Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo kolege, imao sam zadovoljstvo danas da se naslušam govora o materiji u koju se ja slabo razumem. Pitate se, zašto sam se onda javio? Zato što sam mislio da danas raspravljamo o rebalansu budžeta. Međutim, iz velikog broja izlaganja se videlo da neko kaže šta o tome misli, šta iza toga stoji, da bi to, na kraju, rezultiralo i jednim veoma indikativnim govorom, govorom šefa poslaničke grupe. On je nagovestio da ministar iz stranke iz koje dolazi želi da predstavi ovaj rebalans budžeta kao evropski i kao jedan model ponašanja, a da iza toga, maltene, kako bi rekli moji susedi - levi bek na desno krilo, ide u opoziciju itd.
Ovde sam čuo dobar deo govora gospodina Todorovića, koga veoma cenim i kao poznavaoca ekonomskih nauka, iz koga je provejavalo njegovo opredeljenje, reklo bi se, opredeljenje pravog socijaliste, koji hoće da taj budžet i rebalans budžeta budu socijalni, sa čime se i ja slažem kao penzioner, ali se ne slažem kao pripadnik političke stranke koja ima drugačiji, pomalo konzervativni pogled na to kako treba sredstvima raspolagati.
Da kažem zašto sam se ja javio, javio sam se iz tri razloga. Prvi razlog je što prvi put nailazim na, kako kažu pravnici, institut - nacionalni investicioni program. Sve vreme se govorilo ovde o tome a manje o rebalansu budžeta.
Meni se dopao taj naziv i dopao mi se način na koji se misli, kao i sredstva koja će se slivati u taj fond, čime će taj nacionalni investicioni projekat moći da ostvari neke svoje zahteve. To su sledeća sredstva: prvo, budžetski suficit, koji je najviše naplatio. Ja o tome neću da govorim. Drugo su privatizacioni prihodi, ali za mene je najinteresantniji ovaj četvrti deo, a to su predpristupni fondovi Evropskoj uniji.
Gospodo, ako smatram da ovo nije loš naziv, ja mogu da ga opravdam. Prvo, on želi da izjednači pojedine delove Republike i ovde se navodi da negde oko 80 opština ima svega 70 odsto investicija po glavi stanovnika u odnosu na prosek Republike. Znači, to bi bio jedan nacionalni pokušaj da se to izjednači.
Drugo je namera da se za ove predpristupne fondove angažuju nacionalni ljudski resursi koji su u stanju da naprave te projekte. Svi su govorili o tome da li te projekte treba da napravi lokalna samouprava, ili to treba da pravi Vlada.
Ja mislim da u pravljenju ovih projekata treba da učestvuju nacionalni resursi iz svih oblasti. Ne bih mogao da govorim o tome ako je reč o putnoj privredi, ali bih mogao da govorim ako je reč o zdravstvu ili obrazovanju, kao bivši profesor univerziteta.
Još nešto, ovde je gospodin ministar pomenuo tzv. irski model. Čitajući skoro štampu, jedan izvanredan članak, primetio sam da su Irci imali 40 do 60 odsto nacionalnog bruto dohotka Engleza, a da su onda investicijama u obrazovanju, govorim sa mog aspekta, i, zanimljivo, malopre je to kolega pomenuo, povećanom populacijom Iraca uspeli da to povećaju. Kako je to moglo da utiče na njihovo povećanje, ne znam, najverovatnije sa obrazovanjem, sa predškolskim ustanovama. Star sam da drugačije razmišljam, a nisam ni u mogućnosti da nekim ekonomskim merama pomognem.
To je jedan od modela. Mi sad ovde zagovaramo jedan model izgradnje puteva itd. Irci su počeli visokom tehnologijom. Ali, da se vratim našim problemima. Mene zanima kolike su to investicije u zdravstvu i kolike su investicije iz tog nacionalnog programa u školstvu. Ovim što je dato u ovom materijalu mogu biti relativno zadovoljan, jer 29,70 i nešto procenata tih sredstava odlazi u zdravstvo. Ne bi se moglo reći, kao što piše i u materijalu, da su to investicije koje donose neki dohodak, jer zdravstvo to ne donosi, sem što donosi zdravlje, pogotovo što smo mi stara zemlja po populaciji.
Međutim, ovde je predviđeno nešto drugo, i ovo govorim da bih odgovorio ljudima koji se bune, a koji su u lokalnoj samoupravi. Pokušava Vlada da hitno osposobi veliki broj ruiniranih i devastiranih domova zdravlja, da ih, na neki pristojan način, uljuđene, preda lokalnoj samoupravi. Zato su potrebne velike investicije i mislim da je taj pokušaj Vlade i Ministarstva sasvim u redu.
Druga stvar je da relativno mali deo, kako je rečeno, mala količina novca odlazi u investicije za školstvo, za prosvetu, svega 3,4 odsto itd. To se, uglavnom, prema mojim analizama, odnosi na studentski standard, što je dobro, ali nema sredstava koja bi pomogla osavremenjavanju nastave na univerzitetima, učenju samih studenata itd, čime bi se pomoglo da se taj dohodak vrlo brzo vrati, što i jeste cilj. Sve u svemu, ta dva elementa su, ipak, za mene prihvatljiva i mislim da bi, ako ih Vlada bude sprovela na način da ne bude ovih sumnji koje se ovde javljaju, oni dali rezultate.
Tu bi trebalo da ih svi podržimo, jer i u lokalnoj samoupravi, kada se govori o zdravstvu i o školstvu, ima malo politike. Zdravlje i obrazovanje ne mogu da imaju nikakve političke primese, jer smo ideološke prošli u vreme komunizma. Sad takvih ideoloških primesa ne verujem da možemo da dobijemo.
Treći razlog zbog kojeg sam se javio ovde, to je što se u budžetu uvek daje saglasnost i na Zavod za zdravstvenu zaštitu Srbije. Šta se tu dešava? Tu imam puno primedaba. Ministar je rekao da je za pola godine naplaćeno oko 67 odsto sredstava od poreza. Što se tiče doprinosa za zdravstveno osiguranje, oni idu na 47 i 42 odsto. Zašto je to tako?
Ovde se kaže - prihodi zdravstvenog osiguranja bili bi značajniji da je u potpunosti obezbeđena finansijska poreska disciplina i da nije prisutna evazija, ne razumem šta je evazija, kod uplate doprinosa prilikom isplate primanja zaposlenih. Šta to znači? Da neko ne radi svoj posao? Šta se onda predlaže? Predlaže se stroga kontrola potrošnje lekova.
Da ne bih dalje dužio, čime to rezultira? Rezultira da se meni lekari i medicinske sestre žale da im Zavod nezakonito uvaljuje svakodnevne poslove kontrole oko toga gde je šta potrošeno, kako je potrošeno, ono što narod naziva papirologijom, a da za osnovni svoj zadatak koji treba da rade, a to je da se posvete bolesnom čoveku, nemaju vremena. Mislim da bi o tome morali da povedu računa.
Smatram da je ovakav pristup, ako bude iskren, raspodeli ovih sredstava apsolutno prihvatljiv sa aspekta DSS i mi ćemo za to glasati.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 2. zakona je sažet i dovoljno jasan. "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim ubeđenjima". Predloženi amandman pokušava da taj član izmeni na jedan način koji ne stoji.
Citiraću deo tog amandmana. "Zabranjeno je postavljati pitanja kojima se traži izjašnjavanje građana o veroispovesti". Šta to znači? Znači da nikome ne smem da postavim pitanje koje je veroispovesti, a moram da vas podsetim, lekar sam i često ime kazuje veroispovest.
Međutim, pojedini pripadnici određene zajednice ne obolevaju od nekih bolesti i vi ih morate pitati koje je veroispovesti da biste mogli da odredite u dijagnostičkom postupku. Po ovome kako predlažete, ne smem o tome da govorim ništa.
Prema tome, član je sasvim dovoljan ovako kako je predložen i svako drugo proširenje tog zakona dovelo bi do velikih zabuna. Druga stvar koju bih hteo da pomenem, kad god nema dovoljno argumenata tu je story about human rights - priča o ljudskim pravima. Ostavimo se tih problema i pokušajmo da rešimo u našoj zemlji zakone na koje imamo prava.
Dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su članovi Poslovnika 100. i 104. Član 100. je povređen na način da je koleginica iznela stav da to ne razumem. To je vređanje poslanika. Član 104. da se ne govori o temi o kojoj treba da se govori.
Ovde se različito mišljenje o istom problemu, različito shvatanje suštine tog problema, koristi da bi se iznosili sasvim drugi pogledi i mišljenja, i mi onda nećemo imati kraja ovoj diskusiji.
Zato vas molim da, gospodine predsedniče, upozoravate svakog od poslanika da govori samo o temi i o onome što je na dnevnom redu.