Pitanje se odnosi na Ministarstvo pravde  i prisutnom ministru, uz uvažavanje i poštovanje, a vezuje se za Odluku Ustavnog suda o vraćanju određenog broja sudija na sudijske funkcije. Dakle, radi se o činjenici da blizu 400 sudija se po Odluci Ustavnog suda moraju vratiti na sudijske funkcije, pa se postavlja pitanje da s obzirom da je Ustavni sud doneo Odluku koja je isključivo vezana za proceduralne manjkavosti ili procesne smetnje koje su učinjene prilikom rada Visokog saveta sudstva, da li se planira izrada novog pravilnika o ocenjivanju rada sudija, jer imamo dve grupe sudija, jedna grupa sudija kojima ističe trogodišnji status sudijske funkcije, kako bi prerasli u stalnu sudijsku funkciju i druga grupa sudija koja nesumnjivo spada u ovaj korpus od 400 koji se vraćaju na sudijske funkcije, pri čemu se postavlja pitanje, da li svi oni koji se vraćaju, s obzirom na pravila koja su važila o ocenjivanju njihovog rada, mogu zaista i da se vrate, imajući u vidu činjenicu da Ustavni sud nije ulazio u suštinu, ne reizbora tih sudija, već isključivo ocenjivao proceduralne manjkavosti VSS poput nedostatka transparentnosti, poput nedostatka kvoruma u donošenju odluka i tome slično.
Shodno tome, da li se priprema izmena ili dopuna Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, imajući u vidu činjenicu da svaki vraćeni sudija mora imati svog stručnog saradnika.
U svakom slučaju to podrazumeva da nakon ustrojstva nove mreže sudova, na teritoriji Republike Srbije, broj stručnih saradnika mora biti povećan. Automatski, Ministarstvo pravde dolazi u jednu vrstu, ne problema, koliko situacija i okolnosti koje se vezuju za saradnju sa Ministarstvom finansija u pogledu obezbeđenja novčanih sredstava za isplatu zarada, kako novim sudijama, tako i stručnim saradnicima.
Na kraju, da li Ministarstvo pravde, opet u saradnji sa Ministarstvom finansija planira povećanje novčanih sredstava za obezbeđenje takozvane tehničke podrške sudovima, naročito tamo gde se mreža sudova vraća, a to je obezbeđenje računarske opreme koja je zaostala, dotrajala, poboljšanje kvaliteta voznog parka, imajući u vidu činjenicu da se radi o jako amortizovanim sredstvima, vozilima sa
preko 10 godina starosti.
Na kraju, ono što je važno istaći, da li se planira i povećanje broja izvršilaca koji se vezuju za sudsku upravu i izvršna odeljenja, imajući u vidu činjenicu da će sudovi koji se vrate, na mesta gde su bile sudske jedinice, imati i te kako veliku potrebu, za sprovođenje radnji i izvršenja, kako su se nekada sprovodile, a sada očigledno zbog činjenice koja se vezuje za reorganizaciju sudstva, gde sudovi nisu postojali, izvršenja su se otežano odvijala, izvršitelji su putovali i po sto kilometara da bi sproveli radnje izvršenja i da li u tom pravcu postoji planska aktivnost da se na tom planu uradi nešto više kako bi se efikasnost izvršenja podigla na viši nivo.
Na kraju, i poslednje pitanje, da li se planira, s obzirom da sudijski nameštenici i službenici imaju izuzetno niske zarade koje su negde nepunih 200 evra, a imajući u vidu činjenicu koja se vezuje za skoro donete finansijske zakone o povećanju njihovih zarada od samo dva posto, da li se planira da se zarade koliko-toliko uravnoteže kako bi se stimulativno delovalo i na one koji rade i te kako delikatan posao u sudovima, a to su sudske uprave, to su pisarnice i tome slično.
Ova pitanja su prevashodno dobronamerna i imaju jedan motiv, jeste u tome, otklanjanje nedoumica kod predsednika sudova, a samim tim i samih sudova koji imaju ogromne probleme, probleme koji će se vezivati za tehnička pitanja koja se moraju rešavati, obezbeđenje tehničkih uslova u pogledu oslobađanja prostora za formiranje sudnica, tako i svih drugih problema koje sam naveo, a naročito probleme naplate sudskih taksi koje su jako otežane, naročito kod sudova redovne nadležnosti, odnosno opštih sudova, a potom i privrednih sudova, imajući u vidu činjenicu da preduzeća u restrukturiranju su preduzeća koja jednostavno nisu u obavezi plaćanja sudskih taksi, zbog toga što se postupak sprovođenja izvršenja prema njima ne može vršiti, odnosno nije dozvoljen shodno odredbama Zakona o privatizaciji. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici, čini mi se da su diskusije koje su vođene do sada, na neki način stvorile konfuziju kod građana.
Pokušaću u svojoj diskusiji da na neki način pojasnimo, bar sa stanovišta struke, imajući u vidu da se bavi strukom. Da se pojasni ono što je veoma važno, ali isključivo sa stanovišta odredaba zakona o amnestiji, bez bilo kakvih populizama i populističkih retorika.
Konkretno, razlog za donošenje zakona o amnestiji se svodi na činjenicu da u ovoj godini, koja predstavlja godinu konsolidacije stanja u pravosuđu, kada moramo imati apsolutno elitno pravosuđe isključivo zbog toga što to od nas traži EU. Kako bi stekli status člana EU, sastavni deo konsolidacije pravosuđa jeste ovaj segment koji se odnosi i na primenu zakona o amnestiji, a samim tim i reperkusije na osuđena lica.
Stoga se mora voditi računa o sledećoj činjenici. Prvo, EU propisuje standard za osuđena lica u smislu življenja i svih apspekata resocijalizacije koja se sprovodi nad osuđenim licima u kazneno-popravnim ustanovama, odnosno zatvorima. Neka mi uvaženi ministar i građani oproste ukoliko budem pogrešio, ali jedan od takvih standarda jeste da upravo jedna ćelija ili jedna zatvorska jedinica treba da imaju za jedno osuđeno lice površinu od osam do dvanaest metara kvadratnih.
Postavljam pitanje – koji to naš zakon, odnosno kazneno-popravna ustanova ili zatvor imaju ispunjen taj standard? Uveren sam, nema nijedan. Takođe, ni jedan naš zatvor, s obzirom na veoma teško ekonomsko stanje, koje je izneto u ekspozeu ministra, ne zadovoljava ni one tehničke preduslove za normalan život u kazneno-poravnim ustanovama i za adekvatnu primenu mera resocijalizacije.
Prema tome, sa tog aspekta nesumnjivo je da je otpuštanje jednog broja osuđenih lica na koje će biti primenjena amnestija primenom Zakona o amnestiji, istovremeno i zadovoljenje standarda kome se apsolutno mora težiti. Sa druge strane, polazim od činjenice da sam lično iskusio da u Okružnom zatvoru u Užicu, koji ima kapacitet od svega 100 ležajeva, je u pojedinim trenucima kada se donose rešenja o određivanju pritvora preko 200 pritvorenih lica. Da li je moguće na bilo koji način u jednoj takvoj kazneno-popravnoj ustanovi obezbediti normalan život, a kamoli šta drugo, kada osuđenici umesto da imaju osnovne uslove i higijene i života, moraju da spavaju na dušecima u ćeliji? To su činjenice koje ne mogu da se dovedu u sumnju.
S druge strane, ono što se kroz diskusije danas promovisalo, a što sigurno nije tačno, da se amnestijom navodno privileguju osuđena lica, apsolutno je netačno, zbog toga što osuđena lica imaju status i nakon primene Zakona o amnestiji. Ona se ne oslobađaju od krivične odgovornosti. Ona se i dalje vode u kaznenoj evidenciji kao krivično odgovorna. Apsolutno ne stoji nijedan jedini razlog da se na ovaj zakon iznosi primedba u tom smislu da se na bilo koji način menja status osuđenih. Jedino što se menja, menja se to što se primenom zakona 25% od izdržane kazne ukida i određuje rešenjem suda koliki je to ostatak kazne koji će osuđeno lice provesti u daljem toku izdržavanja u zatvoru.
Prema tome, ne postoji nijedna jedina bojazan, nijedan jedini razlog da građani stvore jednu pogrešnu sliku, pogrešnu predstavu da se neko oslobađa. Ne oslobađa se, već se samo oslobađa ne od krivične odgovornosti, već od dela kazne na koju je osuđen.
Ono što je takođe veoma važno i takođe, činjenica koja se ne može dovesti u sumnju, jeste da se nijedna druga mera, a naročito ne supstitucionalna mera u odnosu na krivičnu sankciju ne može upotrebiti kako bi se istovremeno ostvari onaj cilj koji se ostvaruje primenom Zakona o amnestiji. Društveno-koristan rad jeste mera, ali ona je individualna i ne može se primeniti na ovoliki broj ljudi, na ovoliki broj osuđenih lica na koje se primenjuje Zakon o amnestiji. Šta bi se postiglo sa kućnim pritvorom ili merom opšte-korisnog rada? Bio bi obuhvaćen vrlo mali broj lica, imajući u vidu činjenicu da ta mera egzistira i u pravnom životu, a i kroz sudske odluke upravo od skora, od pre nekoliko godina.
Ovde se zakon odnosi na lica za čija krivična dela, gde se oni pojavljuju kao izvršioci krivičnih dela, postoje pravosnažne sudske odluke, pa ili se nalaze na izdržavanju kazne zatvora ili će se uskoro na osnovu tih pravosnažnih odluka naći na izdržavanju kazne zatvora.
Nema potrebe da ponavljam da je amnestija jedan univerzalni pravni institut, koji datira još, da kažemo, preteča rimskog prava i da u tom smislu kao pravni institut u sklopu zakonske regulative, odnosno legislative ima svoju svrhu, ima svoj smisao. Međutim, pogrešno je tumačenje koje je ovde više puta navedeno da se amnestijom kreira kaznena politika. Nemoguće. Amnestijom se ne može kreirati kaznena politika. Kaznenu politiku kreira prevashodno sudska praksa, a naročito uvažavanje stepena društvene opasnosti krivičnih dela koja su predmet krivičnih postupaka pred sudovima.
Prema tome, amnestija kao kreator sudske prakse ni u kom slučaju ne sme kod građana stvoriti sliku da će već sledeće godine zahvaljuju primeni Zakona o amnestiji doći do nekog blažeg osuđivanja ili tome slično. Naprotiv, onaj koji je izvršio krivično delo, u slučaju da ga ponovi, on postaje recidinista, nekad i specijalni povratnik. Na koji onda način amnestija utiče na to da će on blaže biti osuđen? Naprotiv, on će biti strožije osuđen.
Svi ovi razlozi koje sam istakao stoje da ovaj zakon treba prihvatiti i zbog toga su moji prethodnici i moje kolege i zamenik predsednika poslaničke grupe, zajedno sa našim koalicionim partnerima, jasno stavili do znanja da će SPS podržati ovaj zakon kako u načelu, tako i u pojedinostima, odnosno u celini.
Ono što smatram da je važno istaći opet zbog građana i zarad istine, ovo je jedan pokušaj da se država ne samo rastereti jednog ogromnog pritiska na budžet. Ovo je istovremeno jedan pokušaj da se uvede red u zatvor. Ovo je jedan pokušaj da se zatvorski uslovi života primere onome što osuđenici zaslužuju i tu nema potrebe praviti bilo kakvu diskriminaciju, jer se načelo zabrane diskriminacije odnosi i na osuđena lica. Imaju potpuno ista ustavna prava i iste slobode kao i svi građani Republike Srbije.
Stav SPS ostaje jasan. Zakon o amnestiji će biti podržan. Hvala.

Član 103. Gospodine predsedavajući, višestruko je povređen Poslovnik o radu Narodne skupštine, pre svega činjenicom da koleginica Malović kada je tražila povredu Poslovnika, nije se pozvala konkretno na koji član i koju odredbu Poslovnika i zbog čega traži da se izjasni po povredi Poslovnika. Nakon toga, ide sledeća odredba, ako nije to, onda je sledeće. Apsolutno je došlo do povrede Poslovnika u tom smislu što smo otišli od teme. Ovde tema nije ni Andrija Drašković, niti bilo šta što se vezuje za Andriju Draškovića, nego primene odredaba Zakona o amnestiji. Molim vas kao predsedavajućeg da ovu Skupštinu primerite dnevnom redu i da se dalje vodi po dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, državni sekretare, poštovane kolege poslanici, imajući u vidu da je više rasprava išlo van teme dnevnog reda, ipak se nisam javio po povredi Poslovnika, već da ukažem na nešto što podrazumeva zaključak iz svih ovih diskusija do sada, a to je očigledno zanemarivanje suštine.
Kada raspravljamo o amandmanu koji se odnosi na smanjenje broja ispitnih rokova, očigledno je da se zanemaruje nešto što niko ne može dovesti u sumnju, da je obaveza fakulteta kada se broj ispitnih rokova bude smanjio, da prilagodi kako nastavni proces, odnosno obrazovno-nastavni proces, tako i proces ocenjivanja i usaglasi sa brojem rokova. Logično je da će se na taj način dovesti do cilja koji se upravo ovom izmenom teži. Kvalitet ocenjivanja i posvećivanje pažnje studentima upravo u tom pravcu podrazumeva da se studenti afirmišu u pogledu načina na koji će savladavati gradivo, a kasnije biti adekvatno i ocenjivani.
Očigledno je da o ovome uopšte nije bilo, bilo kakvog govora. Osim toga, čini mi se da se u svim diskusijama na današnjoj sednici Ministarstvo jednostavno pokušava uvlačiti u zamku, počev od nekakvih teza, o navodnoj povredi rodne ravnopravnosti, a i te kako se dobro zna da studenti ne samo što uživaju autonomiju, već imaju i ustavna prava i ustavne slobode. Imaju pravo da budu birani i da biraju, pravo da se politički opredeljuju. Ovaj bi plenum i ova sednica bi bila puno govora i puna usta povrede ustavnih prava i ustavnih sloboda studenata, da se u tom pravcu Ministarstvo i država opredeljuju.
Naprotiv, nije tako. Suštinski, ono što je bitno, bitno je da se Ministarstvo sigurno neće upecati u takvu klopku, to ću pežorativno da kažem, a što se tiče smanjenja broja ispitnih rokova, ovo su za sada samo predrasude, koje nemaju činjenično utemeljenje, a činjenično utemeljenje će imati onog trenutka kada jedan takav proces zaživi, i kada se jednom takvom procesu usaglase svi ostali procesi, u okviru studiranja studenata, na fakultetima, jer će ovde biti obaveza fakulteta da prilagodi svoj sistem rada, shodno ovim promenama, koje se zakonom traže. Zahvaljujem vam se.

Poštovana predsedavajuća, uz svo uvažavanje, samo da u budućem radu ne bi dolazili u sukob direktno sa Poslovnikom. Naime, imajući u vidu činjenicu da je Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja amandman kolege Rističevića ocenio kao suprotan članu 21. Ustava, samim tim amandman se smatra procesno manjkavim. Ako je takav, onda, shodno Poslovniku, po njemu ne može ni da se glasa, ni da se raspravlja. Ovo samo ukazujem iz razloga što bi u nekom daljem radu učinili presedan pa bi raspravljali o amandmanima koji očigledno ne mogu ni da uđu u skupštinsku proceduru. Zahvaljujem se.

Hvala gospođo predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, poštovani kolega Srđane Mikoviću, pre svega želim, s obzirom da sam pomenut kao i moj amandman da istaknem činjenicu, da ovim amandmanom nisam ni u kom slučaju da izazovem presedan. Odnosno, da kroz mogućnost zakonitog načina ispravljanja određenih delova zakona uvedem nezakonitost.
O čemu se zapravo radi? U svakom slučaju ću bliže to istaći kada budem govorio nakon tačke kada bude na dnevnom redu zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, sada samo želim da kažem da su razlozi zbog kojih sam smatrao da ovaj amandman treba da bude afirmisan i čak bude usvojen, razlozi racionalnosti i celishodnosti koji omogućavaju otklanjanje brojnih štetnih posledica za primenu odredaba Zakona o privatizaciji.

Samo sam hteo da objasnim i da se nadovežem na izlaganje kolege Mikovića i prihvatam da zaista, isključivo ispravni, tehnički ispravni amandmani mogu biti u zakonskoj proceduri i ništa više. Zahvaljujem se.

Samo jedno pitanje – koliko još minuta ima moja poslanička grupa?

Hvala.
Poštovani potpredsedniče, uvaženi predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, ja ću pročitati ovaj amandman koji je podneo naš kolega Riza Halimi: "U članu 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2012. godinu, u Razdelu 3, služba Koordinacionog tela Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, funkcija 110, u ekonomskoj klasifikaciji 454 - subvencije privatnim preduzećima, iznos od 40 miliona dinara zamenjuje se iznosom od 60, a u ekonomskoj klasifikaciji 411 – plate, dodaci i naknade zaposlenih, zarade, iznos od 22.164 zamenjuje se iznosom od 17.164 miliona".
S obzirom da se radi o jednom vrlo osetljivom, bezbednosno osetljivom području, da se radi o jednom siromašnom kraju, mislim da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Moja je konstatacija da i sve ove sugestije koje su poslanici iz Vojvodine takođe dali na istu temu, a to se odnosi i na krajeve u kojima ja živim, na istočnu Srbiju, treba prihvatiti.
Ono što je prosto neverovatno i što je preovladavalo ovde, to je da je glavni krivac za deficit u budžetu Demokratska stranka, pa bih na kraju zamolio i ministra Dinkića i predstavnike bivše Vlade da za narednu sednicu Skupštine donesu zapisnike sa svih sednica Vlade Republike Srbije u prethodnih četiri godine, da bismo mogli da ocenimo ko je kada glasao, kako i ko je odgovoran za ovaj deficit, da bi, naravno, Narodna skupština imala potpuni uvid u to.
Još jedna stvar, malo ću zloupotrebiti govornicu. Ako ja pljačkam banku, ne daj bože, a gospodin Dinkić mi je saučesnik, u smislu da stražari da ne naiđe policija, da li će samo mene uhapsiti, da li ću samo ja biti odgovoran? Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, svi amandmani kojim se napada član 5, odnosno traži izmena člana 5, očigledno nisu prepoznali nešto što je jako bitno, a što može da bude opterećujuće za budžet. Uveren sam da je ministarstvo ove probleme na koje ću ukazati prepoznalo i da će adekvatno na iste reagovati.
Naime, u ovoj godini očekuju nas dva ozbiljna udara na budžet. Prvi je posledica odluke Ustavnog suda Srbije da se u sudove vrati blizu 400 ranije nereizabranih sudija. To automatski povlači opterećenje budžeta, u smislu obezbeđenja novčanih sredstava za isplatu zarada sudijama, ali i za isplatu naknada radi neisplaćenih zarada za vreme za koje su sudije bile van sudova.
Uz to, povraćajem sudija na svoja radna mesta potrebno je izvršiti i tehničke preduslove, koji takođe podrazumevaju određena finansijska sredstva, apsolutno neophodno potrebna iz budžeta. To podrazumeva, pre svega, opremanje kancelarijskog prostora, obnovu veoma zastarele računarske opreme i mnoge druge potrebe, a prevashodno obezbeđenje novčanih sredstava za isplatu zarada sudijskim stručnim saradnicima, imajući u vidu da po zakonu svaki sudija mora imati jednog stručnog saradnika.
Uz to, neminovno je da se sudije i sudovi snabdeju vozilima, imajući u vidu da su vozni parkovi sudova potpuno ruinirani, da se koriste vozila koja su stara i preko 10 godina, da se to najviše oseća u predmetima izvršenja, gde izvršitelji, recimo, privrednih sudova odlaze i po sto kilometara udaljenosti, radi sprovođenja radnji i izvršenja upravo na teritoriji koju pokriva nadležnost tog suda. To su sve troškovi koji će sigurno dodatno opteretiti budžet.
Osim toga, ovi troškovi nemaju povratno dejstvo, zbog toga što se popuna budžeta neće činiti na način kako se to očekuje. Zašto? Jednostavno iz razloga što postoji veoma otežan način naplate sudskih taksi. Pomenuću i privredne sudove koji taj problem imaju upravo iz razloga što se takse ne mogu naplaćivati prema preduzećima koja su u restrukturiranju, prema preduzećima koja su u stečaju i prema nesolventnim preduzećima, dakle, preduzeća koja su u finansijskoj krizi.
Šta činiti kada je sud onemogućen da prinudnim putem naplati sudsku taksu, koja je enormno visoka ako su u pitanju sporovi velike vrednosti, a to ne može da uradi prinudnim putem u sudskom postupku sprovođenja izvršenja? Zato sam i pokušao danas amandmanom da ukažem na taj problem, kako bi se generator ove štetne posledice eliminisao, a to je odredba člana 20ž Zakona o privatizaciji, koja zabranjuje sprovođenje izvršenja nad subjektima u privatizaciji.
Šta je posledica toga? Posledica toga je da veliki broj poverilaca preduzeća u restrukturiranju ne mogu da naplate svoja potraživanja, a pošto ne mogu da ih naplate, onda dolaze u veliku dubiozu, idu u stečaj i njihovi zaposleni ostaju na ulicama, odnosno bez posla. U toj situaciji mi nemamo popunu budžeta u pogledu naplate osnovnih novčanih sredstava radi penzijskog invalidskog osiguranja. Dakle, to su multiplicirane posledice.
Moram pomenuti i osnovne sudove, a osnovni sudovi imaju drugi problem, jer od fizičkih lica ne mogu tako jednostavno da naplaćuju sudske takse i taj se problem generiše u smislu da jednostavno najveći deo, čak 70% sudskih taksi osnovni sudovi nisu u mogućnosti da naplate.
Ono što je takođe bitno pomenuti, bitno je pomenuti da je ova godina godina konsolidacije pravosuđa. Ako se pođe od toga da u toj konsolidaciji moramo imati preduslove za formiranje elitnog pravosuđa, onda je to obaveza koja podrazumeva dodatno opterećenje budžeta. Zašto? Zbog toga što edukacijski procesi sudija nisu zadovoljni na način kako se to sada čini. Savetovanja koja organizuju Vrhovni kasacioni sud, Pravosudni centar, naročito Privredni i Apelacioni sud, su sjajna savetovanja, dobro organizovana, ali nedovoljna zbog pomanjkanja novčanih sredstava iz budžeta da se svaki sudija edukuje.
Zašto? Zbog toga što na ta savetovanja ide samo trećina sudija od ukupnog broja sudija u sudovima. Nedostatak novca je uslovio takvu posledicu. Da bi se ta posledica otklonila, potrebno je dodatno stimulisati upravo ovakvu vrstu edukacija sudija iz budžeta, kako bi se savetovanja organizovala prevashodno prema međunarodnim programima usvajanjem međunarodnih standarda i pomoći privrednim sudovima i Vrhovnom kasacionom sudu, Pravosudnom centru, kako bi se dobile stručen i profesionalne sudije, a samim tim obezbedilo osnovno načelo i osnovni cilj, a to je pravna sigurnost naših građana.
Drugi udar na budžet, koji će upravo u duhu ovog člana 5. imati reperkusiju na Vladu i Ministarstvo finansija i privrede, jeste činjenica da će veliki broj sudija podneti tužbe za naknadu štete, kako materijalne, tako i nematerijalne, zbog toga što su bili nezakonito van posla i van svojih sudijskih radnih mesta. Normalno je da se radi o velikim iznosima naknade štete koje će biti dosuđivane u sudskim postupcima, što nesumnjivo može imati posledicu dodatnog ne malog opterećenja budžeta.
Jedna krajnje dobronamerna sugestija za ministarstvo i za sva ministarstva u Vladi bi bila da se barem u jednom delu budžet rastereti, a pomogne sudovima, na taj način što će barem taj deo voznog parka biti obnovljen upravo time da se smanji broj vozila koje koristi Vlada, Vladine institucije i organi, a da se ta ista vozila koja su u dobrom stanju ustupe na korišćenje sudovima. Na taj način će se zaštiti budžet, a neće biti prevelikih opterećenja za one koji ta vozila koriste, a sudovi će ih i te kako koristiti u smislu osnovnih potreba koje sudovi obavljaju.
U smislu naplate sudskih taksi, smatram da se determinator tog problema može eliminisati izmenama i dopunama Zakona o privatizacija, na koje sam pokušao da ukažem amandmanom koji je danas odbačen, pri čemu moram da istaknem da su privredni sudovi, što se tiče naplate takse, izuzetno efikasni. To su najefikasniji sudovi u pogledu naplate takse. Polazim od činjenice da je upravo Privredni sud u Užicu, bez namere da favorizuje sud, iako je jedan od najažurnijih i najefikasnijih, upravo sa preko 90% uspešnosti naplate takse uspeo da doprinese popuni budžeta.
Nadam se da će ove sugestije, koje imaju dobre namere, biti uvažene i da su na vreme prepoznate od strane resornog ministarstva, kao i da će se na iste adekvatno reagovati. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Vučiću, poštovani narodni poslanici, imajući u vidu da su se moje kolege veoma jasno i precizno odredile prema Predlogu zakona o rebalansu budžeta, iskoristiću ovu priliku da govorim samo o jednom segmentu, samo o jednom delu budžeta i to u delu koji se odnosi na pravosuđe, odnosno, konkretno, na sudove.
Imajući u vidu da u budžetu postoji stavka, odnosno pozicija koja u svakom slučaju treba da zadovolji potrebe sudova i rada sudova, meni se čini da ta pozicija nije dovoljna da se te potrebe na adekvatan način zadovolje.
O čemu se radi? Mi smo u godini kada se vrši konsolidacija u pravosuđu, kada se…
(Predsedavajući: Izvinjavam se. Samo momenat. Vi imate na raspolaganju još minut i 30 sekundi. Tolerisaću vam pola minuta da biste završili misao, ali ne mogu više. Molim vas da to imate u vidu. Izvolite.)
Tolerišite malo, nije problem. Potrudiću se da budem veoma kratak i sažet.
Imajući u vidu da smo, upravo onako kako sam rekao, u fazi otklanjanja posledica reforme pravosuđa, čija je ocena nesumnjivo negativna, a posledice se osećaju, to je evidentno da se u tom pravcu budžetsko opterećenje može povećati. Zašto? Zbog toga što je odlukom Ustavnog suda Srbije vraćeno na sudijske funkcije preko 300 sudija. To automatski uzrokuje posledicu povećanja i to značajnog povećanja novčanih sredstava koje je potrebno obezbediti za isplatu zaradu tih sudija, a samim tim, i stručnih saradnika, imajući u vidu da svaki sudija mora imati stručnog saradnika.
Osim toga, opterećenje rada sudova a vezano za budžet, vezuje se i za obezbeđenje tehničkih uslova da se te sudije vrate u svoje sudnice.
(Predsedavajući: Molim vas, vreme vam je isteklo, vašoj poslaničkoj grupi.)
Evo završavam u jednoj rečenici. Na kraju, krajeva ono što podrazumeva osnovnu potrebu suda je da se sprovedu edukacije na najadekvatniji način imajući u vidu da za to sudije nisu imale do sada prilike, a naročito edukacije po međunarodnim programima i evropskim standardima. Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, najpre izražavam zadovoljstvo na razumevanju i prepoznavanju potrebe da se ovaj amandman prihvati i da bude sastavni deo Predloga zakona, odnosno samog zakona. Zašto? Zbog toga što u jednoj dilemi, isključivo pravničkoj dilemi, da se ne zadire u povredu sistemskih zakona, konkretno procesnih zakona, mi smo prepoznali i drago mi je da je jednoglasno usvojena odluka na odboru kada se ovaj amandman prihvatio.
Prepoznali smo činjenicu da Zakon o uređenju sudova i Zakon o sudovima nije precizno definisao dvostepenost odlučivanja u ovakvim situacijama. Zbog toga je amandmanom kojim se predviđa da u drugom stepenu po žalbama odlučuju veće Višeg suda, bio ne samo prihvatljiv nego i potreban amandman. Opet se postavlja pitanje - zašto? Zbog toga što bi došli u situaciju da sudije ni krive, ni dužne kasnije prozivamo zbog neefikasnosti, zbog odugovlačenja postupka, da se postupci ne vode shodno načelu suđenja u razumnom roku, a samim tim bi doveli sudije u jednu vrstu začaranog kruga ko je to u drugom stepenu nadležan da odlučuje.
Normalno je da ovo ne bi smeo da bude presedan, jer bi se tim presedanom došlo u jednu opasnu situaciju da se amandmanima menjaju sistemski zakoni. Naravno da taj presedan neće zaživeti i naravno da će ovim amandmanom samo biti poboljšan kvalitet samog Predloga izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku.
Najiskrenije ću se u tom pravcu zahvaliti uvaženim kolegama Cvijanu i Mikoviću, koji su dali podršku u smislu prepoznavanja potrebe za prihvatanje ovog amandmana. Hvala vam.

Poštovane kolege poslanici, bez namere da arbitriram u pogledu odgovora na pitanje, koje je postavila gospođa Čomić, istovremeno kroz amandman koji se pojavljuje u sadržini onoga što je istakla poslanica Milica Vojić Marković i predlagač, pre svega. Polazeći od toga da je poslanička grupa SPS podržala ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku, moram da ukažem da je odgovor možda sadržan već u samom zakonu. Hajde onda da ga raščlanimo.
Prvo pitanje je pitanje aktivne legitimacije. Dakle, ko može da bude predlagač. U članu 71a stoji da to može biti svako lice koje nije upisano u matičnu knjigu. Prema tome, to apsolutno podrazumeva da to mogu biti lica na koje ukazuje koleginica Vojić Marković.
Sa druge strane, postavlja se pitanje – kako će se predlog rešiti? Da li se prava koja se definišu ovim izmenama i dopunama mogu ostvariti, odnosno mogu li ih ostvariti i ta lica? Da, ukoliko su ispunila uslov iz člana 71g, a on kaže da ukoliko MUP, nadležni organi, matične službe na čijoj teritoriji je boravilo lice, čija se činjenica rođenja utvrđuje, tek tada to lice stiče legitimaciju za odlučivanje po pitanju činjenice njegovog rođenja.
Dakle, šta je odlučna činjenica? Odlučna činjenica je boravak. Da li je boravilo na teritoriji organa matičnih službi, organa nadležnih organa MUP ili nije? Mogu da prihvatim da termin boravka možemo zameniti nekim drugim terminom, da li je živelo na teritoriji gde se nalazi taj organ ili drugačije, ali u svakom slučaju opredeljujući faktor ili činjenica koja bi mogla da bude putokaz za odlučivanje i za lica na koja se ukazuje jeste da li su ispunili uslov koji je već sadržan u samom zakonu – da li su boravili na teritoriji organa koji se staraju o upisu njihovih podataka u matičnu evidenciju? Zahvaljujem vam se.

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, predložene izmene i dopune Zakona o vanparničnom postupku doprinose da se jedna društvena pojava i okolnost, koja je do sada bila sistemski neuređena, konačno obuhvati zakonskim rešenjem i na taj način omogući da jedan deo populacije, koji se pežorativno ovde naziva nevidljivim licima, dobija svoj legitiman status.
Nesumnjivo je da se izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, kako su predložene, pruža i socijalna zaštita i društvena briga upravo tom korpusu, tim licima kojima ta zaštita i briga do sada nije bila pružena. Evidentno je da upravo ta lica, kako je to danas nagovešteno, kojih ima preko 6.500, nisu mogli, upravo zbog ove situacije, da ostvaruju svoja ljudska prava i slobode, pa čak i one slobode koje su zajamčene Ustavom.
Međutim, treba skrenuti pažnju da upravo sada, kada se predložene izmene i dopune Zakona o vanparničnom postupku izglasavaju, uveren sam da će biti izglasane, ova lica svrstavaju upravo u onu kategoriju u koju su davno zaslužila da budu svrstana, a nažalost, to nisu bila.
Kvalitativno, cilj izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku je u celosti ostvaren. Međutim, imajući u vidu da se radi o zakonskom rešenju koje je procesno-pravne prirode, treba imati u vidu praktičnu primenu izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku. Zašto? Upravo zbog toga da se sudovima i sudijama nepotrebno ne bi stavljao teret i hipoteka neefikasnosti. Neefikasnost je uglavnom posledica neprimenljivih, teže primenljivih ili nepraktičnih zakonskih rešenja. Ovo govorim zbog toga što su sudovi uobičajeno opterećeni prozivanjima da su neefikasni, a ja sam ukazao šta je posledica neefikasnosti.
Stoga smatram da je dobro što je prvobitni predlog izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku definitivno izmenjen, što se popravlja amandmanima koje su poslanici dobili, koje su poslanici istakli i da je dobro što kvalitet tih amandmana će biti prihvaćen, kako od predlagača, tako i od svih onih koji ovaj predlog izmena i dopuna Zakona podržavaju, a SPS nesumnjivo ove izmene i dopune Zakona o vanparničnom postupku podržava.
Ostaju određene nedoumice, kao i uvek, u svakom zakonskom rešenju, koje bi trebalo da se regulišu kasnije sudskom praksom. Međutim, i u tom delu i Socijalistička partija Srbije, kao podržavalac ovog predloga, a uveren sam i predlagač, će dati svoj puni doprinos da se ne dozvoli da se sudska praksa izdigne iznad zakona, jer zakon mora obuhvatiti sve aspekte onoga što zakon definiše, pa i u tom smislu, ne smemo dozvoliti da se jedno zakonsko rešenje, onako kako za sada stoji, uveren sam da će biti popravljeno, u smislu njegovog kvaliteta, ostane tako kako jeste.
O čemu se radi? Ne možemo dozvoliti da nalog suda koji je imperativan, koji je obavezujući bude ignorisan od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, matičnih službi, organa i ustanova koja su dužna da po nalogu suda postupe i da sudu pruže odgovarajuće podatke o evidencijama, odnosno o činjenicama sadržanim u evidencijama koja se odnose na lice o čijem zahtevu za utvrđenje činjenica rođenja se rešava pred nadležnim sudom.
Zašto se ovo ističe? Zbog toga što bi posledice ignorisanja takvog naloga, od bilo kog subjekta koga sam sada naveo, mogle da budu direktno reflektovane na sud, a samim tim bi se doveo u pitanje i pravni interes, kako onoga ko je stavio predlog pred sud, da se utvrdi odgovarajuća činjenica koja se traži, tako i za samo lice na koga se ta činjenica, konkretna činjenica rođenja odnosi.
Prema tome, svaka ustanova, organ ili bilo koji subjekt kome se nalog uputi, je dužan po nalogu da postupi, jer bi u suprotnom sud došao u jedan veliki problem, a taj problem podrazumeva sledeće – da se ne može izvršiti koncentracija dokaza, da se ne poštuje načelo materijalne istine, da se konačno odluka suda donosi na osnovu dokaza koji nemaju potreban dokazni kapacitet i na kraju krajeva, opet ona stara priča, da su sudovi neefikasni.
Stoga sam uveren da ćemo zajedno, kako sam i sa uvaženim kolegom Cvijanom razgovarao, imati priliku da popravimo upravo ovakav zakonski predlog, kakav je sadržan i na koga sam se osvrnuo, tim pre, što apsolutno nije tačna činjenica koja je upućena kolegi Cvijanu, da je rok za isticanje amandmana istekao. Nije tačno. Upravo po Poslovniku, resorni odbor skupštinski, može staviti amandman, i to nakon načelne rasprave i pre nego što se krene u raspravu o pojedinostima.
Upravo zbog toga, ću i u Odboru za pravosuđe stati na stanovište i istrajavati zajedno sa svojim kolegama, ka ispravljanju takvog rešenja.
Takođe se nadam, da će u praksi, sudovi imati veoma jasan stav i u pogledu obaveznog saslušavanja dva punoletna svedoka, jer se radi o dokazu koji se ne sme obesmisliti i ne sme se zloupotrebiti. Logično bi bilo da se obavezno saslušavaju ona lica koja imaju najneposrednija saznanja o činjenicama koje se vezuju za rođenje, onoga ko ima pravni interes da stavi predlog, ili lica na koga se ta činjenica odnosi. To mogu biti kako ona lica koja su sa njim živela, kako mogu biti njegovi srodnici, ili bilo ko drugi ko ta neposredna saznanja sudu može da pruži.
Međutim, ovde zakonodavac, odnosno predlagač, ne može kvalitativno popraviti zakonski tekst, i zbog toga se ostavlja sumnja da sud sa posebnim oprezom, i sa posebnom pažnjom, vodi računa o izvođenju ovih dokaza.
Na kraju, se može izvesti zaključak, da se radi o kvalitetnom zakonskom rešenju, neophodno potrebnom, jer se pod pravnu sigurnost i zaštitu podvode svi oni koji su sticajem okolnosti bili van te sistemske regulative. Zahvaljujem vam se.

Hvala predsedavajuća.
Imajući u vidu da je pomenuta SPS na ne baš politički korektan način, a i predsednik SPS, kao premijer, moram da istaknem da je poslanička grupa SPS od samog početka, od konstituisanja ovog parlamenta, ove skupštine, ispoljila maksimalan nivo tolerancije na sva prozivanja i prizivanja, mogu tako reći, imajući u vidu da postoji određeni žal što SPS više nije u koaliciji sa dosadašnjim partnerom i taj žal je razumljiv i razumljiv je i status svih onih koji prozivaju SPS na taj način. Međutim, nije korektno govoriti o odnosima unutar vladajuće koalicije, barem ne na način kako je to sada istaknuto, tim pre što će se rezultati rada i da li je nešto bajno u odnosima između dva partnera koja sačinjavaju koalicioni sastav, vladajući koalicioni sastav, pokazati kroz rezultat rada Vlade Republike Srbije.
Prema tome, da li je nešto bajno ili ne, nije mesto da se ovde komentariše. Oni koji to komentarišu trebali bi da povedu računa da li je bajno tamo negde gde se oni nalaze, a za SPS nije sporno da svoj koalicioni kapacitet izražava i dokazuje u ovom sastavu u kome se sada nalazi. Hvala.