Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.
Poštovana ministarka sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Republike Srbije, pred nama su izmene i dopune dva zakona, Zakon o zaštiti prirode koji je u skupštinsku proceduru došao na predlog Ministarstava za zaštitu životne sredine, kao i izmene i dopune Zakona o vodama, koji je došao na predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstava i vodoprivrede. Ja ću nešto više pažnje posvetiti izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, obzirom da je tema zaštite životne sredine jedan od najzastupljenijih tema u našoj javnosti, ali i ujedno jedna od najčešće zloupotrebljavanih tema.
Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, ono što je za građane najvažnije, najjednostavnije rečeno, nakon usvajanja Zakona o obnovljivim izvorima energije, jer pre nekoliko meseci i sada sa ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, mi možemo na jedan jasan i nedvosmislen način da kažemo da u zaštićenim područjima nema više gradnji mini hidroelektrana. Dakle, na prostoru od 678 hiljada 623 hektara, odnosno 7,68% teritorije Republike Srbije, a to je prostor koji trenutno čine zaštićena područja, one će svakako u budućnosti biti još veći, dakle, na tom prostoru nema gradnji mini hidroelektrana bilo kog tipa, bilo koje snage, a postupci koji su i toku biće po službenoj dužnosti obustavljeni.
Na ovaj način prvi put posle 2009. godine kada je doneta Uredba o mini hidroelektranama, i kada niko nije ni razmišljao o zaštićenim područjima, možemo da kažemo da stavljamo tačku na ovu temu i da i ako je do sada bilo možda nekih pravnih nejasnoća ili ne adekvatnih pravno-materijalnih rešenja, da to više neće biti slučaj.
Ono što je osnovna novina, ovog zakona, to je već pomenuto načelo predostrožnosti, koje se odnosi na slučajeve kada nemamo dovoljno naučnih dokaza, naučnih podataka. To više neće biti prepreka za sprečavanje, ugrožavanje prirode.
Ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode se usaglašava sa već pomenutim Zakonom o obnovljivim izvorima energije. Dakle, radi se o dva različita zakona koji dolaze iz dva različita resora, a koji su potpuno u koleraciji. Ovde se vidi da se radi o planskom delovanju, što je jako važno, jer tema zaštite životne sredine se ne odnosi samo na resorno ministarstvo, već se, što direktno, što indirektno prelama i na sve druge resore i na kompletno čitavo društvo.
Primera radi, kada smo usvajali energetske zakone, poseban akcenata je stavljen na tzv. energetsku efikasnost. Obzirom da znamo da u našoj zemlji imamo problem već decenijama sa gubicima energije, a svako rasipanje energije za posledicu ima dodatno trošenje energenata koji vrlo često nisu ekološki prihvatljivi ili imaju za posledicu povećanju proizvodnju električne energije, što ponovo podiže sagorevanje fosilnog goriva i sve to ima, kao što znamo, negativan efekata na kvalitet vazduha. Ovde najbolje vidimo koliko je sve u oblasti zaštite životne sredine međusobno povezano i koliko je važno da postoji sinhronizacija između svih resora u Vladi i svih institucija u našoj državi.
Dakle, mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali moramo da vodimo računa i o nečemu što je nedavno pominjao predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, a to je, energetska bezbednost naše zemlje.
Drugim rečima, mi moramo da proizvodimo električnu energiju, ne samo zbog toga što bi oslanjanje na uvoz električne energije bilo veoma skupo, što je svakako značajan faktor, već i zbog toga što država koja zavisi od uvoza električne energije ne može sebe da nazove nezavisnom državom. Takva država uvek može na sijaset načina biti uslovljavana, ucenjivana, teže se može boriti za svoje interese.
Dobro znamo da i samo par dana bez električne energije ili sa problemom u distribuciji električne energije može izazvati katastrofalne posledice na privredu zemlje. Ovo sve kažem zbog sve češćih medijskih kampanja, veoma zlonamernih medijskih kampanja, koje ne posmatraju ovu temu na racionalan način, pa tako i na primeru, malih hidroelektrana, imate čitava udruženja koja su finansirana iz Evropske unije, a koja se protive izgradnji malih hidroelektrana u Srbiji, iako znamo da u Evropskoj uniji imamo 24.000 malih hidroelektrana, jer je valjda poenta da što manje struje proizvodimo iz obnovljivih izvora energije, a da onda tu struju kupujemo po znatno nepovoljnijim i skupljim uslovima od Evropske unije ili nekog drugog.
Isto tako imamo negativnu kampanju kada su u pitanju vetroparkovi koji, eto ugrožavaju ptice, pa negativnu kampanju protiv termoelektrana i sagorevanja fosilnih goriva, i onda u nekom trenutku se postavi pitanje – kako ćemo mi uopšte da proizvodimo električnu energiju?
Potrebe za proizvodnjom električne energije su sve veće. Mi praktično na nivou od nekoliko godina imamo i do 30% povećane potrebe za električnom energijom i gasom, i to su velike promene, na koje naša zemlja mora da nađe adekvatan odgovor.
Jedna od veoma važnih stvari je i današnja poseta predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kladovu i najava rekonstrukcije puteva, ali i ne samo to, već i ulaganje u hidroelektranu „Đerdap“ koja u narednih 10 godina trebala da proizvede dodatnih 50 megavata struje, što je veoma važno za našu zemlju, ako uzmemo u obzir sa kakvim izazovima se suočavamo.
Iz svega toga, ono što je jako važno jeste naći taj balans između zaštite životne sredine, a sa druge strane, očuvanje energetske bezbednosti zemlje i privrednog razvoja koji je poslednjih godina na zavidnom nivou.
Mislim da upravo ove izmene i dopune zakona, su primer kako taj balans funkcioniše, jer u našoj zemlji baš kao i u Evropskoj uniji gradnja malih hidroelektrana je dozvoljena u skladu sa postojećom zakonskom regulativom, ali nije dozvoljena u zaštićenim područjima, jer je procena da to nije interes Srbije, odnosno da potencijalna šteta može biti veća nego korist.
Kao što sam već rekao, ovo je tama koja izaziva jako puno pažnje u javnosti i što je dobro, jer je potrebno podizati svest o značaju zaštite životne sredine, ali istovremeno, ume da bude i veoma negativno, zato što jedan broj političkih aktera, različitih političko ekoloških udruženja i ovu temu je prepoznala, kao mogućnost za sticanje određenih političkih poena, prepoznavanje na javnoj sceni u Srbiji i kao priliku da se predstave kao zaštitnici prirode, kao da imaju tapiju na zaštitu životne sredine, i kako oni mnogo više brinu o životnoj sredini nego mi, ali ono što ja mislim da jeste važnoc da sve ono što mi govorimo i pričamo, ali su mnogo važnija dela i ono što radimo i ono što ostaje iza našeg rada.
I ako, neko misli da npr. to što je recimo, grad Čačak zajedno sa Ministarstvom i sa Vladom Srbije, skoro dva miliona evra uložio u rekultivaciju deponije koja se prostirala na osam hektara i koje je nekada bila prepuna smeća, a danas je prava zelena oaza, i ako neko misli da to što je Ministarstvo veoma brzo za nekoliko meseci rešilo višedecenijski problem građana Prijepolja, u vezi sa deponijom Stanjevina, ako mislite da je to nešto što je uobičajeno, nešto što se uvek dešavalo, moram da kažem da nije. Da se nije dešavalo nikada da imamo tako velike investicije, kao što nikada nismo mogli ni da razmišljamo o fabrikama za prečišćavanje otpadnih voda, i da konačno prestanemo da fekalije ispuštamo u reke bez prečišćavanja, nikada naša država nije bila u mogućnosti da uopšte razmišlja o tome da stotine milione evra uloži u ovu oblast, jer to je nešto što će već za nekoliko meseci polako početi da postaje realnost, već bi se to dogodilo da nije bilo krize izazvane virusom Korona, ali eto možemo da kažemo da će država već za nekoliko meseci krenuti u velike projekte i širom Srbije, koji se tiču prečišćavanja otpadnih voda. To je ono što pravi razliku.
Mi praktično imamo jedan non sens, danas u Srbiji, a to je da danas u Srbiji sa jedne strane imamo nikad veće investicije, ozbiljne investicije u zaštiti životne sredine, a da sa druge strane, negativna medijska kampanja na ovu temu, je nikad veća.
Primera radi, svi znate kakvu smo medijsku kampanju imali npr. kvaliteta vazduha, obzirom da se ozbiljan monitoring u našoj zemlji vrši poslednjih nekoliko godina, mi ne možemo na precizan način da uporedimo kvalitet vazduha danas i pre 15 godina.
Obzirom da to naši politički protivnici znaju, oni su ovako požurili da kažu da je situacija u Srbiji sa vazduhom, nikad gora, da udišemo nikad lošiji vazduh, i da je za sve to kriva SNS.
Međutim, ako realno pogledamo način na koje javni objekti u Srbiji koriste energente za grejanje, mi možemo videti da imamo drastično manje kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, na primer grad Čačak iz kojeg ja dolazim, mi imamo još samo jedan i to je javni objekat, Mašinsko saobraćajna škola, koja koristi kotlarnicu na mazut, svi drugi javni objekti su uveliko prešli na prirodni gas i koriste ekološki daleko prihvatljivije energente.
Takođe znamo kada su u pitanju privatni korisnici, znamo da pre 10,15 godina, retko ko je koristio prirodni gas, i onda se postavlja pitanje kako je to moguće da je danas kvalitet vazduha u Srbiji lošiji, nego pre 15 godina?
Ako je to tako, hajte da vratimo sve te mazutne kotlarnice, na ugalj i lož ulje, ako je to tada bilo idealno kvalitetno, a danas, kako neko želi da predstavi nije dobro. Vaše Ministarstvo je na početku ove godine raspisalo između ostalog i konkurse za zamenu kotlarnica koje koriste ekološki neprihvatljive energente, što je svakako jako dobro i nadam se da ćete nastaviti sa tom praksom i u narednom periodu.
Ono što može da bude potencijalni problem, jeste što sam primetio da pre svega u manjim sredinama, lokalne samouprave imaju problem sa projektno tehničkom dokumentacijom, zbog čega ne mogu da konkurišu na konkursima.
Apelujem na sve da iskoriste narednih 6 do 7 meseci, da te nedostatke otklone ili ako imaju problem, da se obrate i nadležnom Ministarstvu, i da im i vi pružite i stručnu pomoć, kako bi naredni konkurs u januaru, februaru dočekali mnogo spremniji.
Takođe, želim da pohvalim i konkurse koji su se ticali pošumljavanja, jer znamo koliko je to važno za našu državu i za emisiju CO 2.
Međutim, tu bih želeo da istaknem još neki problem sa kojim moramo da se suočimo, a to je činjenica da intenzitet štete, od strane čoveka prema šumama, se na žalost povećava, pa smo tako imali situaciju da u 2019. godini, preko 27 hiljada kubnih metara, bespravno posečeno iz državnih šuma, u najvećoj meri u istočnoj i južnoj Srbiji, kada tome pridodamo šumske požare koji najčešće postaju kao posledica nesavesnog odnosa čoveka.
Imali smo 3.397 kubnih metara šume koje je izgorela u 2019. godini, a to je pet puta više, nego u 2018. godini. Ovo su stvari na koje moramo da obratimo pažnju u budućnosti.
Generalno moramo mnogo više da radimo na nečemu što se zove odnos pojedinca prema zaštiti životne sredine, jer nekako mi smo svi deklarativno za to da se ponašamo ekološki i savesno, ali sa druge strane svi previše očekuju od države, da reši sve probleme, a da to nekako posmatraju sa strane, bez da budu svesni da je ovo oblast u koju svaki pojedinac mora da da svoj doprinos. Tu će nam biti potrebno mnogo više energije i na edukaciji pre svega mladih, ali i na mnogo represivnijem kažnjavanju onih koji svesno urušavaju životnu sredinu, jer sve to što radimo i deponije koje saniramo i ulažemo veliki novac, sve to pada u vodu, kada pogledamo u kakvom stanju nam se nalaze izletišta i reke i koliko posle svakog većeg skupa, ostavimo velike količine smeća na prostoru na kome to ne bi trebalo da radimo.
Još jedna tema koju želim da prokomentarišem, a koja je veoma prisutna u prethodnih meseci u javnost i tiče se potencijalne eksploatacije litijuma. Svi znate da je ovo tema koja je izazvala mnogo pažnje u javnosti. Neću sada da govorim i da vas podsećam da je „Rio Tinto“ u Srbiju došao još pre 17 godina i da je još 2004. godine ustanovljena ruda Jadarit, ali želim da primetim da pojedini politički pokreti se zalažu za obustavljanje svih geoloških istraživanja u Srbiji.
Zaista mi je to bilo potpuno neverovatno, obzirom da znamo da je geologija jedna od najstarijih nauka, da su ljudi još u doba neolita sprovodili geološka istraživanja u vreme kada su nastala prva naselja, kada su dolazili do prvih saznanja o mineralnim sirovinama i o načinu na koji se oni koriste, kada su nastali prvi podzemni rudnici u Južnoj Engleskoj i u Belgiji, pre više od 5.000 godina, mi danas u XXI veku, u 2021. godini, imamo političke pokrete koji se zalažu da se obustave sva geološka ispitivanja u našoj zemlji.
Iako niko od nas nije ovde nikada nije rekao da po svaku cenu se zalažemo za eksploataciju te rude i proizvodnju litijumskih baterija, već smo rekli - hajde da vidimo tu studiju, da vidimo koje su prednosti i mane svega toga, pa da na osnovu toga donesemo određen zaključak i vidimo da li je to dobro za našu državu.
Ako postoji šansa da u našoj zemlji imao fabriku za proizvodnju tih baterija i ako postoji promil šanse da imamo fabriku za proizvodnju električnih automobila, zašto bi to odbacili blanko i ko je to u svetu, bilo kad bilo koje prirodno bogatstvo odbacio, a da nije ni razmotrio da li je to dobro za te zemlje.
Imamo mnoge zemlje koje su bile veoma bogate naftom, i ako znamo da eksploatacija nafte takođe štetna po ekologiju i zaštitu životne sredine, nijedna zemlja na svetu toga se nije odrekla, već su naprotiv, sve postale veoma bogate.
Koliko je sve to što se dešava na ovu temu licemerno, ja sada hoću da vam pokažem samo kroz jedan citat, dakle, citiraću jednu izjavu Dragana Đilasa iz 2017. godine, na temu eksploatacije rude Jadarit. On kaže ovako: „Hajde da pričamo o koncesiji na te rudnike, ali da fabrika baterija bude kod nas zato što su one u svim mobilnim telefonima i električnim automobilima. Zar to nije šansa za Srbiju? To će da zaposli 1.000 i 1.000 ljudi i napravi brend od naše zemlje. Zamislite da u svakom mobilnom telefonu ili automobilu gde imate deo na kome piše „made in Serbia.“, sa puno zanosa govori je tada Dragan Đilas.
Sada ja postavljam pitanje šta se tu desilo za ovih par godina i kako je nešto što je bilo velika šansa za Srbiju sada odjednom postaje katastrofa za Srbiju, da li se tu radi ne samo o licemerju, već u jednoj mnogo opasnijoj stvari, a to je da sve ono što je potencijalno dobro za Srbiju, opozicija u našoj zemlji doživljava kao veoma loše za sebe, jer im se tako smanjuje šansa da se vrate na vlast i da svaki put kada bilo šta dobro se dogodi, bilo da otvorimo neku školu, bolnicu, autoput, da imao čitavu histeriju na opozicionim medijima koji pokušavaju da omalovaže baš sve ono dobro što se dešava u našoj zemlji. Bojim se da upravo ova tema zaštita životne sredine veoma podlo tle za širenje takve kampanje i za borbu protiv privrednog rasta naše zemlje.
Želim ovom prilikom da pohvalim sve ono što je ministarstvo radilo u prethodnih godinu dana. Vi ste drugi ili treći put ovde kod nas u Skupštini, branite određene zakonska rešenja. Imali ste puno aktivnosti, puno toga urađeno na terenu za svega nekoliko meseci i pozivam vas da nastavite sa takvim radom.
Kao što sam rekao malopre, šta god mi ovde pričali, ono jedino na kraju što se meri i što je merljivo jesu dela i rezultati i to je ono što građani Republike Srbije na kraju uvek znaju da prepoznaju, znaju da razlikuju rezultate od praznih priča.
Zaključio bih sa tim da mi moramo da vodimo računa o zaštiti životne sredine, ali isto tako moramo da vodimo računa i o privrednom rastu naše zemlje, jer ako ne budemo imali privredni rast nećemo imati novca ni za sanaciju deponija, ni za transfer stanice, ni za fabrike za prečišćavanje otpadnih voda, ni za kvalitetni vazduh.
Dakle, da bi sve to mogli da radimo, a radi se o ogromnim investicijama koje se mere, stotinama miliona evra, može čak i milijardama evra u oblasti životne sredine, moramo našu ekonomiju da nastavimo da podižemo.
To su sve razlozi zbog kojih će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu u danu za glasanje podržati ovo zakonsko rešenje.
Zahvaljujem.