Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8033">Neđo Jovanović</a>

Neđo Jovanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Apsolutno se slažem. Zaista se više neću javljati.
Kada se već apeluje da se građani ne dovode u zabludu, pa onda ih nećemo ni dovoditi u zabludu upravo zbog toga što ne mogu da dobiju ni lokacijsku, ni bilo koju drugu dozvolu. Ogroman broj firmi građevinskih, imajući u vidu da ne mogu da angažuju svoju operativu, ulaze u finansijske probleme koji su neminovan determinator stečaja.
Budući da se bavim tom materijom, znam i te kako dobro koliko je u zadnje vreme upravo ovaj razlog uticao da se otvori stečajnih postupaka. Međutim, interesantno je da niko nije ukazao na jedan drugi problem Zakona o planiranju i izgradnji, koji se upravo vezuje za član na koji je kolega Milićević podneo amandman.
Odnosi se na konverziju. Ti isti tajkuni, koje nije stvorila SPS, ne znam ko ih je stvorio, ko im je omogućio da budu tajkuni, neko drugi ko je doneo neke druge pozitivne propise na kojima su oni svoje bogatstvo stvarali, multiplicirali itd. Očigledno da stoji i ne može se dovesti u sumnju ni u kom slučaju da ti isti tajkuni su mogli i po članu 70. Zakona o planiranju i izgradnji da dobiju to građevinsko zemljište kao zemljište za redovnu upotrebu objekta. Na to niko nije obraćao pažnju, čak ni oni koji to kritikuju.
Zašto je ministar ovde istakao da se zakon mora promeniti? Zbog toga što zakon definitivno nije dobro urađen i nije primenljiv. Zbog toga apelujem da to bude kraće od šest meseci, da Zakon o planiranju bude potpuno inoviran, odnosno donet novi zakon o planiranju i izgradnji, koji će biti upravo onakav kakav želi vladajuća struktura, kakav želi da bude u ovoj državi uređen pravni sistem. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja ću kratko, imajući u vidu da sam to obrazloženje nekoliko puta dao i na Odboru za pravosuđe, gde je moj predlog za ovakav amandman podržan.
Konkretno, radi se o obaveznom uslovnom otpustu sa izdržavanja kazne zatvora imajući u vidu da je obaveznost uslovnog otpusta u sada predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, obuhvatila sve učinioce krivičnih dela, i one učinioce krivičnih dela koji su izvršili krivična dela tzv. blažeg stepena kriminalne opasnosti ili manjeg stepena društvene opasnosti, u odnosu na učinioce krivičnih dela koji su učinili naročito teška krivična dela i pod posebno teškim okolnostima, da ne govorim o ubistvima, svirepim ubistvima, razbojništvima sa smrtnim posledicama, nasiljem sa smrtnim posledicama itd.
Kod tih krivičnih dela zaprećena kazna je preko 10 godina zatvora.
Smatrao sam za celishodno, pravično, a naročito pravično prema oštećenim da se izvrši selekcija tako što će se obavezni uslovni otpust odnositi isključivo na učinioce krivičnih dela za koja postoji u Krivičnom zakoniku i krivičnom pravu propisana blaža zaprećena kazna zbog manjeg stepena društvene opasnosti, a da se napravi selekcija, naročito teških krivičnih dela, kao što smo uradili kod Zakona o amnestiji. Tu apsolutno ništa nije sporno, jer smo takav zakon i doneli, odnosno ovde ga izglasali.
Ako smo tako već mogli da uradimo kod tog zakona, onda nije postojao ni jedan razlog da i ovakav amandman dobije podršku, da ga Vlada prihvati, zbog toga što kod ove grupe učinilaca krivičnih dela, sud mora zadržati diskreciono pravo, da li će se uslovni otpust dozvoliti prema tim učiniocima krivičnih dela ili ne, jer i kaznena politika i generalna i specijalna prevencija obavezuju nas na to da ozbiljno razmislimo o ovom zakonskom rešenju.
Ja vam se zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, kratko ću se nadovezati na sve moje prethodnike, jer nema potrebe eleborirati ono što je već više puta istaknuto. Moj apel kao člana Odbora za pravosuđe, zajedno sa kolegama advokatima, koji su zdušno podržali ovaj amandman, bi se temeljio na sledećim činjenicama.
Prvo, ne treba robovati činjenicom da je kvalifikacije krivičnog dela ometanja pravde obuhvatila u krivično-pravnoj zaštiti i ona lica koja uživaju krivično-pravnu zaštitu upravo po članu 138. u odnosu na koga smo stavili amandman. Zašto ovo kažem? Ne treba robovati zbog toga što je uži krug ili uži obim zaštitnog dobra kod krivičnog dela ometanja pravde u odnosu na krivično delo ugrožavanja sigurnosti.
Mi smo svedoci maltene svakodnevne situacije terora nad sudijama, advokatima, naročito novinarima koji su inicirali ili stimulisali podnošenje amandmana na ovaj način. U konkretnom slučaju, radi se o tome što se postavlja pitanje šta ako se krivično delo koje se vezuje za krivično delo ometanja pravde odnosi upravo na one koji su obuhvaćeni tom krivično-pravnom zaštitom u oblasti sudijske ili tužilačke funkcije. Šta kada taj posao prekinu da rade? Šta u toj situaciji kada završi svoj redovni posao? Na koji način onda uživaju krivično-pravnu zaštitu? Tek tada im krivično-pravnu zaštitu pruža upravo ovaj član 138. u odnosu na koga je Odbor za pravosuđe stavio amandman.
Što se tiče zaprećenih kazni, odnosno što se tiče krivične sankcije, uveren sam da ovakva kategorizacija krivičnih sankcija, s obzirom na kvalifikacije koje su postavljene u ovoj odredbi člana 138. Krivičnog zakonika, sasvim opravdava svrhu kažnjavanja, kako u smislu generalne, tako i u smislu specijalne prevencije.
Stvar je sudova i sudija kako će kreirati kaznenu politiku u odnosu na ove kazne. Ove kazne su potpuno adekvatne. Stoga smatram da ovaj amandman treba prihvatiti i apelujem da se on kao takav prihvati. Zahvaljujem se.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, pored onoga što su moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SPS, gospodin Milićević i gospodin Petronijević istakli, istaći ću još nekoliko razloga za koje smatram da su razlozi koji se ovde od bilo koga od nas neće moći dovesti u sumnju, a u svakom slučaju, opravdavaju upravo ovakve izmene zakona koji su predloženi.
Ovde ću se osvrnuti isključivo na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji. Zašto? Zbog toga što se ova izmena ne odnosi samo na tajkune, kako se to ovde danas više puta istaklo, već se odnosi i na savesne graditelje i na savesne investitore i na zdrave investicije. Upravo će takvi biti relaksirani i obradovani sa ovakvim načinom izmena Zakona o planiranju i izgradnji.
Nesumnjivo je i treba građanima da bude jasno da ova tzv. suspenzija konverzije traje tačno onoliko koliko će trajati izrada novog zakona o planiranju i izgradnji. Ono što smatram korisnim i da to bude čak jedna dobronamerna sugestija jeste da taj budući zakon o planiranju i izgradnji bude jasno diferenciran od Zakona o javnoj svojini, upravo zbog konverzije, odnosno upravo zbog toga što se konverzijom pretvara pravo korišćenja u pravo svojine.
Uvaženi ministre, treba veoma jasno naglasiti, a građani da prepoznaju ono što je suština, a to je da je konverzija bila kočničar ili blokator građevinske regulative u njenoj primeni. Nikad neću dovesti u sumnju motiv zakonodavca u bilo kom sazivu, i u ovom i u prethodnom i u budućem, da se donosi što bolji i što kvalitetniji zakon. Tako je i motiv sistematizovanja konverzije sigurno bio pozitivan.
Međutim, u praksi se konverzija pokazala u sasvim suprotnom smislu i u suprotnom pravcu. Zašto? Postoje dva jednostavna razloga, ako ne čak i tri. Prvi razlog je što je konverzija jedno tzv. prethodno pitanje. Ona prejudicira postupak prava na gradnju, jer dok se ne donese rešenje o konverziji, nije moguće izdati ni lokacijsku dozvolu, nije moguće izdati rešenje o odobrenju gradnje ili građevinsku dozvolu, nije moguće izdati rešenje o upotrebnoj dozvoli. Šta to znači? To znači vezivanje ruku onih koji imaju pravo da grade. Nisu to samo oni koji su legitimisani u članu 103. stav 1, a o njima ću malo kasnije posebno nešto reći, već i njihovi pravni sledbenici ili sticaoci. Njima se vezuju ruke iz dva razloga. Prvi je razlog što je postupak konverzije uglavnom u administrativnom smislu zakomplikovan. Drugi razlog je zato što je skup. Zašto je skup? Zbog toga što se konverzija vrši, onako kako zakon kaže, shodno tržišnim kriterijumima, a mi u praksi znamo da se ti tržišni kriterijumi vezuju za parametre koje daje poreska uprava.
Šta da rade oni graditelji i oni investitori koji nisu platežno moćni da obezbede novčana sredstva za isplatu takvih tržišnih iznosa, koliko konverzije u praksi vrede? Banke tu ne mogu da pomognu. Kreditne linije jednostavno nisu moguće zbog toga što konverzija nije pravni osnov za izdavanje bilo kakvog načina kreditirane sume, odnosno transferisanja kreditnih sredstava.
Šta ćemo da radimo u situaciji kada imamo preduzeće u stečaju, preduzeće u postupku privatizacije ili, još gore, preduzeće u postupku restrukturiranja, koje iz svojih sredstava, koja su i te kako mala, pokušava da obezbedi novčana sredstva za konverzije koje su i te kako skupe? Ne mogu da se otrgnem utisku da konverzija nije opravdala svoj smisao i da nije opravdala svoju svrhu. Zbog toga je zaista treba brisati iz zakona.
Danas na osnovu izlaganja koje sam ovde čuo, postoji jedna dilema. Više se stvorila polemika u glavama pojedinih poslanika, navodna diskriminacija. Kaže se – šta da radimo sa onima koji su već uplatili ili počeli da plaćaju neke iznose konverzije u odnosu na one koji se sada pojavljuju pred zakonom, a oslobođeni su, pa se smatra da imaju nekakav benefit? Ali, uvaženi ministre, negde se moralo preseći, negde se morala podvući crta i jednostavno nastaviti ka putu ozdravljenja građevinske operative. Zašto? Zbog toga što svakim danom jedna građevinska firma ide u stečaj, jer nije u mogućnosti da bude angažovana, nije u mogućnosti da angažuje svoju mehanizaciju, nije u mogućnosti da uposli svoje ljude. Šta to znači? To znači da veliki broj radnika u građevinarstvu ostaje bez posla.
Stečaj nosi teške posledice. Samim tim, ne dolazi do uplata penzijskog i invalidskog osiguranja u budžet. Da li je to šteta po budžet? Nesumnjivo je da jeste. Niko ko se ozbiljno danas upusti u analizu ovih činjenica nije se dotakao upravo njih, a te činjenice zaista ne mogu da se dovode u sumnju, jer su upravo ovakve kakve jesu.
Šta je nakon svega ovoga bitno? Bitno je ubrzati donošenje novog zakona o planiranju i izgradnji. Nadam se da ćete vi dati svoj maksimalan doprinos da taj budući zakon o planiranju i izgradnji bude daleko kvalitetniji od ovoga. Ne postoji nijedan idealan zakon. Zakonodavni proces je trajan proces u kome se uvek mora težiti ka donošenju što kvalitetnijih zakona. Kako sam malo pre rekao, zašto diferencijacija od Zakona o javnoj svojini? Upravo zbog toga što su pojedine odredbe Zakona o javnoj svojini već definisale pitanje koje se vezuje za prenos prava korišćenja u prenos prava svojine.
Mi konkretno u Užicu imamo probleme u stečajevima koji se vezuju za konverzije.
Preduzeća koja od strane stečajnog upravnika, a ta su preduzeća u stečaju, imaju legitimaciju stečajnih dužnika i od strane stečajnog upravnika postoji izuzetni napor da se stečajna masa na neki način vrednuje, kako je i inače zakonom predviđeno da se u stečajnu masu vrati celokupna imovina, koja po zakonu treba da se vrati u stečajnu masu, uglavnom bude okrnjena i ta vrednost stečajne mase i bude znatno smanjena, upravo zbog pokušaja da se izvrši konverzija i upravo zbog pokušaja da se kasnije, u prodaji, shodno odredbama Zakona o stečaju, vrednost imovine kao pravnog lica, poveća.
Sve ovo što sam rekao, nesumnjivo ukazuje da ste upravo ovako kako ste predvideli zakonskim rešenjem, uradili ono što je trebalo da se uradi, po meni znatno ranije, ali ni sada nije kasno. Još jednom, apelujem da što bržim i što skorijim donošenjem novog zakona o planiranju i izgradnji. Zahvaljujem se.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege poslanici, poslanička grupa SPS će podržati predloge zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o sudijama.
Ovim zakonima se potvrđuje da je Vlada Republike Srbije na čelu sa premijerom Ivicom Dačićem na dobrom putu da konačno uvede red u sistem vlasti, ovaj put sudske vlasti. Ne sumnjivo je da Ministarstvo pravde Republike Srbije na čelu sa ministrom Selakovićem učinilo veliki napor da se sistemski poboljša kvalitet krivično-pravne zaštite i u vremenu konsolidacije stanja u pravosuđu omogući sudovima da efikasno postupaju i donose pravične i na zakonu zasnovane odluke.
Svakako da to mora da bude trajan proces, da se u tom procesu mora kontinuirano analizirati koje oblasti društva nisu obuhvaćena krivično-pravnom zaštitom, a potom da se donose zakoni kojima se ta zaštita obezbeđuje i garantuje. Zašto? Zato što smo svakodnevno suočeni sa izvršenjem krivičnih dela i to naročito teških krivičnih dela sa izrazito visokim stepenom društvene opasnosti. Tu su pre svega svirepa i brutalna ubistva, nasilja u porodici i drugi vidovi nasilja sa teškim telesnim povredama, a ne retko i sa smrtnim posledicama. Tu su razni vidovi i vrste bahatog i bezobzirnog ponašanja kako pojedinačno, tako i u grupi, kao poseban vid nasilničkog ponašanja. Naročito velika pošast današnjice jesu i veoma opasne protivpravne radnje koje se vezuju za trgovinu narkoticima, trgovinu ljudima, ljudskim organima, za trgovinu oružjem kao i korupcija koja definitivno predstavlja problem koji karcinom počinje da metastazira i zahvata sve pore društva, sve pore sistema i države i opasno ugrožava državu.
Logično je da posledice ovakvih protiv-pravnih delovanja predstavljaju jako teške posledice, u svakom slučaju nesagledivo štetne, a bez adekvatne krivično-pravne zaštite ove protivpravne radnje jednostavno mogu, kako sam već rekao, da budu daleko, daleko intenzivnijeg karaktera i sa daleko većim stepenom opasnosti.
U komentarisanju predloženih zakona želim najpre da ukažem i afirmišem ono kvalitetne delove Krivičnog zakonika, ali istovremeno da probam i koliko je to moguće ukažem krajnje dobronamerno, dobronamernim sugestijama na neke delove Krivičnog zakonika za koje smatram da sa određenim korekcijama mogu poboljšati u smislu kvaliteta zakona.
Juče na sednici Odbora za pravosuđe sam izneo stav koga se i sada dosledno držim, a to je da je Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika samo početak prečišćavanja Krivičnog zakonika i da će to biti jedan trajan proces u kome će se Krivični zakon kontinuirano dorađivati i poboljšavati u svom kvalitetu. Tu SPS nema dilemu, uvek će Ministarstvo pravde u tom pravcu imati pravu podršku.
Ono što zavređuje pažnju predloženim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika je sistematizovanje novih krivičnih dela, a samim tim i uvođenje u zakon znatno većeg broja zaštićenih dobara u tim krivičnim delima. Tako sada krivično-pravnu zaštitu uživaju i sportska i druga takmičenja, da jednostavno ne zažmurimo na činjenicu da upravo organizacija sportskih takmičenja i realizacija istih u zadnje vreme predstavlja pogodno tle ili dobar poligon za raznorazne protivpravne aktivnosti i inkriminiacije koje se uglavnom manifestuju u vidu zloupotreba, prevara i tome slično.
Takođe, je dobro da krivično-pravnu zaštitu sada uživaju i javne nabavke. Imajući u vidu da su upravo javne nabavke najpogodniji teren koruptivnog delovanja i možda najopasniji generator korupcije. Imajući u vidu opet činjenicu da se u odnosu na javne nabavke pojavljuju i one situacije odnosno društveni delovi koji mogu biti u velikoj opasnosti od ovakvog načina koruptivnog delovanja kao što je zdravstvo i tome slično. Upravo kriminalizacijom javnih nabavki utičemo na to da prevencija koruptivnog delovanja u ovom pravcu bude što efikasnija.
Posebno je zadovoljstvo istaći da je karakter zaštićenog dobra u krivično-pravnom smislu reči dobila i advokatura, kao javna funkcija. Dobro je što je prepoznavajući probleme azilanata u našoj, a i u drugim državama, predlagač u Krivičnom zakoniku sistematizovao i krivično delo koje se zove – onemogućavanje zloupotrebe ostvarivanja prava azila u stranoj državi, a naročito je dobro i usaglašeno sa međunarodnim standardima to što je predlagač u Krivični zakonik uneo i ona krivična dela koja predstavljaju pošast današnjice, a to su terorizam, udruživanje radi terorističkog delovanja i srodna krivična dela. To su krivična dela kod kojih je zaštićeno dobro, ništa drugo nego sve države ovog sveta i stanovništvo, celo stanovništvo na ovoj planeti.
Kada je reč i kada se analizira uvodni deo Krivičnog zakonika i krivično-pravni instituti iz tog uvodnog dela mora se u kvalitativnom smislu reči istaći da je jako dobro rešenje ocena i utvrđivanje vrste i visina krivične sankcije kod krivičnog dela kod koga se kao motivacija izvršenja krivičnog dela pojavljuje mržnja prema rasama, nacionalnim zajednicama, ljudima različitih veroispovesti, različitih rodnih grupa i tome slično.
Ove okolnosti, a u svakom slučaju motiv za izvršenje krivičnog dela ili pobude koje su opterećene mržnjom, svakako da zavređuju pažnju, da trebaju da budu posebno otežavajuće okolnosti i lično bih apelovao na sve sudove i sve sudije da zaista kod ovakvih krivičnih dela prilikom odluke o odmeravanju kazne, odnosno prilikom odluke o vrsti i visini krivične sankcije, ove okolnosti tretiraju kao osobito otežavajuće okolnosti.
Zašto? Zbog toga što se na ovaj način ostvaruje daleko veći stepen krivično-pravne zaštite u onim delovima populacije ili delovima naroda, odnosno stanovništva koji tu zaštitu do sada nisu imali na adekvatan način, a u svakom slučaju da je to u celosti upodobljeno sa međunarodnim krivično-pravnim standardima.
Kvalitativna promena u krivičnom zakoniku i to opet u uvodnom delu odnosi se kod mere bezbednosti, zabrane približavanja i komunikacije učinioca krivičnog dela sa oštećenim, učinioca krivičnog dela koji je delo učinio na štetu upravo tog oštećenog, gde se vreme oročava od šest meseci na tri godine, pri čemu učinilac krivičnog dela ne dobija nikakav benefit, zbog toga što ovo vreme ne ulazi u vreme izdržane kazne zatvora ili mere bezbednosti.
Međutim, pored svih ovih kvalitativnih iskoraka u poboljšanju Krivičnog zakonika, postoji nešto što bi trebalo ukazati i pokušati određenim korekcijama razjasniti ili precizirati pojedine delove Krivičnog zakonika.
U tom smislu, ja ću da ukažem na predloženi krivično-pravni institut obaveznog uslovnog otpusta. Zašto?
Jednostavno, iz razloga što smatram da obaveznost uslovnog otpusta ne treba da bude generalizovan, odnosno ne bi smela da se odnosi na sve učinioce krivičnog dela. Mi imamo učinioce krivičnih dela koji u suštini predstavljaju jako opasna lica u društveno-pravnom smislu. Zašto? Zato što su oni učinili krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti, zbog toga što se radi o recedivistima, višestrukim povratnicima, kod naročito teških krivičnih dela. Kod takvih učinilaca krivičnih dela obaveznost uslovnog otpusta nije uvek opravdan, a opravdanost uslovnog otpusta kod takvih krivičnih dela se vezuje za ispunjenje uslova koji su zakonom predviđeni, a to znači da je njihovo ponašanje tokom izdržavanja kazne u KZP, u toj meri popravljeno da se sa pravom može očekivati da oni na slobodi neće vršiti nova krivična dela, da su se za vreme izdržavanja kazne pokazali kao disciplinovani, da protiv njih nije vođen disciplinski postupak, da su svoje radne zadatke i obaveze uredno izvršavali.
Šta kada imamo predisponirane učinioce krivičnih dela i to onih krivičnih dela kod kojih je zaprećena kazna i preko 10, pa čak i od 30-40 godina zatvora.
Da li takvim učiniocima krivičnih dela treba davati benefit, odnosno privilegiju obaveznog uslovnog otpusta? Kao čovek koji je vezan za pravosuđe, smatram da to nije opravdano i smatram da jedino sudovi mogu vršiti ocenu za to propisanim postupkom, da li u odnosu na te učinioce krivičnih dela postoji mogućnost uslovnog otpusta podrazumeva diskreciono pravo suda, da samo u odnosu na te učinioce krivičnih dela odlučuje o opravdanosti uslovnog otpusta i pri tome, ono što smatram obaveznim, da se izvrši selekcija krivičnih dela i to onih krivičnih dela koja izvršavaju učinioci na koje se ovaj uslovni otpust odnosi, a za koje smatram da ne bi smela imati privilegiju na koju se ovde ukazuje.
Posebnu pažnju u analizi izmena i dopuna Krivičnog zakona, po meni, pa i po nekim mojim drugim kolegama, zavređuje dekriminalizacija krivičnog dela klevete, to zavređuje pažnju.
Lično smatram i to opreza radi, da dekriminalizacija ovog krivičnog dela otvara prostor za neke opasnosti. Te opasnosti mogu da se produbljavaju, da multipliciraju i da izazovu raznorazne probleme, imajući u vidu da je zaštićeno dobro kod ovog krivičnog dela, izuzetno visoke vrednosti i to za svakog pojedinca, shodno njegovom ličnom etičkom kodeksu, a to su čast, ugled svakog čoveka.
Ako ova zaštićena dobra nisu pod krivično-pravnom zaštitom, kako onda očekivati da čast i ugled pojedinca budu krivično-pravno zaštićeni, tim pre što ova dva zaštićena dobra nisu sistematizovana u drugim kvalifikacijama, u drugim krivičnim delima.
Meni je savršeno jasno da je ovakav predlog brisanja krivičnog dela klevete iz Krivičnog zakonika uticaj međunarodnih organizacija, institucija, pa i sugestije unutrašnjosti i unutrašnjih faktora, ali to ne može opravdati dekriminalizaciju nečega što podrazumeva zaštitu jako vrednog zaštićenog dobra, jer će se otvoriti vrata raznom etiketiranju, omalovažavanju, klevetničkom progonu, a pogotovo je to problem, ukoliko se to učini preko sredstava javnog informisanja, iako ovo što govorim ni u kom slučaju nije osuda sredstava javnog informisanja, odnosno medija, jer i oni imaju svoj etički kodeks, kodeks novinarske etike koga treba da se drže, ali ne možemo da zažmurimo na činjenicu da postoji opasnost upravo ovakvih pojava gde će, ne samo javne ličnosti, već i svi pojedinci biti izloženi jednom klevetničkom teroru.
Stoga bih zamolio da se još jednom analizira i razmotri mogućnost opstanka ovog krivičnog dela ili sistematizovanja bića i obeležja tog krivičnog dela u nekom drugom krivičnom delu.
Smatram jako dobrim, jako kvalitetnim u sistemskom smislu reči rešenje što je u Krivičnom zakoniku sada sistematizovano krivično delo koje se vezuje za sportska i druga takmičenja, odnosno dogovaranje ishoda takmičenja.
Uvaženi ministre, ja bih ovde izneo neke sugestije koje sam i u amandmanu afirmisao, pa bih vas zamolio da ih pažljivo razmotrite, i ukoliko vam budu od pomoći, da se ovo krivično delo daleko jasnije i preciznije definiše u njegovoj kvalifikaciji.
Ja podržavam predlagača što je prepoznao nužnost da se upravo u organizacijama i realizacijama sportskih takmičenja ostvari krivično-pravna zaštita, jer su tu brojne zloupotrebe u vidu nameštanja rezultata takmičenja, određivanje pobednika takmičenja uz ostvarenje imovinske koristi u enormnim iznosima, da ne govorim o nezakonitim transferima igrača ili takmičara itd.
Šta je ovde problem? Problem postoji u tome što u sistematizaciji, kvalifikaciji krivičnog dela nije određeno nešto što podrazumeva obavezni element bića krivičnog dela, a to je vreme izvršenja krivičnog dela.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što uticaj na nameštanje rezultata i pobednika takmičenja, kao i dogovor može da egzistira samo pre otpočinjanja takmičenja ili u vreme trajanja takmičenja, ali nikako posle toga, jer sve krivično-pravne radnje posle toga, potpadaju pod drugu kvalifikaciju, pod biće nekog drugog krivičnog dela ili falsifikovanja službene isprave ili zloupotrebe ili nečeg trećeg.
Mislim da je ovde potrebno imati u vidu da se kvalifikacija krivičnog dela precizira kako bi sudovi imali što manji prostor ili što veće mogućnosti da se precizno odrede prema učiniocu krivičnog dela i da identifikuju radnju izvršenja krivičnog dela.
Ja bih stoga predložio da kvalifikacija ovog krivičnog dela glasi upravo ovako, ko pre održavanja, kao i u toku održavanja sportskog takmičenja ili drugog nekog, dogovori i na drugi način utiče na rezultat takmičenja i određivanje pobednika takmičenja u nameri da sebi ili drugom licu pribavi imovinsku korist, kazniće se propisanom kaznom.
Čini mi se da je daleko preciznije i da je daleko primenjivije u praktičnom smislu reči, zakonsko i sistemsko rešenje i da će sudovi na osnovu ovoga imati efikasnu mogućnost da prilikom pravne ocene svih činjenica koje se u postupku pojave protiv optuženog ili osumnjičenog lica, kome je na teret stavljeno ovo krivično delo, donesu zaista pravičnu i na zakonu zasnovanu odluku. Međutim, pored svega ovoga, postoji nešto što ne može izazivati polemiku.
Ako sam možda izazvao polemiku, barem u glavama nekih kolega, sa ovim prethodnim isticanjima, ovde sigurno polemike nema, radi se o krivičnom delu neuplaćivanja poreza po odbitku.
Po meni, jedno stalno i konstantno loše rešenje, kako u postojećem zakonu, pa čak mi se čini i sada, iako je predlagač učinio ogroman napor da odvajanjem službenog lica od odgovornog lica pojednostavi ovo krivično delo. Zašto? Zbog toga što se ovde radi o inkriminacija, koja podrazumeva da odgovorno lice u preduzeću, u nameri da izbegne plaćanje poreza i doprinosa PIO, nije uplatilo taj iznos koji je inače obračunat i evidentiran u poslovnim knjigama.
Hajde sada da mi neko objasni ko nije pravnik, ko nema nikakve veze sa pravnom strukom, kako je moguće, i tu se postavlja opravdano pitanje, u čemu se sastoji protivpravna namera onog odgovornog lica u preduzeću, koje je u višemesečnoj blokadi kada preduzeće ne radi, ne ostvaruje apsolutno nikakav prihod, zbog lošeg finansijskog stanja i koje zbog blokade računa nije u mogućnosti da plaća svoje obaveze. Pa gde je tu protivpravna namera, ako je on evidentirao sve ono što je dužan da plati u poslovnim knjigama, a nije u mogućnosti da plati, a mi kolege smo svakodnevno suočeni sa tim, da se upravo ti direktori, u najvećoj meri procesuiraju ni krivi ni dužni? Ovo je anahronizam, u pravnom smislu reči, koji treba izbaciti iz Krivičnog zakonika.
Smatram da je krivično delo zloupotreba službenog položaja, u ovom pravcu, s obzirom da je diferencirano od ostalih krivičnih dela, je moralo da ostane i nemam ništa protiv toga, ali za ovo kratko vreme koje mi je ostalo, moram se samo kratko osvrnuti na odredbe Zakona o sudijama, a one su po meni, nešto što je neminovnost i nešto što je za mene kao čoveka i pravnika, a ne kao narodnog poslanika i člana stranke, normalno i logično. Da li je normalno i logično, da sudije koje su izabrane prvi put na tri godine, budu četiri godine …
(Predsednik: Samo da vas upozorim na vreme, gospodine.)
Vrlo kratko, budu sve tri godine bez vrednovanja rada, bez ocenjivanja, bez bilo kakvog upliva u kvalitet struke, sada kada ste vi prinuđeni da im date status stalnih sudija i tužilaca, jednostavno, ni krivi ni dužni došli u takav status.
Nisu krive sudije, krivi su oni koji su činili ogroman zakonski propust ...
Hvala, predsedavajuća.
Pozivam se na član 27. Poslovnika Skupštine i ukazujem na činjenice….
Budite ljubazni pa me saslušajte, nije ista povreda na koju su ukazivali prethodni govornici u odnosu na taj član. Nije pozivanje na član, nego je pozivanje na povredu, a ja ću samo ukazati na činjenice koje ni vi ni niko ovde ne može dovesti u sumnju.
Prvo, mi smo počeli da radimo danas u 9,00 sati, sada je blizu 20,00 časova, rad je iscrpljujući. Svaka zloupotreba procesnih ovlašćenja, a ovde se radi o procesnom aktu, kakav jeste Poslovnik, podrazumeva sankciju koju vi treba da preduzmete, a zloupotreba se upravo odnosi na to da se Poslovnik zloupotrebljava, jer se nepotrebno pozivanje na Poslovnik, prvo izlazeći iz teme,
Drugo, čim se izašlo iz teme, otvara se prostor za polemiku koja je potpuno nepotrebna a mi imamo još mnogo govornika, mislim da je vreme i red da se na to odreaguje i da mi koji ne želimo da učestvujemo u tim polemikama ne budemo taoci tih povreda i zloupotreba tog poslovnika. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, samo ću se nadovezati na izlaganje kolege Arsića. Moram odmah da istaknem da su sumnje koje su istaknute od kolega poslanika iz opozicije, za sada, preuranjene. Sa stanovišta dobrih namera, mogu da budu prihvatljive, ali su preuranjene iz jednostavnog razloga što su svi narodni poslanici već obavešteni da je u subotu zakazana sednica ovog parlamenta, ove skupštine, gde će se razmatrati zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku.
Imajući u vidu da je u tim dopunama predloženo potpuno novo krivično delo, i to krivično delo sadržano u novom članu 234a. i to je zloupotreba u javnim nabavkama. Ta inkriminacija ili kvalifikacija krivičnog dela se upravo odnosi i na ove sumnje koje su istaknute. Jer, ovo krivično delo i zakonodavac nije pravio razliku između malih i velikih javnih nabavki, već je predvideo sankciju i zapretio krivičnom sankcijom, odnosno kaznom za sve oblike koruptivnog delovanja koje su sadržane u ovom krivičnom delu.
Prema tome, treba sačekati da se donese i ovaj zakon koji će, u svakom slučaju, preventivno delovati na sve oni koji bi eventualno posegli za bilo čim nezakonitim, koji se odnose na javne nabavke, barem na način kako se to ovde prezentuje.
Nesumnjivo je da je amandman SNS upravo u duhu, odnosno kompatibilan je sa predlogom ove odredbe zakona, odnosno sistematizacije ovog krivičnog dela. Zbog toga smatram da, u ovom pravcu, svaka preuranjena ocena bilo u pogledu sumnje, bilo u pogledu opreza, za sada ne stoji. Na kraju, to pokazuje i potpuno jedinstvo Vlade Republike Srbije, koja se odlučila na ovakav korak u krivično-pravnom smislu reči, da sistematizuje jedno krivično delo koje konačno pokriva nešto što je za pravni sistem, ekonomiju i privredu Republike Srbije predstavljalo veliku opasnost, a to je korupcija koja se vezuje za javne nabavke. Zahvaljujem se.
Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, pozivam se na odredbu člana 106. i 107. Poslovnika, imajući u vidu da je već duže vreme ova rasprava otišla van dnevnog reda. Što se tiče skeptičara koji sumnjaju u to da li će ova Vlada funkcionisati još tri i po meseca, tri i po godine ili možda osam godina …
Izvinjavam se. Na taj način su reagovali moji prethodnici. Neka ti skeptičari, imam pravo na obrazloženje …
Javljam se iz razloga što predloženi amandman koridira, osim sa racionalnošću, odnosno sa aspekta štednje i racionalnosti, odnosno smanjenja broja članova nadzornog odbora, koridira i sa aspekta što se menja organizaciona struktura samog nadzornog odbora.
Konkretno, u ovom predlogu zakona je predviđeno i da jedan od članova nadzornog odbora na lokalnom nivou bude i član koji je istovremeno i član stalne konferencije opština i gradova. U toj situaciji, sa povećanjem broja članova sa tri na pet bi samo taj jedan član koji garantuje na neki način nezavisnost, koja predstavlja garanciju nezavisnosti samog nadzornog odbora, bez uticaja stranaka, bez uticaja politike, bi bio čak usamljen, što znači da u toj situaciji se podrazumeva da još neko bi morao da bude zastupljen upravo sa tog aspekta garancije nedozvoljenosti uticaja, niti partija, niti bilo čega drugog što može da ostavi određene sumnje na nezavisnost nadzornog odbora.
Stoga smatram da je i ovaj aspekt racionalnosti, kao i ovaj aspekt koji sam ja izneo, dovoljan razlog da zaista ostanu samo tri člana nadzornog odbora. Zahvaljujem se.
PREDSEDAVAJUĆA: Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dušan Obradović. Izvolite.
Prihvatam da je sastav komisije takav da podrazumeva da u članstvu bude i jedan stalni član Saveta konferencije gradova. Međutim, ono što niko ovde ne može dovesti u sumnju je činjenica da smo upravo ovde na jednom od prethodnih zasedanja istakli jednu ozbiljnu primedbu zbog čega u zakonu nije sadržano nešto što je u praksi primenjivano i primenjivo. To je da više opština formiraju, odnosno osnivaju jedno javno preduzeće.
Konkretno na teritoriji Zlatiborskog okruga, tri opštine su formirale preduzeće koje se zove "Deponija duboko" i sam naziv već ukazuje za osnovnu delatnost, odnosno funkcionisanje tog preduzeća. Slično i u Vranju i na teritoriji Vranja. Imamo jedan problem da više situacija gde se javna preduzeća pojavljuju, a gde su osnivači tih istih preduzeća više opština, sada ostaju nepokrivena, da kažem ovim zakonom, odnosno odredbe ovog zakona ne definišu takav status javnih preduzeća.
Isto tako imamo i problem sa učešćem inopartnera, odnosno inostranih preduzeća, koja takođe mogu biti organizovana kao privredna društva i koja u duhu ovog zakona, mogu obavljati delatnost koja se vezuje za delatnost javnog preduzeća.
Prema tome, jedan taj korpus, tako da ga nazovem iz odredbi ovog zakona je ostao bez praktične primene u odnosu na ono što već postoji. Hvala.
Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, pre svega želim da istaknem činjenicu da u svim ocenama predloženih izmena i dopuna Zakona o autorskim i srodnim pravima ne treba polaziti od prejudiciranja, a to podrazumeva šta će reći Ustavni sud kada ne znamo ni da li je pokrenuta inicijativa ustavnosti pred Ustavnim sudom.
Ono što mi se čini neprimerenim jeste da svaki pokušaj uvođenja reda, sistemskog reda u pojedine oblasti nailazi na neprimerene kritike. Ono što se vezuje za ovaj zakon, treba istaći da predloženim izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima se ostvaruju ciljevi koji podrazumevaju pravična i neselektivna rešenja, kako u oblasti zaštite autorskih prava, tako i u odnosu na oblast utvrđivanja načina plaćanja i visine naknada koje terete korisnike usluga. Stoga smatram da predložene izmene i dopune Zakona o autorskim pravima prevashodno imaju socijalnu dimenziju, jer je nesumnjivo da se predlagač rukovodio ekonomskom moći, odnosno ekonomskim parametrima i finansijskim mogućnostima korisnika usluga u pokušaju da ih što manje optereti.
Ta socijalna dimenzija, u svakom slučaju, treba da bude u svim ovim izlaganjima u načelnoj raspravi posebno naglašena, jer ću vam ja sada ukazati na jednu pojavu koja je već opšte poznata javnosti.
Obzirom da sam po prirodi posla vezan za pravosuđe, ističem činjenicu da je pred privrednim sudovima ogroman broj parnica koje su inicirane po tužbama organizacija kao što su SOKOJ, OFPS i to zbog neizmirenih obaveza korisnika usluga na ime plaćanja naknada. U najvećem broju te parnice su uslovljene činjenicom da korisnici usluga zbog svojih finansijskih nemogućnosti nisu u prilici ili nije moguće da izmire obaveze na način kako se to od njih traži, odnosno kako je to pravilima koja sprovode organizacije SOKOJ i OFPS i koje predviđa.
Zato lično smatram da je ovim predloženim izmenama i dopunama učinjeno jedno uravnoteženje opterećenja u odnosu na korisnike usluga i to kod pojedinih kategorija korisnika usluga prema kategorizaciji koja je definisana odredbama ovih predloga zakona, a istovremeno da su pojedine kategorije i oslobođene, što je jako dobro, a tu mislim na zanatlije.
Takođe, jedno jako dobro rešenje u ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona se sastoji u uvođenju u sistem regulatornog tela, odnosno da se država uvodi kao neka vrsta nadzora u ovu materiju preko Zavoda za zaštitu intelektualne svojine.
Lično sam uveren da je ovakva vrsta regulatornog dela posla trebala da bude uvedena znatno ranije, tim pre što je postojalo dosta nesređenosti i neuređenosti, naročito u pogledu načina utvrđivanja i načina plaćanja naknada, broja organizacija koje se bave naknadama i raspodelom naplata, odnosno naknada koje su naplaćene.
Jako je dobro rešenje što je sada ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima definisano da to radi jedna organizacija i da snosi odgovornost kao i posledice u slučaju nepostupanja po odredbama ovog zakona u pogledu raspodele naplaćene naknade.
Ono što je ranije bilo, nadam se da se nikada više neće dešavati, a to je, neka mi ne zamere oni koji se bave poslovima u okviru SOKOJ i OFPS, poprilično haotičan odnos, kako između sebe, tako i preteran namet prema korisnicima usluga.
Takođe smatram da je dobro sistemsko rešenje da se naknada za javno saopštavanje uplaćuje na način kako sam predložio, a uveren sam da je daleko pravičnije rešenje da se iznos naknade na mesečnom nivou vezuje za minimalnu zaradu, jer ukoliko bi se suprotno odredilo, nesumnjivo je da postoji jedan rizik zbog nestalnosti prosečne mesečne zarade na koju utiču brojne okolnosti kolika će da bude iz meseca u mesec i onda dolazimo u situaciju da pravimo potpuno negativnu selekciju prema korisnicima usluga, što u svakom slučaju nije dobro. U toj situaciji, neravnomerno a i neprimereno opterećujemo sve njih.
Upravo zbog toga, apelujem i na resorno ministarstvo, na resorni odbor da shodno odredbama Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije predloži stavi amandman kojim će se otkloniti jedna po meni nepravična pozicija, naročito vlasnika lokala sa velikom površinom, vlasnika prostora koji su u funkciji diskoteka, noćnih barova, a ja mislim tu na prostore preko 300 metara kvadratnih, gde oni imaju jedan benefit. U predlogu kako je sada ovde definisano, faktički se oni stavljaju u jedan povoljniji položaj, jer su manje opterećeni u odnosu na vlasnike prostora čija je površina znatno manja.
Potpuno ću se usaglasiti sa uvaženim ministrom Obradovićem da se takav amandman može prihvatiti i ja apelujem na resorni odbor da taj amandman u tom smislu bude definisan i shodno Poslovniku predložen.
U svemu ostalom, sve što je definisano ovim zakonom, u svakom slučaju zaslužuje bezrezervnu podršku i onako kako je to rečeno od strane mojih prethodnika, kolega iz SPS, i to je razlog zbog čega će ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima biti podržan. Hvala.
Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvažena ministarko, predstavnici Vlade, uvaženi narodni poslanici, moje izlaganje će biti malo drugačije u odnosu na ono kako je prezentovano u izlaganjima poslanika, tako što se sa pravom može reći da je Predlog zakona o javnim preduzećima dobar početak, a posebno kažem dobar početak ka putu radi ostvarivanja dva cilja. Prvi cilj je profesionalizacija i stručna osposobljenost u preduzećima. Drugi cilj je depolitizacija preduzeća.
Da budemo iskreni, ne postoji, niti je moguće doneti i jedan zakon o javnim preduzećima koji bi podrazumeva otklon od politike i od vlasti. To se odnosi na svaku vlast, i na ovu u kojoj participira SPS, i prošlu vlast i svaku buduću vlast. Dovoljno je postaviti potpuno nestručnu ličnost u javnim preduzećima i povezati je sa vlašću.
Zašto? Jednostavno zbog toga što javna preduzeća osniva ili država, ili autonomna pokrajina, ili jedinica lokalne samouprave. Ne postoji mogućnost otklona od politike i stoga se pojavljuje mnogo hipofizije, mnogo populizma i mnogo demagogije u kritici ovog zakona o javnim preduzećima.
Zbog toga pokušavam da istaknem nešto što smatram da je afirmativno u odnosu na ovaj zakon, a to su činjenice koje se ne mogu dovesti u sumnju. Prvo, da je zaista pokušaj depolitizacije učinjen. Kako? Time što je, već u javnosti poznato, eliminisana jedna institucija koja je predstavljala uporište politike i političkog delovanja u javnim preduzećima, a to su upravni odbori.
Nadležnost upravni odbora je sada preneta na nadležnost i korpusu je nadležnosti i ovlašćenja nadzornih odbora, s tim što nadzorni odbori sada imaju daleko jaču kontrolnu funkciju, kakvu kontrolu funkciju i nadzor nad upravljačkom strukturom u preduzeću, tako i na finansijskim poslovanjem u preduzeću.
Ono što je bitna novina i što podrazumeva kvalitet ovog zakona jeste uvođenje institucije tzv. nezavisnog člana nadzornog odbora. Nezavisni član kao institucija je takođe pokušaj predlagača da stvori garancije nezavisnosti kako od uticaja bivše politike preduzeća, zato što buduće kreira nesumnjivo, kao i nezavisnost od uticaja stranaka i finansijskih uticaja ili lobija finansije moći.
U kojoj meri će to biti postignuto i uspešno, zavisi od toga kako se bude postavila organizacija i način rada u nadzornom odboru. Ali, onda građani treba da znaju šta je to što kvalifikuje i šta je to što nezavisni član nadzornog odbora mora da ispuni da bi bio član nadzornog odbora, kao nezavisni član nadzornog odbora.
Tu je zakon postavio imperativne norme koje ukazuju da on mora biti stručno osposobljen i to u oblasti, delatnosti od opšteg interesa, a to su delatnosti kojima se upravo bavi javno preduzeće. Mora biti nezavisan u tom smislu što ne sme biti radno angažovan, niti da je bio zaposlen u određenom vremenskom periodu u javnom preduzeću i ne sme biti lice koje je na bilo koji način učestvovalo u reviziji finansijskih izveštaja javnih preduzeća.
To je nesumnjivo pomak u odnosu na svaki do sada doneti zakon o javnim preduzećima. Da ne zaboravimo još jednu činjenicu koju zakon takođe afirmiše, a to je da ne samo nezavisni član, već i ostali članovi nadzornog odbora, i predsednik nadzornog odbora moraju imati odgovarajuću stručnu osposobljenost, ali moraju imati i odgovarajući stručni profil stečen četvorogodišnjim studijama na odgovarajućem fakultetu.
Pored toga, depolitizacija se čini samo činjenicom što se radi o isključivo stručnom sastavu nadzornog odbora. Postavlja se jedno logično pitanje – da li će u manjim mestima, u sredinama gde su jedinice lokalne samouprave manje razvijene, biti dovoljno stručnog kadra koje stranke treba da afirmišu da bi popunile nadzorni odbor, odnosno afirmisale svoje članove u nadzornim odborima? Čisto sumnjam da će moći. Tu je predlagač po meni postavio stvari na svoje mesto afirmišući, pre svega, struku.
Ono što je takođe bitno istaći jeste da je procedura izbora direktora vezana za stručnu profilisanost i ono što je jako važno, važno je istaći da je procedura od samog početka potpuno transparentna. Imajući u vidu odredbe koje se odnose na javnost, imajući u vidu odredbe koje omogućavaju u svakoj fazi izbora direktora ili postupka izbora direktora mogućnost ostvarenja prava na uvid u svaku fazu načina rada komisija i organa koji se bave izborom direktora. Ono što bi se možda moglo podvesti pod odgovarajuću kritiku i gde bi se zakon mogao popraviti.
Moram da ukažem da je predlagač samom svojom spremnošću da prihvati amandmane za koje zna da su podigli kvalitet ovog zakona, nesumnjivo je spreman da i dalje prihvati sve dobronamerne sugestije koje ću ja sada izneti u smislu poboljšanja kvaliteta zakona.
Pre svega, tražim i smatram da bi bilo celishodno da resorni odbor stavi amandmane koji se odnose na sledeće činjenice koje ukoliko bi bile obuhvaćene ovim zakonom znatno bi poboljšale ovaj zakon u smislu njegove praktične primene. U Užicu, ističem, postoji jedno preduzeće koje, kao regionalno preduzeće, radi se o deponiji, su osnovale tri opštine – Užice, Požega i Bajina Bašta, znam da je sličan slučaj u Vranju, na žalost nije obuhvaćen odredbama ovog zakona. Smatram da bi jedan od amandmana resornog odbora trebao da bude da postoji mogućnost i da regionalno preduzeće, kao javno preduzeće, koje se bavi delatnostima od opšteg interesa bude osnovano na nivou više jedinica lokalne samouprave, kao što je to ranije i bilo. Ovde se to primećuje na imperativan ili implicitan način.
Takođe, implicitno nije navedeno i ono što podrazumeva i te kako značajnu korist za javna preduzeća, a to je mogućnost komunikacije i uspostavljanja saradnje, naročito poslovno-tehničke i svake druge saradnje javnih preduzeća sa stranim preduzećima. Imamo mnogo preduzeća koja se bave raznim komunalnim delatnostima i koja radi povećanja kvaliteta tih delatnosti koje obavljaju sarađuju sa stranim preduzećima, uvode novu tehnologiju, povećavaju stepen efikasnosti itd. Ovim zakonom jedan takav način realizacije rada javnih preduzeća nije predviđen.
Ovo što se čini ovim zakonom je dobar put za još nešto, a to je da nakon depolitizacije javnih preduzeća, čemu ćemo svakako težiti, krenemo i u depolitizaciju svih ostalih struktura koje se moraju depolitizovati, a pre svega institucija. Tu ću podvesti agencije, institute, zavode, ustanove koje takođe zahtevaju tretman na isti način kakav je pružio ovaj zakon o javnim preduzećima. Tek tada možemo govoriti da smo krenuli na put jednog sveobuhvatnog rešenja depolitizacije i svega onoga što se posmatra kroz prizmu politizovanja.
Ovo su samo dobronamerne sugestije za koje smatram da mogu biti značajne i voleo bih da budu sastavni deo ovog zakona. Nadam se da će resorni odbor ovo imati u vidu između sednice u načelu i sednice u pojedinostima kada se budu razmatrali amandmani na ovaj set zakona. Zahvaljujem se.
Nije replika. Samo jedan kratak odgovor. Apelujem, shodno Poslovniku i pozitivnim propisima ja ne bih mogao podneti amandman, na resorni odbor da to shodno Poslovniku učini kako bi ovo bilo kvalitetno.
Gospodine predsedniče, imajući veoma malo vremena od moje poslaničke grupe, ukazao bih gospođi ministarki, u svega par sekundi, na još jedan deo ovog seta zakona, a odnosi se na Zakon o privatizaciji.
Gospođo Kalanović, siguran sam da shvatate i razumete veliki problem preduzeća u restrukturiranju gde se svakim danom, ali bukvalno svakim danom, barem jedan poverilac preduzeća koja se nalaze u postupku restrukturiranja, a gde su ta preduzeća dužnici, odvodi u privrednu smrt, odnosno u stečaj. Bojim se da nam je produženje roka za završetak restrukturiranja do 2014. godine siguran put u smrt nebrojeno mnogo preduzeća i drugih pravnih lica koja su poverioci preduzeća u restrukturiranju. Molim Vladu i resorno ministarstvo da se tome posvete, da naprave selekciju preduzeća u restrukturiranju koja se mogu prodavati po tržišnim kriterijumima i pre ovog roka koji je definisan u predloženom Zakonu o privatizaciji. Hvala vam.