MARKO PAREZANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1986. godine. Živi u Čačku.

Diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku kao profesor tehnike i informatike.

Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke. Bio je poverenik SNSa u Čačku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Mandat mu je potvrđen i nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. god. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 11:21

Osnovne informacije

Statistika

  • 59
  • 2
  • 9 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 1 godina i 3 meseca i 2 dana

Poštovani gospodine Parezanoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju k...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 2 godine i 6 meseci i 12 sata

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Produženje roka za doktorante po starom

odgovoreno za 1 godina i 5 meseci i 3 dana

Poštovani gospodine Parezanoviću, Problem koji mene muči je da sam doktorant po starom sa napisanom doktorskom disertacijom, ali zbog duže procedure oko objavljivanja naučnog rada, nisam stigla da odbranim disretaciju u predviđenom roku. Na poslednjem Veću Univerziteta 28.06.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Drugo vanredno zasedanje , 11.02.2021.

Danas ću postaviti dva pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.

Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.

Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.

U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.

Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.

Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.

Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.

U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.

Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.

Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 27.12.2020.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o dopunama Zakona o medijskim javnim servisima, dopuni koja predviđa da se budžet medijskih javnih servisa dotira iz budžeta Srbije pored takse koja se naplaćuje od građana.

Tokom današnje rasprave čuli smo dosta argumenata za i protiv. Čuli smo dosta argumenata koji kažu da RTS ne može biti komercijalna televizija kao mnogo druge, prosto, jer određene sadržaje koji nisu komercijalno popularni mora da emituje. S druge strane, neke sadržaje koji možda jesu komercijalno zanimljivi iz mnogih razloga ne može emitovati i u tom nekom smislu je u podređenom položaju u odnosu na druge televizije i to je, po mom mišljenju, samo delimično tačno.

Zašto kažem delimično? Vi znate da je od nedavno taksa za RTS 299 dinara, a znamo da je bila i manja prethodnih godina, ali isto tako ne treba zaboraviti da je dugi niz godina taksa za RTS, odnosno pretplata za RTS bila 500 dinara i to uopšte nije mala razlika. Kada pogledate broj korisnika na mesečnom nivou, možemo da dođemo do zaključka da je u to vreme RTS na mesečnom nivou imao po nekoliko miliona evra prihoda više, a paralelno sa tim iz nekih nepoznatih razloga RTS se odrekao dela svog komercijalnog prihoda u korist jedne privatne firme, a radi se o kompaniji „Dajrekt medija“, koja je tada bila u vlasništvu bivšeg gradonačelnika Beograda i bivšeg ministra Dragana Đilasa, a danas je u vlasništvu, ako se ne varam, „Junajted grupe“, čiji je vlasnik Dragan Šolak.

Dakle, RTS je toj kompaniji prepustio monopol nad njihovim reklamnim prostorom. To znači da ako vi imate sada, recimo, neku firmu i hoćete da se reklamirate na RTS-u, vi morate da se obratite „Dajrekt mediji“. Oni su kupili sekunde reklamnog prostora po jednoj ceni, te sekunde su prodali po drugoj ceni i napravili razliku i tako zaradili milione i milione evra.

Po istom principu su napravili monopol nad čitavim medijskim nebom u Srbiji i uspeli da za nekoliko godina sve te firme naprave promet od preko 600 miliona evra.

Ono što je posebno zanimljivo, tim novcem danas se finansira konkurencija RTS-a, i N1 i Nova S i Sport klub i svi drugi članovi „Junajted grupe“, pa ako hoćete i SBB, koji je direktan konkurent „Telekomu“.

Dakle, građani Srbije su plaćali 500 dinara mesečno, dakle, drastično više nego danas, a RTS je prepuštao svoj profit od svog reklamnog prostora privatnoj firmi čiji je vlasnik tada bio gradonačelnik Beograda.

Onda smo došli u situaciju danas da RTS ne može da kupi prava na prenose utakmice fudbalske reprezentacije Srbije ili, recimo, prava na prenos Evropskog prvenstva u fudbalu koje tek sledi, jer, šta znam, nema novca za to, a televizije u vlasništvu Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, koje su maltene juče osnovane, imaju novca da kupe prava na te prenose, pa onda građani Srbije koji plaćaju pretplatu sa pravom se pitaju zašto mi onda plaćamo tu pretplatu ako moramo da idemo u restorane i kladionice da bi gledali reprezentaciju ili, još gore, ako moramo da preko interneta platimo 600 ili 700 dinara Đilasu i Šolaku da bi mogli da se pretplatimo na te kanale. Čemu onda plaćamo tu pretplatu i još dodatno kroz budžet Srbije dotiramo RTS?

Veoma slična situacija je i sa ovim najnovijim popularnim TV serijama, gde država Srbija, i to ministarka Gojković može još preciznije da kaže, prilično puno novca izdvaja za filmsku industriju i za podršku za snimanje tih serija.

Te serije dođu na RTS, koji ima veliku gledanost i koji je na kraju krajeva dostupan svim građanima Srbije. Te serije steknu veliku popularnost na RTS i onda kada se završi prva sezona, kada dođe na red druga sezona te serije, odjednom te serije pređu na Đilasove i Šolakove medije, jer valjda RTS nema dovoljno novca da kupi prava na te serije, a Đilas i Šolak imaju dovoljno novca da uzmu sve te najgledanije serije i da dobiju gotov proizvod od kojeg imaju veliku komercijalnu korist kroz različite reklame, a sa druge strane da dovedu u situaciju mnoge ljude, koji nemaju te kanale, da moraju da se opet pretplate preko interneta i da na mesečnom nivou plaćaju te usluge.

Imamo jednu potpuno paradoksalnu situaciju da su građani Srbije žestoko finansirali RTS, a da je sa druge strane RTS prepuštao deo svog profita privatnim firmama i ne samo što je imao finansijski gubitak nego je gubio na relevantnosti. Normalno da će gubiti na relevantnosti, ako ne prenosite neke mnogo važne događaje koje građane zanimaju, a to umesto vas počnu da rade neke potpuno nove televizije koje su nastale, pa bukvalno na pljački RTS i države Srbije.

Poseban paradoks je što praktično te televizije vode otvorenu kampanju protiv RTS. Tako ste mogli videti kada je političko krilu Junajted grupe, na čelu sa Draganom Đilasom i Boškom Obradovićem, upalo u RTS sa onim motornim testerama i šta su sve tamo radili. Niko na ovim televizijama, kao što su N1 ili Nova S nije osudio taj događaj, nego su još pokušali da predstave kako su to tamo neki nezadovoljni građani, pa to je njihov bunt nezadovoljstva ili ne znam ni ja šta.

Dakle, pored toga što su direktno oštetili RTS, vode besomučnu kampanju i protiv RTS, ali ne samo to. Ono što je posebno očigledno poslednjih meseci vodi se jedna veoma agresivna kampanja, naravno, uvek protiv predsednika Srbije i njegove porodice, to je 24 časa dnevno. Videli ste i veliku kampanju protiv Telekoma koji je, kao što znate, direktan konkurent SBB kao članu Junajted grupe. Videli ste kampanju protiv svih institucija u ovoj zemlji, posebno protiv Narodne skupštine, protiv narodnih poslanika, protiv novih mladih narodnih poslanika koji su svakodnevno meta satanizacije nekoliko Đilasovih i Šolaković televizija. Vi praktično imate novinare koji imaju zadatak i posao da po ceo dan prate ovde zasedanja Narodne skupštine, čekaju trenutak kada će neko da napravi neki lapsus, nešto da pogreši i da onda to iseku, montiraju i da prikažu na svojoj televiziji i da na najgori mogući način satanizuju posebno mlade narodne poslanike, poput mog kolege uvaženog Luke Kebare koji je inače jedan fin momak, jedan od najboljih studenata Fakulteta političkih nauka, koji ne znam ni zašto im je kriv, pa nije on preprodavao sekunde na RTS, nema on 30 stanova, nego to imaju Dragan Đilas i njegov brat Gojko Đilas.

Često čujem argument zašto ne uhapsite Đilasa kada je sve to tačno. Nekako mi je uvek besmisleno da odgovaram na to pitanje, jer sam ja narodni poslanik i moj posao je da zastupam svoje stavove i stavove svoje stranke i da se borim za svoj grad i za svoju državu, a ne da budem tužilac i sudija i da bilo koga hapsim, iako vidimo danas da postoje mnogi opozicioni političari koji sebe zamišljaju u toj ulozi, pa nam prete kako će da nam svima lete glave samo kada oni dođu na vlast.

O ovome o čemu govorim je još 2010. i 2011. godine detaljno govorila Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Bukvalno je do detalja opisala kako funkcioniše ta medijska hobotnica Dragana Đilasa. To što je ona govorila nigde nije moglo da se čuje, posebno nije moglo da se čuje na RTS.

Samo da bi vam dočarao kako je to izgledalo, jedan citat u kome ona kaže: „RTS je javni servis, finansira se iz pretplate i mislim da dobija novac iz budžeta. Kada smo mi tražili dokumentaciju oni su plaćali kaznu po zahtevu Poverenika za informacije od javnog značaja i nisu ništa dostavili. RTS ne pravi nikakve finansijske izveštaje niti te finansijske izveštaje neko kontroliše“. Dakle ovo je bilo 2011. godine. Ovo u principu znači da, kao kada bi bilo ko od nas formirao neku firmu, napravio dogovor sa RTS da preprodaje njihov reklamni prostor i onda kada u nekom trenutku neka državna institucija kaže – ok, vi to radile ali dajte samo mi da vidimo te papire o čemu se radi, mi se onda napravimo ludi i gledamo u plafon, kakvi papiri to nas ne zanima. Do te mere je išla ta bahatost bivše vlasti i tako je bio zatvoren taj krug da ni državne institucije, kao što je Savet za borbu protiv korupcije, nisu mogli da dođu do bilo kakvih konkretnih podataka.

Neću sad govoriti o još nekim stvarima o kojima su govorile moje kolege, a koje se tiču funkcionisanja tih prekograničnih kanala koji krše mnoge zakone Srbije i prave nelojalnu konkurenciju domaćim televizijama. Reći ću samo da podržavam ovaj Predlog zakona, ali zaista mislim da RTS u budućnosti mora da bude partner građanima i državi, a ne samo korisnik finansijskih usluga i da mora mnogo više da poradi na svom marketingu kako bi vratio, ne samo gubitke koje je imao u prošlosti na način na koji sam opisao, već i da bi vratio određenu relevantnost. To znači da ako emitujete evropsko prvenstvo u rukometu za žene, ne sme da vam se desi da komentator ne zna pravila rukometa.

Dakle, to je jedno tržište koje je veoma surovo, koje ne prašta greške i gde morate svakodnevno da se usavršavate, da radite na sebi, da napredujete, da postavljate targete i ciljeve. Ako to RTS ne bude radio, ako se bude samo oslonio na ono što dobija od građana Srbije i od države Srbije, mislim da neće imati svetlu budućnost i da će vrlo brzo biti progutan od strane veoma surove konkurencije, posebno ove konkurencije koja je nastala na pljački tog istog RTS i države Srbije. Hvala.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.11.2020.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ja ću glasati za Predlog o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kako zbog potrebe da sačuvamo živote naših građana, tako i zbog ekonomije.

Jer, kada govorimo o ekonomiji, ne smemo da ispustimo jednu stvar iz vida. Kao što svi znate, mnoge veoma razvijene evropske zemlje doživele su pravi ekonomski kolaps u prethodnih nekoliko meseci. Ono što je važno naglasiti jeste da je tom ekonomskom kolapsu prethodio jedan potpuni slom njihovog zdravstvenog sistema, slom zdravstvenog sistema koji je doprineo do jednog potpunog beznađa u kojem su se ljudi našli, a kada do toga dođe, onda nema ni priče o ekonomiji, onda ekonomija nikoga ne zanima.

Mi se ovde sve vreme suočavamo sa potrebom da primenimo dve vrste mere. Sa jedne strane, one mere koje pogoduju povoljnijim epidemiološkim situacijama, a sa druge strane ne pogoduju ekonomiji i merama koje su dobre za ekonomiju, ali nisu tako dobre za epidemiološku situaciju.

Ono što je najveći uspeh naše države u prethodnih nekoliko meseci, čemu možemo da zahvalimo činjenici da imamo najbolji rast ekonomije u Evropi, da smo uspeli da sačuvamo radna mesta, da smo uspeli čak i da podignemo prosečnu platu a da istovremeno unapredimo i naš zdravstveni sistem i da imamo relativno povoljnu epidemiološku situaciju u poređenju sa ostatkom Evrope, je upravo to što smo uspeli da nađemo balans između tih mera, a to nije ni malo lako. Mislim da upravo zbog toga moramo biti sad posebno oprezni, jer osam meseci je iza nas, osam veoma teških meseci i ne smemo dozvoliti sada u ovom trenutku da načinimo grešku koja nas može dovesti u neku lošu situaciju u narednom periodu, pogotovo sada, kada smo jako blizu da dobijemo konačno tu efikasnu vakcinu i kada se nazire svetlo na kraju tunela, ne smemo da dozvolimo da doživimo slom našeg zdravstvenog sistema, jer će onda i svaka priča o ekonomiji biti iluzorna.

Pored svega toga, ono što moram da kažem jeste da smo u prethodnih meseci bili suočeni sa još jednim velikim problemom, sa još jednom velikom anomalijom, a to je jedna grupa političkih lešinara koja je kovid videla kao svoju šansu da uberu neki politički poen i da se eventualno domognu vlasti. Bukvalno, nisu propustili ni jedan jedini trenutak ne samo da napadaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Vladu i Krizni štab, nisu propustili ni jedan trenutak da napadaju čak i lekare, koji u ovom trenutku rade najteži posao.

Setimo se ovde jula meseca, imali smo napade na Narodnu skupštinu, lomljenje i paljenje Beograda, pozive da se ruši vlast, stalne analize na nekim opozicionim medijima kako je Srbija najgora, kako su svi u regionu bolji od Srbije, kako su svi u Evropi bolji od Srbije, a onda se u nekom trenutku promenila ta situacija. Promenila se ta situacija i mi već nekoliko meseci imamo značajno bolje rezultate nego bilo koja zemlja u regionu, a i u Evropi. I onda odjednom više ne možete videti na svim tim televizijama N1, Nova S i ostalim, više ne možete videti te analize, više njih to ne zanima. Više se time ne bave, jer je valjda poenta u tome da se o Srbiji priča sve najgore. Valjda, što je Srbiji gore, to je njima bolje.

Posebno zbog toga moram da kažem da je to još jedan razlog zašto i pored svih problema koje imamo i sa zdravstvenom situacijom i sa ekonomskom, moramo da se borimo i sa tim.

Svi ovi rezultati koje je naša zemlja postigla u prethodnih nekoliko meseci u borbi sa ovim velikim problemom jesu razlog da građani Srbije imaju poverenja u svoju državu, da imaju poverenja čak i onda kada se napravi neka greška, jer sam uveren da ne postoji zemlja na svetu koja nije pogrešila barem jednom tokom svih ovih meseci ove velike krize.

Kada govorimo o samim sankcijama, mislim da su one neophodne i da nije moguće primeniti ni jedno pravilo ako sankcije ne postoje. U svakoj vrsti regulacije postoje sankcije.

Međutim, ono o čemu može da se razgovara jeste kada te sankcije treba da se primene. Jer, ako neki građanin ceo dan nosi masku, pa je negde slučajno zaboravi ili napravi grešku, ako bude kažnjen to onda neće biti dobra poruka. I mislim da je jako važno da oni koji budu sprovodili zakon imaju tu vrstu osećaja da procene kada sankciju treba izreći, da bi ona imala svoju pravu svrhu, a pre svega da ima svrhu da motiviše ljude da u što većoj meri poštuju ove mere, jer one su dobre, samo je potrebna jedna stvar, a to je da ih primenimo. Ako ih budemo primenjivali, uspećemo da se izborimo i sa ovom krizom, a samim tim i da vodimo računa o našoj ekonomiji.

Posebno bih hteo da apelujem na mlade ljude koji nekad pomisle da su veoma zdravi i da njima korona ne može ništa, a možda čak nisu ni mnogo u krivu sa tim, ali treba da vode računa da mogu možda slučajno, ne namerno, da prenesu virus nekome ko je star, nekome ko je bolestan i nekome za koga to može biti fatalno i da pre svega zbog toga poštuju mere, da nose maske, jer te maske štite druge od nas.

Želim da iskoristim priliku i da se zahvalim svim zdravstvenim radnicima, posebno da istaknem zdravstvene radnike u Opštoj bolnici u Čačku i u Domu zdravlja u Čačku i da im se zahvalim, jer znam da u ovom trenutku, dok smo mi ovde, na svakih nekoliko minuta imaju po neki pregled, na svakih nekoliko desetina minuta imaju po neki prijem i samo strahuju od toga da li će u nekom trenutku doći do situacije da više tehnički i fizički ne mogu da izdrže da se izbore sa naglim porastom broja obolelih. To je najveći razlog zašto smatram da moramo biti odgovorni, da je ovo trenutak kada ne treba da mislimo na bilo kakav lični konfor, već da probamo i nekim ličnim odricanjem i kolektivnom odgovornošću da prevaziđemo neki naredni period koji će sigurno biti težak, a iza koga, svi se nadamo, dolaze i neka bolja vremena. Toliko i hvala.

Drugo vanredno zasedanje , 11.02.2021.

Danas ću postaviti dva pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.

Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.

Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.

U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.

Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.

Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.

Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.

U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.

Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.

Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -