Reklamiram član 7. i odmah ističem da poslanička grupa SPS niti ja niti bilo ko iz ove koalicije neće biti talac bilo kakve polemike, tako da ne želim da izazivam polemiku sa kolegom Đurićem, a očigledno je, s obzirom da sam pomenut i s obzirom da je pogrešno protumačeno ono što sam rekao…

Da.
Jednostavno da se shvati da ja ni u kom slučaju nisam hteo da iznesem bilo šta što bi imalo uvredljivu konotaciju na bilo koga, a naročito ne na jedinice lokalne samouprave. Jednostavno, rekao sam da postoji mogućnost da stranke, a ne jedinice lokalne samouprave, nego da pojedine stranke neće imati dovoljno stručnih ljudi koji mogu da budu zastupljeni sa stručnim profilima kako traži zakon u nadzornim odborima, a to se ne odnosi na jedinice lokalne samouprave i građane. Drago mi je da je gospodin Đurić takođe shvatio da upravo ta stručna osposobljenost kao kriterijum ili stručna profilisanost i te kako znači za pospešivanje efikanosti rada javnih preduzeća. Mislim da se tu slažemo. Zahvaljujem se.

Gospodine predsedniče, ovde je očigledno do povrede Poslovnika od strane gospodine Andrića. Imajući u vidu da se javio za reč, a ada se nije pozvao na Poslovnik konkretno, na odredbu člana 103. stav 4. nije imalo mesta ni za repliku ...

Ono što je pokušao gospodin Petronijević da objasni, očigledno nije bilo dovoljno jasno svima ovde. U polemiku se ušlo bez ikakvog razloga, tim pre što gospodin Andrić uopšte nije bio isprovociran bilo čime što je bilo iskazano u diskusiji gospodina Radenkovića, nije bilo ni jednog jedinog mesta da se pravi insinuacija, da je gospodin Radenković doveo u sumnju ceo zakon, zakon o kome je komentarisao jako afirmativno. Ono što je ukazao kao poslanik i ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, ima potpuno i legitimno pravo da komentariše zakon  na način kako ga je komentarisao. To ni u kom slučaju nije impliciralo i nije imalo mesta za izazivanje polemike u kojoj su stupili poslanici gospodin Andrić i gospodin Đurić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, poštovani predstavnici AP Vojvodine, dame i gospodo narodni poslanici imajući u vidu da će poslanička grupa SPS nesumnjivo podržati ovaj predlog zakona o budžetu, javljam se u vezi amandmana kolege Lapčevića sa jednom krajnje dobronamernom sugestijom koja se vezuje za ovaj problem koji se odnosi na preduzeća u restrukturiranju. Budući da je moj posao vezan za pravosuđe i da veliki deo sudova i sudija imaju određene probleme, postavlja se pitanje kako rešiti veliki broj odluka Ustavnog suda koja se vezuju za povredu načela suđenja u razumnom roku, a radi se o tome da zbog nemogućnosti sprovođenja izvršenja prema preduzećima u restrukturiranju uglavnom poverioci podnose ustavne žalbe ili inicijative pred Ustavnim sudom.
Ustavni sud donosi odluke kojim prihvata takve žalbe i uglavnom vraća postupke sudovima na početak.
Imajući u vidu opet da je Ustavni sud poslednja sudska instanca pre nego što se pokrene postupak pred Sudom u Strazburu, dolazi se u problem kako rešiti i te sudske odluke.
Na kraju, i to krajnje dobronamerno kroz jednu sugestiju, da li postoji mogućnost da se sudovima na neki način oslobodi prostor za suđenje koje podrazumeva efikasno suđenje, poštovanje načela suđenja u razumnom roku, a da se napravi određena selekcija preduzeća u restrukturiranju, gde će se sprovođenje izvršenja omogućiti, tim pre što je Vrhovni kasacioni sud na svojoj sednici kao zajedničkoj sednici građanskih odeljenja zauzeo stav da poverioci koji predstavljaju u stvari, gde su legitimisani zaposleni, mogu nastaviti sprovođenje postupaka izvršenja prema preduzećima koja se nalaze u postupku restrukturiranju, da se ne bi došlo do nejednakosti i neravnopravnog položaja poverilaca, jer su pred zakonom svi jednaki i zaposleni i ostali poverioci i da li je moguće da se napravi određena selekcija preduzeća u restrukturiranju, što se tiče prodaje njihove imovine, da se određeni broj preduzeća u restrukturiranju stavi pod režim tržišnih kriterijuma prodaje i da poverioci mogu očekivati određeni način ili model svojih potraživanja.
Ovo govorim sve zbog toga što u svakom slučaju, ovaj problem može imati refleksiju na budžet i opteretiti budžet, a sa druge strane da i onaj segment koji se vezuje za postupke pred sudovima, a i samo pravosuđe, dovedemo u sistem kojim težimo, a to je efikasnost rada sudova. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, SPS će nesumnjivo podržati predložene zakone imajući u vidu da se predloženim zakonskim aktima podiže kvalitet međunarodne saradnje u vezi pravnog saobraćaja između država ugovornica kako u oblasti građanskog tako i u oblasti krivičnog prava, naročito vezano za borbu protiv organizovanog kriminala, ali i ostalih vidova kriminaliteta. Ovo je istovremeno nešto što podrazumeva samo produženje već ranije zasnovanih ugovornih odnosa. Podsećanja radi, 2004, godine Republika Srbija, a tada SCG su već imale zaključen ugovor sa potpuno identičnim nazivom – Ugovor o pružanju međunarodne pravne pomoći između dve države ugovornice.
Komparativno posmatrajući ova dva ugovora i pažljivim čitanjem ovog zakonskog teksta nameće se jednostavan zaključak, da je ovim zakonskim aktom znatno poboljšan kvalitet međunarodne pravne pomoći, pa se tako u oblasti građanskog prava omogućava pre svega efikasna dostupnost sudova kako građanima RS tako i građanima Makedonije. Ako imamo u vidu činjenicu koja se ne može dovoditi u sumnju, a to je da se radi o državi koja je granična našoj državi, gde se u najbližem okruženju nalazi teritorija Kosova koja gravitira kako Makedoniji tako i Srbiji, onda dolazimo do zaključka da se jednostavno nameće neminovnost ili potreba za ovakvim zakonskim aktom budući da se na označenoj teritoriji generišu problemi koji se vezuju za organizovani kriminal i multipliciranje organizovanog kriminala kako kroz trgovinu drogom ili drogama, narkotičkim supstancama i opijatima, tako i trgovinom ljudima.
Zbog toga se ova potreba jednostavno pojavljuje kao nešto što je za nas nužno. Sa druge strane treba imati u vidu i činjenicu koja se odnosi na geografski položaj teritorija graničnih i migracija srpskog i makedonskog stanovništva u odnosu na prelaske, govorim isključivo o prelascima državne granice gde se to radi kao optimalan način prelazaka državne granice. Svi ti građani imaju pravo, a u svakom slučaju međunarodnim konvencijama im je to pravo i priznato, pa na kraju krajeva i ustavima ovih dveju zemalja da uživaju sudsku zaštitu. U kojim oblastima uživaju sudsku zaštitu? Uživaju u građanskoj materiji, u porodičnim, radnim, statusnim i svim drugim oblastima. Prema tome, tu postoji potpuna ravnopravnost kako između građana Makedonije i Srbije u uživanju sudske zaštite tako i na nižem nivou posmatranja potpuni identitet uživanja sudske vlasti između fizičkih tako i između pravnih lica.
Ono što je jako važno istaći je činjenica da će najopterećeniji biti sudovi i mislim da gospodin ministar može prenete resornom ministru pravde naša uveravanja da će i naši sudovi u tom smislu imati pun kapacitet, naročito sa aspekata stručnih referenci, da se prevashodno prihvate ovakve materije jer je neminovno da će doći do povećanja predmeta budući da se zakonskim aktima definiše i pitanje izricanja kazni koje ne mogu biti strožije od onih kazni koje je izreklo pravosuđe koje faktički izručuje počinioca krivičnog dela. Onda moramo imati potpuno osposobljeno, edukovano pravosuđe, edukovane sudije koje će prihvatiti ovakve predmete i na najbolji mogući način ih rešiti.
Istini na volju, ovim ugovorima se upravo stimuliše ono što se ovde od poslanika ili eventualno građana može postaviti kao pitanja – šta je sa suđenjima u razumnom roku, šta je sa suđenjima koji podrazumevaju kvalitet efikasnosti, kvalitet presuda? Upravo ovim ugovorima se daje potvrda da se neće narušiti suđenje u razumnom roku, da će suđenja biti efikasna, da će biti što hitnija, što brža, jer jedna od odredaba ovih ugovora upravo govori u tom pravcu, da se pod zamolnicama koje čini bilo država Srbija prema državi Makedoniji ili suprotno – država Makedonija prema državi Srbiji postupci moraju odvijati na hitan i efikasan način.
Ono što je bitno za izvršenja sudskih odluka jeste činjenica da naša država vodi računa i o tome da se resocijalizacija učinalaca krivičnih dela, koji su državljani RS, a procesuirani su i kažnjeni i čak osuđeni u Republici Makedoniji može daleko efikasnije sprovesti po postupku resocijalizacije koji se sprovodi shodno našim pozitivnim propisima i u našim kazneno popravnim ustanovama. To se isto u smislu reciprociteta odnosi i na državljane Republike Makedonije. Prema tome, u tom smislu ove dve države su našle jedinstveni interes, a taj interes se upravo odnosi na to da se radi zaštite, kako državljana jedne ili druge države tako i u interesu njihove resocijalizacije, vraćanja u normalan život, države preduzimaju određene mere i aktivnosti da se ta resocijalizacija efikasno sprovede.
Na kraju, ono što je takođe veoma bitno istaći u odnosu na ovaj deo zakonskog akta koji se odnosi na međunarodno pravnu pomoć jeste i teret troškova. Ono što građani treba da prepoznaju iz ovih zakona je činjenica da država Srbija neće imati terete troškova koji se vezuju za procesne radnje pred sudskim organima Makedonije, već se taj teret troškova prenosi na one organe koji taj postupak i sprovode. Isto se tako odnosi i na druge države koje su u ovakvom ugovornom odnosu, odnosu međunarodne saradnje. Jedino u slučaju da dođe do povrede suvereniteta RS, da se traži nešto što je protivno Ustavu i protivno pozitivnim propisima, ovi ugovori su i tu dosledno jasni jer se na taj način štiti i jedna i druga država, a to znači da će biti odbijena zamolnica ili odbijena molba države koja traži nešto što podrazumeva kršenje zakonodavstva, pozitivno pravnog uređenja, a samim tim i suvereniteta države.
Što se tiče zakona kojim se potvrđuje ugovor o izvršenju sudskih odluka, oni i te kako važe. Radi se o tome da se na što efikasniji način otkriju krivična dela, procesuiraju učinioci krivičnih dela i da se u činioci krivičnih dela na adekvatan način kazne. Oni koji su kažnjeni, u državi ugovornici, prilikom izvršenja sudskih odluka mogu opet zamolnim putem biti izručeni našoj državi i izvršavati kaznu u našoj državi.
Izvršenjem sudskih odluka, koje podrazumeva propisanu proceduru iz ovih odredaba zakona, pospešuje se prevashodno zaštita i jedne i druge države od organizovanog kriminala. I na kraju ono što je bitno za Zakon o izručenju učinilaca krivičnih dela, tu se prevashodno vodilo računa što ovi zakonski akti nameću da se ispoštuju određeni standardi i određena pravila koja propisuje Interpol. Ono što kod izručenja učinilaca krivičnih dela jeste važno za Republiku Srbiju je činjenica da se izručuju učinioci krivičnih dela kod kojih je prisutan povećan stepen društvene opasnosti. Zašto?
Zato što se radi o veoma teškim krivičnim delima, krivičnim delima koja prema ovom zakonu podrazumevaju sva krivična dela gde je izrečena kazna preko godinu dana zatvora. Ono što je za nas važno, važno je da se na ovaj način obuhvate učinioci krivičnih dela koji čine najteža krivična dela, a prevashodno krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, koji se obuhvataju ovim zakonskim aktima i prema kojima se države na pravilan način određuje. Mi smo svedoci svakodnevno u kojoj meri i u kom obimu postoje takva krivična dela.
Koleginica Judita je sa pravom ukazala na jedno takvo ponašanje, kao što se desilo u Španiji gde su uhapšeni i procesuirani učinioci najtežih oblika krivičnih dela koji se vezuju za narkotike, opijate itd, a koji u svakom slučaju zaslužuju, kako da budu kažnjeni, odnosno osuđeni, tako i da na adekvatan način budu sprovedeni kroz postupak resocijalizacije u skladu sa zakonskim odredbama koje su danas tačka dnevnog reda.
U svakom slučaju, podržaćemo ove zakonske akte. SPS smatra da su i te kako značajni za Republiku Srbiju i podržava predlagača u daljim aktivnostima i nastojanjima da se ovakvi zakonski akti realizuju u celosti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi resora pravde, kolege narodni poslanici, hteo sam da se javim kao član Odbora za pravosuđe po amandmanu koji je inače Vlada prihvatila i koji je postao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji.
Međutim, imajući u vidu amandman koji je sada tačka dnevnog reda, te imajući u vidu i elaboraciju amandmana, dužan sam da nešto kažem zarad istine i zarad pravilnog upoznavanja građana o suštini Zakona o izmenama i dopunama, odnosno Zakona o amnestiji, ja se izvinjavam. Konkretno, Odbor za pravosuđe je već rešio sve ove dileme i sva ova pitanja koja su se sada pojavila na ovoj sednici.
Naime, Zakon o amnestiji je tačno, selektivno opredeljeno koja su to krivična dela i koji učinioci krivičnih dela ne mogu biti apsolutno nikada obuhvaćeni amnestijom. Druga grupa krivičnih dela su krivična dela sa povećanim stepenom društvene opasnosti, a samim tim i sa visoko zaprećenim krivičnim sankcijama, to znači kaznama, koje podrazumevaju efektivne kazne zatvora u dužem vremenskom trajanju i preko deset godina.
Upravo ova krivična dela koja u sebi sadrže izuzetno visok stepen društvene opasnosti su Zakonom o amnestiji tretirana tako da njihovi učinioci, ukoliko su pravosnažno osuđeni zbog radnji izvršenja tih krivičnih dela, mogu biti amnestirani, odnosno oslobođeni izvršenja krivične sankcije od 10%. Svi ostali su u kategoriji učinilaca krivičnih dela gde se to oslobođenje od krivičnih sankcija podrazumeva za 25% od izrečene krivične sankcije. Šta je ovde uopšte sporno? Sa stanovišta Odbora za pravosuđe, bukvalno ništa. Zbog toga što oni koji su učinioci krivičnih, tzv. za građane najtežih krivičnih dela, u ovom zakonu uopšte nisu privilegovani, ali isto tako nisu ni diskriminisani jer su pred zakonom svi jednaki. Postoje učinioci krivičnih dela koji ne mogu da budu oslobođeni, ali oni koji su obuhvaćeni zakonom se podrazumevaju, tako da je Odbor za pravosuđe prihvatio selektivan pristup.
Mi imamo dve grupe zakona koji su sistemski rešili ovu materiju. Prethodno, Krivični zakon, gde smo sistematizovali krivično delo razbojništva i razbojničke krađe, sa kvalifikatornim elementom, a to znači sa smrtnom posledicom. Šta je to u prevodu? U prevodu, teško krivično delo. U novom zakonu postoji krivično delo ubistva koje ima četiri kvalifikacije, koristoljublje, niske pobude, itd, i ti učinioci tzv. najtežeg krivičnog dela po ovom zakonu su oslobođeni, ukoliko su pravosnažno osuđeni, samo 10% od izrečene krivične sankcije. Prema tome ne bi trebalo građane dovoditi u zabludu da su učinioci najtežih krivičnih dela na ovaj način privilegovani. Ne, nisu nikako.
Sumnja da će učinilac krivičnog dela, ukoliko bude pre otpušten sa izdržavanja kazne izvršiti novo krivično delo, postoji uvek, čak i da nije obuhvaćen amnestijom ukoliko izdrži kaznu, ne znači automatski da je nad njim sprovedena resocijalizacija, jer mi danas imamo i te kako mnogo povratnika, kako to u pravu nazivamo recidivista, čak i specijalnih povratnika, a to znači učinilaca krivičnih dela koji ponavljaju krivična dela iz iste grupe ili srodne grupe krivičnih dela gde se resocijalizacija ne podvodi pod amnestiju. Nemojmo građane da dovodimo i sa te strane u zabludu. Amnestija je jedan pravni institut, a resocijalizacija je nešto sasvim drugo. Resocijalizacija je isključivo regulisana odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Zakon o amnestiji podrazumeva sasvim drugačiji pristup i u tom smislu građani treba da budu pravilno informisani, a to znači da kako i u ovom amandmanu kojim je tražena izmena i dopuna zakona traženo, već je sadržano i u amandmanu Odbora za pravosuđe, koji je kako sam već rekao sastavni deo Predloga zakona o amnestiji, da učinioci krivičnih dela, koji su osuđeni do šest meseci, dakle preko tri meseca će biti oslobođeni 50% izdržavanja kazne. Tu apsolutno ništa nema sporno. Oni koji su osuđeni do tri meseca i tri meseca će biti pušteni, ali to ne znači da su i privilegovani jer građani moraju i te kako dobro da znaju da recidivisti ili specijalni povratnici, u slučaju izvršenja novog krivičnog dela će biti znatno strožije kažnjeni, jer ponavljanje krivičnog dela u kaznenoj politici podrazumeva automatski strožiju kaznu.
Prema tome, ne treba politizovati zakon, treba tumačiti zakon upravo onako kako glasi i Zakonom o amnestiji se ne kreira kaznena politika. Kaznenu politiku kreira sud kroz sudsku praksu i mi sudovima namećemo imperativi da učinioce krivičnih dela adekvatno kazni. Adekvatno kažnjavanje podrazumeva kaznu koja odgovara, kako stepenu društvene opasnosti, tako i težini krivičnih dela. Zakon o amnestiji o tome ne govori i Zakon o amnestiji ne može da determiniše niti kreira kaznenu politiku.
Ukoliko se pažljivo pročita amandman Odbora za pravosuđe, onda je savršeno jasno da učinioci krivičnih dela koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji su podeljeni u nekoliko grupa, da ne postoji nikakva opasnost od toga da se učinioci krivičnog dela čak stimulišu na izvršenje krivičnih dela, već upravo suprotno, ono što je i gospodin ministar rekao – Zakon o amnestiji ima dve determinante, jedna determinanta je više političke sadržine i ona podrazumeva omogućavanje normalne primene Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, a normalna primena Zakona o izvršenju krivičnih sankcija podrazumeva obezbeđenje uslova za izdržavanje kazne, naročito u zatvorskim okolnostima, koji su i te kako otežani i zbog toga je ovaj Zakon o amnestiji neophodno potreban.
Podsetiću, da i u načelnoj raspravi kada je ministar pravde ovde bio prisutan, opozicija reagovala i ukazivala na iste, navodne, nedostatke na koje se ukazuje i danas kroz amandman po kome se ja javljam za reč, i upravo zbog toga je Odbor za pravosuđe sagledao, analizirao prvobitni predlog i prihvatio ono što se od opozicije nagoveštavalo, da niko od učinilaca krivičnih dela ne bude nepotrebno privilegovan. I nije privilegovan i ne može da bude privilegovan, učinilac krivičnog dela je kažnjen i on ostaje kažnjen. Opet zarad istine za građane, kažnjeni učinioci krivičnih dela se vode u kaznenoj evidenciji.
Oni koji su obuhvaćeni Zakonom o amnestiji, ne znači da su brisani iz kaznene evidencije, mogu biti brisani iz kaznene evidencije. Oni ostaju registrovani kao učinioci krivičnih dela i svako novo krivično delo podrazumeva za njih daleko težu krivično-pravnu situaciju i daleko težu krivično-pravnu ulogu.
Prema tome, ponoviću, amandmanom Odbora za pravosuđe su ove dileme rešene. Mislim da ne stoje bilo kakve kritike koje se odnose upravo na član 1. Zakona o amnestiji, koji je u svom kvalitetu amandmanom Odbora za pravosuđe nesumnjivo poboljšan. Zahvaljujem se.

Imajući u vidu da je Odbor za pravosuđe dao amandman koji je pod izvesnom dozom kritike, sada se javljam kako bi taj amandman zaživeo na način kako je jedino moguće, a to je da ga građani prepoznaju u pravom svetlu. Hajde onda da pođemo od činjenica koje niko ne može da dovede u sumnju, ni pozicija, ni opozicija.
Pre svega, država nema para da pravi nove zatvore, nema para da pravi zatvore koji odgovaraju standardima koji su propisani kao standardi, naročito u zemljama članicama EU. Podsećanja radi, da bi se nešto tako uradilo, potrebno je svakom osuđeniku obezbediti najmanje od osam do 12 metara kvadratih prostora u zatvorskim ustanovama, kako bi se na adekvatan način, shodno pravilima resocijalizacije, izdržavale kazne.
Postavljam pitanje – koji to zatvor u Srbiji ispunjava takve standarde? Nijedan, čak ni zatvori koji su renovirani ne ispunjavaju još uvek sve te standarde. Ovim zakonom sa stanovišta politike omogućava se da se kroz amnestiju zatvori oslobode od izdržavanja za nekih hiljadu i nešto do dve hiljade osuđenika.
Moram da podsetim i poslanike i građane, da isto toliko pravnosnažno osuđenih čeka izdržavanje kazne zatvora. Hajde da upotrebimo logiku, šta to znači da ovaj zakon nije donet, da na ovih 11 i nešto hiljada osuđenih koji izdržavaju kaznu zatvora, odnosno izdržavaju kazne, izvinjavam se, lapsus, pristupi još nekih 2.000 do 3.000, koji čekaju da krenu i započnu sa izdržavanjem kazne zatvora po osnovu pravosnažnih sudskih odluka? Da li je to moguće? Nije. Ko to trpi? Trpi država i trpe građani. To je činjenica koja ne može da se dovede u sumnju.
Sa druge strane, ono što je jako važno istaći da, bez obzira na sve kritike koje su usmerene kako na amandman Odbora za pravosuđe, tako i na sam zakon, pošto je amandman p ostao sastavni deo zakona, možemo da govorimo o tome da, na osnovu onih kritika koje su iznete, svi učinioci krivičnih dela bi bili izuzeti od amnestije. Opozicija sada ovim kritikama ukazuje da bi, faktički, sva krivična dela trebala da uđu u Zakon o amnestiji, što je apsurd i što je nemoguće. Zbog toga je moralo da se pristupi selekciji krivičnih dela, prema stepenu društvene opasnosti i prema zaprećenosti kazne, odnosno krivične sankcije. Na osnovu toga je dobro što je Vlada u amandmanu prepoznala da se zakon poboljšava u svom smislu, odnosno u svom kvalitetu.
Zarad istine i informisanja građana, pročitaću zašto je Odbor za pravosuđe zauzeo stav da tih 10% oslobađanja od izdržavanja kazne jeste opravdano. Lica koja su pravosnažno osuđena za krivično delo – teško ubistvo, teško ubistvo propisano članom 114. Krivičnog zakonika, po ranijem Krivičnom zakonu, krivično delu ubistva iz člana 47, kao krivična dela – teški slučajevi razbojničke građe i razbojništva, koja su bila vršena na monstruozan način, koja su izazivala zgražavanje građana, s obzirom na način izvršenja radnje krivičnih dela, sada su ovim amandmanom rigidno ili restriktivno tretirana, tako da ti učinioci imaju pravo na samo 10% oslobođenja od izvršenja krivične sankcije.
Nije dobro pominjati imena ni Andrije Draškovića, ni Sretena Jocića, ni bilo koga drugog, jer se zakon ne prilagođava imenu i prezimenu, ne prilagođava se ličnostima, nego se prilagođava jednoj situaciji, jednoj krivično-pravnoj situaciji, na koju se moralo i mora reagovati. Uostalom, zašto bi i Sreten Jocić i Andrija Drašković bili u inferiornom položaju u odnosu na zakon? Zašto bi bili diskriminisani? Imaju svoje ustavno pravo na primenu načela zabrane diskriminacije, odnosno jednakosti pred zakonom.
Na kraju, ono što je bitno da se istakne i zaista više nema potrebe izlagati, nije se ni u kom slučaju moglo postupiti selekciji krivičnih dela, da prevashodno po volji javnog mnjenja, pojedinaca, grupa ili bilo koga drugog, pristupimo analizi krivičnih dela, koja krivična dela treba da budu obuhvaćena amnestijom a koja ne. Nesumnjivo je da najteža krivična dela moraju da budu svedena na jedan jako restriktivan pristup, što je i ovim zakonom učinjeno. Zbog toga, upravo i amandman Odbora za pravosuđe i sam zakon opravdavaju svoju svrhu i način svog donošenja. Zahvaljujem se.

Poštovane kolege poslanici, poslednji put ću se javiti kako bih doprineo da se rasprava što pre okonča, da ne iscrpljujemo i ne trošimo veliku količinu energije na nešto što je savršeno jasno.
Ovog puta se javljam radi struke, kao advokat, jer mi je to profesija, pa bih voleo da građani budu pravilno informisani i da svaka naša reč odavde ima potpuno činjenično i pravno utemeljenje.
Ne sporim pravo ni jednom poslaniku, baš nikome, ni grupi, ni bilo kom drugom, da afirmiše koja bi to krivična dela bila van i ne bi bila obuhvaćena Zakonom o amnestiji. Bojim se da bi na taj način došli do spiska lepih želja, pa bi na taj način doveli celu pravnu situaciju na nivo blamaže, jer bi se tražilo nakon toga da se iz zakona izuzmu i neka druga krivična dela, poput krivičnih dela kao što su krivično delo uvrede, klevete, lake telesne povrede, teške telesne povrede itd. Mislim da to nije smisao i mislim da to nije suština.
Drugo, pogrešna je interpretacija što se tiče samog oslobođenja od izdržavanja učinilaca krivičnih dela. Radi se samo o učiniocima krivičnih dela koji su pravosnažno osuđeni.
Osuđenost podrazumeva izricanje jedinstvene kazne zatvora. Kazna zatvora može da se izrekne i za više krivičnih dela, ali se nakon toga osuđuju na jedinstvenu kaznu zatvora, tako da samo pravosnažno osuđena lica potpadaju pod ove odredbe Zakona o amnestiji. To građani treba da znaju.
Sa te strane ne treba građane dovoditi u zabludu. Tu je kolega Veroljub Arsić u pravu.
Na kraju, opet radi tačne interpretacije, nema nikakve potrebe podvoditi ovaj zakon pod pravne institute koji su potpuno inkopatibilni sa ovim zakonom. Ne utiče amnestija ni na prevenciju, ni na resocijalizaciju. Amnestija nema nikakve veze ni sa prevencijom, ni sa resocijalizacijom, kako je to govoreno i kako je pričano. To je smisao zakona i u tom pravcu zakon je savršeno jasan. Odnosi se na jednu pravnu situaciju, na jednu grupu osuđenih lica, daje jasne i ubedljive razloge. U tom smislu i kao takav treba da bude prihvaćen.
Više se neću javljati, jer smatram da malo izlazimo iz okvira onoga što se vezuje za same amandmane, a rasprava u pojedinostima.

Poštovana predsedavajuća, kolege narodni poslanici, čini mi se da smo se upustili u nešto što podrazumeva preveliku energiju koja se troši na objašnjavanje nečega što je savršeno jasno. Konkretno, ovaj amandman jeste na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo ocenjen kao potpuno u skladu sa Ustavom i pravnim propisima i čini mi se da ovaj kolokvijalni razgovor ne ide u dobrom pravcu zbog toga što zaista ne postoji nijedan jedini razlog da se amandmanu stavi bilo kakva primedba sa pravno-formalnog aspekta.
Na kraju krajeva, postoji još jedan racionalan razlog zbog čega se amandman treba prihvatiti, a to je činjenica da se upravo amandmanom koji ima faktički sada zakonsku snagu i obavezujuću snagu izjednačavaju svi pred zakonom, niko se ne stavlja u povoljniji niti neko drugi u privilegovan položaj.
Prema tome, taj kaskadni sistem koji guvernerka objašnjava je upravo u duhu ovog amandmana. Imajući u vidu da je amandman usklađen sa zakonom, da ga je ocenio Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, nema potrebe da se bavimo sada time da li je ovo u duhu prakse ili ne. Mi praksom ni u kom slučaju nećemo izmeniti ništa, osim toga što možemo razmišljati eventualno da ova skupština kroz Poslovnik, eventualno izmene i dopune Poslovnika, precizira šta se menja a šta se ne menja i na koji način, a do tada zaista ne postoji nijedan jedini razlog da se vreme na ovaj način troši oko objašnjavanja nečega što je savršeno jasno.
Dakle, amandman ovakav kakav jeste, jeste u skladu sa zakonom, jeste u skladu sa pravnim propisima i prema tome, treba ga prihvatiti i to je stav SPS. Hvala.

Poštovane kolege, poštovana guvernerko, pažljivo slušajući sve kritike na ovaj amandman, stičem utisak da postoji opasnost da tim kritikama ne uđemo u jednu drugu i daleko opasnu poziciju u odnosu na povredu zakona. konkretno, povredu Zakona o uređenju sudova.
Zašto? Iz jednostavnog razloga što i, pored iskrenog uvažavanja i poštovanja prema kolegama koje su elaborirale danas ovu materiju, odluke ovog parlamenta, ove skupštine nisu upravnog karaktera. Ne radi se o upravnim aktima. To jesu pojedinačni akti, ali nisu proistekli iz postupaka koji bi se regulisao Zakonom o upravnom postupku ili materijom koja podrazumeva da je Upravni sud nadležan za odlučivanje po bilo kakvom pravnom sredstvu, konkretno, tužbi, upravnoj tužbi protiv takvog akta.
Prema tome, pogledajmo Zakon o uređenju sudova, pogledajmo šta kaže taj zakon u pogledu nadležnosti suda i uverićemo se da ovaj način ili ovaj model na koji se ukazuje nije dobar, jer bi naišao na grubu povredu Zakona o uređenju sudova.
Sa druge strane, lica koja su obuhvaćena odlukom parlamenta, ako su nezadovoljna takvom odlukom moraju uživati sudsku zaštitu. Ako sudsku zaštitu ne može da pruži Upravni sud kao specijalizovan sud, a ne mogu da pruže ni sudovi opšte nadležnosti, postavlja se pitanje – koji bi to sud mogao da pruži zaštitu ako to nije Ustavni sud u skladu sa nadležnostima koje su propisane Zakonom o ustavnom sudu? Ne sporim da će tada Ustavni sud u svakom slučaju, shodno onome zašta je nadležan u oblasti svoje rezdikcije, odlučivati o prevashodno zaštiti procedure, primenjivati shodno onome za šta je nadležan zaštitu i zabranu načela diskriminacije i u tom pravcu doneti valjanu odluku. Ne sporim da Ustavni sud ima pravo da kaže da je ne nadležan za određenu materiju, ali ostavimo to Ustavnom sudu u praksi da se sud odredi prema konkretnom aktu koji se pobija žalbom, odnosno ustavnom žalbom i shodno tome ćemo definitivno odrediti, odnosno sud će nam ukazati šta je to šta će biti predmet daljih postupanja pred Ustavnim sudom, a šta je to što ne može da bude u jurizdikciji Ustavnog suda.
Postoji nešto što podrazumeva isključivo sudsku praksu i da kroz sudsku praksu dođemo do rešenja koja se danas afirmišu. Zahvaljujem se.

Hvala, predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, ministarko, predstavnici resora u Vladi Republike Srbije, javljam se po povredi člana 104. Poslovnika.
Uz maksimalno uvažavanje gospodina Atlagića, koji je zaista afirmisao aktuelna pitanja koja nesumnjivo zavređuju pažnju, i te kako odudaraju od tačke dnevnog reda, imajući u vidu da se Zakonom o migraciji ne rešavaju pitanja koja je gospodin Atlagić afirmisao.
Ono što je bitno istaći jeste, da ne bi dalje ova rasprava išla u nepotrebno rasipanje energije i trošenje vremena, da ta pitanja budu rešena onda kada bude Skupština odlučivala kako o primeni Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, o kojima je gospodin Atlagić govorio, ugovorima između Republike Srbije i Hrvatske, o statusnim pitanjima državljana Srbije ili Srba iz Hrvatske i o ostalim zakonskim ili podzakonskim aktima.
Sada to nije tačka dnevnog reda i o tome se ne raspravlja, pa je moj apel da u daljem toku sednice ove skupštine, budemo isključivo na tački dnevnog reda i to isključivo u pogledu onoga o čemu se danas priča, a to je Zakon o migracijama. Molim sve poslanike da u tom duhu nastave svoju diskusiju. Zahvaljujem se.

Prvo i osnovno što želim da kažem je da je ovde pokušana jedna klasična vrsta zloupotrebe od gospodina Janka Veselinovića, da smo mi došli u nekakav sukob ili svađu, što je apsolutna neistina.
Moj dobronameran motiv je bio samo da se ukaže šta je to što je bila tačka dnevnog reda. Ja ću se izviniti i gospodinu Atlagiću i svim odbornicima SNS ako nisam bio dobro shvaćen. Jednostavno, smatram da je diskusija bila izvan okvira onoga što je implicitno zakonu i Predlogom zakona bilo predviđeno.
Ponovo ću istaći, uz uvažavanje gospodina Atlagića, da smatram da sve ono što je on istakao u svom govoru je jako afirmativno, da podrazumeva teme koje i te kako zavređuju pažnju, da su to jako aktuelne teme, da se mogu u nekoj meri na neki način kompatibilno vezati za zakon, ali nisu u duhu zakona, kako to sistemski zakon predviđa.
U svakom slučaju, da mi ne bi razvijali diskusiju i polemiku, povući ću ono što sam malopre rekao u smislu da je na bilo koji način gospodin Atlagić isticao nešto što ne stoji. Sve su to činjenice. Ali, u odnosu na povredu Poslovnika, gospođo predsedavajuća, najpre ste vi reagovali i ukazivali poslaniku šta je to što podrazumeva govor isključivo u duhu tačke dnevnog reda.
Dakle, u konkretnom slučaju ne radi se ni o kakvom sukobu, ni o kakvoj svađi. Ne treba zloupotrebljavati nešto što ne stoji. Ne treba imputirati, naročito ne SPS, koja u ovoj koalicionoj strukturi participira sa punim kapacitetom…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam, i koja na najbolji mogući način doprinosi da se kvalitet vlasti oseti pred građanima i na taj način predstavljati nešto što ne postoji kao da postoji. Zahvaljujem se, zahvaljujem se i vama, gospodine Atlagiću. Izvinjavam se ako me niste dobro razumeli.

Nije povreda Poslovnika, nego po amandmanu.

Zahvaljujem se predsedavajuća.
Moje javljanje po amandmanu je istovremeno i jedna vrsta apela. Apel je da se kroz obrazlaganje amandmana istovremeno ne vrši zloupotreba, ili barem na granici zloupotreba daljeg toka rasprave, u smislu usvajanja svega onoga što je predmet i tačka dnevnog reda, a to je upravo ovaj zakon.
Ne može se formalizmom i nametanjem formalizma dovesti u sumnju šta je cilj i šta je smisao ovog zakona. Cilj zakona je definisan i veoma jasan. Zakon je ograničenog vremenskog trajanja. Imajući u vidu nespornu činjenicu da onog trenutka kada sa banke prenosioca na banku ustupioca se prenese ono što se zakonom prenosi, a to je ono preuzimanje o kojem sve vreme ovde pričamo, zakon je i tada ispunio svoju svrhu, svoj cilj i prestao sa svojim pravnim režimom. Dakle, on sa svojim pravnim dejstvom više nema šta da traži u egzistenciji pravnog života.
Prema tome, sve ovo što se danas ističe je potpuno nepotrebno, apsolutno je nepotrebno u smislu tumačenja na šta se odnosi činjenica ili termin preuzimanja.
Apsolutno nije tačno da se suspenduje Zakon o Agenciji osiguranja depozita. Ne suspenduje se, već ostaje na snazi, ostaje u pravnom životu a ne odnosi se samo na jedan deo ovog zakona. Da građane ne bi dovodili u konfuziju sa činjenicama koje ne stoje, smatram da konačno treba preseći diskusiju i apelujem na sve dalje učesnike u diskusiji da se na ovaj način prema građanima više ne odnosimo, da konačno presečemo diskusiju po amandmanima, da shvatimo da je ovaj zakon isključivo iz nužde.
Da nije bilo skandaloznih odluka o osnivanju "Nove Agrobanke", da nije bilo skandaloznih odluka koje se vezuju za samu "Agrobanku", ne bi bili u situaciji da donosimo ovaj i ovakav zakon. Istovremeno ova Skupština sigurno neće sebi dozvoliti takav luksuz da presedanima omogućavamo nešto što ne smemo raditi, a to je da suspendujemo zakone.
Nismo suspendovali ni jedan zakon, ni Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, ni Zakon o stečaju i likvidaciji banaka. Oni za građane Srbije ostaju na snazi, a ne primenjuju se samo na konkretnu situaciju i to je jedan jedini deo zakona koji se danas razmatra. Zahvaljujem vam se.