Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8045">Marko Parezanović</a>

Marko Parezanović

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, u ova dva dana čuli smo veoma temeljnu raspravu o budžetu za 2022. godinu i poreskim zakonima. Dosta argumenata koji govore u prilog stabilnosti naših javnih finansija. Ovde ću se osvrnuti na nekoliko stvari.

Prvo, mogli smo čuti podatak da će BDP naše zemlje na kraju ove godine biti oko 52 milijarde evra, što je negde skoro 20 milijardi više nego 2012. godine, što dovoljno govori o tome kako naša ekonomija napreduje, šta više ako se ostvare prognoze, pre svega govorim o međunarodnim finansijskim institucijama, o našem rastu, možemo očekivati negde 2028. godine da će nam BDP biti iznad sto milijardi evra.

Na ovo bih dodao još jedan podatak koji se tiče budžeta za narednu godinu, kao što smo mogli čuti on iznosi 1516 milijardi dinara i ako se vratimo na pomenutu 2012. godinu ostvareni budžet za tu godinu bio je 744 milijarde dinara. Iz ovoga možemo videti da je budžet Republike Srbije za narednu godinu dva puta veći nego budžet iz 2012. godine u apsolutnom iznosu, drugim rečima u državnoj kasi ima dva puta više novca.

Opet ako se ostvare prognoze vodećih finansijskih međunarodnih institucija o našem rastu, mi možemo očekivati negde 2026. godine da naš budžet pređe dve hiljade milijardi dinara i da bude tri puta veći nego 2012. godine.

Sve ovo što govorim znači pre svega da će naša država imati mnogo više novca i za investicije i za socijalnu politiku i za pronatalitetnu politiku i za povećanje plata i penzija i za sve ono što je građanima Srbije važno.

Centralna tema, o čemu želim danas da govorim, jeste javni dug, što je to jedna od veoma zanimljivih tema i tema koje su veoma prisutne u javnosti, a tema oko koje ima jako puno manipulacija. Pre nekoliko nedelja gledao jednu emisiju na jednoj tajkunskoj televiziji, žali bože vremena koje sam izgubio i jedan od gostiju bio je Dejan Šoškić bivši guverner NBS u periodu od 2008. godine do 2012. godine, dakle u periodu kada je naša ekonomija najviše propadala i kada smo imali najkatastrofalnije rezultate u našim javnim finansijama. Naravno, nisam iznenađen nedostatkom savesti tih ljudi i odgovornosti za ono što su radili, ali jesam bio malo iznenađen spremnošću njihovom da tako otvoreno govore neistine i da vređaju inteligenciju građana Srbije.

Naime, Dejan Šoškić je izjavio da je javni dug Republike Srbije 2012. godine iznosio negde 43% ili 44%, a da je nakon toga sa promenom vlasti istorijski porastao preko 70%.

Međutim, sa samo par klikova na mobilnom telefonu svaki građanin Srbije može da dođe do zvaničnog podatka da je javni dug Republike Srbije decembra 2012. godine iznosio 61,5% BDP. Dakle, slagao je za celih 17% bivši guverner Narodne banke, i ja sam sasvim siguran da on odlično zna koliki je bio javni dug u vreme kada je on bio guverner ali očigledno da je imao veoma lošu nameru.

Namerno sam uzeo kraj 2012. godine, jer je to bila godina koju su u finansijskom smislu u smislu budžeta i ekonomske politike kreirala bivša vlast ali slobodno sam mogao da uzmem i kraj 2013. godine, obzirom da je naš budžet u to vreme bio veoma opterećen visokim kamatama, visokim budžetskim deficitom i nova Vlada 2013. godine je prosto bila prinuđena da se zadužuje da bi mogla da ostvari tekuću likvidnost.

Godine 2014. formiranjem nove Vlade čiji je premijer bio Aleksandar Vučić, Srbija je ušla u tu, sada već tu čuvenu fiskalnu konsolidaciju i teške ekonomske reforme koje su tada bile veoma kritikovane od strane opozicije, da bi negde krajem 2019. godine, početkom 2020. godine javni dug Republike Srbije pao na nekih 49%.

Mi smo praktično sa tih 49% BDP javnog duga ušli u Kovid krizu i upravo zahvaljujući tome smo imali dovoljno prostora da ostvarimo veliku podršku i građanima i privredi, podršku od preko osam milijardi evra bez koje sigurno naša privreda ne bi mogla da opstane, a sve to ne bismo mogli da uradimo da prethodno nismo sproveli te ekonomske reforme i da nismo smanjili naš javni dug na ispod 50%, da je ostao preko 70% verovatno bi išao i preko 100 ili uopšte ne bismo mogli da emitujemo tu pomoć privredi i građanima, a rezultat toga bi onda bila katastrofa, desilo bi nam se ono što se desilo 2008, 2009, 2010. godine kada smo izgubili preko pola miliona radnih mesta.

U budžetu za ovu godinu se kaže da će javni dug na kraju ove godine biti oko 55% i taj javni dug ne samo što je manji nego 2012. godine, on predstavlja daleko manji teret za budžet, jer je prosečna kamata na dug daleko manja, da ne govorim da smo u jeku Kovid krize emitovali evroobveznice po 3,12% a da smo se 2009. godine zaduživali po kamatnim stopama od 7,25%.

Ako se nastavi sa ovim trendom našeg ekonomskog rasta, mi ponovo možemo očekivati da negde krajem 2024. početkom 2025. godine naš javni dug opet bude ispod 50% i to je naravno mnogo važno, jer nikad ne znamo kada može da usledi neka nova kriza na koju mi ne možemo da utičemo, ne možemo da je sprečimo, ali moramo da budemo spremni da na nju odreagujemo.

Još jedan način na koji se manipuliše sa javnim dugom od strane opozicije i njihovih tajkunskih medija jeste posmatranje javnog duga o apsolutnom iznosu, a to je nešto što se prosto nigde u svetu tako ne posmatra.

Najplastičnije da objasnim, recimo, ako ja nekome dugujem 1.000 evra i Dragan Đilas nekome duguje 1.000 evra, mi imamo isti dug, dakle, to je isti iznos, međutim, 1.000 evra je mnogo veće, nego za tajkuna Dragana Đilasa i u praksi moj dug je mnogo veći od njegovog.

Iz tog razloga se javni dug isključivo posmatra kroz njegov udeo u BDP-u. I da bi još jednom videli koliko mi tu nemamo nikakvih problema, treba reći da recimo Hrvatska ima javni dug između 85-90%, da Slovenija ima javni dug nešto ispod 90%, Crna Gora 105%, Albanija preko 85%. Mnoge zemlje Evropske unije poput Španije, Italije, Portugala, od 120, 130, pa čak preko 150%, da ne pominjem sada Grčku koja je preko 200.

Dakle, potpuno je jasno da je u tom smislu naša fiskalna politika i monetarna politika veoma dobra i da mi nemamo nikakvih problema sa javnim dugom koliko god neko pokušava da objasni kako to nije tako i da građanima predstavi u drugom svetlu.

Bilo je dosta reči i o kapitalnim investicijama u ova dva dana i dosta se temeljno o tome govorilo ja bih hteo da pre svega govorim o još jednoj dimenziji koju te kapitalne investicije imaju, dakle, ne samo na rast BDP-a, na neku trenutnu korist u smislu otvaranja novih radnih mesta u potrošnji građevinskog materijala uključenost čitavog niza profesija u te procesa od samog projektovanja do krajnjeg izvođenja tih velikih kapitalnih investicija. Postoji još jedna dimenzije, jer sve te građevine poput autoputeva, kliničkih centara, beogradskog metroa, škola, bolnica, to su građevine koje će građani Srbije da korist i za 10, i za 20, i za 30, za 50, pa i za 100 godina.

To najbolje govori o karakteru ove vlasti i činjenici da mi ne vodimo politiku razmišljajući o tome kako će naša država da izgleda za šest meseci ili za godinu dana, već kako će ona da izgleda za 10, 20, 30 ili 50 godina.

To što će recimo, grad Čačak postati za par godina raskrsnica autoputeva, pa ubeđen sam da će benefite toga u mnogo većoj meri osetiti buduće generacije nego mi danas.

S ovim ću završiti. Ako se setite godinama unazad kružila je internetom jedna fotografija Infektivne klinike u Beogradu koja je zaista bila jeziva. Upravo je ta fotografija slika i prilika bivše vlasti i onoga šta su oni ostavili iza sebe. Ta fotografija i klinički centri koji su bili netaknuti i Koridor 10 koji nije bio završen, sve je to njihova slika i prilika. Slika Infektivne klinike koju ćemo videti za nekoliko meseci potpuno nove i potpuno obnovljene, kao i slika kliničkih centara, autoputeva, to jeste slika ove vlasti i onoga što mi danas radimo i što će ostati iza nas.

Mislim da to na najbolji način ilustruje koliko je država Srbija danas drugačija nego 2012. godine, koliko se promenila, koliko je naprednija, i koliko pre svega, uveren sam u to ima daleko bolju perspektivu.

Zahvaljujem se.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Iskoristiću priliku pre nego što postavim poslaničko pitanje, da se pridružim čestitkama Srpskoj listi na izvanrednom rezultatu na lokalnim izborima na KiM, na pobedi u svih deset opština sa srpskom većinom i da izrazim jedno apsolutno divljenje na istrajnosti i upornosti srpskog naroda na KiM da po svaku cenu sačuva svoje ognjišta i da naglasim, da se još jednom pokazalo da je ta neraskidiva veza između srpske države i srpskog naroda od izuzetne važnosti, da u vreme kada srpski narod na KiM trpi teror, kakav verovatno ne trpi ni jedan narod u Evropi, jedinstvo države i srpskog naroda na KiM je apsolutni preduslov da Srbija sačuva svoj narod i svoju državu na prostoru KiM.

Postaviću pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a u vezi sa nedavnim privođenjem i pokretanjem istrage protiv bivše državne sekretarke u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Dijane Hrkalović, što je još jedan pokazatelj da u državi Srbiji niko nije zaštićen, ako je činio bilo kakva krivična dela i bio deo kriminala, korupcije ili trgovine uticajem, da svako za koga se dokaže krivica, će morati da odgovara bez obzira da li je na nekoj poziciji ili je član bilo koje političke partije.

Međutim, ovde se postavlja još jedno važno pitanje na koje građani Srbije već dugo očekuju odgovor, a to pitanje glasi – ko je neovlašćeno prisluškivao predsednika Republike Srbije i članove njegove porodice, sa kojim ciljem i za čije interese je to rađeno?

Takođe, postavlja se pitanje – da li je ovde bilo imešanosti stranog faktora, a ovo pitam u svetlu nedavnog priznanja bivšeg lidera opozicije i predsedničkog kandidata Saše Jankovića koji je otvoreno priznao da je vrbovan od strane stranog faktora da u samom državnom aparatu ili SNS nađe saveznika koji će zajedno sa njim iznutra rušiti predsednika Srbije. Ovo se odnosilo i na neko vreme od pre četiri ili pet godina.

Međutim, mi sada jasno vidimo da se od tog plana nikada nije odustalo i da definitivno Saša Janković nije jedini koji je vrbovan za ove prljave poslove i kada čujemo informaciju koju smo saznali prošle nedelje da su opozicioni političari zajedno sa opozicionim medijima preko šest hiljada puta u najnegativnijem mogućem smislu pomenuli brata predsednika Srbije, kada znamo koliko puta je negativno pominjan i njegov sin i otac i svi članovi porodice, a znamo pritom da se ne radi o javnim ličnostima ili nosiocima bilo kakve funkcije i da nikada u Republici Srbiji građani nisu znali bilo šta o tome ko su članovi porodice bilo kog političara koji je bio na vlasti do 2012. godine, jasno vam je da se radi o jednom apsolutnom političkom presedanu, ali je isto tako jasno da se ništa od toga ne dešava slučajno, da ništa od toga nije spontano i da se radi o jednom veoma dobro razrađenom planu koji se sprovodi već nekoliko godina.

Ono što je apsolutno jasno jeste da ovo nije bio napad na jednog političara ili predsednika neke stranke, već isključivo napad na državu Srbiju, da je ovo bio pokušaj državnog udara i da oni koji su sprovodili taj plan su to radili isključivo iz ličnih interesa, a to nisu bili interesi građana Republike Srbije.

Važno je i da znamo ko su pojedinci iz kriminogenih sredina, ali i iz državnog aparata koji su tzv. istraživačkim, objektivnim, nezavisnim medijima, a sve su samo nisu objektivni i nezavisni davao informacije o kretanju sina predsednika Republike Srbije i tako mu direktno ugrožavao život, ko su ljudi koji su im dostavljali fingirane fotografije koje su oni kasnije koristili kao deo tog tzv. istraživačkog rada. To su sve veoma važna pitanja na koja građani Srbije očekuju da dobiju odgovor.

Kada sam pomenuo strani faktor, još jedan razlog zašto sam to rekao je da mi sve češće u poslednje vreme čujemo pojedine pozive od strane dela opozicije koji konstantno prizivaju ili strane ambasadore ili različite međunarodne organizacije da se uključe u unutrašnja politička pitanja Republike Srbije.

Tako je nedavno pre nekoliko dana Marinika Tepić gostujući u Hrvatskoj umesto da govori o pravima građana Republike Srbije koji žive u Hrvatskoj, a koja svakako nisu na zavidnom nivou, ona je govorila o nekakvom građanskom ratu u Srbiji i pozivala međunarodnu zajednicu da se umeša u unutrašnja politička pitanja naše zemlje.

Zaista se ne samo kao političar već i kao čovek gnušam onih političara koji svaki put kada odu van države Srbije sve najgore govore o svojoj zemlji i mole predstavnike međunarodne zajednice da ih dovedu na vlast i ono što je verovatno jedan od najvećih uspeha Aleksandra Vučića je upravo to što je država Srbija danas suverena država koja vodi apsolutno nezavisnu politiku i u kojoj stranci, međunarodne organizacije i strani ambasadori više ne postavljaju premijere i ministre i ne određuju kako će izgledati sednice Vlade Republike Srbije. Mislim da je to ono što danas svi mi zajedno sa građanima Srbije moramo po svaku cenu da sačuvamo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Pre nego što postavim pitanje, želeo bih da iskoristim priliku da pružim punu podršku srpskom narodu na KiM, koji se po ko zna koji put suočava sa najstrašnijim mogućim pritiscima, i definitivno u ovom trenutku, je najugroženiji narod na području današnje Evrope.

Želim da u isto vreme iskažem i poštovanje za svu smirenost i mudrost koju pokazuje i srpski narod i rukovodstvo naše države da po svaku cenu čuvamo mir, bez obzira na sve provokacije kojima smo već godinama izloženi.

Pitanje bih postavio Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a ono se odnosi na nedavnu izjavu bivšeg zaštitnika građana i bivšeg predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je nakon pet godina ćutanja, priznao ono o čemu mi ovde govorimo godinama unazad, a zbog čega smo često ismevani, zbog čega su nam govorili da smo paranoični da izmišljamo teorije zavera, a sada se pokazalo da smo sve vreme govorili istinu.

Naime, Saša Janković je priznao da su ga određeni strani faktori i predstavnici stranih ambasada savetovali kako da što uspešnije sruše predsednika Srbije, tako što će pronaći krtice u redovima SNS, a da u celom tom poslu, može eventualno da računa i na preranu smrt predsednika Srbije.

Zbog svega toga, mislim da je jako važno da dobijemo odgovore na pitanja ko je radio o glavi predsedniku Srbije, sa kojim ciljevima, ko su ljudi koji su odali podatke iz zdravstvenog kartona predsednika Srbije i šta su generalno bili svi njihovi ciljevi?

Ovo je posebno važno jer moram da naglasim da sve to što je Saša Janković priznao, odnosilo se na vreme od pre više od pet godina. U poslednjih pet godina mnogo toga je moglo da se dogodi i mnogo toga se i dogodilo. Kada vratimo film unazad, sada je potpuno jasno da su svi oni protesti, rušenje Beograda i Narodne skupštine, pretnje uličnim nasiljem i uličnom promenom vlasti, sva ova medijska kampanja i satanizacija predsednika Srbije i njegove porodice, da ništa od toga nije bilo ni slučajno ni spontano i da je sve deo jedne mnogo šire i ozbiljnije akcije o kojoj je svesno ili nesvesno govorio i Saša Janković.

Ono što je posebno opasno jeste što u svim tim akcijama ima velikih elemenata i stranog faktora, posebno kada je u pitanju medijska kampanja, jer mi danas praktično ne možemo da napravimo razliku između onoga što čujemo na Đilasovim i Šolakovim tajkunskim medijima i onoga što čujemo, recimo, u medijima u Zagrebu, Podgorici, Sarajevu, Prištini, ne možemo da napravimo razliku od onoga što poslednjih dana čujemo od Zorana Milanovića, Mila Đukanovića, Izetbegovića, Kurtija i od onoga što čujemo od Dragana Đilasa ili Vuka Jeremića, potpuno je identično i sve se svodi na jednu istu matricu o tome da su svi oni divni i savršeni, a da je za sve kriv Aleksandar Vučić. I šta god se dogodi negativno u našem regionu, svi su oni nepogrešivi, niko ni za šta od njih nije kriv, a uvek je za sve kriv Aleksandar Vučić.

Tu se postavlja pitanje - a šta smo to mi krivi, šta je to kriv Aleksandar Vučić? Onda dođete do zaključka da je kriv zato što slavimo dan naše zastave i dan srpskog jedinstva, da je kriv zato što obeležavamo godišnjicu stradanja srpskog naroda u zločinačkoj akciji "Oluja", što o tome više ne ćutimo, da je kriv zato što smo snimili "Daru iz Jasenovca", jer iz njihove perspektive 70 godina se ćutalo o tome, a onda se Aleksandar Vučić našao pametan da o tome govori, pa su odmah nakon toga krenuli u agresivnu akciju kako da ponovo srpskom narodu prikače etiketu genocidnog naroda.

Smeta im kada Angela Merkel poseti Srbiju, smeta im zato što imamo bolje ekonomske rezultate od svih njih zajedno, smeta im i kada skoro 20 zemalja povuče priznanje KiM pa hoće da nam kažu kako smo mi remetilački faktor u dijalogu, isti oni koji su 2011. godine potpisivali sporazume na koje se danas Kurti poziva kada skida tablice sa srpskih vozila, isti oni koji su u strane ambasade išli da govore da je upravo pitanje Kosova pitanje na kojem će stranci najlakše slomiti Aleksandra Vučića. To dovoljno govori koliko oni zaista brinu o građanima Srbije i o KiM.

Zbog toga je važno da saznamo odgovore na sva ova pitanja i da vidimo koji su to motivi. Nema dileme da su motivi domaćih tajkuna da se ponovo vrate na vlast i da rade ono što su radili do 2012. godine, a i da su motivi mnogih u regionu da Srbija ponovo bude onakva kakva je bila prethodnih decenija, da joj se ponovo kao 90-ih godina prikači etiketa krivca za sve i svašta. Ako neko misli da iznosim teoriju zavere, to najbolje može da se ogleda u nedavnoj izjavi Željka Komšića, predsedavajućeg Predsedništva BiH, koji je zapravo rekao jednu stvar koja najbolje govori o čemu se ovde zapravo radi. On je rekao, nakon kritika Angele Merkel i njene posete Beogradu, da se ne može od Beograda praviti gazda na Balkanu.

I tu se zapravo vidi koji su najveći strahovi svih njih, zato što Srbija nije više ono što je bila prethodnih decenija, što je najuspešnija zemlja u ovom regionu i što ima dovoljno snage da vodi računa o interesima srpskog naroda i na KiM i u Hrvatskoj i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, a da pri tom nikoga drugoga ne ugrožava. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovana ministarka sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Republike Srbije, pred nama su izmene i dopune dva zakona, Zakon o zaštiti prirode koji je u skupštinsku proceduru došao na predlog Ministarstava za zaštitu životne sredine, kao i izmene i dopune Zakona o vodama, koji je došao na predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstava i vodoprivrede. Ja ću nešto više pažnje posvetiti izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, obzirom da je tema zaštite životne sredine jedan od najzastupljenijih tema u našoj javnosti, ali i ujedno jedna od najčešće zloupotrebljavanih tema.

Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, ono što je za građane najvažnije, najjednostavnije rečeno, nakon usvajanja Zakona o obnovljivim izvorima energije, jer pre nekoliko meseci i sada sa ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, mi možemo na jedan jasan i nedvosmislen način da kažemo da u zaštićenim područjima nema više gradnji mini hidroelektrana. Dakle, na prostoru od 678 hiljada 623 hektara, odnosno 7,68% teritorije Republike Srbije, a to je prostor koji trenutno čine zaštićena područja, one će svakako u budućnosti biti još veći, dakle, na tom prostoru nema gradnji mini hidroelektrana bilo kog tipa, bilo koje snage, a postupci koji su i toku biće po službenoj dužnosti obustavljeni.

Na ovaj način prvi put posle 2009. godine kada je doneta Uredba o mini hidroelektranama, i kada niko nije ni razmišljao o zaštićenim područjima, možemo da kažemo da stavljamo tačku na ovu temu i da i ako je do sada bilo možda nekih pravnih nejasnoća ili ne adekvatnih pravno-materijalnih rešenja, da to više neće biti slučaj.

Ono što je osnovna novina, ovog zakona, to je već pomenuto načelo predostrožnosti, koje se odnosi na slučajeve kada nemamo dovoljno naučnih dokaza, naučnih podataka. To više neće biti prepreka za sprečavanje, ugrožavanje prirode.

Ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode se usaglašava sa već pomenutim Zakonom o obnovljivim izvorima energije. Dakle, radi se o dva različita zakona koji dolaze iz dva različita resora, a koji su potpuno u koleraciji. Ovde se vidi da se radi o planskom delovanju, što je jako važno, jer tema zaštite životne sredine se ne odnosi samo na resorno ministarstvo, već se, što direktno, što indirektno prelama i na sve druge resore i na kompletno čitavo društvo.

Primera radi, kada smo usvajali energetske zakone, poseban akcenata je stavljen na tzv. energetsku efikasnost. Obzirom da znamo da u našoj zemlji imamo problem već decenijama sa gubicima energije, a svako rasipanje energije za posledicu ima dodatno trošenje energenata koji vrlo često nisu ekološki prihvatljivi ili imaju za posledicu povećanju proizvodnju električne energije, što ponovo podiže sagorevanje fosilnog goriva i sve to ima, kao što znamo, negativan efekata na kvalitet vazduha. Ovde najbolje vidimo koliko je sve u oblasti zaštite životne sredine međusobno povezano i koliko je važno da postoji sinhronizacija između svih resora u Vladi i svih institucija u našoj državi.

Dakle, mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali moramo da vodimo računa i o nečemu što je nedavno pominjao predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, a to je, energetska bezbednost naše zemlje.

Drugim rečima, mi moramo da proizvodimo električnu energiju, ne samo zbog toga što bi oslanjanje na uvoz električne energije bilo veoma skupo, što je svakako značajan faktor, već i zbog toga što država koja zavisi od uvoza električne energije ne može sebe da nazove nezavisnom državom. Takva država uvek može na sijaset načina biti uslovljavana, ucenjivana, teže se može boriti za svoje interese.

Dobro znamo da i samo par dana bez električne energije ili sa problemom u distribuciji električne energije može izazvati katastrofalne posledice na privredu zemlje. Ovo sve kažem zbog sve češćih medijskih kampanja, veoma zlonamernih medijskih kampanja, koje ne posmatraju ovu temu na racionalan način, pa tako i na primeru, malih hidroelektrana, imate čitava udruženja koja su finansirana iz Evropske unije, a koja se protive izgradnji malih hidroelektrana u Srbiji, iako znamo da u Evropskoj uniji imamo 24.000 malih hidroelektrana, jer je valjda poenta da što manje struje proizvodimo iz obnovljivih izvora energije, a da onda tu struju kupujemo po znatno nepovoljnijim i skupljim uslovima od Evropske unije ili nekog drugog.

Isto tako imamo negativnu kampanju kada su u pitanju vetroparkovi koji, eto ugrožavaju ptice, pa negativnu kampanju protiv termoelektrana i sagorevanja fosilnih goriva, i onda u nekom trenutku se postavi pitanje – kako ćemo mi uopšte da proizvodimo električnu energiju?

Potrebe za proizvodnjom električne energije su sve veće. Mi praktično na nivou od nekoliko godina imamo i do 30% povećane potrebe za električnom energijom i gasom, i to su velike promene, na koje naša zemlja mora da nađe adekvatan odgovor.

Jedna od veoma važnih stvari je i današnja poseta predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kladovu i najava rekonstrukcije puteva, ali i ne samo to, već i ulaganje u hidroelektranu „Đerdap“ koja u narednih 10 godina trebala da proizvede dodatnih 50 megavata struje, što je veoma važno za našu zemlju, ako uzmemo u obzir sa kakvim izazovima se suočavamo.

Iz svega toga, ono što je jako važno jeste naći taj balans između zaštite životne sredine, a sa druge strane, očuvanje energetske bezbednosti zemlje i privrednog razvoja koji je poslednjih godina na zavidnom nivou.

Mislim da upravo ove izmene i dopune zakona, su primer kako taj balans funkcioniše, jer u našoj zemlji baš kao i u Evropskoj uniji gradnja malih hidroelektrana je dozvoljena u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, ali nije dozvoljena u zaštićenim područjima, jer je procena da to nije interes Srbije, odnosno da potencijalna šteta može biti veća nego korist.

Kao što sam već rekao, ovo je tama koja izaziva jako puno pažnje u javnosti i što je dobro, jer je potrebno podizati svest o značaju zaštite životne sredine, ali istovremeno, ume da bude i veoma negativno, zato što jedan broj političkih aktera, različitih političko ekoloških udruženja i ovu temu je prepoznala, kao mogućnost za sticanje određenih političkih poena, prepoznavanje na javnoj sceni u Srbiji i kao priliku da se predstave kao zaštitnici prirode, kao da imaju tapiju na zaštitu životne sredine, i kako oni mnogo više brinu o životnoj sredini nego mi, ali ono što ja mislim da jeste važnoc da sve ono što mi govorimo i pričamo, ali su mnogo važnija dela i ono što radimo i ono što ostaje iza našeg rada.

I ako, neko misli da npr. to što je recimo, grad Čačak zajedno sa Ministarstvom i sa Vladom Srbije, skoro dva miliona evra uložio u rekultivaciju deponije koja se prostirala na osam hektara i koje je nekada bila prepuna smeća, a danas je prava zelena oaza, i ako neko misli da to što je Ministarstvo veoma brzo za nekoliko meseci rešilo višedecenijski problem građana Prijepolja, u vezi sa deponijom Stanjevina, ako mislite da je to nešto što je uobičajeno, nešto što se uvek dešavalo, moram da kažem da nije. Da se nije dešavalo nikada da imamo tako velike investicije, kao što nikada nismo mogli ni da razmišljamo o fabrikama za prečišćavanje otpadnih voda, i da konačno prestanemo da fekalije ispuštamo u reke bez prečišćavanja, nikada naša država nije bila u mogućnosti da uopšte razmišlja o tome da stotine milione evra uloži u ovu oblast, jer to je nešto što će već za nekoliko meseci polako početi da postaje realnost, već bi se to dogodilo da nije bilo krize izazvane virusom Korona, ali eto možemo da kažemo da će država već za nekoliko meseci krenuti u velike projekte i širom Srbije, koji se tiču prečišćavanja otpadnih voda. To je ono što pravi razliku.

Mi praktično imamo jedan non sens, danas u Srbiji, a to je da danas u Srbiji sa jedne strane imamo nikad veće investicije, ozbiljne investicije u zaštiti životne sredine, a da sa druge strane, negativna medijska kampanja na ovu temu, je nikad veća.

Primera radi, svi znate kakvu smo medijsku kampanju imali npr. kvaliteta vazduha, obzirom da se ozbiljan monitoring u našoj zemlji vrši poslednjih nekoliko godina, mi ne možemo na precizan način da uporedimo kvalitet vazduha danas i pre 15 godina.

Obzirom da to naši politički protivnici znaju, oni su ovako požurili da kažu da je situacija u Srbiji sa vazduhom, nikad gora, da udišemo nikad lošiji vazduh, i da je za sve to kriva SNS.

Međutim, ako realno pogledamo način na koje javni objekti u Srbiji koriste energente za grejanje, mi možemo videti da imamo drastično manje kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, na primer grad Čačak iz kojeg ja dolazim, mi imamo još samo jedan i to je javni objekat, Mašinsko saobraćajna škola, koja koristi kotlarnicu na mazut, svi drugi javni objekti su uveliko prešli na prirodni gas i koriste ekološki daleko prihvatljivije energente.

Takođe znamo kada su u pitanju privatni korisnici, znamo da pre 10,15 godina, retko ko je koristio prirodni gas, i onda se postavlja pitanje kako je to moguće da je danas kvalitet vazduha u Srbiji lošiji, nego pre 15 godina?

Ako je to tako, hajte da vratimo sve te mazutne kotlarnice, na ugalj i lož ulje, ako je to tada bilo idealno kvalitetno, a danas, kako neko želi da predstavi nije dobro. Vaše Ministarstvo je na početku ove godine raspisalo između ostalog i konkurse za zamenu kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, što je svakako jako dobro i nadam se da ćete nastaviti sa tom praksom i u narednom periodu.

Ono što može da bude potencijalni problem, jeste što sam primetio da pre svega u manjim sredinama, lokalne samouprave imaju problem sa projektno tehničkom dokumentacijom, zbog čega ne mogu da konkurišu na konkursima.

Apelujem na sve da iskoriste narednih 6 do 7 meseci, da te nedostatke otklone ili ako imaju problem, da se obrate i nadležnom Ministarstvu, i da im i vi pružite i stručnu pomoć, kako bi naredni konkurs u januaru, februaru dočekali mnogo spremniji.

Takođe, želim da pohvalim i konkurse koji su se ticali pošumljavanja, jer znamo koliko je to važno za našu državu i za emisiju CO 2.

Međutim, tu bih želeo da istaknem još neki problem sa kojim moramo da se suočimo, a to je činjenica da intenzitet štete, od strane čoveka prema šumama, se na žalost povećava, pa smo tako imali situaciju da u 2019. godini, preko 27 hiljada kubnih metara, bespravno posečeno iz državnih šuma, u najvećoj meri u istočnoj i južnoj Srbiji, kada tome pridodamo šumske požare koji najčešće postaju kao posledica nesavesnog odnosa čoveka.

Imali smo 3.397 kubnih metara šume koje je izgorela u 2019. godini, a to je pet puta više, nego u 2018. godini. Ovo su stvari na koje moramo da obratimo pažnju u budućnosti.

Generalno moramo mnogo više da radimo na nečemu što se zove odnos pojedinca prema zaštiti životne sredine, jer nekako mi smo svi deklarativno za to da se ponašamo ekološki i savesno, ali sa druge strane svi previše očekuju od države, da reši sve probleme, a da to nekako posmatraju sa strane, bez da budu svesni da je ovo oblast u koju svaki pojedinac mora da da svoj doprinos. Tu će nam biti potrebno mnogo više energije i na edukaciji pre svega mladih, ali i na mnogo represivnijem kažnjavanju onih koji svesno urušavaju životnu sredinu, jer sve to što radimo i deponije koje saniramo i ulažemo veliki novac, sve to pada u vodu, kada pogledamo u kakvom stanju nam se nalaze izletišta i reke i koliko posle svakog većeg skupa, ostavimo velike količine smeća na prostoru na kome to ne bi trebalo da radimo.

Još jedna tema koju želim da prokomentarišem, a koja je veoma prisutna u prethodnih meseci u javnost i tiče se potencijalne eksploatacije litijuma. Svi znate da je ovo tema koja je izazvala mnogo pažnje u javnosti. Neću sada da govorim i da vas podsećam da je „Rio Tinto“ u Srbiju došao još pre 17 godina i da je još 2004. godine ustanovljena ruda Jadarit, ali želim da primetim da pojedini politički pokreti se zalažu za obustavljanje svih geoloških istraživanja u Srbiji.

Zaista mi je to bilo potpuno neverovatno, obzirom da znamo da je geologija jedna od najstarijih nauka, da su ljudi još u doba neolita sprovodili geološka istraživanja u vreme kada su nastala prva naselja, kada su dolazili do prvih saznanja o mineralnim sirovinama i o načinu na koji se oni koriste, kada su nastali prvi podzemni rudnici u Južnoj Engleskoj i u Belgiji, pre više od 5.000 godina, mi danas u XXI veku, u 2021. godini, imamo političke pokrete koji se zalažu da se obustave sva geološka ispitivanja u našoj zemlji.

Iako niko od nas nije ovde nikada nije rekao da po svaku cenu se zalažemo za eksploataciju te rude i proizvodnju litijumskih baterija, već smo rekli - hajde da vidimo tu studiju, da vidimo koje su prednosti i mane svega toga, pa da na osnovu toga donesemo određen zaključak i vidimo da li je to dobro za našu državu.

Ako postoji šansa da u našoj zemlji imao fabriku za proizvodnju tih baterija i ako postoji promil šanse da imamo fabriku za proizvodnju električnih automobila, zašto bi to odbacili blanko i ko je to u svetu, bilo kad bilo koje prirodno bogatstvo odbacio, a da nije ni razmotrio da li je to dobro za te zemlje.

Imamo mnoge zemlje koje su bile veoma bogate naftom, i ako znamo da eksploatacija nafte takođe štetna po ekologiju i zaštitu životne sredine, nijedna zemlja na svetu toga se nije odrekla, već su naprotiv, sve postale veoma bogate.

Koliko je sve to što se dešava na ovu temu licemerno, ja sada hoću da vam pokažem samo kroz jedan citat, dakle, citiraću jednu izjavu Dragana Đilasa iz 2017. godine, na temu eksploatacije rude Jadarit. On kaže ovako: „Hajde da pričamo o koncesiji na te rudnike, ali da fabrika baterija bude kod nas zato što su one u svim mobilnim telefonima i električnim automobilima. Zar to nije šansa za Srbiju? To će da zaposli 1.000 i 1.000 ljudi i napravi brend od naše zemlje. Zamislite da u svakom mobilnom telefonu ili automobilu gde imate deo na kome piše „made in Serbia.“, sa puno zanosa govori je tada Dragan Đilas.

Sada ja postavljam pitanje šta se tu desilo za ovih par godina i kako je nešto što je bilo velika šansa za Srbiju sada odjednom postaje katastrofa za Srbiju, da li se tu radi ne samo o licemerju, već u jednoj mnogo opasnijoj stvari, a to je da sve ono što je potencijalno dobro za Srbiju, opozicija u našoj zemlji doživljava kao veoma loše za sebe, jer im se tako smanjuje šansa da se vrate na vlast i da svaki put kada bilo šta dobro se dogodi, bilo da otvorimo neku školu, bolnicu, autoput, da imao čitavu histeriju na opozicionim medijima koji pokušavaju da omalovaže baš sve ono dobro što se dešava u našoj zemlji. Bojim se da upravo ova tema zaštita životne sredine veoma podlo tle za širenje takve kampanje i za borbu protiv privrednog rasta naše zemlje.

Želim ovom prilikom da pohvalim sve ono što je ministarstvo radilo u prethodnih godinu dana. Vi ste drugi ili treći put ovde kod nas u Skupštini, branite određene zakonska rešenja. Imali ste puno aktivnosti, puno toga urađeno na terenu za svega nekoliko meseci i pozivam vas da nastavite sa takvim radom.

Kao što sam rekao malopre, šta god mi ovde pričali, ono jedino na kraju što se meri i što je merljivo jesu dela i rezultati i to je ono što građani Republike Srbije na kraju uvek znaju da prepoznaju, znaju da razlikuju rezultate od praznih priča.

Zaključio bih sa tim da mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali isto tako moramo da vodimo računa i o privrednom rastu naše zemlje, jer ako ne budemo imali privredni rast nećemo imati novca ni za sanaciju deponija, ni za transfer stanice, ni za fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, ni za kvalitetni vazduh.

Dakle, da bi sve to mogli da radimo, a radi se o ogromnim investicijama koje se mere, stotinama miliona evra, može čak i milijardama evra u oblasti životne sredine, moramo našu ekonomiju da nastavimo da podižemo.

To su sve razlozi zbog kojih će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu u danu za glasanje podržati ovo zakonsko rešenje.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem. Biću kratak.

Moja uvažena koleginica Dačić je malopre pomenula investicije u zaštićenom području Ovčar Banje u kojoj je uključeno Ministarstvo za zaštitu životne sredine.

Danas sam već pomenuo jednu veoma značajnu investiciju za grad Čačak koja se tiče sanacije i rekultivacije nesanitarne deponije „Prelići“ i u tom smislu želim da vas obavestim da će u narednih nekoliko dana biti potpisan ugovor sa izvođačem za treću fazu sanacije ove deponije. Radi se o investiciji od 70.000.000 dinara koje je vaše Ministarstvo dalo gradu Čačku i želimo i ovom prilikom da vam se zahvalim za svu podršku koju nam pružate.

Mislim da smo imali veoma konstruktivnu raspravu danas i da i ako je interes države Srbije da povećava udeo proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora energije da postoji opšta saglasnost da kada su u pitanju male hidroelektrane da njima nije mesto u zaštićenim područjima i da sada konačno imamo jedan kvalitetan pravni okvir koji na sveobuhvatan način obuhvata ovu oblast i da više nemamo te rupe u zakonu koje bi dozvoljavale da se na bilo koji način u zaštićenim područjima životna sredina ugrožava.

Dakle, još jednom pozivam sve svoje kolege da sutra u danu za glasanje podržimo ove izmene i dopune zakona.

Hvala.
Zahvaljujem.

Poštovana ministarka, poštovane kolege.

Sećanje na žrtve genocida je od suštinske važnosti, posebno ako uzmemo u obzir da je srpski narod koji je platio izuzetno veliku cenu za slobodu u 20. veku, jako dugo, jako malo govorio o srpskim žrtvama, iz nekih verovatno nadnacionalnih ili političkih razloga, a verovatno i zbog toga što u to vreme nije bilo previše popularno govoriti o srpskim žrtvama.

I nema nikakve dileme da nas je kao narod to puno koštalo i krajem 20. veka devedesetih godina, a ništa se nije promenilo i u modernoj istoriji s početka novog veka. Nastavilo se sa ćutanjem do te mere da čak je bilo nepopularno izgovoriti reč "nato zločin" nego su mnogi koristili reč "intervencija", ne bi li se neko slučajno na njih naljutio, pa čak išli i do toga da se bivši predsednik Srbije, izvinjavao za sve i svašta po Hrvatskoj, i to u vreme kada su zlotvori iz Jasenovca, Nada i Dinko Šakić bili još uvek u životu, i ne samo što su bili u životu, već su uživali mnoge privilegije od strane države Hrvatske i apsolutno nikome nije palo na pamet da postavi pitanje - a šta vi to radite? Da li vi to iznova, ponovo ubijate jasenovačke žrtve?

Sve je to počelo drastično da se menja poslednjih pet šest godina, prvo sa načinom na koji je država Srbija obeležavala godišnjice i NATO bombardovanja i godišnjice Oluje, a posebno nakon filma "Dara iz Jasenovca", koji je probudio neke davno uspavane duhove prošlosti i otkrio neke tajne, za koje su neki mislili da su zauvek zakopane u jasenovačkim jamama, i koji je pre svega, rekao bih, iz temelja srušio matricu i stereotip da je Srbija u svemu najgora i najnazadnija, a da srpski narod ima oreol dežurnog krivca, za sve što se desilo u regionu poslednjih decenija.

I ne treba puno da nas čudi ta reakcija u regionu, iako taj film svakako nije usmeren protiv države Hrvatske već isključivo protiv ustaša. Međutim, iz svih ovih razloga koji sam pomenuo bilo je za očekivati da takva reakcija postoji.

Ono što možda i nije toliko logično i što ne bi trebalo da bude logično jeste, što ta vrsta propagande ima jednu ozbiljnu podršku i među delom domaćih srpskih medija, a nažalost i u delu opozicionih političara.

Podsetiću vas da u danima kada kosovski Albanci najavljuju tužbe za genocid protiv Srbije, a zvanična Hrvatska obećava pomoć u tome, podsetio bih vas da smo ovde imali narodne poslanike koji su u ovom parlamentu se takođe zalagali da se srpski narod obeleži kao genocidan narod, tvrdeći decidno da su počinjeni genocidi, odnosno da je počinjen genocid u Srebrenici i to kako su rekli u ime države Srbije.

Takođe ću vas podsetiti da brojni političari opozicionih iz Srbije često daju izjave za hrvatske medije i govore o tome kako se nadaju da će uz pomoć Evrope ili ne znam koga, da sruše Aleksandra Vučića sa vlasti, o tome kako je država Srbija diktatorska država i sve ono najgore što im padne na pamet.

Ja se zaista nekada zapitam, ne mogu da napravim razliku između izjava pojedinih opozicionara u Srbiji sa onim izjavama, koje dolaze iz Zagreba, Sarajeva, Prištine, pa ponekad i iz Podgorice, jer one imaju potpuno istu percepciju države Srbije kao najgore, najnazadnije i države koja je kriva za sve loše što se dogodilo i, to je ona percepcija koja govori da što je državi gore to je njima bolje i oni zapravo nisu opozicija SNS niti Aleksandru Vučiću, već isključivo opozicija državi Srbiji.

I ja sam iskreno zbog toga veoma ponosan zbog načina na koji država Srbija u prethodnih pet godina, poslednjih pet godina se odnosi prema srpskim žrtvama sa količinom dostojanstva sa kojom se o tim temama, teškim temama govori, pri tom apsolutno ne vređajući bilo koga i ne osporavajući i tuđe žrtve, i gledajući u budućnost boreći se pre svega za mir a ne za ratove koji ih je bilo mnogo na ovim prostorima.

Bilo je dosta komentara malopre koji su se ticali percepcije jugoslovenske ideje i načina na koji je ona nastala i jedan komentar koji je meni zasmetao i moram da prokomentarišem, dakle on je glasio, da je na kraju Prvog i na kraju Drugog svetskog rata, načinjena ista greška sa jugoslovenskom idejom, ja ne mogu sa tim da se složim iz tog razloga što nakon Prvog svetskog rata, ovde je postojala iluzija o zajedničkoj državi, iluzija o Jugoslaviji, i ona nije nastala u tom trenutku kao što je kolega Rajić rekao, nastala je još u 19. veku.

Najveći deo intelektualne elite u to vreme je bio za tu ideju, postojali su i mnoge druge objektivne okolnosti koje su na to uticale. Međutim, nakon svega što se dogodilo u Kraljevini Jugoslaviji nakon ubistva kralja, nakon svega što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, nakon Jasenovca, stvaranja nezavisne države Hrvatske, ta iluzija je morala da nestane.

Moguće je i da napravite grešku jednom, ako je napravite drugi put to više nije bila greška. I kada posmatramo karakter Kraljevine Jugoslavije, ona jeste bila, ona jeste štitila srpski interes, i srpski narod je bio dominantan u njoj, posebno se vodilo računa o zaslugama iz Prvog svetskog rata i ko se borio na pravoj strani, a ko ne.

I upravo sve to je bio razlog zašto su ustaše toliko mrzele tu državu i zašto su na kraju izvršili atentat, i zašto je kralj, postao prva žrtva fašizma, a ništa od toga se nije dešavalo u drugoj Komunističkoj Jugoslaviji i, upravo zato što im ona kao takva nije smetala, jer je štitila njihove interese, a pod tepih gurala sve ono što se srpskom narodu dogodilo pre svega za vreme Drugog svetskog rata.

I zbog toga sam posebno poseban što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo inicijativu da Grad Beograd ponovo dobije spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću, spomenik koji je 1946. godine uništen i ne zbog toga što je on sad bio savršen ili bezgrešan ili ništa od toga nije bio, već zbog toga što država Srbija danas se trudi da mnogo realnije gleda na svoju istoriju, da ne pokušava da iz današnjeg ugla i sa današnjim saznanjima, govorim o nečemu što je bilo pre više od 100 godina, a i na kraju krajeva zbog toga što je Kralj Aleksandar još kao regen bio vrhovni zapovednik Prve armije koja je u balkanskim ratovima oslobodila Srbiju, posle 500 godina vratila Kosovo, što je delio hleb sa svojim vojnicima tokom Prvog svetskog rata, i na kraju rata se vratio sa 45 kilograma teško bolestan.

I makar zbog toga i tog doprinosa koji ima kao oslobodilac, drago mi je što će Beograd dobiti taj spomenik, istovremeno mi je kao što rekoh jako drago što država Srbija mnogo drugačije se odnosi prema svojoj prošlosti, posebno prema svojim žrtvama što je od suštinske važnost, jer ako taj princip ne promenimo, i ako buduće generacije ne budu znale sve o onome što se u prošlosti izdešavalo, uvek postoji velika verovatnoća da će nam se takve stvari ponovo događati.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, drage kolege da li jedna od država, odnosno njena Vlada vodi dobru ili lošu ekonomsku i monetarnu politiku najbolje se vidi u godinama krize, jer kada globalne ekonomije rastu, onda u manjoj ili većoj meri sve države imaju ekonomski rast, a kada dođu godine krize onda se ipak vide i neke druge veštine i mogućnosti predviđanja globalnih ekonomskih okolnosti.

Tako mi danas možemo da na jedan veoma kvalitetan način uporedimo kako se naša država ponašala u ovoj trenutnoj Kovid krizi, a kako tokom krize koju smo imali pre desetak godina, iako naravno te dve krize nisu baš za poređenje, jer je ova današnja drastično teža i komplikovanija i na kraju krajeva nije samo ekonomska kriza, ali ako se recimo prisetimo 2009. godine, mi smo tada imali pad BDP-a od nekih minus 3%, s tim što su neke procene bile da je taj pad malo i fingiran i da je on u stvarnosti bio značajno veći. Ako to uporedimo sa prethodnom, veoma teškom 2020. godinom, naš pad BDP-a je bio svega minus 1,1% što je neuporedivo bolji rezultat u značajno težim okolnostima.

Ako, uzmemo u obzir da smo tokom krize 2009. i 2010. godine izgubili 400.000 radnih mesta, a i oni ljudi koji su zadržali svoje poslove su imali velike probleme zbog izuzetno smanjene kupovne moći, što zbog depresijacije nacionalne valute, što zbog veoma visoke dvocifrene inflacije, pa samim tim nisu bili ni u mogućnosti da servisiraju svoje obaveze, kredite i sve nas je to dovelo u jednu veliku ekonomsku krizu i jedan začaran krug iz kojeg godinama nismo mogli da izađemo.

I sve to isto bi se dogodilo i prethodne godine da Vlada Srbije nije brzo i pravovremeno reagovala, privreda ne bi izdržala duže od par meseci i veoma brzo bi imali veliki broj izgubljenih radnih mesta i sve to što smo već u krizi koju sam malopre pomenuo već preživeli i dugo osećali ekonomske posledice toga.

Još tridesetih godina prošlog veka za vreme velike depresije, čuveni ekonomista Džon Kejnz napisao je jednu knjigu pod nazivom „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ zbog koje je postao jedan od najuticajnijih ekonomskih stručnjaka, analitičara dvadesetog veka, gde je definisao nekoliko načela.

Jedno od osnovnih načela, pored naravno činjenice da bez pune uposlenosti nema rasta BDP-a i oporavka ekonomije, definisao je jedno načelo koje se zasniva na tome da u godinama krize, što je logično, privatni kapital miruje. Ljudi su uplašeni, rezervisani, izbegavaju da ulažu svoj novac, ekonomske kretnje se usporavaju i to dodatno otežava izlazak iz krize i njegov stav je bio da države u tim situacijama moraju da se uključe, pre svega kroz velika javna ulaganja, javne kapitalne investicije i da na taj način se postigne maksimalna uposlenost, da se ljudi zaposle i da se pruži podrška i privatnom sektoru.

Upravo je to ono što je država Srbija uradila prethodne godine, jer pored toga što je podelila teret odgovornosti sa privredom i pomogla privredi da se najveći broj radnih mesta zadrži, mi praktično ni jednu kapitalnu investiciju nismo zaustavili. Nastavili smo da gradimo i auto-puteve i pruge i škole i bolnice i sve je to pomoglo da na kraju godine imamo drugi najbolji rezultat u Evropi i minimalan pad BDP, a da već u ovoj godini možemo da računamo na već pomenuti rast od 6%. Kada to prevedemo u novac, to će značiti da će na kraju ove godine naš BDP biti negde oko tri milijarde evra veći nego što je bio na početku godine.

Zbog toga mislim da su ova dva primera odnošenja prema krizi, primer trenutni, za vreme Kovid krize, jedan školski primer kako država treba da se ponaša, a sa druge strane kada govorimo o krizi koja je nastala 2009. godine, školski primer kako država ne treba da se ponaša i oni akteri politički koji su u to vreme bili na vlasti su i danas prisutni u političkom životu naše zemlje.

Neke stvari su se kod njih drastično promenile, a neke su ostale iste. U odnosu na početak krize, drastično su se promenili njihovi bankovni računi. Dakle, oni su drastično uvećani i ono o čemu uvek treba građani Srbije dobro da razmisle, kako je moguće da u vreme te velike krize 2008, 2009. i 2010. godine kada je čitava privreda propadala, građani ostajali bez posla, bez svojih primanja, kako je paralelno sa tim u isto vreme moglo da se desi da, recimo, firme Dragana Đilasa zabeleže neverovatan ekonomski uspeh, da zabeleže ekonomski procvat, finansijski procvat za koji ne znam da li ima još puno kompanija u svetu koje su toliko napredovale u vreme velike krize i u vreme kada su svi drugi propadali.

Iz toga proizilazi ono što se nije promenilo i što je potpuno isto i danas kao što je bilo i pre deset godina, ti ljudi isključivo vode računa o svom ličnom interesu i zaštiti svog kapitala.

U prilog svega ovoga što sam rekao izneću samo još jednu činjenicu, a ona se tiče upravo zaposlenosti o kojoj sam malopre dosta govorio, neću sada pominjati procente nezaposlenosti pošto mnogi to vole da osporavaju i da osporavaju ankete radne snage prema Evrostatu. Podatak da u odnosu na 2009. godinu danas u Srbiji 400 hiljada ljudi više ima posao. Dakle, 400 hiljada ljudi više je zaposleno. To nije statistički podatak, to nije procenat, to je egzaktan podatak koji se može proveriti. To su ljudi za koje se uplaćuju porezi i doprinosi. Zahvaljujući tome danas u velikoj meri možemo da isplaćujemo penzije iz doprinosa, a ne iz budžeta i zaduživanja.

Rekao sam malopre da ovo nije samo ekonomska kriza, da se ona prožima kroz mnoge sfere društva i ona je u velikoj meri i zdravstvena. Dosta smo govorili o tome kako država Srbija sprovodi proces vakcinacije. On je naravno važan iz zdravstvenih razloga, jer tako štitimo živote ljudi i iz ekonomskih razloga, jer što se brže budemo otvarali, ekonomski ćemo još više da rastemo. Imaćemo mogućnost da i naredne godine imamo ovako veliki rast.

Ima još jedna važna stvar, a ona se tiče ugleda naše države u svetu. Dakle, mi vidimo da u poslednjih meseci mnogi svetski i veoma poznati časopisi i mediji na najbolji mogući način govore o tome kako se Srbija organizovala tokom kovid krize, kako je organizovala vakcinaciju, kako je solidarna prema regionu i pomaže regionu i sve to mnogo podiže ugled Srbiji u svetu. U mnogo većoj meri motiviše mnoge da u Srbiju investiraju, da sa Srbijom posluju i iz toga i proizilazi podatak koji ste vi ministre izneli juče, a to je da smo održali visok nivo direktnih stranih investicija, iako je bila godina veliki kovid krize. Dakle, sve su to razlozi zbog kojih se ugled Srbije značajno popravio u svetu, ali to nije došlo tek tako i tu se vraćam na sam početak kada sam govorio o sposobnostima državnika i vlada da predviđaju globalne političke okolnosti i tu se vraćam na tu 2014. godinu, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio o tome koliko je važno da obnovimo prijateljstvo sa Narodnom Republikom Kinom kada su i predsednik i premijer Narodne Republike Kine posle 30 i kusur godina došli prvi put u Srbiju i kada su se mnogi podsmevali i zbijali šale na račun i predsednika i naše zemlje zbog toga, evo, sedam godina kasnije se pokazalo da su te političke procene, pre svega i državničke procene bile jako ispravne i pokazalo se ko se na ozbiljan način bavi politikom, a ko politiku doživljava isključivo kao cirkus.

Na samom kraju želim da kažem nešto što nije vezano direktno za temu. Želim da, obzirom da je danas Međunarodni dan planete zemlje da pohvalim aktiviste Kancelarije za mlade u Čačku i Udruženja mladih Roma „Džipsi tim“ koji su danas organizovali akciju čišćenja obala Zapadne Morave i na taj način pokazali još jednom kako se odnose prema životnoj sredini i koliko je važno da podignemo svest o značaju ekologije u našoj zemlji. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Mi smo u političkom životu naše države navikli već godinama da jedan deo opozicije i njihovih veoma moćnih medija kreiraju jednu negativnu atmosferu u našoj zemlji koja bi valjda trebalo da nam kaže da je nasilje nešto što je sasvim legitimno za rešavanje političkih problema i nesuglasica i da je nasilje jedna od načina na koji bi trebalo ti problemi da se rešavaju.

Kampanja, kao što smo mnogo puta već pričali i u ovom parlamentu, traje godinama, ona se ogleda na različite načine, pre svega kroz konstantnu satanizaciju i dehumanizaciju predsednika Srbije i cele njegove porodice, do kreiranja jedne jako negativne kampanje prema državi Srbiji gde opozicioni političari gde god se pojave, bilo u našoj državi, bilo u svetu, sve najgore govore o svojoj zemlji. U koju god ambasadu da odu, oni to isto rade i kada daju neku izjavu za neki mediji u regionu, takođe sve najgore govore o svojoj državi.

Pokušavaju da ulove, nekog evropskog parlamentarca, kome Srbija nije baš preterano draga, pa da on u njihovo ime, u različitim evropskim institucijama, takođe sve najgore govori o državi Srbiji, a kada se na primer dese neke lepe stvari, kada otvaramo neki autoput, kada nam je ekonomija najbolja u Evropi, ili kada najbolje napredujemo sa procesom vakcinacije, u čitavoj Evropi. Onda paralelno sa tim, uvek možete videti na desetine izmišljenih afera i negativnih vesti, koje se vrte na njihovim televizijama, sve sa ciljem da se bilo šta pozitivno, što se u našoj zemlji dogodi, da se to na neki način poništi.

Videli smo u poslednje vreme i pretnje lustracijom, čak i običnim građanima Srbije, koji glasaju za SNS, pa se njima šalje poruka, šta će da rade kada sve ovo prođe, ili da će posle njihovog dolaska na vlast, jedino moći klozete da čiste.

To je sve ono na šta jesmo navikli, ali ono na šta nismo navikli, ili na šta ne bi trebali da se navikavamo, što nije bio deo političkog života u Srbiji, prethodnih godina, jeste kada se sve to što sam nabrojao, radi neko ko je predstavnik pravosudnog sistema Srbije, odnosno deo pravosudnog sistema Srbije.

Pravosudni sistem je tu da svakom građaninu garantuje lična prava, slobode, bezbednost, pravnu sigurnost, i kada neko ko je sudija Apelacionog suda, naravno govorim o gospodinu Majiću, da jednu izjavu, u kojoj on kaže, da smo došli do ivice iza koje ide nasilje. Kada dođemo do ovakve debate u Skupštini, došli smo do ivice iza koje ide nasilje.

Dakle, izjava koju on, praktično nasilje najavljuje, ili šalje poruku da je to nešto što je sasvim normalno, eto njemu se, recimo ne sviđa šta ja pričam, u Narodnoj skupštini Republike Srbije i on smatra da je sasvim legitimno da iza toga nastupi neko nasilje.

Dakle, kada ovo radi neko ko je deo pravosudnog sistema Srbije, onda je to jako poražavajuće. Ovo je toliko velika sramota, da bi bilo skandalozno da je ovako nešto izjavio neki portir, nekog opštinskog suda u Srbiji, a kamoli sudija Apelacionog suda.

Pa, onda on čak nastavlja, kao da mu ovo nije bilo dovoljno, pa hoće dodatno ocrni svoju zemlju, pa kaže, da nažalost u ovoj zemlji nije retko da ljudi nestaju, samo zato što je neko upro prstom u njih.

Bez ikakvog dokaza, bez ikakve presude, gazeći sve pravne postulate, pretpostavke, nevinost i sve ono što ne bi smeo nikada da radi, potpuno paušalno, govori da je u našoj zemlji normalno da neko uperi samo prstom u nekoga, i taj neko je nestao.

Dakle, bez ikakvih argumenata, samo sa ciljem da se u što većoj meri ocrni država Srbija, predstavi na najnegativniji mogući način, i opet ono što sam rekao na početku, da se stvori atmosfera u kojoj je u takvoj državi apsolutno sve dozvoljeno, pa i da se bavite nasiljem.

Nisam nikada, do sada govorio o aktivnostima i radu gospodina Majića, ali posle ovakvih skandaloznih izjava, u kojima se on najprizemniji, najtabloidniji mogući način bavi politikom, izgovarajući notorne laži i ordinarne gluposti, morao sam to da prokomentarišem, i zaista mislim da bi bilo krajnje ispravno, da ako je čoveku iz nekog razloga dosadilo da se bavi svojim poslom, dosadilo da bude sudija, da je sasvim legitimno da taj posao napusti i da se bavi politikom, ako to želi.

Mi smo ovde, godinama ukazivali na, recimo slučaj bivšeg zaštitnika građana, Saše Jankovića, koji je neke slične stvari radio, tj. nije radio svoj posao, nego je državnu funkciju i resurse koristio za neku ličnu kampanju.

Stalno su nas optuživali kako mi vodimo hajku protiv njega, kako ga nešto ne volimo, crtamo mu metu, i onda je prošlo neko vreme i pokazalo se da sve što smo govorili, da smo bili apsolutno u pravu, dakle da je čitav njegov rad, čitav njegov posao bio sveden na to da isključivo gradi neku svoju buduću političku karijeru.

Dakle, to je nešto što apsolutno ne opravdavam i mislim da je legitimno, ako želi da se bavi politikom da sve ovo što je on rekao ne bi bilo uopšte bitno, niti bi bilo ko od nas to komentarisao, da je to rekao neki običan političar, pojedinac, ali kada tako skandalozne izjave kaže neko, ko se nalazi na takvoj funkciji, onda je to nešto što ne može da prođe bez komentara.

I ono što ljudi treba da znaju, a što je jako važno da nije ta izjava došla slučajno, da neko ne misli da je to bilo spontano da je njemu palo na pamet, ono što sam rekao na početku, to je deo jedne veoma dobro organizovane kampanje u kojoj učestvuje veliki broj ljudi, koja traje godinama, i u kojoj učestvuju i političari i mediji, kao što vidimo i mnogi pojedinci, na žalost, pojedinci koji bi trebalo da rade neki sasvim drugi posao, i sve to što je izrečeno, rečeno je sa jasnim ciljem, jasnom namerom i veoma dobro koordinisano tako da kada recimo Dragan Đilas ne želi da kaže nešto lično, jer smatra da je previše prljavo da bi on to rekao, onda on zaduži nekoga ko će to umesto njega da kaže i opet ponavljam, da je to rekao neko nebitan, to ne bi bilo sporno, ali kada to govori neko ko je deo pravosudnog sistema, to je apsolutna sramota.

Ima još jedna stvar, ima tu jedne veoma izražene potrebe, da se po svaku cenu skrene pažnja na sebe, a kada to hoćete da uradite, onda imate dve opcije ili da kažete i uradite nešto mnogo pametno ili da kažete i uradite nešto što je mnogo glupo i skandalozno i neprihvatljivo.

Mislim da u slučaju gospodina Majića, ne moram da naglašavam na koju je on stranu prevagnuo. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka sa saradnicima, kolege narodni poslanici, poštovani građani, klimatske promene su jako dugo bile jedna apstraktna tema za širu javnost i tema koja nije previše zanimala običnog čoveka sve dok te klimatske promene nisu počele da utiču na svakodnevni naš život.

Kao što ste i vi, gospođo ministarka, pomenuli i kolege pre mene, klimatske promene su svuda oko nas. To vidimo, na primer, kada negde u sred januara u nekoj bašti nekog kafića se sunčamo i uživamo na 15, 20 stepeni, a ne razmišljamo koliko to zapravo nije dobro i da je to nešto što treba da nas zabrine, jer nakon toga često nam se dešava da ono što smo nekada nazivali stogodišnjim padavinama, da se dešava previše često, da nakon toga imamo previše duge, sušne periode, što jako negativno utiče na našu poljoprivredu, na našu ekonomiju, a čuli smo i danas ovde da postoje različite prognoze da će do kraja ovog veka prosečna temperatura biti povećana možda čak i za četiri stepena, da će broj mraznih dana biti takav da će to, praktično, biti retkost, da će, s druge strane, broj sušnih dana biti još veći i sve su to stvari koje pozivaju na jedan veliki oprez i govore nam da je pitanje klimatskih promena veoma važno i da to nije pitanje neke daleke budućnosti, nego je to, praktično, pitanje sadašnjosti, pitanje bliske budućnosti. Ne bih preterao kada bih rekao da je to pitanje opstanka i zbog toga mislim da je ovaj zakon jako važan.

Ono što je osnovni cilj ovog zakona i za šta se zapravo bori čitava planeta, jeste smanjenje gasova sa efektom staklene bašte, odnosno pre svega, smanjivanje ugljendioksida, koji pre svega nastaje kao posledica sagorevanja fosilnih goriva, a koji apsorbuje onu količinu toplote koja bi od zemlje trebala da se vrati u atmosferu, odnosno u svemir. Umesto toga, ta količina toplote se apsorbuje i vraća se i tako dodatno povećava temperaturu na zemlji i samim tim, izaziva sve ove posledice o kojima smo danas govorili.

Kada govorimo o klimatskim promenama, prosto je nemoguće zaobići jednu veoma aktuelnu temu, a u pitanju je tema kvaliteta vazduha. Ta tema je veoma aktuelna i u gradu iz kojeg ja dolazim, gradu Čačku, i kao što znamo, već decenijama tokom zimskih meseci postoji problem sa kvalitetom vazduha, pre svega zbog sagorevanja ekološki neprihvatljivih energenata, i to je jedna tema koja je jako važna, o kojoj treba da se govori.

Međutim, nažalost, to je tema koja sve češće, kao i mnoge druge teme, postaje tema oko koje postoji političko prepucavanje i potreba jednog broja političkih opcija da na toj temi, u nedostatku neke njihove politike i vlastitih ideja, da tu temu koriste za skupljanje političkih poena. Pa čak tako možemo čuti i neke apsurdne izjave o tome kako je vazduh danas u Srbiji mnogo zagađeniji nego nekada ranije, što je u potpunosti u suprotnosti sa zdravim razumom. Znamo da je pre dvadesetak godina, da su ekološki neprihvatljivi elementi, kao što su mazut, ugalj ili lož ulje, bili potpuno dominantni, mnogo dominantniji nego danas, pa ću tako reći na primeru grada Čačka.

Grad Čačak je u prethodnih nekoliko godina ugasio na desetine mazutnih kotlarnica i kotlarnica koje su koristile lož ulje i ugalj, a koje su se nalazile u užoj i široj gradskoj zoni grada Čačka, i možete samo da zamislite kakav bi vazduh danas bio da toga nije bilo. I nekim aktivnim delovanjem smo jako blizu toga da rešimo pitanje grejanja, kada su u pitanju agronomsko-tehnički fakultet i mašinsko-saobraćajna škola i mogu sa sigurnošću da kažem da u 2022. godini grad Čačak neće imati apsolutno ni jedan jedini javni objekat koji za grejanje koristi ekološki neprihvatljive tzv. prljave energente.

Zaista mislim da je to veliki uspeh i jako značajna stvar. Ono što ljudi treba da znaju je da se to nije desilo preko noći, već iza toga stoji višegodišnji rad. To, naravno, neće u potpunosti da reši sve probleme i to nisu problemi koji mogu da se reše za kratko vreme, pogotovo kada znamo da individualna ložišta takođe u visokom procentu učestuju u kvalitetu vazduha. Tu se jako nadam da će činjenica da je cena priključka za gas drastično smanjena, da će to motivisati sve pojedince i individualne potrošače da tu mogućnost iskoriste i da i u budućnosti imamo što više individualnih ložišta koja će koristiti prirodni gas.

Takođe, pozivam i sve građane da iskoriste subvencije koje daju lokalna samouprava i Ministarstvo energetike, a koje se tiče, pre svega, energetske efikasnosti, jer na taj način smanjujemo gubitke, smanjujemo rasipanje energije i samim tim, koristimo manje energenata za grejanje.

Takođe, znamo da jedan od značajnih uticaja na kvalitet vazduha predstavljaju saobraćaj i veliki broj automobila. Ono što treba pohvaliti jesu subvencije za kupovinu električnih automobila, što će apsolutno biti veoma zastupljeni u budućnosti, ali mislim da treba razmisliti i o tome na koji način staviti pod kontrolu uvoz starijih automobila koji ne ispunjavaju ekološke norme.

Takođe, smatram da ova tema nikako ne bi smela da bude politička tema, već pre svega, jedno životno pitanje i da bi barem oko toga trebali da se složimo da se u poslednje vreme dosta čini na podizanju kvaliteta vazduha i da postoji veliki napredak u odnosu na neki period od pre 10, 15 ili 20 godina, kada su, kao što sam rekao, ekološki neprihvatljiva goriva bila dominantna, kada je u pitanju grejanje, a da ne govorim o nekim velikim fabrikama, koje smo, na primer, imali u Čačku, koje su trošile na desetine, pa i na stotine tona uglja dnevno za grejanje.

Ono što mi takođe jako smeta jeste neka atmosfera koja se pravi, a gde se na neki način potcenjuju velika ulaganja i velike investicije koje sprovodi naša država. Tu bih napravio paralelu npr. sa pitanjem vakcinacije. Kao što je poznato, naša država je jedna od najboljih, da kažem i najbolja u Evropi kada je u pitanju vakcinacija, ali nekako, mi tome ne pridajemo previše značaja. A, da je npr. obrnuto, da u Evropi ima vakcina, da kod nas nema, onda bi to bilo glavno pitanje i onda bi svi tražili vakcine. Valjda nismo navikli da u nečemu budemo najbolji.

Onda sve češće čujem komentare – neću da se vakcinišem, ima još vremena. Ja mislim da nema vremena i da treba da iskoristimo tu mogućnost što je naša država uspela da obezbedi i dovoljno vakcina i da one budu bezbedne, ispitane, jer je to jedini način da se vratimo normalnom životu.

Potpuno je slična situacija i kada je u pitanju ulaganje u životnu sredinu. Vi ste, poštovana ministarka, bili nekoliko puta u Čačku prethodnih meseci. Nedavno ste potpisali ugovor kada je u pitanju treća faza sanacije i rekultivacije nesanitarne deponije Prelići. To je jedan prostor na kome je bilo 12 hektara smeća i đubreta, a mi smo jako blizu toga da taj prostor postane jedna velika zelena oaza, mesto na kome će se praviti sportski tereni sa podnim grejanjem, mesto koje će imati sijaset veoma korisnih namena, a radi se o investiciji gde su država i grad uložili skoro dva miliona evra.

Da ne govorim koliko je važno pitanje Fabrika za prečišćavanje otpadnih voda ne samo u gradu Čačku, već u celom slivu Zapadne Morave, a i drugih reka. To su ogromne investicije, gde takođe ljudi treba da znaju da nije ništa palo sa neba, već godinama unazad se radilo na tome, od obezbeđivanja sredstava za izradu projektne dokumentacije, do izrade projektne dokumentacije, kasnije i obezbeđivanje sredstava za te jako velike investicije koje se mere stotinama miliona evra i sve zbog toga što je država rešila da ne želi više da ispušta otpadne vode i fekalije u reke bez prečišćavanja.

Mislim da zaista ne postoji ništa važnije za naše reke i da se radi o jednom životnom pitanju i da mi se nekad čini da ljudi nisu dovoljno svesni koliko su to važne i velike stvari.

Vi ste, gospođo ministarka, bili nedavno i u Ovčar Banji, zajedno sa premijerkom Srbije i sa ministarkom Matić. Tada ste najavili velika ulaganja u Ovčar Banju, koja je biser zapadne Srbije, kako mi volimo da kažemo, srpska Sveta Gora. To je ono što može da raduje građane Čačka. To su zaista ogromna ulaganja. Kada bih pravio paralelu sa nekim prethodnim periodom, pogotovo za vreme bivše vlasti, toliko je velika razlika da je apsolutno nemoguće čak i porediti količinu investicija ne samo u oblasti životne sredine, nego uopšte kada je u pitanju grad Čačak.

Još jedna tema koju bih na kraju hteo da pomenem, ne tiče se direktno klimatskih promena, ali naravno, ima veze sa životnom sredinom, a tiče se i odnosa ljudi prema životnoj sredini, a nekako mi se čini da kao društvo nemamo baš najbolji odnos prema životnoj sredini. Verovatno da je to globalni problem, ali mi moramo da se fokusiramo na ono što se tiče naše države. Iskreno, mislim da nam je potrebna edukacija kada su u pitanju sve kategorije društva, a posebno mislim da je potrebna edukacija kada su u pitanju deca, i to u najranijem uzrastu. Mislim da je potrebno usaditi deci od malih nogu da shvate koliki je značaj i važnost čuvanja životne sredine i da se u društvu napravi atmosfera takva da svako ko se nesavesno odnosi prema životnoj sredini, da bude stavljen na stub srama.

Kada to kažem, često se setim đačke zakletve još iz 1914. godine, iz vremena Kraljevine Srbije, kada su se đaci pre sto i kusur godina zaklinjali da neće da uništavaju drveće i cveće, da neće da bacaju đubre na ulicu, da će da vode računa o pticama, o životnoj sredini. Mislim da nam je to ponovo potrebno u Srbiji, kao što mislim da nam je potrebna i mnogo ozbiljnija kaznena politika, jer složićemo se npr. da veliki broj ljudi koristi sigurnosni pojas u vožnji zato što je to pitanje bezbednosti. Ali, treba da budemo realni da, takođe, veliki broj ljudi to radi da bi izbegao kaznu. Nekad je kaznena politika, koliko god bila nepopularna, veoma potrebna.

Mislim da su to dve stvari koje su jako važne, jer koliko god donosili zakone i koliko god ulagali kao država jako puno novca u ovu oblast, mislim da ćemo teško sačuvati životnu sredinu ako svaki pojedinac ne shvati svoju ulogu i svoj značaj u tom cilju i ako ne budemo u budućnosti mnogo više radili na edukaciji, ali i na kažnjavanju svih onih koji o životnoj sredini ne brinu. Hvala.
Danas ću postaviti dva pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.

Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.

Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.

U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.

Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.

Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.

Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.

U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.

Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.

Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o dopunama Zakona o medijskim javnim servisima, dopuni koja predviđa da se budžet medijskih javnih servisa dotira iz budžeta Srbije pored takse koja se naplaćuje od građana.

Tokom današnje rasprave čuli smo dosta argumenata za i protiv. Čuli smo dosta argumenata koji kažu da RTS ne može biti komercijalna televizija kao mnogo druge, prosto, jer određene sadržaje koji nisu komercijalno popularni mora da emituje. S druge strane, neke sadržaje koji možda jesu komercijalno zanimljivi iz mnogih razloga ne može emitovati i u tom nekom smislu je u podređenom položaju u odnosu na druge televizije i to je, po mom mišljenju, samo delimično tačno.

Zašto kažem delimično? Vi znate da je od nedavno taksa za RTS 299 dinara, a znamo da je bila i manja prethodnih godina, ali isto tako ne treba zaboraviti da je dugi niz godina taksa za RTS, odnosno pretplata za RTS bila 500 dinara i to uopšte nije mala razlika. Kada pogledate broj korisnika na mesečnom nivou, možemo da dođemo do zaključka da je u to vreme RTS na mesečnom nivou imao po nekoliko miliona evra prihoda više, a paralelno sa tim iz nekih nepoznatih razloga RTS se odrekao dela svog komercijalnog prihoda u korist jedne privatne firme, a radi se o kompaniji „Dajrekt medija“, koja je tada bila u vlasništvu bivšeg gradonačelnika Beograda i bivšeg ministra Dragana Đilasa, a danas je u vlasništvu, ako se ne varam, „Junajted grupe“, čiji je vlasnik Dragan Šolak.

Dakle, RTS je toj kompaniji prepustio monopol nad njihovim reklamnim prostorom. To znači da ako vi imate sada, recimo, neku firmu i hoćete da se reklamirate na RTS-u, vi morate da se obratite „Dajrekt mediji“. Oni su kupili sekunde reklamnog prostora po jednoj ceni, te sekunde su prodali po drugoj ceni i napravili razliku i tako zaradili milione i milione evra.

Po istom principu su napravili monopol nad čitavim medijskim nebom u Srbiji i uspeli da za nekoliko godina sve te firme naprave promet od preko 600 miliona evra.

Ono što je posebno zanimljivo, tim novcem danas se finansira konkurencija RTS-a, i N1 i Nova S i Sport klub i svi drugi članovi „Junajted grupe“, pa ako hoćete i SBB, koji je direktan konkurent „Telekomu“.

Dakle, građani Srbije su plaćali 500 dinara mesečno, dakle, drastično više nego danas, a RTS je prepuštao svoj profit od svog reklamnog prostora privatnoj firmi čiji je vlasnik tada bio gradonačelnik Beograda.

Onda smo došli u situaciju danas da RTS ne može da kupi prava na prenose utakmice fudbalske reprezentacije Srbije ili, recimo, prava na prenos Evropskog prvenstva u fudbalu koje tek sledi, jer, šta znam, nema novca za to, a televizije u vlasništvu Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, koje su maltene juče osnovane, imaju novca da kupe prava na te prenose, pa onda građani Srbije koji plaćaju pretplatu sa pravom se pitaju zašto mi onda plaćamo tu pretplatu ako moramo da idemo u restorane i kladionice da bi gledali reprezentaciju ili, još gore, ako moramo da preko interneta platimo 600 ili 700 dinara Đilasu i Šolaku da bi mogli da se pretplatimo na te kanale. Čemu onda plaćamo tu pretplatu i još dodatno kroz budžet Srbije dotiramo RTS?

Veoma slična situacija je i sa ovim najnovijim popularnim TV serijama, gde država Srbija, i to ministarka Gojković može još preciznije da kaže, prilično puno novca izdvaja za filmsku industriju i za podršku za snimanje tih serija.

Te serije dođu na RTS, koji ima veliku gledanost i koji je na kraju krajeva dostupan svim građanima Srbije. Te serije steknu veliku popularnost na RTS i onda kada se završi prva sezona, kada dođe na red druga sezona te serije, odjednom te serije pređu na Đilasove i Šolakove medije, jer valjda RTS nema dovoljno novca da kupi prava na te serije, a Đilas i Šolak imaju dovoljno novca da uzmu sve te najgledanije serije i da dobiju gotov proizvod od kojeg imaju veliku komercijalnu korist kroz različite reklame, a sa druge strane da dovedu u situaciju mnoge ljude, koji nemaju te kanale, da moraju da se opet pretplate preko interneta i da na mesečnom nivou plaćaju te usluge.

Imamo jednu potpuno paradoksalnu situaciju da su građani Srbije žestoko finansirali RTS, a da je sa druge strane RTS prepuštao deo svog profita privatnim firmama i ne samo što je imao finansijski gubitak nego je gubio na relevantnosti. Normalno da će gubiti na relevantnosti, ako ne prenosite neke mnogo važne događaje koje građane zanimaju, a to umesto vas počnu da rade neke potpuno nove televizije koje su nastale, pa bukvalno na pljački RTS i države Srbije.

Poseban paradoks je što praktično te televizije vode otvorenu kampanju protiv RTS. Tako ste mogli videti kada je političko krilu Junajted grupe, na čelu sa Draganom Đilasom i Boškom Obradovićem, upalo u RTS sa onim motornim testerama i šta su sve tamo radili. Niko na ovim televizijama, kao što su N1 ili Nova S nije osudio taj događaj, nego su još pokušali da predstave kako su to tamo neki nezadovoljni građani, pa to je njihov bunt nezadovoljstva ili ne znam ni ja šta.

Dakle, pored toga što su direktno oštetili RTS, vode besomučnu kampanju i protiv RTS, ali ne samo to. Ono što je posebno očigledno poslednjih meseci vodi se jedna veoma agresivna kampanja, naravno, uvek protiv predsednika Srbije i njegove porodice, to je 24 časa dnevno. Videli ste i veliku kampanju protiv Telekoma koji je, kao što znate, direktan konkurent SBB kao članu Junajted grupe. Videli ste kampanju protiv svih institucija u ovoj zemlji, posebno protiv Narodne skupštine, protiv narodnih poslanika, protiv novih mladih narodnih poslanika koji su svakodnevno meta satanizacije nekoliko Đilasovih i Šolaković televizija. Vi praktično imate novinare koji imaju zadatak i posao da po ceo dan prate ovde zasedanja Narodne skupštine, čekaju trenutak kada će neko da napravi neki lapsus, nešto da pogreši i da onda to iseku, montiraju i da prikažu na svojoj televiziji i da na najgori mogući način satanizuju posebno mlade narodne poslanike, poput mog kolege uvaženog Luke Kebare koji je inače jedan fin momak, jedan od najboljih studenata Fakulteta političkih nauka, koji ne znam ni zašto im je kriv, pa nije on preprodavao sekunde na RTS, nema on 30 stanova, nego to imaju Dragan Đilas i njegov brat Gojko Đilas.

Često čujem argument zašto ne uhapsite Đilasa kada je sve to tačno. Nekako mi je uvek besmisleno da odgovaram na to pitanje, jer sam ja narodni poslanik i moj posao je da zastupam svoje stavove i stavove svoje stranke i da se borim za svoj grad i za svoju državu, a ne da budem tužilac i sudija i da bilo koga hapsim, iako vidimo danas da postoje mnogi opozicioni političari koji sebe zamišljaju u toj ulozi, pa nam prete kako će da nam svima lete glave samo kada oni dođu na vlast.

O ovome o čemu govorim je još 2010. i 2011. godine detaljno govorila Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Bukvalno je do detalja opisala kako funkcioniše ta medijska hobotnica Dragana Đilasa. To što je ona govorila nigde nije moglo da se čuje, posebno nije moglo da se čuje na RTS.

Samo da bi vam dočarao kako je to izgledalo, jedan citat u kome ona kaže: „RTS je javni servis, finansira se iz pretplate i mislim da dobija novac iz budžeta. Kada smo mi tražili dokumentaciju oni su plaćali kaznu po zahtevu Poverenika za informacije od javnog značaja i nisu ništa dostavili. RTS ne pravi nikakve finansijske izveštaje niti te finansijske izveštaje neko kontroliše“. Dakle ovo je bilo 2011. godine. Ovo u principu znači da, kao kada bi bilo ko od nas formirao neku firmu, napravio dogovor sa RTS da preprodaje njihov reklamni prostor i onda kada u nekom trenutku neka državna institucija kaže – ok, vi to radile ali dajte samo mi da vidimo te papire o čemu se radi, mi se onda napravimo ludi i gledamo u plafon, kakvi papiri to nas ne zanima. Do te mere je išla ta bahatost bivše vlasti i tako je bio zatvoren taj krug da ni državne institucije, kao što je Savet za borbu protiv korupcije, nisu mogli da dođu do bilo kakvih konkretnih podataka.

Neću sad govoriti o još nekim stvarima o kojima su govorile moje kolege, a koje se tiču funkcionisanja tih prekograničnih kanala koji krše mnoge zakone Srbije i prave nelojalnu konkurenciju domaćim televizijama. Reći ću samo da podržavam ovaj Predlog zakona, ali zaista mislim da RTS u budućnosti mora da bude partner građanima i državi, a ne samo korisnik finansijskih usluga i da mora mnogo više da poradi na svom marketingu kako bi vratio, ne samo gubitke koje je imao u prošlosti na način na koji sam opisao, već i da bi vratio određenu relevantnost. To znači da ako emitujete evropsko prvenstvo u rukometu za žene, ne sme da vam se desi da komentator ne zna pravila rukometa.

Dakle, to je jedno tržište koje je veoma surovo, koje ne prašta greške i gde morate svakodnevno da se usavršavate, da radite na sebi, da napredujete, da postavljate targete i ciljeve. Ako to RTS ne bude radio, ako se bude samo oslonio na ono što dobija od građana Srbije i od države Srbije, mislim da neće imati svetlu budućnost i da će vrlo brzo biti progutan od strane veoma surove konkurencije, posebno ove konkurencije koja je nastala na pljački tog istog RTS i države Srbije. Hvala.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ja ću glasati za Predlog o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kako zbog potrebe da sačuvamo živote naših građana, tako i zbog ekonomije.

Jer, kada govorimo o ekonomiji, ne smemo da ispustimo jednu stvar iz vida. Kao što svi znate, mnoge veoma razvijene evropske zemlje doživele su pravi ekonomski kolaps u prethodnih nekoliko meseci. Ono što je važno naglasiti jeste da je tom ekonomskom kolapsu prethodio jedan potpuni slom njihovog zdravstvenog sistema, slom zdravstvenog sistema koji je doprineo do jednog potpunog beznađa u kojem su se ljudi našli, a kada do toga dođe, onda nema ni priče o ekonomiji, onda ekonomija nikoga ne zanima.

Mi se ovde sve vreme suočavamo sa potrebom da primenimo dve vrste mere. Sa jedne strane, one mere koje pogoduju povoljnijim epidemiološkim situacijama, a sa druge strane ne pogoduju ekonomiji i merama koje su dobre za ekonomiju, ali nisu tako dobre za epidemiološku situaciju.

Ono što je najveći uspeh naše države u prethodnih nekoliko meseci, čemu možemo da zahvalimo činjenici da imamo najbolji rast ekonomije u Evropi, da smo uspeli da sačuvamo radna mesta, da smo uspeli čak i da podignemo prosečnu platu a da istovremeno unapredimo i naš zdravstveni sistem i da imamo relativno povoljnu epidemiološku situaciju u poređenju sa ostatkom Evrope, je upravo to što smo uspeli da nađemo balans između tih mera, a to nije ni malo lako. Mislim da upravo zbog toga moramo biti sad posebno oprezni, jer osam meseci je iza nas, osam veoma teških meseci i ne smemo dozvoliti sada u ovom trenutku da načinimo grešku koja nas može dovesti u neku lošu situaciju u narednom periodu, pogotovo sada, kada smo jako blizu da dobijemo konačno tu efikasnu vakcinu i kada se nazire svetlo na kraju tunela, ne smemo da dozvolimo da doživimo slom našeg zdravstvenog sistema, jer će onda i svaka priča o ekonomiji biti iluzorna.

Pored svega toga, ono što moram da kažem jeste da smo u prethodnih meseci bili suočeni sa još jednim velikim problemom, sa još jednom velikom anomalijom, a to je jedna grupa političkih lešinara koja je kovid videla kao svoju šansu da uberu neki politički poen i da se eventualno domognu vlasti. Bukvalno, nisu propustili ni jedan jedini trenutak ne samo da napadaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vladu i Krizni štab, nisu propustili ni jedan trenutak da napadaju čak i lekare, koji u ovom trenutku rade najteži posao.

Setimo se ovde jula meseca, imali smo napade na Narodnu skupštinu, lomljenje i paljenje Beograda, pozive da se ruši vlast, stalne analize na nekim opozicionim medijima kako je Srbija najgora, kako su svi u regionu bolji od Srbije, kako su svi u Evropi bolji od Srbije, a onda se u nekom trenutku promenila ta situacija. Promenila se ta situacija i mi već nekoliko meseci imamo značajno bolje rezultate nego bilo koja zemlja u regionu, a i u Evropi. I onda odjednom više ne možete videti na svim tim televizijama N1, Nova S i ostalim, više ne možete videti te analize, više njih to ne zanima. Više se time ne bave, jer je valjda poenta u tome da se o Srbiji priča sve najgore. Valjda, što je Srbiji gore, to je njima bolje.

Posebno zbog toga moram da kažem da je to još jedan razlog zašto i pored svih problema koje imamo i sa zdravstvenom situacijom i sa ekonomskom, moramo da se borimo i sa tim.

Svi ovi rezultati koje je naša zemlja postigla u prethodnih nekoliko meseci u borbi sa ovim velikim problemom jesu razlog da građani Srbije imaju poverenja u svoju državu, da imaju poverenja čak i onda kada se napravi neka greška, jer sam uveren da ne postoji zemlja na svetu koja nije pogrešila barem jednom tokom svih ovih meseci ove velike krize.

Kada govorimo o samim sankcijama, mislim da su one neophodne i da nije moguće primeniti ni jedno pravilo ako sankcije ne postoje. U svakoj vrsti regulacije postoje sankcije.

Međutim, ono o čemu može da se razgovara jeste kada te sankcije treba da se primene. Jer, ako neki građanin ceo dan nosi masku, pa je negde slučajno zaboravi ili napravi grešku, ako bude kažnjen to onda neće biti dobra poruka. I mislim da je jako važno da oni koji budu sprovodili zakon imaju tu vrstu osećaja da procene kada sankciju treba izreći, da bi ona imala svoju pravu svrhu, a pre svega da ima svrhu da motiviše ljude da u što većoj meri poštuju ove mere, jer one su dobre, samo je potrebna jedna stvar, a to je da ih primenimo. Ako ih budemo primenjivali, uspećemo da se izborimo i sa ovom krizom, a samim tim i da vodimo računa o našoj ekonomiji.

Posebno bih hteo da apelujem na mlade ljude koji nekad pomisle da su veoma zdravi i da njima korona ne može ništa, a možda čak nisu ni mnogo u krivu sa tim, ali treba da vode računa da mogu možda slučajno, ne namerno, da prenesu virus nekome ko je star, nekome ko je bolestan i nekome za koga to može biti fatalno i da pre svega zbog toga poštuju mere, da nose maske, jer te maske štite druge od nas.

Želim da iskoristim priliku i da se zahvalim svim zdravstvenim radnicima, posebno da istaknem zdravstvene radnike u Opštoj bolnici u Čačku i u Domu zdravlja u Čačku i da im se zahvalim, jer znam da u ovom trenutku, dok smo mi ovde, na svakih nekoliko minuta imaju po neki pregled, na svakih nekoliko desetina minuta imaju po neki prijem i samo strahuju od toga da li će u nekom trenutku doći do situacije da više tehnički i fizički ne mogu da izdrže da se izbore sa naglim porastom broja obolelih. To je najveći razlog zašto smatram da moramo biti odgovorni, da je ovo trenutak kada ne treba da mislimo na bilo kakav lični konfor, već da probamo i nekim ličnim odricanjem i kolektivnom odgovornošću da prevaziđemo neki naredni period koji će sigurno biti težak, a iza koga, svi se nadamo, dolaze i neka bolja vremena. Toliko i hvala.
Što se tiče odgovaranja na gluposti i besmislice, mislim da ne postoji veća kazna za glupost i besmislice od ignorisanja. To je što se tiče odgovora na sve ono što smo čuli do sada.

Kada sam postao narodni poslanik, iskreno, nisam očekivao da ću u ovom domu videti svog kolegu išutiranog, sa iscepanim odelom, sa krvavim uhom, kako ulazi u ovu salu. Ali, iskreno, nije da je to nešto novo i da to već mnogo puta do sada nismo videli. Mislim da više ne mogu ni da prebrojim koliko puta smo svi zajedno, i u ovoj sali i na svim drugim mestima, govorili o tome da postoje ljudi kojima je ovde očigledno jedan jedini cilj da po svaku cenu izazovu sukobe, da po svaku cenu pošalju u svet sliku političke nestabilnosti u Srbiji, da pokušaju da iznude vlastito hapšenje, kako bi glumili velike političke žrtve. Očigledno da sve ono što su do sada radili nije bilo dovoljno, pa su se odlučili na jedan korak dalje, da budu još žešći u tome.

Ako se setite, pre tri meseca, ovde, kada je Boško Obradović po ko zna koji put napao Aleksandra Martinovića, ja sam ga tada kao njegov kolega iz Čačka razdvojio od ostalih poslanika vladajuće većine i nisam to uradio zato što mi je bilo posebno bitno da zaštitim njega, već zato što mi je bilo bitno da zaštitim dostojanstvo ovog doma, jer niko od ovih ljudi ovde nije želeo da se u svet pošalje najružnija moguća slika iz Srbije.

Mi smo danas, nas 140, koliko nas je bilo jutros, mogli da izađemo ispred i da rešimo to na isti način na koji su to oni radili, ali to nije naš posao. Nas građani Srbije nisu birali da se ovde tučemo, već da radimo svoj posao, da branimo svoje ideje i prezentujemo svoj program.

Kada pogledate i one proteste ispred predsedništva, po ko zna koji put, ono rušenje ograde, nasrtaji da se uđe unutra, prosto ne možete a da se ne zapitate šta je poenta svega toga? Hajde da kažemo, ušli ste unutra, i šta sad? Hoćete da ubijete predsednika? Hoćete da bijete ljude tamo? Da zauzmete Predsedništvo na silu? Šta je poenta? Da se slikate unutra? Da ostanete večno? Ja mislim da niko u Srbiji ne može da razume šta je poenta i šta je cilj tog nasilnog pokušaja upada u Predsedništvo Srbije.

U istom trenutku kada su se ti protesti sinoć dešavali, gledam na televiziji, jedan od lidera Saveza za Srbiju, čini mi se Lutovac da je bio, on daje izjavu za jedan mediji i to sad ide uživo. Njega pitaju - šta je poenta ovog protesta? On kaže - mi smo se ovde okupili, protestujemo, zato što smatramo da su izbori 21. juna opasni i oni će da ugroze zdravlje nacije zbog Koronavirusa. Dok on to priča, kamera ga snima, a iza njega vidite 300 ljudi koji se nalaze na 20 cm jedni od drugih, skinuli maske, nemaju nikakvu zaštitu, dok on priča da je zabrinut zbog izbora 21. juna za zdravlje nacije, 7. maja imate 300 ljudi na gomili koji stoje iza njega, koji apsolutno ne vode računa o bilo kakvoj zaštiti.

Dakle, vidite jedan potpuni, potpuni politički apsurd, jedno detinjasto ponašanje, što bi rekao jedan moj prijatelj – to je otprilike sedmi razred, drugo polugodište. Već ovi u osmom razredu, prvo polugodište, oni su mnogo zreliji i ozbiljniji i oni takve gluposti ne bi pravili.

Slična je i ova ideja koju smo čuli od bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji kaže – hajde da mi izađemo na izbore, da nam se lista zove „Lista za bojkot“, pa ćemo mi posle izbora da nastavimo da bojkotujemo Skupštinu.

Sad, pazite još jedan apsurd. Zamislite situaciju da ta njihova lista, recimo, pobedi na izborima, što je, naravno, nemoguće, ali hajde da kažemo, svako izlazi na izbore da bi pobedio, oni pobede na izborima, ali su već obećali građanima da će da bojkotuju Skupštinu posle izbora. Dakle, oni ne mogu ni da formiraju vlast, a pobedili su.

Dakle, vidite koliko tu nema nikakvog realnog razmišljanja i koliko su ti ljudi izgubljeni. Kad vidite ko nam je sve vodio zemlju 12 godina, stvarno je dobro da mi još uvek postojimo.

Kada su u pitanju ove izmene zakona, sve što smo uradili u prethodnih nekoliko meseci, uradili smo sa ciljem da izborni proces bude što bolji. To se nije toliko ticalo nas kao vladajuće stranke, koliko svih drugih učesnika izbora. Mi smo i sada potpise za izbore skupili, ali radimo to da bi preostale stranke na što bezbedniji i što efikasniji način mogle da obave taj proces. Kao kada smo smanjili cenzus na 3%, nismo to radili zbog nas, već da bi svi imali veću šansu da budu deo parlamenta, da ne bi glasovi ostajali ispod cenzusa, da ne bi neko dobio 4%, pa se to posle prelije najvećoj stranci.

Zaista, ja najiskrenije svim učesnicima izbora želim da pređu cenzus i da uđu u ovu Skupštinu i da se bore za svoje ideje.

Kad vidite krajnji epilog, a krajnji epilog će biti fijasko za sve one koji se tako ponašaju i kao što su mnogo puta do sada na svim izborima doživeli fijasko, nemojte da očekujete da će neko od njih da analizira svoje rezultate, svoje postupke, svoj program, da će možda da preuzme krivicu na sebe. Budite sigurni da od toga nema ništa. Svi drugi će da budu krivi. Mi ćemo biti krivi za njihov rezultat, građani Srbije će biti krivi koji ih nisu razumeli, samo oni nikad neće biti krivi. Evo, već odmah posle izbora verovatno će da krenu u neke nove proteste, da se ponovo nekom žale, a neće ni jednog trenutka razmisliti zašto to građani neće da glasaju za njih.

Kao što sam rekao na početku – ne postoji bolji lek za takvo ponašanje od ignorisanja. Nije na nama da ulazimo u takve sukobe sa njima, postoje nadležni organi koji se time bave. Kao što znate, danas je već 15 izgrednika koji su pravili haos ispred Skupštine uhapšeno i nadamo se da će država smoći snage da se izbori sa tim novim talasom fašizma u Srbiji, i to baš sada u danima kada slavimo 75 godina od pobede nad fašizmom.

Ne mogu da se ne osvrnem i na neke komentare, pošto zaista mnogo vređa sve ove ljude ovde i sve ljude u Srbiji kada neko vređa lekare koji su se dva meseca borili za živote građana Srbije, ljude koji su se ceo život školovali i ceo život učili da bi bili dobri lekari, dobri epidemiolozi i onda se pojavi neko blage veze ni o čemu nema da im drži predavanje o tome, da im čak kažu da ni jedan život u Srbiji nisu spasili.

Pošto se često ponavlja to da je polovina umrlih u Evropi umrla u staračkim domovima, a znate zašto je to tako? To je tako zato što oni nisu stigli do bolnice. Nisu stigli do bolnice, jer su im bolnice bile prepune, jer im je pukao zdravstveni sistem, jer su morali da se odreknu tih ljudi, da im kažu – vi ste stari, vas ne možemo da lečimo, moramo da lečimo ove mlađe. To je ono što mi u Srbiji nismo dozvolili i to je ono što ti lekari nisu dozvolili.

Smej se, kretenu jedan.

Meni je žao što, evo, prvi put u ovom mandatu ću da iskoristim tu reč, ali očigledno da nema drugog epiteta da opišete osobu koja je u stanju da danima u ovoj Skupštini vređa, ne jednog lekara, već čitav tim koji je učestvovao u Kriznom štabu, i ne samo u Kriznom štabu. A, mi smo danas posle dva meseca, na samom kraju te epidemije došli do toga da imamo 1% do 2% zaraženih dnevno u odnosu na broj testiranih, tim merama koje smo primeni i tim trudom tih lekara. Ali, mislim da to građani Srbije dobro prepoznaju i da se na kraju kada izbori dođu svi lepo izmerimo.

Tako da, ja želim i u ovom trenutku, pre svega, sve građane Srbije pozovem da na izbore izađu u što većem broju, jer je to smisao demokratije i da na taj način pokažu kakvu budućnost žele, kao što su to radili i uvek do sada, kao što su radili i kada smo mi bili u opoziciji i gubili sijaset izbora, ali nikad nismo na ulici tražili promene. Dočekali smo tu pobedu na izborima, ne na ulici, nego na izborima. Mislim da bi mnogi mogli iz toga da nauče mnogo o demokratiji.

Obzirom da je ovo, verovatno, moguće i moje poslednje obraćanje u ovom sazivu, želim još jednom da se zahvalim svim zdravstvenim radnicima u Srbiji na svemu što su uradili u prethodna dva meseca, posebno onima koji su bili najodgovorniji i preuzeli odgovornost za najteže mere, a posebno i građanima Srbije koji su u neverovatno velikom procentu bili veoma odgovorni i ispoštovali sve te savete da bi sada posle dva meseca mogli da idemo ka nekom mnogo boljem scenariju u odnosu na ono što je izgledalo na početku. Da te mere nismo primenili, verovatno bismo prošli kao neke evropske zemlje koje imaju po tri, četiri, pet, pa i deset hiljada preminulih. Možda je nekome svejedno da li je broj preminulih 200 ili 5.000, ali ja mislim da nijednom građaninu Srbije to nije svejedno.

Oni koji vam kažu da je rizično ići na izbore 21. juna, a nije rizično ići na jesen kada cela Evropa i svi stručnjaci u Evropi prognoziraju i očekuju novi talas Korone, to vam samo govori da je njima bitnije da dobiju još par meseci vremena za sebe, a baš ih briga i za zdravlje građana i šta je ono što stručni ljudi, i u ovoj zemlji i u svetu, nama svaki dan govore.

Još jednom, dakle, hvala svim lekarima, hvala svim građanima. I, još jednom pozivam sve ljude da 21. juna izađu na izbore i da iskažu svoju demokratsku volju. Hvala.
Reklamiram povredu Poslovnika, član 27.

Dakle, ja stvarno ne razumem po kom osnovu ste poslanici dali repliku, jer ni jednog jedinog trenutka nisam pomenuo niko od njih. Možda je gospođa gledala u kuglu, pa je to nešto videla, ja to ne znam.

Zaista, to ne razumem, jer bez ikakvog osnova ste dali repliku. Dali ste dva minuta, a onda će oni da pričaju kako ste vi diktator, kako je ovde tiranija nad njima, kako oni nemaju priliku da se obrate u Narodnoj skupštini, a sa druge strane, kao predsedavajući im povlađujete i dajete im repliku u trenutku kada za to nije bilo apsolutno nikakvog osnova. Kao što rekoh, nikog od njih nisam pomenuo.

Što se tiče Dosta je bilo, ni Dosta je bilo nisam pomenuo nijednom. To više ne postoji, jer bih hteo da obavestim i njih i sve građane – od 16 poslanika Dosta je bilo 13 je pobeglo od njih. Zašto su to uradili? Verovatno to oni znaju, ali to najbolje govori o njima. To šta smo mi radili, o tome neće da govore ovo troje poslanike koji su ostali, kao neki otpadak od te bivše stranke, nego će reći građani na izborima 21. juna. Ne tražim da se Skupština izjasni.
Zahvaljujem.

Kao što sam rekao na početku, toliko besmislica da je pitanje da li ima ikakvog smisla odgovarati, a samo jedna stvar koja je bitna, obzirom da je veoma zlonamerno spominjan i nemački investitor u gradu Čačku, pa i pitanje te famozne ulice. Ono što mi najviše smeta jeste ta zlonamernost.

Ja sam jedno vreme mislio da se radi o ljudima koji su samo loše informisani, pa samo čak imali jednu emisiju gde sam objasnio o čemu se radi. Radi se o tome da je nemački investitor dobio ulicu, ne u gradu Čačku, nego na šest kilometra od Čačka, u krugu svoje fabrike. Dakle, u krugu fabrike, ulica koju koriste samo radnici fabrike, kao neki mali znak pažnje što smo prvi put posle 40 godina dobili jednu ozbiljnu investiciju u gradu Čačku i gde se zaposlio veliki broj ljudi. Iako sam to objasnio, sada ponovo čujemo tu laž koja se zloupotrebljava na veoma pokvaren način i onda shvatam da to nije samo loša informisanost, već da je u pitanju veoma loša namera, veoma površno i glupo spinovanje. Toliko.