimo sa dužnom pažnjom i da sve nadležnosti i sva ovlašćenja raspodelimo na pravilan način. Ne samo kada su u pitanju notari, već i kada je u pitanju advokatura, sudovi i tužilaštva itd.

Sve u svemu, na kraju ja želim da istaknem da ono što je na samom početku rasprave po svim ovim predlozima zakona rečeno, SPS i naš poslanički klub bezrezervno podržava ovakvu zakonodavnu aktivnost, odnosno proces donošenja zakona koji su od izuzetnog značaja, ne samo za Republiku Srbiju, već i znatno šire, jer usaglašavanjem naših zakona, domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU koja već ima bogato iskustvo u prepoznavanju pranja novca i sprečavanja terorizma, logično je da se tim standardima moramo približiti, logično je da te standarde moramo prihvatiti, logično je da te standarde moramo implementirati i to i činimo sada i u tom pravcu mi dajemo punu podršku ovom setu zakona. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da je uvaženi kolega Dejan Radenković sa stručnog aspekta dao pojašnjenje zbog čega bi ovaj amandman trebalo prihvatiti, ja ću samo da dopunim u jednoj rečenici, da ne bih iscrpljivao raspravu dodatnom argumentacijom.

Ono što je kolega Radenković ukazivao jeste praktična primena ovog zakona, s jedne strane, jer se u praktičnoj primeni ovim amandmanom omogućava puni efekat, ne samo ove norme na koju se amandman odnosi, nego i kompletnog zakona. Ako je intencija zakonodavca da javne nabavke imaju određeni stepen transparentnosti, a imaju, onda se to ovim amandmanom postiže.

Zbog toga ću podržati amandman kolege Radenkovića i zamoliću vas da razmotrite mogućnost usvajanja istog. Zahvaljujem.