Hvala, gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre, hajde prvo da se oslobodimo populizma. Socijalistička partija Srbije i poslanička grupa SPS, kada je u pitanju i ovaj amandman i tekst zakona, neće robovati populizmu. Dijapazon kažnjavanja jeste opšta norma i dobro je što je zaprećena kazna ovako visoka. Dobro je upravo zbog toga što postoji ta tzv. dvodimenzionalna posledica kažnjavanja. Jedna je prevencija, a druga je represija. Tu ne možemo apsolutno imati bilo kakvu dilemu. Ako spustimo nivo kazne, šta smo prevenirali? Da li mi na taj način stimulišemo učinioce, bilo prekršaja, bilo krivičnih dela, a u konkretnom slučaju prekršaja? U svakom slučaju stimulišemo.
Prema tome, ovako određena visina novčane kazne, po stanovištu poslaničke grupe SPS i mom ličnom stanovištu, jeste opravdana, a čak može biti i veća. Ona koja je najniža, od 5.000 dinara, ona je predviđena za one prekršaje i protivpravne radnje koje imaju najmanji stepen društvene opasnosti, kojima se na najblaži način povređuju zaštitna dobra i gde su zaštitna dobra takve prirode da se ovom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Pa, kakvu poruku mi treba da pošaljemo odavde građanima? Da čine prekršaje, tako što će biti kažnjeni sa nekom kaznom koja je izuzetno mala? Da li je to politička poruka ovog parlamenta i nas narodnih poslanika koji moramo da vodimo računa o interesima građana? Uveren sam da nije.
Osim toga, mi ne smemo sebi dozvoliti da vezujemo ruke sudovima i sudijama. Zašto? Zbog toga što sudovi i sudije za svaki konkretni slučaj imaju i predviđenu kaznu i predviđenu kvalifikaciju prekršaja, bez obzira gde je prekršaj sistematizovan, u kome zakonu ili čak podzakonskom aktu, pa na kraju i odluci skupštine lokalne samouprave. Onda ostavljamo diskreciono pravo sudu i sudiji da o tome odluči. Zato se ni u kom slučaju ne mogu složiti sa tim da se faktički vezuju ruke sudiji u ovom pravcu kako bi se nametnuo princip obaveznosti. Onda sudija ne bi bio sudija, onda bi bio samo neki transmiter odluka, a mi bi preuzeli faktički jurisdikciju suda. To je apsolutno nedopustivo.
Osim toga, i iz prethodnih diskusija takođe provejava neka vrsta nametanja principa obaveznosti sudijama. Ja se sa time ne mogu složiti. Malo pre je bilo priče da umesto: "može se osloboditi kazne", stoji: "će se osloboditi kazne". Pa, šta ćemo za svaki individualni slučaj? Šta ćemo za svaku situaciju? Sve situacije nisu iste. Učinioci krivičnih dela nisu isti. Mora se posmatrati individualno i zbog toga je sasvim dobro što Ministarstvo pravde i vi, ministre, niste prihvatili nešto što bi sudijama vezalo ruke, sa jedne strane, a sa druge strane bi mi preuzeli ogromnu dozu odgovornosti na sebe što smo tako nešto propisali, naročito materijalno-pravnim propisom.
Na kraju samo da kažem da poslanička grupa SPS stoji na stanovištu da je, što se tiče člana 39, član 39. dobro propisan, jeste opšta norma i sa stanovišta zaprećene kazne, koja treba da prevenira, da utiče na potencijalne učinioce krivičnih da, da s obzirom na tako visoku kaznu ne trebaju da čine krivična dela, da je dovoljna mera prevencije i kao opšta norma treba da opstane. Zahvaljujem se.

Hvala poštovana predsedavajuća.
Poći ću od jedne nesporne činjenice, a ta činjenica sigurno ne može biti dovedena u sumnju, barem ovde u parlamentu. Kazne nisu socijalna kategorija i prekršajne kazne ne mogu ni u kom slučaju biti parametar u odnosu na ekonomsko-finansijsku situaciju, standard i socijalne prilike, jer da su socijalna kategorija, ne bi bile propisane ovim zakonom, već nekim drugim zakonom, a mi ne možemo robovati socijalnim kategorijama, naročito ne na učinioce protiv pravnih delovanja.
Ako se u tom pravcu ide, onda stimulišemo nešto što ne smemo da stimulišemo. Šta treba da radimo, kakva treba da nam bude kaznena politika? Da li kaznena politika treba da ide u tom pravcu – daj da naplatimo šta možemo, pa ti ostavljamo mogućnost da i dalje činiš krivična dela, pa ako opet učiniš krivično delo ili prekršaj, opet ćemo ti nešto malo naplatiti i ti ćeš opet zbog toga što smo ti malo naplatili, biti stimulisan da i dalje činiš protiv pravne aktivnosti. Apsolutno neprihvatljiv način kojim se faktički pokušava izmeniti član 39.
Moram da podsetim samo, čisto sa pravnog aspekta, ovakav dijapazon kazni, od minimalne do maksimalne, je samo mogućnost sudovima i sudijama da na osnovu drugih zakona, drugih materijalno-pravnih propisa, kojima se bliže određuju i kvalifikuju prekršaji, a samim tim i kazne, primene neku od kazni koja je ovde kao opšta norma predviđena i to je diskreciono pravo suda i diskreciono pravo sudija.
Uz maksimalno uvažavanje kolege Mihajlova, ne mogu da ni u kom slučaju jednu vrstu trivijalne priče podvedem pod nešto što može da bude opravdanje za smanjenje kazne. Odgovornost roditelja kao lica koje je propustilo vršenje nadzora nad detetom mora biti kažnjeno. Dete u toj situaciji mora biti podvrgnuto određenim metodima vaspitnog delovanja, da ne dođe do protiv pravne aktivnosti koju je preduzelo, pa ako je vozilo nepropisno, roditelj je morao da vodi računa o tome kako je uopšte moglo da dođe do situacije da vozi nepropisno bez dozvole ili na bilo koji drugi način.
Dakle, oni koji odgovaraju, potpuno sa pravom odgovaraju i tu apsolutno nikakve dileme nema. Jednostavno ne mogu da verujem jednostavno da našu kaznenu politiku srozavamo, da obezvređuje represiju kazne zatvora i da iznad kazne zatvora izdižemo novčanu kaznu, koja u svakom slučaju po hijerarhiji kažnjavanja mora biti ispod i da na taj način stimulišemo potencijalne učinioce prekršaja. Hvala.

Onako kako sam isticao na Odboru za pravosuđe tako ću istrajavati na ovom amandmanu i sada, imajući u vidu da sam dao više nego valjane razloge za usvajanje ovog amandmana. Zaista smatram da nije imalo mesta da se ovaj amandman ne prihvati. Nije nikakva kritika, jednostavno su argumentovani razlozi.
Moram da ponovim ono što sam više puta istakao. Nije sporna zaštitna mera, nije sporna funkcija posledica zaštitne mere, sporno je šta je zaštitnom merom obuhvaćeno, a šta nije.
Moram da se osvrnem na nešto što je u članu 56. potpuno nejasno određeno, jer se kaže da upravo u tom članu 56, kojim se definiše zabrana pravnom licu da vrši određene delatnosti, u prvom stavu pored delatnosti se pominju drugi određeni poslovi. Ne bi mi palo nikada na pamet da podnesem ovaj amandman, da je ovaj termin drugih određenih poslova bio barem malo precizniji, barem malo jasniji. Šta su to drugi određeni poslovi?
Vezao sam se za stečajnu materiju zato što mi je to vokacija, zato što se time bavim i zbog toga što smatram da bi na taj način moglo da dođe do štetnih posledica po stečajnog dužnika. Radi upoznavanja građana, stečajni dužnik je preduzeće koje može da bude procesuirano, koje može da se nađe pod odgovornošću za učinjeni prekršaj, odnosno protivpravnu delatnost u kojoj se stiču obeležja određenog prekršaja.
Nisam siguran da bilo koji prekršajni sudija, bez obzira što bi morao kao profesionalac da poznaje stečajnu materiju, da je sigurno dobro upoznat koji su to poslovi koji ne bi smeli ni u kom slučaju da budu obuhvaćeni ovom zaštitnom merom, naročito oni poslovi koji se vezuju za tzv. dvostrano-teretne ugovore, na koje i ukazuje isti član 56. predloženog zakona. Tu sam pomenuo i zakup, korišćenje i sve ostalo što podrazumeva sticanje prihoda i opet ću pomenuti.
Osnovni smisao, osnovni princip stečaja je dvodimenzionalan. Jedan aspekt je namirenje poverilaca, a drugi aspekt je pokriće troškova stečajnog postupka. Ako bi se bilo koja odluka koja bi uz samu presudu sadržala i zaštitnu meru odnosila na ove poslove, više sam nego siguran da bi ovi principi stečajnog postupka bili ozbiljno ugroženi, da bi bilo ozbiljno ugroženo i namirenje poverilaca i ozbiljno ugrožena suma novčanih sredstava za pokrivanje troškova stečaja. Zašto onda nema razumevanja za prihvatanje ovog amandmana?
Čuo sam obrazloženje da se to nedovoljno pojavljuje u praksi ili je to retko, mislim da to obrazloženje ne može da bude opravdanje za neprihvatanje ovakvog amandmana. Ako je nešto retko, ne znači da je i apsolutno isključeno i ne znači da se neće pojaviti. Lično u svojoj praksi sam takvu situaciju imao.
Još jednom zaista molim da, bez obzira što Vlada vidim nije prihvatila ovaj moj predlog za usvajanje amandmana, još jednom razmisli oko toga. Ne znam da li je dovoljno srećno, ako se uopšte može tako kvalifikovati, ono što sam napisao kao nastavak teksta prvog stava, ali ne može drugačije, jer upravo moj amandman se odnosi na to da ti drugi određeni poslovi mogu biti obuhvaćeni zaštitnom merom, osim poslova koji se vrše u toku trajanja stečaja nad pravnim licem, a ti poslovi koji se vrše u toku stečaja su isključivo regulisani stečajem, odnosno zakonom o stečaju, pa ne vidim ni jedan jedini razlog da mogu biti derogirani Zakonom o prekršaju.
Zato vas, gospodine ministre, još jednom molim da sa razumevanjem razmotrite razloge koji su više nego opravdani, činjenično utemeljeni i da prihvatite ovaj amandman. Zahvaljujem se.

Vrlo ću kratko, s obzirom da je moj amandman potpuno istovetan u odnosu na član 64. sa amandmanom koji je podnela poslanička grupa DS, te imajući u vidu da je amandman poslaničke grupe DS prihvaćen, samim tim podrazumevam da i ono što sam ja insistirao kroz svoj amandman, apsolutno uvaženo, jer je nedopustivo da se može javno objaviti presuda kojom je za učinjeni prekršaj oglašeno i kažnjeno, odnosno oglašeno krivim za prekršaj kažnjeno maloletno lice, pa s obzirom da je amandman DS već postao sastavni deo predloga zakona, onda nema potrebe za dalji komentar i zaista u ovom pravcu je za pohvalu ono što je ministarstvo sa razumevanjem i prihvatilo, ali zaista mi opet nije jasno zašto moj amandman nije prihvaćen na član 56? Hvala.

Bez namere da se izaziva polemika oko amandmana, krenuo bih od onoga što je u sudskoj praksi prisutno, a materijalno pravnim propisima već regulisano. Hajde onda da pođemo od činjenica.
Prva činjenica je kako da se preduzima protivpravna aktivnost u kojoj se stiču obeležja prekršaja ili krivičnog dela. Na dva načina. Jedan način je propuštanjem, odnosno ne činjenjem, a drugi način je činjenjem odnosno aktivnim delovanjem. U konkretnoj situaciji propuštanje, kako je definisano u članu 72. na koji je podnet amandman, podrazumeva vršenje dužnog nadzora. Dužan nadzor roditelji su u svakom slučaju obavezni da vrše sa više aspekata. Prvo, sa aspekta civilizacijskih standarda. To je vaspitanje roditelja u odnosu na dete. Drugi aspekt je nešto što podrazumeva ono što sudovi moraju da imaju u vidu.
Kada su roditelji u prilici da vrše taj dužni nadzor, odnosno kada to mogu da čine? Pa, kada žive u zajednici sa detetom, kada metode vaspitanja sprovode kontinuirano, kada se to radi po nekim standardima koji podrazumevaju edukaciju deteta, kroz brigu, negu, ljubav i sve ostalo što se detetu inače pruža i, na kraju krajeva, ono što podrazumeva normalan rast, razvoj i odgoj deteta. Ako je to tako, onda ni u kom slučaju ne može roditelj biti ni aboliran, ni amnestiran za bilo šta što dete uradi van tog dužnog nadzora.
Možemo smatrati da je to možda fluidno ili ne, ali je nesumnjivo tačno da roditelj koji propusti ove vrste poštovanje civilizacijskih standarda, a istovremeno nečinjenjem, propust i ono što je dužan da učini i na taj način izazove posledicu, a posledica je prekršaj koje je dete učinilo, ne može biti amnestiran, niti oslobođen za odgovornost za taj prekršaj.
S druge strane, nemojmo da zaboravimo jednu činjenicu. Mi imamo deliktnu odgovornost koja je sadržana u odredbama zakona u obligacionim odnosima. U tom zakonu takođe roditelj odgovara za štete i štetne posledice koje pričini dete protivpravnim delovanjem, ali u ovom slučaju deliktnim delovanjem, kojim se uzrokuje šteta i štetne posledice. Ko odgovara? Odgovara roditelj.
Prema tome, ne možemo ni u kom slučaju posmatrati ovo van onoga što je već definisano i propisano. Možemo imati različita tumačenja, ali se ove činjenice ne mogu dovesti u sumnju, niti osporiti. Zato smatram da je ovaj član 72. u potpunosti prihvatljiv, a ne samo prihvatljiv, nego i jedna norma, u konkretnom slučaju i imperativnog karaktera, koja rešava jednu situaciju koja se inače u svakoj demokratskoj i civilizovanoj državi mora rešavati na ovaj način. Hvala.

Prvo po Poslovniku, primedba vama gospodine predsedavajući. Pozivam se na član 27. ja ne branim zakon iznosim svoj stav u odnosu na ono što je amandmanom predviđeno i moj stav je veoma jasan, pa vas molim, da u tom pravcu imate razumevanje. To je i stav poslaničke grupe SPS, i da mi te primedbe više ne upućujete.
Drugo, hajde sada da kažem, već smo otvorili polemiku, nema razloga za polemiku ukoliko smo na istim talasnim dužinama, iznosim samo stav, na istim smo talasnim dužinama što se tiče činjenice.
Samo ću da istaknem nešto što smatram da je jako značajno. Mi moramo da vodimo računa o tome šta će sudovi da učine u ovakvim situacijama, jer je na sudijama i sudovima da na osnovu činjenične građe koja se nalazi pred njima, prilikom identifikacije, i odluke o tome da li je neko prekršajno odgovoran ili nije, moraju imati u vidu i ove činjenice, da li je neko imao mogućnost da vrši nadzor nad maloletnim licem ili ne, da li je taj nadzor sproveden ili ne.
Tako da to ipak nije na nama da ocenjujemo prilikom, da kažem, analize ovog člana zakona, već je to isključivo u rukama sudova, koji će shodno odredbama i Zakona o prekršajnom postupku, odnosno o prekršajima u delu gde je on procesni zakon, imati prilike da te činjenice rasvetle i na osnovu tih činjenica da tu, kako je uvaženi kolega rekao kaučuk normu, razjasne i analiziraju, rasvetle, i na kraju krajeva, posle brižljivog sagledavanja svih okolnosti donesu adekvatnu odluku. Hvala, više se neću javljati.

Javiću se o ovom amandmanu. Za druge se nisam javljao zato što smatram da je opravdano što se u izjašnjenju predlagača kroz činjenice obrazlaže zašto amandmani nisu prihvaćeni, pa ću te razloge, na kraju krajeva, kao takve i prihvatiti  u odnosu na ovaj amandman, naročito na član 56. na osnovu čega će se na kraju posebno izjasniti.  
Želim da se izjasnim i u odnosu na ovaj amandman. Želim da se samo precizira član 236. stav 2. Zašto? Zato što se ovim članom uvodi institut krivičnog prava. Taj institut je sporazum o priznanju krivice. Odlično je što je predlagač prepoznao potrebu da se i u prekršajnom pravu, odnosno u prekršajnom postupku pronađe i taj institut - sporazum o priznanju krivice, koji će u velikoj meri doprineti da se prekršajni postupak učini što efikasnijim, da se učini što bržim i, na kraju krajeva, da se na taj način omogući što brže rešavanje ogromnog broja predmeta u prekršajnim postupcima.
Međutim, u Predlogu zakona, odnosno u tekstu ovog člana 236. nije preneto ono što je faktički osnov sporazuma o priznanju krivice, kako je to definisano Krivičnim zakonikom, već se vezuje za težinu kazne, prekršajne sankcije a ne za prekršajni zakon. Zato sam smatrao da bi ovaj tekst, koji ću ponovo pročitati, daleko smisleniji i daleko prihvatljiviji nego predloženi, gde stoji – kada nije ispunjen jedan ili više uslova iz ovog člana, ili kada kazna, odnosno druga prekršajna sankcija, utvrđena u sporazumu o priznanju zaključenom između ovlašćenog podnosioca zahteva i okrivljenog u prisustvu branioca, nije u skladu sa prekršajnim ili drugim zakonom koji takvu kaznu propisuje, sud će doneti rešenje kojim se odbija sporazum o priznanju. Priznanje okrivljenog dato u sporazumu koje od suda nije prihvaćeno, ne može biti dokaz u prekršajnom postupku.
Na taj način smatram da se institut sporazuma o priznanju krivice afirmiše, ne gubi svoj smisao i tako se i okrivljeni stavlja u daleko povoljniji prekršajno-pravni položaj nego što bi bio u odnosu na tekst iz zakona koji je dat u predlogu. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva državnog veća tužilaca, poštovane kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o prekršajima za koji se s pravom može istaći da predstavlja značajno bolje zakonsko rešenje u odnosu na još uvek važeći Zakon o prekršajima.
Nesumnjivo najveći kvalitet ovog zakona sastoji se u tome što je potvrđen status prekršajnog suda kao neodvojivog dela pravosudnog sistema, a odluke ovog suda više nisu upravni akti koje su ranije donosili upravni organi – opštinska i gradska veća za prekršaje, kao i drugostepena veća za prekršaje. Na taj način se pravo na sudsku zaštitu i pravo na pravdu zbog protivpravnog delovanja koje ima obeležja prekršaja, sada ostvaruje u nezavisnim sudovima a to su prekršajni sudovi.
Ono što je veoma važno, važno je što se na taj način ispoštovalo i ono što podrazumeva obavezu Republike Srbije da prihvati standarde EU, a naročito priznate pravne standarde iz oblasti prekršajnog prava i na kraju, možda i najznačajnije, to je poštovanje ustavnog principa i ustavnog načela da odluke o kažnjavanju i odluke o utvrđivanju postojanja protiv-pravnog delovanja mogu donositi sudovi i isključivo sudovi.
Koja je onda politička poruka koju ova Skupština treba da pošalje građanima? Jednostavno, to je uspostavljanje sistema pravne sigurnosti u materiji u kojoj ta pravna sigurnost do sada nije bila na adekvatan način postignuta i nije bila na adekvatan način obezbeđena a to je oblast prekršaja.
Nažalost, prekršajno pravo i organi koji su to pravo primenjivali nisu bili opterećeni jedino ovim problemom na koji ukazujem u ovoj svojoj diskusiji, a to je problem formalno-pravnog ustrojstva. Postojali su i mnogi drugi problemi i to problemi koje je generisala uglavnom nakaradno sprovedena reforma pravosuđa u Srbiji. Zašto? Jednostavno iz razloga što su eksperimenti koji su vršeni u sudovima i nad pravosuđem prevashodno nad sudijama opšte nadležnosti pa i sudijama posebne nadležnosti, a radi se o eksperimentima na živim ljudima, bili na identičan način sprovođeni i nad prekršajnim sudijama.
Veliki broj prekršajnih sudija je ostao bez svog radnog mesta u toj reformi pravosuđa, pa su zbog toga bili prinuđeni da sudsku zaštitu, zaštitu svog radno-pravnog statusa, zaštitu svog prava koja su im Ustavom priznata, potraže upravo pred Ustavnim sudom.
Kakav je bio epilog? Pred Ustavnim sudom postupak po ustavnim žalbama svih onih pa i prekršajnih sudija koji su se, da li s pravom ili ne, našli van svog radnog mesta poznat je široj javnosti.
Međutim, pored svih tih problema treba istaći nešto što niko ne može dovesti u sumnju, ni u oblasti struke a ni van struke. To su problemi koji se vezuju za apsolutnu neefikasnost prekršajnih sudova. Problem koji se vezuje za veliku neažurnost u prekršajnim sudovima obzirom na ogroman broj nerešenih predmeta, na ogroman broj postupaka koji su u toku. Tom problemu doprinele su i stranke i sudije a i zakonska rešenja. Zašto?
Pa jednostavno iz razloga što su okrivljeni u prekršajnim postupcima opstruktivno delovali, odnosno koristili se raznim vidovima opstrukcije počev od neopravdanog neodazivanja po pozivima na saslušanje pred prekršajnim sudovima, zatim odbijanja prijema poziva na saslušanje i raznim drugim sredstvima koja su upravo imala za krajnji cilj ili da prekršajni postupak zastari ili da zastari sprovođenje odnosno izvršenje prekršajne sankcije.
Nažalost, to je urušilo i onako malo poverenje i onako mali autoritet prekršajnih sudova i stvorilo još veću, apsolutno veću stimulaciju za sve potencijalne učinioce prekršaja da te prekršaje čine i dalje. Tome se moralo stati na put. Moralo se stati na put jednostavno iz razloga što su prekršajni sudovi trenutno opterećeni sa preko milion predmeta. Od toga polovina predmeta je nerešena, a postoji ozbiljna opasnost da će veliki procenat od tog broja predmeta zastareti u slučaju da postojeća zakonska rešenja ne budu promenjena, a mi smo tu da ta zakonska rešenja danas učinimo boljim, kvalitetnijim, efikasnijim, kako se ovakve pojave više ne bi dešavale.
Jednostavno, doći ćemo u situaciju da stimulisanjem učinilaca prekršaja, da podsetim samo zbog građana koji nisu pravnici, prekršaj predstavljaju protiv pravnog delovanja koje je u svakom slučaju blaže, blaže prirode i blažeg stepena društvene opasnosti pa se zbog toga i zovu prekršaji a ne krivična dela. Ali, ako dozvolimo stimulaciju, ukoliko dozvolimo učiniocima prekršaja da se tako lagodno ponašaju, da nikad neće biti kažnjen, ako budu kažnjeni da će kazna zastareti, onda postoji opasnost da upravo dođemo u situaciju da ti prekršaji postanu jedna vrsta karcinoma koji će metastazirati i ozbiljno dovesti do podrivanja pravnog poretka Republike Srbije.
U svakom slučaju, to nije nikakva kataklizmična ili katastrofična izjava. To je jedna realnost sa kojom se prevashodno građani Republike Srbije suočavaju, a oni su ti koji u svakom slučaju imaju pravo da traže pravdu pred sudovima, pa i prekršajnim sudovima i da ostvare pravo na pravnu sigurnost.
Sledeći problem koji se nadovezuje na ove probleme koje sam istakao jeste pored preko 20 do 30 hiljada predmeta koji su godišnje nerešeni, a isti broj, oko nekoliko desetina hiljada predmeta zastareva, jeste neizvršivost kazne. Šta znači kazna i kakve su posledice kažnjavanja ako se kazna ne može sprovesti? Kako će okrivljeni kao učinilac prekršaja osetiti represiju kao posledicu kažnjavanja i, još više, kako će to kažnjavanje da deluje preventivno na ostale potencijalne učinioce prekršaja ako se kazne ne izvršavaju? U prekršajnim postupcima je ostao veliki broj kazni koje se nisu izvršile, naročito novčanih kazni.
Uvaženi ministre, smatram da je krajnje dobro i kvalitetno rešenje u Predlogu zakona o prekršajima što se uveo jedan novi institut, institutu prekršajne odgovornosti za one koji su dužni da vrše nadzor ili kontrolu nad licima koja se mogu pojaviti kao potencionalni učinioci prekršaja, naročito tamo gde su maloletnici, tako da sada i roditelji, i hranitelji, i usvojioci i svi oni koji su dužni da se staraju o potencionalnim učiniocima prekršajnih dela snose ne samo prekršajnu odgovornost, već samim tim i odgovornost na naknadu štete, koja kao posledica prekršaja sigurno proizilazi, a samim tim snose i odgovornost za kaznu kojom će biti kažnjeni, kako će se ta kazna na adekvatan način sprovesti prema onima prema kojima zaista, shodno finansijskim mogućnostima i adekvatnim pravnim mehanizmima, može da se sprovede.
Postoji još mnogo problema koji opterećuju prekršajne postupke, a jedan od onih koji će, nadam se, biti otklonjen predloženim zakonom o prekršajima, je odsustvo procesne discipline, naročito discipline stranaka u postupcima. To problemu doprinele su i sudije i zakonska rešenja, ali u najvećoj meri stranke.
Hajde da se podsetimo onog načela koji je do sada u prekršajnom pravu bio zastupljen. To načelo se svodilo na to da isključivo sudovi i sudije prikupljaju dokaze, što je nedopustivo. Šta to znači, da stranka bude oslobođena tereta dokazivanja? Naprotiv, dispozicija stranaka u prekršajnom postupku mora biti i te kako zastupljena. Stranka mora preuzeti teret odgovornosti za predlaganje dokaza kojim se potvrđuju i činjenice ili povodom zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili ukoliko je u slučaju ta odgovornost na okrivljenom, da u svoju odbranu priloži one dokaze koji će potvrditi činjenice kojima se osporava zahtev za pokretanje prekršajnog postupka od strane okrivljenog.
Ko je to do sada podnosio zahtev? Podnosili su policijski službenici, naročito iz oblasti gde se prekršaji najčešće dešavaju, a to su saobraćajni prekršaji, podnosili su inspektori, podnosili su i neki drugi nadzorni organi i tela. Ali, šta se dešava? Dešava se da niko od tih lica, koja nesumnjivo imaju stranačku legitimaciju u postupku, gotovo nikad nije učestvovao u tom postupku. Ako nikad nije učestvovao u postupku, znači da je ne zainteresovan za taj postupak, da ga savršeno ne interesuje šta će biti i kakav će biti epilog njegovog zahteva kojim se pokreće postupak i ta ne zainteresovanost dovodi sudiju u situaciju da sudija izvodi dokaze, što je nedopustivo.
Ovaj put teret dokazivanja se prenosi na onoga na koga teret dokazivanja mora biti prenet i koji taj teret mora nositi tokom celog trajanja prekršajnog postupka, jer je to jedini način da se prekršajni postupak učini svrsishodnijim i efikasnijim.
Zbog svega navedenog smatram da je Ministarstvo pravde uradilo pravi potez, ono što je bilo neophodno da se uradi u odnosu na ovu pravnu materiju, a to je upravo izrada Predloga zakona o prekršajima o kojem danas raspravljamo.
Pozvaću se na još nekoliko dobrih rešenja i ovog zakona i uvođenje instituta koji su preneti ili implementirani iz krivičnog zakonika u ovaj zakon o prekršajima, jer, da ne zaboravimo, ovaj zakon o prekršajima je suštinski podeljen kako na regulisanje oblasti materijalnog prava iz oblasti prekršaja, tako i procesnog prava, pa se može smatrati mešovitim zakonom materijalno pravne prirode i procesno pravne prirode.
Smatram da je dobro rešenje uvođenje pravnog instituta rada u javnom interesu. To je u svakom slučaju prekršajna sankcija koja se izriče za blaže vrste prekršaja, za protiv pravne aktivnosti koje su manjeg stepena društvene opasnosti.
Gospodine ministre, molim vas da imate jednu činjenicu u vidu koja je i amandmanom poslaničke grupe SPS afirmisana, a to je da se izbegne da se rad u javnom interesu kao prekršajna sankcija donosi od, ni manje ni više, organa lokalnih samouprava. Po meni, to je nedopustivo zato što je javni rad ili rad u javnom interesu isključivo zakonska kategorija, isključivo je zakon propisuje, isključivo je sudovi donose, a tim pre što gradovi i opštine nemaju pravne mehanizme da izvrše supstituciju rada u javnom interesu u kaznu. Tu supstituciju vrši zakon.
Ako hoćemo da komparativno posmatramo rad u javnom interesu u odnosu na ono što društveno koristan rad podrazumeva po odredbama zakonika, odnosno Zakona o krivičnim sankcijama i izvršenju krivičnih sankcija onda ovaj institut mora biti drugačije rešen.
Nemojte da zaboravimo činjenicu da je višestruki efekat ove prekršajne sankcije. Zašto? Zbog toga što od ove prekršajne sankcije prevashodno korist ima država. Rad se vrši u korist društva. On je neplaćen i ne vrši se pod prinudom. Takvim radom se ne vređa ljudsko dostojanstvo. Zašto onda ostavljati organima i telima lokalnih samouprava da izriču ovakvu prekršajnu sankciju?
Sledeće kvalitetno rešenje u predloženom zakonu se odnosi na odgovornost pravnih lica. Mislim da je to rešenje jako dobro i obrazloženo i sistematizovano u ovaj zakon o prekršajima. Odredbe predloženog zakona koje se odnose na zaštitne mere za poslaničku grupu SPS zavredele posebnu pažnju i to će biti jedna dobronamerna sugestija, tim pre što je i amandman, koji je, pored ostalih amandmana, poslanička grupa SPS podnela, a ja sam ih potpisao, upravo vezan za ovu materiju. Radi se o zaštitnoj meri zabrane vršenje određenih delatnosti pravnom licu. Molim vas da tu posvetite posebnu pažnju, jer se u jednoj od odredaba i to člana 56. stav 1. predloženog zakona kaže da se ova zabrana može odnositi i na druge određene poslove.
Gospodine ministre, prvo mislim da je neodređen pojam – drugi određeni poslovi. Dosta je širok i apstraktan. S druge strane, šta ukoliko je pravno lice, protiv koga se pokreće prekršajni postupak, u postupku stečaja? Šta da radimo sa činjenicom da imamo situaciju gde stečajni upravnik mora da vodi računa o zaštiti imovine koja ulazi u stečajnu masu, da njome upravlja, eventualno izdaje u zakup, da ostvaruje prihode radi namirenja troškova stečaja, radi namirenja poverilaca, a onda dolazimo u situaciju da zaštitnom merom kažemo – to ne možete da radite, to se zabranjuje? To je apsolutno nedopustivo samom činjenicom da se na taj način direktno povređuje Zakon o stečaju, koji ove odredbe i te kako jasno reguliše, s jedne strane. S druge strane, opšti princip stečaja i stečajnog postupka se dovodi u ozbiljnu sumnju, a to je namirenje poverilaca. Molim vas da u tom pravcu i ovaj amandman posebno razmotrite.
Što se tiče javnog objavljivanja presuda u prekršajnom postupku, zaista mislim da je nedopustivo, da ni u kom slučaju ne bi smela da se objavi presuda kojom je obuhvaćen maloletnik, ili maloletno lice kao učinilac prekršaja, jer bi to bilo suprotno i Ustavu i standardima i načelima i svim pozitivno pravnim propisima. Tako da bi zamolio da se ova odredba posebno razmotri i amandman koji je podnela poslanička grupa SPS prihvati.
Treba razmisliti i o uvođenju oportuniteta u prekršajni postupak. Zašto? Ako smo već predloženim zakonom o prekršajima prihvatili da se u ovaj zakon uvede institut sporazuma o priznanju krivice, koji postoji u Krivičnom zakoniku, zašto to ne bi mogli da uradimo u prekršajnom postupku, odnosno u prekršajnom pravu? Zbog čega bi bio diskriminisan učinilac prekršaja u odnosu na učinioca krivičnog dela? Zašto oni nisu u ravnopravnom položaju? Pred Ustavom i pred zakonom su svi jednaki. Mislim da bi, čak, i ovaj princip oportuniteta, ukoliko bi se uveo, kroz rešenje o odlaganju prekršajnog gonjenja, značajno doveo do smanjenja broja zastarelih predmeta, efikasnijeg rešavanja postojećih predmeta, a samim tim i podizanju stepena ažurnosti.
Na kraju, kada govorimo o zakonu o prekršajima, moramo imati u vidu i položaj sudija. Ja molim gospodina ministra, u tom pravcu da posebnu pažnju posveti onome što podrazumeva stručno osposobljavanje prekršajnih sudija, da u tom pravcu posebnu pažnju posvetimo onome što podrazumeva edukaciju i edukativni rad, naročito imajući u vidu činjenicu da sada prelazimo na jedan novi procesno-pravni oblik rešavanja predmeta sa dispozicijom stranaka.
Dakle, sudija više nije u obavezi da prikuplja dokaze, ali je sudija i te kako u obavezi da strankama nalaže da te dokaze predlože i da ih stave. Postavlja se pitanje koje do sada niko nije rešio u prekršajnom pravu, ko je to do sada kažnjen zato što se nije pojavio pred sudom, zato što nije predložio dokaze, zato što je opstruirao sam prekršajni postupak? Niko. Čak je i stimulisan.
Pošto ću govoriti kasnije i kao prijavljeni diskutant, smatram da je u ovom kratkom periodu do isteka izlaganja potrebno reći o odluci o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Molim vas da stav poslaničke grupe SPS u tom pravcu prihvatite, a to je da se što pre pristupi izmeni ustavnog rešenja po kojem republički parlament na bilo koji način odlučuje o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, da bi izbegli, prevashodno, bilo kakvu vrstu političkog uticaja i bilo kakvu sumnju u nezavisnost sudova i sudija.
Ovo nije demagogija, ovo nije deklarativni istup. Ovo je izbegavanje političkog marketinga i istina. A istina je da onog trenutka, kada iz ovog parlamenta budu izuzete sve odluke koje se odnose na pravosuđe i sudije, onda možemo biti potpuno sigurni u nezavisnost sudstva, odnosno nezavisnost pravosuđa.
No, pošto već tu obavezu imamo… Gospodine Markoviću, ja bih vas zamolio samo da završim. Pošto tu već obavezu imamo, onda je naša i dužnost da se barem odredimo prema ovoj odluci koja se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija koji se prvi put biraju, a to je uverenje poslaničke grupe SPS da su upravo predloženi ispunili sve uslove da budu nosioci pravosudnih funkcija. Ja u to ne sumnjam, niti moja poslanička grupa ima razloga u to da sumnja.
Još jednom ću apelovati na što brže usvajanje kriterijuma po kojima će se vrednovati i ocenjivati rad sudija na merljiv, pravičan i adekvatan način.
Obzirom da ću nastaviti svoju diskusiju kasnije, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje nesumnjivo podržati predloge koji su danas tačke dnevnog reda o kojima mi raspravljamo, prevashodno Predlog zakona o prekršajima, kao i ostale odluke. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, kolege narodni poslanici, u delu diskusije kada sam kao ovlašćeni predstavnik govorio o Zakonu o prekršajima afirmisao sam tri pitanja. Sada bih da ih pojasnim i zamolio bih za jedan mali deo pažnje, jer, ukoliko bi postojala dobra volja, postoji mogućnost da se neki od tih predloga, koji po mom dubokom uverenju poboljšavaju kvalitet ovog zakona, nađu u predlogu, a kasnije i u usvojenom tekstu zakona.
Pomenuo sam princip oportuniteta. Da bi građanima bilo jasno šta je oportunitet u krivičnom zakonodavstvu, onda treba da pođemo od nečega što je nesporno. Nesporno je da je to benefit koji se daje učiniocu krivičnog dela, tako da kod krivičnih dela koja zavređuju manji stepen društvene opasnosti, blaža krivična dela, učinilac krivičnog dela može biti oslobođen od daljeg vođenja krivičnog postupka ukoliko u humanitarne svrhe uplati određeni novčani iznos. Govorim – u humanitarne svrhe. Ukoliko to ne učini, u svakom slučaju je priznao krivicu i nastavlja se krivični postupak.
Pažljivim čitanjem Predloga zakona o prekršajima, vidim da je donekle taj princip oportuniteta pokušan da se primeni kroz institut prekršajnog naloga. Kako? Upravo predloženim rešenjem da se uplatom jedne polovine kazne učinilac prekršaja oslobađa preostalog dela kazne, ne mora da je uplati, a sa druge strane obustavlja se prekršajni postupak. Sada se postavlja pitanje koje je sa aspekta racionalnosti opravdano. Prekršajni nalog u svakom slučaju kao institut je i te kako značajan u Zakonu o prekršaju. On je inače primenjen tako što je komparativnim posmatranjem utvrđeno da je dao velike i dobre efekte u prekršajnim pravima susednih država i drugih zemalja u Evropi. To je dobro rešenje, ali zašto ne bismo razmislili i o oportunitetu, koji bi značajno smanjio broj predmeta kojima su opterećeni prekršajni sudovi? To je ogroman broj, moramo priznati. Ako polazimo od činjenice da je to milion predmeta, onda bi ovim principom nešto moglo i da se uradi.
Sa druge strane, ne znam zbog čega bi učinioci prestupa, bez obzira da li imaju kvalifikaciju prekršaja ili kvalifikaciju krivično dela, bili u nepovoljnom ili nejednakom položaju. Oportunitet bi trebao da bude jedinstven i za jedne i za druge, pošto su svi jednaki pred zakonom. U svakom slučaju, to bi moglo da bude razmišljanje, pa da se iskoristi poslovničko pravo, a to je pravo nadležnog odbora, Odbora za pravosuđe i državnu upravu, da eventualno reaguje amandmanom ukoliko se oceni za potrebnim i racionalnim uvođenje takvog instituta u Zakon o prekršajima.
Drugo pitanje je bilo posvećeno zaštitnim merama, gde sam rekao da ako preduzeća koja su u stečaju i nad kojima se vodi stečaj se zaštitnom merom, pored zabrane delatnosti, pominje i zabrana vršenja određenih poslova. Slažem se da su u sudskoj praksi takvi slučajevi izuzetno retki i da ne postoje, ali ako su retki ili ako ne postoje, to ne znači da ne treba da budu implementirani u zakonu kako bi se predupredile takve mogućnosti. Zašto? Upravo zbog onoga o čemu sam jutros govorio, kako bi se zaštitila stečajna masa, zaštitili poverioci i ispoštovao osnovni princip stečajnog prava. Ukoliko zaista i u tom pravcu postoji mogućnost da se u tom delu zakon poboljša, zamolio bih da amandman koji je predložen bude pažljivo razmotren. To je što se tiče Zakona o prekršajima.
Međutim, uveren sam da posle svih diskusija danas koje sam čuo i kategorično stojim na stanovištu da je ispravno ono što sam danas rekao, da je pothitno neizostavno potrebno da se iz republičkog parlamenta izmesti mogućnost odlučivanja o personalnim rešenjima u pravosuđu. Pothitno da se više nikada ne pojavljuje mogućnost da sudije sa svojim imenima i prezimenima predstavljaju oružje u borbi između političkih stranaka. Zašto? Zato što je to najveći stepen poniženja prevashodno za sudije, samim tim i za sudove, a da ne govorim o tome u kojoj meri je ugrožen princip nezavisnosti pravosuđa i autoritet pravosuđa u celini.
Moram da skrenem pažnju na dve činjenice koje niko ovde ne može dovesti u sumnju. Danas je toliko reči bilo o tome zašto ova lista kandidata koji su predloženi da budu izabrani za nosioce pravosudnih funkcija, koji se prvi put biraju na tri godine, zašto nisu prošli kriterijume. Ti koji postavljaju to pitanje treba da znaju sami odgovor. Zašto te kriterijume nisu doneli? Jedna politička stranka je, pežorativno rečeno, držala pravosuđe, odnosno Ministarstvo pravde u periodu od 2004. do 2008. godine, a druga od 2008. do 2012. godine. Zašto se niko nije setio da donese pravilnik o ocenjivanju ili vrednovanju rada sudija i tužilaca? Sada ne bismo imali taj problem. Pozivamo se na Pravilnik koji je donet još 1993. godine.
Za to vreme je urušen sistem nezavisnosti pravosuđa. Za to vreme su počinjene brojne greške čije se posledice osećaju i danas. SPS od 2000. godine do danas nije participirala ni u čemu što se vezuje za jedan takav nakaradan način vrednovanja rada sudova i sudija.
Da li je iko danas, ko ima ikakve moralne skrupule, pa makar moralne skrupule i u politici, svestan činjenice da je upravo zbog reforme pravosuđa situacija u pravosuđu danas takva kakva jeste? Da smo mi kao parlament dovedeni u situaciju da učinimo nešto što je apsolutno nedopustivo – da donesemo odluku, čak zakon, da se za sudije izaberu sudije koje uopšte nisu prošle ocenjivanje, a gde su ocene morale da budu date?
Zato je krajnje vreme da se prestane sa lamentiranjem sudija i sa lamentiranjem spiskova, sa činjenicama i kvalifikacijama da li je neko nešto zaslužio ili nije zaslužio. Dosta je bilo eksperimenata. Eksperimenata prirode da se prvo svi nereizaberu, izvinjavam se, ne svi ali čak 700, pri čemu bez ijednog jedinog kriterijuma. Ne znamo ko je zaslužio realno da bude nereizabran a ko to nije zaslužio? I još gore ono suprotno. Šta ćemo sa onima koji su prošli, a sigurno je da nisu ispunjavali određene kriterijume, barem neki? Ja sam uveren da to nije veliki procenat.
Sada, odlukom Ustavnog suda, svi su vraćeni. Ti ljudi imaju neka svoja prava. Ti ljudi imaju pre svega pravo na obeštećenje za ono što je činjeno. Obeštećenje je i u materijalnom i u nematerijalnom smislu reči. Ko je kriv za to? Ne mogu tražiti alibi oni koji se pozivaju na svoje propuste. Na svoju sramotu se niko ne može pozivati, apsolutno niko.
Zato skrećem pažnju da je krajnje vreme da ovaj parlament, barem sa stanovišta kulture govora, prestane sa nečim što je ponižavanje sudija i sudijske funkcije. Reč sudija podrazumeva nešto uzvišeno. Reč sudija i status sudije podrazumeva poštovanje. Čak, može se slobodno reći, i strahopoštovanje, barem u onom delu u kome je onaj koji je učinio bilo kakvu protivpravnu aktivnost svestan činjenice da taj isti sudija može izreći i kaznu. I to je strahopoštovanje kao osećanje potpuno osnovano, životno i opravdano.
Ako je to već tako, onda sudije treba ostaviti svojim telima, nezavisnim telima, prevashodno Visokom savetu sudstva koji je sa stanovišta zakona jedini ovlašćen da odlučuje o statusu sudije. Ne mi, ne parlament, ne poslanici, ne političke stranke.
Ja vam se zahvaljujem. Ovo je samo još jedan mali doprinos u odnosu na ono što sam danas rekao kako bi kompletan korpus svega ovoga o čemu danas raspravljamo, svih tačaka objedinjene rasprave, sa stanovišta poslaničke grupe SPS bio zadovoljen. I još jednom ponavljam da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati ove predloge zakona o prekršajima i odluke koje su na dnevnom redu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ukazujem na povredu člana 27. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, jer niste reagovali na zloupotrebe procesnih ovlašćenja, konkretno zloupotrebe Poslovnika. Te su zloupotrebe dovele do blokade trenutno rada Skupštine zbog toga što nismo u mogućnosti da na efikasan način nastavimo svoj rad po tački dnevnog reda, podsećanja radi ovde svim poslanicima, jedina tačka dnevnog reda o kojoj sada raspravljamo jeste Zakon o prekršajima, za koji postoji ovlašćeni predstavnik, a to je ministar pravde.
(Predsedavajući: Gospodine Jovanoviću, molim vas.)
Što se tiče odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju… Budite ljubazni, pa mi dozvolite da obrazložim povredu.
(Predsedavajući: Neću vam dozvoliti jer ste reklamirali da nisam na vreme ukazao na povredu.)
Niste na vreme ukazali na povredu.
(Predsedavajući: Onda nemojte sada vi da skrećete sa teme i da replicirate.)
Ne, ovo nije replika, ovo je isključivo obrazlaganje, nemate sad pravo da me prekidate. Ovo je obrazlaganje povrede Poslovnika zbog toga što upravo odluka o izboru sudija, to sam hteo da kažem, nema razlog da postoji predstavnik.
Ono što je bitno, bitno je da se sa ovim zloupotrebama Poslovnika prekine kako bi skupština mogla da nastavi svoj rad. Zahvaljujem se.

Dana 4. juna ove godine, postavio sam pitanje i to isto pitanje Ministarstvu pravde, Ministarstvu kulture i informisanja i NUNS. Pitanje se odnosilo na članak koji objavljen 27. juna u nedeljniku "NIN" i taj članak se odnosio na satanizaciju, profesionalni linč i egzekuciju ministra prosvete prof. dr Žarka Obradovića.
U tom pitanju sam istakao sve ono što su oni na koje se to pitanje do sada i bez priprema, mogli da odgovore, a radi se o tome da li se tekstom iz nedeljnika "NIN" čine obeležja određenog krivičnog dela, da li se grubo krši kodeks novinara Srbije i da li se samim tekstom poziva na nešto što otvara vrata nečemu, što ne priliči informisanju kako treba da postoji u Srbiji.
Jedini odgovor koji je stigao do sada je odgovor od nedeljnika "NIN" sa kojim poslanička grupa SPS ni u kom slučaju ne može biti zadovoljna.
Radi se o tome da se u odgovoru navodi, da se tekstovima ne vređa ličnost, ne poziva na linč, satanizaciju i egzekuciju prof. dr Žarka Obradovića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, iako su u tekstu navedene reči koje se vezuju, da li treba visiti na Terazijama, lišiti života itd, i obrazloženje je da se radi o satiričnoj kolumni autora teksta i njegovim stilskim figurama, kojima se on služi prilikom sastavljanja i publikovanja tekstova u istom nedeljniku.
Ukoliko ćemo se ovakvim stilskim figurama i ovakvim satirama služiti u javnom informisanju, onda je sigurno da će se otvoriti vrata za neprimerene napade pozivanja i prizivanja na nešto što može da bude jako opasno, naročito prema ljudima koji se nalaze na javnim funkcijama, odnosno prema javnim ličnostima. Postaviću isto pitanje koje sam već postavio sa jasnim i preciznim odgovorima, a naročito pitanje ministru kulture i informisanja.
Da li se ovim stilskim figurama kojima se služi autor teksta, krši jedno od osnovnih načela kodeksa novinara etike Srbije, a to je načelo da novinar neguje kulturu i etiku javne reči, prilikom publikovanja svojih tekstova, da li smo ovde u tom etičkom delovanju, kada je u pitanju javna reč, ispoštovali ovo načelo, ili smo ga grubo povredili, odnosno da li ga je povredio onaj, koji je ovaj tekst objavio?
Dalje, da li je istim tekstom povređeno još jedno načelo kojeg se moraju pridržavati novinari i zbog kojih novinari treba da snose odgovornost, a to je načelo prikupljanja i korišćenja informacija, gde je novinar dužan da se koristi isključivo časnim sredstvima­?
Da li su korišćena časna sredstva u ovakvoj situaciji, kada je protiv ministra Obradovića pokrenuta jedna kampanja koja se vezuje za ni manje, ni više, nego lišavanje njegovog života? Zahvaljujem se.

U proteklih nedelju dana u sredstvima informisanja i to određenom broju medija, pojavile su se informacije sa neistinama, koje imaju karakter protivpravnog delovanja usmerenog na štetu ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Žarka Obradovića. Nesumnjivo najteži oblik takvih protivpravnosti je pozivanje na lišavanje života Žarka Obradovića, kako je to učinjeno u tekstu objavljenom u nedeljniku NIN od 27. juna ove godine, u kojem se upućuje poziv da se gospodinu Obradoviću presudi po kratkom postupku i postavlja pitanje: "Kada će visiti na Terazijama", i ostali navodi teksta predstavljaju napad na ličnost gospodina Obradovića sa kvalifikacijama kao što su: "Obradovićevo zločinačko delovanje" i slično, sa namerom da se ovi napadi zajedno sa izrečenim pretnjama ostvare.
Posledica takvog protivpravnog delovanja je teže uznemiravanje građana i isto ima obeležje krivičnog dela ili krivičnih dela sa velikim stepenom društvene opasnosti. Stoga postavljam pitanje ministru pravde – da li je nadležni javni tužilac po službenoj dužnosti i u granicama zakonom propisanih ovlašćenja reagovao na navedene inkriminacije i da li je u zakonom propisanim uslovima izdao naredbu za sprovođenje istrage ili pokrenuo predistražni postupak, kako bi se opredelio dalji tok krivičnog postupka? Potreba za hitno i neodložno reagovanje tužioca u ovakvim situacijama proizilazi iz nesporne činjenice da je krivično delo učinjeno i da je učinilac krivičnog dela poznat. Preveniranje izvršenja ovih krivičnih dela i hitno i neodložno procesuiranje počinilaca takvih krivičnih dela je nužno, imajući u vidu iskustva iz ranijih perioda i to perioda bliske prošlosti, kada su pozivi na linč državnih funkcionera i javnih ličnosti, nažalost, imali tragičan epilog.
Isto pitanje se postavlja i u odnosu na druge organe i institucije, čije su zakonom propisane nadležnosti vezane za zaštitu ljudskih prava i Ustavom zajamčenih sloboda. Takođe se ovo pitanje postavlja i ministru kulture i informisanja, a naročito udruženjima novinara Srbije, da pored navedenog odgovore – da li je u ovim i u drugim slučajevima napada na Žarka Obradovića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, povređen zakon i kodeks profesionalne novinarske etike? Ako jeste, šta su preduzeli i koje su mere i radnje učinjene? Hvala.

Gospođo predsedavajuća, povređen je član 104. Poslovnika Republike Srbije, narodnog parlamenta Republike Srbije, imajući u vidu činjenicu da se govornici ispred DS na krajnje nekorektan način, bukvalno pljujući po poslaničkoj grupi SPS, izjašnjavaju a govore o sami sebi. To je najbolji način kako se manifestuje jedna stranka, govoreći o samoj sebi.
Ono što je veoma zanimljivo, nadam se da ćete to sada dozvoliti, jer ako poštujete nečiji stil, onda ćete svakako poštovati, a taj stil nesumnjivo ukazuje na sledeće. Neki se još uvek nisu naučili na tuđim greškama. Svoje greške smo prepoznali, izvukli iskustva …
(Predsedavajuća: Gospodine Jovanoviću, zaista sam dužna da vas upozorim da ne možete institut povrede Poslovnika zloupotrebljavati. Molim vas, isključivo pričajte o povredi Poslovnika.)
Gospođo predsedavajuća, ne zloupotrebljavam. Isto tako ste dopustili i predstavniku DS, kada je imao pravo da koristi ono što treba da koristi po Poslovniku, to isto pravo zloupotrebljavao i čak ga niste ni opomenuli. Nažalost, mene opominjete, što nije u redu. Sve vreme je bila priča o ministarstvima, o ukazivanjima na sasvim devete stvari u odnosu na temu o kojoj danas raspravljamo. Zbog čega ni jedna opomena nije upućena tom istom govorniku?
Osim toga, ako se već stalno ukazuje na nekakav sotonski aspekte naše koalicije, zbog čega su gospoda bila sa nama u koaliciji? Zbog čega to sada ističu? Tada im nije smetalo. Sada, sada kvalifikuju sami sebe. Bili su sa nekim ko ne valja.
(Predsedavajuća: Gospodine Jovanoviću, drugi put vas upozoravam, nemojte da se bavite repliciranjem.)
Drugi mogu da se bave? Zahvaljujem se. Nemam više ništa da kažem. Dovoljno je samo da opomenete onoga ko bude ubuduće kršio Poslovnik.
Izvolite, možete mi odgovoriti.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, nacionalna strategija reforme pravosuđa je nesumnjivo dokument izuzetno velikog značaja, pre svega iz razloga što su u tom dokumentu sadržane smernice ili bi trebalo da budu sadržane smernice za trasiranje puta ka ustrojstvu jednog od stubova vlasti u Srbiji, u konkretnom slučaju to je sudska vlast.
S druge strane, strategija reforme pravosuđa o kojoj raspravljamo nije nov dokument. To je jedan kontinuiran reformski proces koji je započeo još 2006. godine i trebalo je da traje do 2011. godine, ali sa brojnim opterećenjima, greškama, propustima koji i sada opterećuju ovu strategiju.
S druge strane, usvajanjem strategije reforme pravosuđa Srbija ispunjava obaveze prema EU i istovremeno ispunjava uslov za ulazak u EU. Međutim, treba podsetiti da su upravo predstavnici EU nadležni za oblast pravosuđa u tom periodu reformskog procesa od 2006. do 2011. godine iznosili brojne primedbe na reformski proces pravosuđa u Srbiji i te primedbe su bile i te kako osnovane.
Zato, kada raspravljamo o reformi pravosuđa u Srbiji, moramo najpre poći od grešaka i propusta koji su se u tom periodu desili, kako bi te greške otklonili, sanirali posledice koje su tim greškama učinjene, a ona dobra rešenja učinili još boljim i kvalitetnijim, sve u cilju da građani Srbiji ostvaruju sudsku zaštitu kroz kvalitetno pravosuđe, da ostvaruju sudsku zaštitu na način koji podrazumeva da sudovi rade efikasno, da rade stručno i da u sudovima budu nosioci pravosudnih funkcija koji sa aspekta stručnosti i dostojnosti zaslužuju da budu nosioci tih pravosudnih funkcija.
Naravno da se time postiže i ono tzv. univerzalno načelo, a to je zadovoljenje pravde, jer se pravda i deli u sudovima. U analizi reforme pravosuđa treba poći od jedne nesporne činjenice, a ta nesporna činjenica je da je reformski proces u pravosuđu započet i da je stao. Stao je 2011. godine kada prestaje da postoji pravni okvir za dalju reformu pravosuđa, kada prestaju reformski procesi i kada se akumuliraju i nagomilavaju problemi. Naravno da su ti problemi i te kako prisutni danas i naravno da se upravo sada kroz ovu strategiju sa tim problemima suočavamo.
Ono što je jako važno istaći, kada se govori o reformi pravosuđa, jeste da je svako od ovih načela koja su sadržana u strategiji reforme pravosuđa u Srbiji poprilično opterećena ili čak dovedena u sumnju. Zašto? Zato što su počinjene, kako sam malopre rekao, grube greške u reformskom procesu, u periodu od 2006. do 2011. godine.
Kada govorimo o načelu nezavisnosti, ono je dovedeno u pitanje već samim sistemskim rešenjem. Mi smo načelo nezavisnosti doveli u ozbiljnu sumnju činjenicom da se u nezavisnost sudstva, a svima nama su puna usta nezavisnosti sudstva, upravo umešala zakonodavna vlast. Nedopustivo je, zaista nedopustivo da se bilo koji organ, bilo koje telo, pa čak i organ zakonodavne vlasti umeša u sudsku vlast. Kako je umešan? Jednostavno što je prelaznim sistemski rešenjem regulisano da sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju i na vremenski period od tri godine odlučeno je, odnosno regulisano da o izboru tih sudija za nosioce pravosudnih funkcija odlučuje Skupština.
Međutim, to nije jedini vid mešanja zakonodavne vlasti u sudsku vlast. Postoji još jedan, gde greh snosimo svi mi ovde, poslanici ove Skupštine, kada smo skoro ili nedavno skoro, doneli zakon kojim smo opet zbog jedne frapantno loše greške u reformskom procesu iz 2006. godine morali da sve sudije koje nisu ocenjene, a nisu ocenjene u tom periodu od 2006. do 2011. godine, ni krive, ni dužne imenujemo za nosioce pravosudnih funkcija. Ti ljudi nisu bili ocenjeni nikako, ni zadovoljavajuće, ni nezadovoljavajuće, ali su morali dobiti benefit kako bi se izbegla šteta ili štetna posledica po pravosuđe, a naročito po one koji su upravo zahvaljujući toj grešci bili u mogućnosti da pretrpe i ličnu i profesionalnu štetu.
Međutim, ovaj eksperiment, i to eksperiment na živim ljudima, nije jedini koji se desio u ovom vremenskom periodu. Upravo su nakon toga došle i druge greške koje su ugrozile i druga načela, prevashodno načelo stručnosti u sudovima. Suvišno je govoriti o načinu na koji se postižu stručnost i stručne reference nosilaca pravosudnih funkcija. Prevashodno, to je zahvaljujući njihovom kvalitetnom radu, a odmah nakon toga, stručnost se postiže i edukacijama kroz usavršavanja i obuke kako u zemlji, tako i inostranstvu, ali i ono što je najvažnije, praćenjem rada sudija u sudovima.
Hajde sad da postavimo pitanje – ko je to do sada pratio rad i kvalitet rada sudija? Apsolutno niko. Zašto? Zbog toga što od 2006. do 2011. godine nije bio donet Pravilnik o ocenjivanju kvaliteta rada sudija. To je zaista skandalozno i branjeno je frapantno lošim obrazloženjem da je postojao i da postoji Pravilnik o ocenjivanju rada ili kvaliteta rada sudija iz 1993. godine.
Gospodine ministre, to je bilo pre 20 godina. U kakvim uslovima i u kakvom ambijentu su pre 20 godina radile sudije u sudovima, u kakvim zakonskim okvirima? Koliko se to promenili posle 20 godina, a da se ne donese novi pravilnik o ocenjivanju rada sudija? Da li je potrebno još nešto više reći od ovoga što se tiče grubih propusta u reformskom procesu od 2006. do 2011. godine?
Nažalost, Visoki savet sudstva je 2009. godine bez donošenja ovog pravilnika doneo samo jedan pravilnik, a to je Pravilnik o vrednovanju sudija prilikom njihovog reizbora, odnosno ne reizbora u 2009. godini. Stoga je posebno opravdano postaviti pitanje – koliko je tada kvalitetnih sudija ne reizabrano, a još je više opravdano pitanje koliko je nekvalitetnih sudija reizabrano? Najgore od svega toga lošeg je što su odlukom Ustavnog suda sve ne reizabrane sudije vraćene na mesta na kojima su radile. Dakle, i dalje su nosioci pravosudnih funkcija, bez obzira da li ispunjavaju uslove profesionalnosti, stručnosti, dostojnosti, jer se to nije proveravalo, a ako se proveravalo, nije se adekvatno i kvalitetno proverilo.
Mi i dan danas u sudovima imamo i te kako mnogo sudija koji su pod velikim stepenu sumnje u kvalitet rada u apelacionim sudovima u višim sudovima, ranije okružnim sudovima itd. Na šta to ukazuje? Ukazuje na nešto što je neophodno da se uradi, što je trebalo da uradi raniji saziv Visokog sudstva. To je sada prebačeno na teret ovom sazivu Visokog sudstva i Državnog veća tužilaca, a to je da se pod hitno donese pravilnik u kojem će se definisati merila koja će biti adekvatna, merljiva, jasna i precizna o ocenjivanju kvaliteta rada sudija.
Na taj način će i kredibilitet pravosuđa u očima EU nesumnjivo biti veći, ali ono što je daleko značajnije je to da će i građani osećati sudove na pravi način, tj. kao mesto gde će uživati potpunu sudsku zaštitu i gde će ostvariti svoje pravo na pravdu.
Sledeće načelo, načelo nepristrasnosti i kvaliteta pravde je posebno dovedeno u sumnju upravo zbog onoga što su moje uvažene kolege koje su govorile pre mene već ukazale, a to je neujednačena sudska praksa. Gospodine ministre, mislim da je greška što je u strategiji reformi pravosuđa sadržano da ujednačavanje sudske prakse treba da bude samo na teretu Vrhovnog kasacionog suda kao najvišeg suda u hijerarhiji sudova u pravosudnom sistemu RS. Zašto ovo govorim? Iz razloga što su upravo oni koji su generatori neujednačene sudske prakse, a to su apelacioni sudovi ostali van domašaja obaveze da ujednačavaju sudsku praksu. Normalno je da će o tome da vodi računa Vrhovni kasacioni sud kroz sudske stavove na građanskim i drugim odeljenjima zauzimanjem određenih stanovišta koji će biti obavezujući za niže stepene sudova. Moramo biti iskreni i reći da su apelacioni sudovi u velikoj meri doprineli da dođe do neujednačenosti sudske prakse i to više nikada ne sme da se dogodi jer smo u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji imali jednu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu, drugog u Novom Sadu, trećeg u Beogradu, četvrtog u Nišu. Na taj način se stvara jedan osećaj apsolutne pravne nesigurnosti kod građana. Građani to ne zaslužuju. Građani zaslužuju da pravdu ostvare kroz sudsku praksu koja će biti jednaka za sve jer su svi jednaki pred zakonom, a sudovi primenjuju zakon.
Ono što mi se čin možda najproblematičnijim u svim ovim definisanjima načela jeste načelo efikasnosti. Efikasnost sudova podrazumeva postupanje u predmetima u razumnim rokovima i u zakonitom provedenom postupku. Kako se postupa u našim sudovima? Hajde i tu da budemo iskreni. Najveći glasnogovornici kritika protiv reformskog procesa iz 2006. do 2011. godine, koji su članovi pojedinih strukovnih udruženja sudija i tužilaca su sudije koje su donosile presude i nakon šest meseci i godinu dana od zaključenja rasprave. Da ne govorim o trajanju postupaka u kojima su postupale te sudije. Sebi su dale za pravo da kritikuju pravosuđe sa tog aspekta.
Mislim da je najveći problem bio u nepostojanju kontrole, gospodine ministre, u odnosu na takve sudije. Ko je kontrolisao one koji nisu doneli presude u zakonom propisanom roku, a to je, radi informisanja građana, rok od osam dana a najviše 30 dana samo u delikatnijim predmetima, odnosno u težim slučajevima? Neka građani sada vide koliko puta je taj rok prekoračen.
Moram da istaknem činjenicu da mi se ni u kom slučaju, ne mogu da kažem ne sviđa jer je to glupo reći, već kao pravnik, kao čovek koji se bavi ovim poslom smatram nedopustivim da je ta kontrola prošla pored onoga što je bila obaveza za predsednike sudova koji su uglavnom zbog neprimerene solidarnosti propuštali da sankcionišu upravo one koji su na ovaj način postupali, a to je neefikasno postupanje.
Na sreću grad iz koga ja dolazim ima sud koji spada u elitni deo pravosuđa Republike Srbije. To je Privredni sud u Užicu, koji je najažurniji i ja to sa pravom i ponosom mogu ovde da kažem. Ne radi reklame tog suda već zbog toga što želim da dam jedan jako dobar stimulans i za dalji rad i za dalji kvalitet tog suda.
Međutim, ono što ni u kom slučaju nije dobro je da zbog ovakvog ponašanja sudija je došlo do štetnih posledica, gospodine ministre, pa su zbog povrede suđenja to jest povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava na pravično suđenje građani umesto da tu pravo i pravdu ostvare pred domaćim sudovima ostvarivali pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Šta je posledica? Posledica je dosuđena šteta u svim tim predmetima gde sada država trpi pod teret svog budžeta i te kako velike iznose koji se isplaćuju na ime naknade štete. Da li je ijedan sudija do sada koji je uzrokovao takvu posledicu odgovara? Ne. Da li će odgovarati? Hoće kada usvojimo zakone koji su ušli u sudsku proceduru i tu treba dati veliko priznanje Ministarstvu pravde što je prepoznalo problem i predložilo zakon kojim se i sudije stavljaju u individualnu odgovornost, odnosno ličnu odgovornost za štetu koju pričine u ovakvim situacijama nepostupanjem shodno načelu efikasnosti.
Ono što bi trebalo da se pojavi kao nešto što je dobro jeste da će i budući pravilnik, koji bude donet, o ocenjivanju rada sudija, svakako sadržati i ovaj segment. Moram da iskažem jednu vrstu zadovoljstva što je Državno veće tužilaca već pri kraju donošenja jednog pravilnika o ocenjivanju i vrednovanju kvaliteta rada tužilaca. To je dobro. Ono što nisam obuhvatio ovim izlaganjem jesu organi i tela koji će nositi realizaciju ove strategije reforme pravosuđa, a tu u prvi plan stavljam DVT i VSS. Visoki savet sudstva i DVT tek od skora imaju puni kapacitet za rad i donošenje zakonitih odluka, puni kapacitet i u smislu kvoruma i u smislu kvaliteta rada tek od skoro. Šta je bilo do sada? Nikada više pravosuđe Srbije ne sme sebi dozvoliti da VSS radi u okrnjenom sastavu, da radi netransparetno. To se isto odnosi i na DVT, iako tu postoje bitne razlike. Nikada
Ovo je put kada se ova dva organa i dva tela konstituišu na način koji je, pod jedan, zakonit i, pod dva, potreban građanima.
Da bi strategija reforme pravosuđa mogla biti životno primenjiva logično je da je neko mora pratiti u sprovođenju i da mora postojati plan za sprovođenje, pre svega akcioni plan, ili organ i telo koje će taj plan da sprovodi, a to je komisija.
Hvala vam, gospodine ministre, što ste usvojili jedan amandman koji će i rad i članstvo u toj komisiji po kvalitetu poboljšati. Na taj način, istovremeno, biće ispoštovano i ono takozvano demokratsko načelo izbora članova u toj komisiji koja će pratiti ovaj rad, jer je moj amandman koji ste vi prihvatili upravo na to i ukazao, da nijedan pojedinac ne može imati koncentraciju ovlašćenja koja podrazumevaju predlaganje članova, već ako je to telo, a konkretno to je Odbor za pravosuđe i državnu upravu, onda to može biti isključivo odbor.
Mislim da je dobro što je u ovoj strategiji sugerisana promena Ustava, naročito u onom delu u kome Ustav već reguliše nešto na šta sam ukazao kao problem, a to je mešanje zakonodavne vlasti u sudsku vlast. Ustav u svakom slučaju to ne treba niti sme na taj način da reguliše. Podsetiću, to je upravo ona odredba koja ukazuje na izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju na vremenski period od tri godine.
Pošto imam još malo vremena, kasnije ću govoriti o nečemu što mi se čini veoma važnim, a to je mreža sudova, jer bih zamolio da se još jednom i po ko zna koji put proveri da li je zaista mreža sudova, koja je u reformskom procesu pravosuđa od 2006. do 2011. godine nakaradno postavljena, sada uspešno korigovana? Zašto ovo govorim? Ne iz lokalpatriotskih razloga, ne da bi se dodvorio građanima sa teritorije sa koje polazim, već isključivo iz razloga što smatram da niko od nas nema tapiju na pravosuđe. Niko ne može svojatati sudove, ali zato svim građanima moramo obezbediti dostupnost sudovima. Svim građanima moramo obezbediti da na najefikasniji način, na najkvalitetniji način ostvaruju svoja prava u sudskim postupcima. To možemo uraditi jedino ukoliko mreža sudova bude racionalna, efikasna, da imamo što više sudova, a da sudske jedinice postoje samo tamo gde ne postoje zakonski uslovi za postojanje suda.
Kasnije ću, gospodine predsedniče, kada budem govorio u domenu vremena koje mi daje Poslovnik za moju poslaničku grupu, o ovome malo bliže govoriti. Hvala vam najlepše.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre, neću se ponavljati u odnosu na ono što sam kao ovlašćeni predstavnik SPS rekao u prepodnevnom vremenu današnje rasprave o nacionalnoj strategiji i reforme pravosuđa u Srbiji.
Međutim, mora nešto da se primeti, a to je da je ova rasprava upravo u trenutku i to je jedna koincidencija koja je po meni jako pozitivna, upravo u trenutku kada Srbija dobija datum za početak pregovora sa EU, radi ulaska u EU.
Zašto koincidencija? Zbog toga što je upravo ova strategija u funkciji implementacije sveta onoga što je država Srbija preuzela kao obavezu, a istovremeno ispunjenje uslova za ulazak u EU. Stoga, sve ono što je učinila Vlada Republike Srbije na čelu sa premijerom Dačićem, potpredsednikom Vučićem, vama gospodine ministre, svima ostalima koji su participirali u ovom zaista mukotrpnom poslu, zaslužuju u svakom slučaju jedno veliko priznanje i od ovog doma.
Da sa vratimo na strategiju, barem u onom smislu u kojem svi do sada koji su diskutovali iz reda pozicije od 2006. godine, pa i od 2008. godine, sami sebe aboliraju za neke greške i propuste koji su učinjeni u tom periodu. Ne znam zašto, jer su te greške i propusti više nego evidentni, više nego očigledni.
Postavlja se pitanje, kako mi da doprinesemo da se ova strategija usmeri u pravcu realizacije u praktičnom smislu reči, odnosno da zaživi? Ovaj parlament ima mogućnosti za to.
Prva mogućnost jeste donošenje kvalitetnih zakona i čini mi se da se ova strategija pomalo podudara i sa rezolucijom o zakonodavnoj politici koju smo nedavno usvojili. Zašto? Zbog toga što ovaj parlament mora da izbegne ono što ga opterećuje već duže vremena, a to je donošenje zakona po hitnoj proceduri. Što je više hitne procedure prilikom donošenja zakona, to je manja transparentnost i obratno, što je više zakona koji se donose u redovnoj proceduri daleko je više učešće i stručnog i opšteg javnog mnjenja, a to je ono što je sadržano u strategiji reforme pravosudnog sistema u Republici Srbiji.
Drugo, ono što je naša obaveza, nas kao narodnih poslanika, je nesumnjivo da se maksimalno potrudimo da zakoni, barem oni procesni zakoni budu što jasniji, precizniji i da se odnose upravo na ono što se u sudovima primenjuje u procesnom smislu reči, kako se sudijama ne bi vezivale ruke.
U najvećem obimu, mi, kao kreatori zakona, utičemo na to da se u procesno-pravnom smislu reči, sudski postupak odvija efikasno, u razumnim rokovima i da procesna rešenja budu kvalitetna rešenja, ali nije samo pitanje donošenja zakona o parničnom postupku, zakonika o krivičnom postupku, već su u pitanju i materijalno-pravni zakona.
Gospodine ministre, i vi ste bili svedoci donošenja brojnih zakona u materijalno-pravnom smislu reči, koji su bili pod 1) anahroni, pod 2) nepraktični, neživotni i neprimenjivi.
Upravo je poslanička grupa SPS sa ovog mesta ukazivala na pogubnost Zakona o privatizaciji i člana 20ž, Zakona o privatizaciji koji govori o restrukturiranju subjekata privatizacije, koje traje po 20 godina za koje vreme ubija i odlazi u privrednu smrt, ko zna koliko drugih privrednih subjekata, ko zna koliko ljudi ostaje bez posla? Na desetine hiljada ljudi. Za koje vreme se budžet Republike Srbije ne popunjava, što je nesumnjiva šteta za državu?
Nažalost, kod nas je uvek post festum pamet, pa tek sada dolazimo do zaključka posle svih tih grešaka da sada sve subjekte u privatizaciji, odnosno u restrukturiranju, treba što pre prodati kako bi sanirali štetne posledice. Trebali smo to učiniti ranije, ne bi bili u ovakvoj situaciji.
No, ono što predlaže Vlada, konkretno resorno ministarstvo, odnosno Ministarstvo pravde, jeste ogroman pomak napred u donošenju kvalitetnih zakona, naročito vezanih za oblast pravosuđa. Ono što nam sada dolazi u skupštinsku proceduru ima nesumnjiv kvalitet. Danas sam pomenuo neke od tih zakona koji se vezuju za Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o mreži sudova, odnosno teritorijalnoj organizaciji sudstva u Srbiji i to su zaista kvalitativni pomaci napred. To je jedan od načina kako Narodna skupština Republike Srbije pomaže realizaciji strategije reforme pravosuđa, ali ne i jedini.
Moramo da budemo svesni da prilikom donošenja budućih zakona, kompletna finansijska struktura iz koje se obezbeđuju novčana sredstva za pravosuđe ne može više biti u rukama bilo koga drugog osim pravosuđa.
Dakle, budžetska sredstva koja se obezbeđuju Zakonom o budžetu, rebalansom budžeta, mogu biti data isključivo organima koji su vezani za pravosuđe u Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca koji će upravljati tim sredstvima, jer najbolje poznaju finansijsku situaciju u sudovima i tužilaštvima.
Normalno je da mehanizmi kontrole u tom pravcu moraju postojati, normalno je da neko u tom pravcu mora podnositi izveštaje, normalno je da neko mora odgovarati za svoj rad u slučaju da raspolaganje novčanim sredstvima ili finansijski transferi ne idu u onom pravcu koji zakon propisuje.
Ono što je sigurno, sigurno je da sada zahvaljujući greškama od 2006. godine, a potom i 2008. godine, pa sve do 2011. godine, grubim propustima je pravosuđe u finansijskom smislu u potpunom debaklu.
Zašto? Zato što se u voznim parkovima sudova voze vozila koja su stara po 10 ili 15 godina, zato što računarska tehnika nije još uvek na onom nivou na kome treba da bude, zato što je davno trebalo uvesti elektronski sistem rada u pravosuđu i tu je jedino privredno pravosuđe zaživelo, što se tiče AVP programa i uvođenja AVP programa kao automatskog vođenja predmeta u pravosuđu.
Svi oni koji su dirigovali pravosuđem u ovom periodu od 2006. do 2011. godine su morali o ovome da vode računa, a ne da to činimo sada i da se to svali na teret Ministarstva i sadašnjeg Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Dakle, ne postoji mogućnost abolicije za greške koje su počinjene u ranijem periodu, ali ono što poslanička grupa SPS kategorički insistira i što očekujemo od Ministarstva pravde, da će dati svoj doprinos, jeste jedna radikalna, ali zaista radikalna transformacija u stručnom smislu u sudovima u tužilaštvima, kako bi se pravosuđe konačno, pežorativno rečeno, očistilo od onih koji ne zaslužuju da budu nosioci ni pravosudnih, ni tužilačkih funkcija.
Zato sam danas ukazivao na neophodnost i na potrebu ocenjivanja sudija, kako bi što pre otklonili jednu ogromnu grešku, kako sam to i danas naveo, da je veliki broj nekvalitetnih sudija reizabrano i dan danas stoje u pravosuđu i rade svoj posao. Način na koji ga rade još uvek nije ocenjen ni vrednovan, ni pozitivno, ni negativno, a od toga trpe najviše građani, odnosno onima kojima je pravda potrebna.
Na kraju, s obzirom da mislim da sam obuhvatio sve ono što nisam stigao danas, kad sam govorio o pravosuđu, vratiću se samo još par rečenica na mrežo sudova. Rekao sam da ni u kom slučaju nikakve lokal patriotskih razlozi ne smeju opredeljivati predlagača za mrežu sudom, jer lokal patriotizam ovde ne može imati težinu, ali ono što mora imati težinu to je da građani zaslužuju da im sudovi budu dostupni. Dostupnost sudova građanima podrazumeva nešto što je imperativ budućeg rada sudova.
Veliki je broj sagovornika da se tamo, gde su nekada postojali sudovi, sudovi vrate ili barem da budu sudske jedinice. Mi moramo da budemo svesni tri činjenice koje niko ne može da dovede u sumnju.
Prvo, da smo od jedne nakaradne mreže sudova, koja je ustrojena 2006, 2008. godine, došli u situaciju da imamo ogromno finansijsko opterećenje, da imamo šetajuće sudije, bukvalno, da se tako izrazim, sudije u tranzitu, koje su gubile ogromno vreme i energiju kako bi stizale od mesta boravka do sudske jedinice, potom ponovo do suda. Gde je tu mogućnost kvaliteta suđenja i gde je tu mogućnost kvaliteta vođenje postupka?
Ono što je sigurno, sigurno je da mreža sudova mora biti racionalizovana, ali i istovremeno da onaj imperativ, koji sam ukazao, bude zastupljen, da svi građani mogu obezbediti svoju sudsku zaštitu, odnosno da im može biti pružena sudska zaštita u sudovima gde im je najbliže i gde to može biti na najefikasniji način.
Što se tiče kraja ili okruga odakle dolazim, mislim da je tu mreža sudova na adekvatan način u predloženim zakonskim tekstovima predviđena i tu ne bi trebalo da bude primedbi. Jednostavno se samo moramo potruditi da zaista one teritorije Republike Srbije koje nisu pokrivene mrežom sudova ili sudskih jedinica još jednom razmotrimo i da damo ocenu te mreže pre nego što uđe konačno u skupštinsku proceduru.
Na kraju, s obzirom da to danas nisam istakao, nesumnjivo je da ova strategija ovako kako je predložena, zaslužuje podršku, a isto tako je nesumnjivo da predstoji jedna velika borba da se ova strategija pretoči u realnost, da se nakon ove strategije donesu kvalitetni zakoni. Isto je tako nesumnjivo da svi moramo u buduće dati veliki doprinos da i strategijom ono što smo preuzeli kao obavezu radi ulaska u EU ispoštujemo. Zato, gospodine ministre, poslanička grupa SPS će bezrezervno glasati u danu za glasanje za ovu strategiju. Hvala.