MARKO PAREZANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1986. godine. Živi u Čačku.

Diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku kao profesor tehnike i informatike.

Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke. Bio je poverenik SNSa u Čačku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Mandat mu je potvrđen i nakon redovnih parlamentarnih izbora održanih 21. juna 2020. god. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 31.07.2020, 11:21

Osnovne informacije

Statistika

  • 59
  • 2
  • 9 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 1 godina i 5 meseci i 9 dana

Poštovani gospodine Parezanoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju k...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 2 godine i 8 meseci i 5 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Produženje roka za doktorante po starom

odgovoreno za 1 godina i 5 meseci i 3 dana

Poštovani gospodine Parezanoviću, Problem koji mene muči je da sam doktorant po starom sa napisanom doktorskom disertacijom, ali zbog duže procedure oko objavljivanja naučnog rada, nisam stigla da odbranim disretaciju u predviđenom roku. Na poslednjem Veću Univerziteta 28.06.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deveta sednica Prvog redovnog zasedanja , 22.04.2021.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, drage kolege da li jedna od država, odnosno njena Vlada vodi dobru ili lošu ekonomsku i monetarnu politiku najbolje se vidi u godinama krize, jer kada globalne ekonomije rastu, onda u manjoj ili većoj meri sve države imaju ekonomski rast, a kada dođu godine krize onda se ipak vide i neke druge veštine i mogućnosti predviđanja globalnih ekonomskih okolnosti.

Tako mi danas možemo da na jedan veoma kvalitetan način uporedimo kako se naša država ponašala u ovoj trenutnoj Kovid krizi, a kako tokom krize koju smo imali pre desetak godina, iako naravno te dve krize nisu baš za poređenje, jer je ova današnja drastično teža i komplikovanija i na kraju krajeva nije samo ekonomska kriza, ali ako se recimo prisetimo 2009. godine, mi smo tada imali pad BDP-a od nekih minus 3%, s tim što su neke procene bile da je taj pad malo i fingiran i da je on u stvarnosti bio značajno veći. Ako to uporedimo sa prethodnom, veoma teškom 2020. godinom, naš pad BDP-a je bio svega minus 1,1% što je neuporedivo bolji rezultat u značajno težim okolnostima.

Ako, uzmemo u obzir da smo tokom krize 2009. i 2010. godine izgubili 400.000 radnih mesta, a i oni ljudi koji su zadržali svoje poslove su imali velike probleme zbog izuzetno smanjene kupovne moći, što zbog depresijacije nacionalne valute, što zbog veoma visoke dvocifrene inflacije, pa samim tim nisu bili ni u mogućnosti da servisiraju svoje obaveze, kredite i sve nas je to dovelo u jednu veliku ekonomsku krizu i jedan začaran krug iz kojeg godinama nismo mogli da izađemo.

I sve to isto bi se dogodilo i prethodne godine da Vlada Srbije nije brzo i pravovremeno reagovala, privreda ne bi izdržala duže od par meseci i veoma brzo bi imali veliki broj izgubljenih radnih mesta i sve to što smo već u krizi koju sam malopre pomenuo već preživeli i dugo osećali ekonomske posledice toga.

Još tridesetih godina prošlog veka za vreme velike depresije, čuveni ekonomista Džon Kejnz napisao je jednu knjigu pod nazivom „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ zbog koje je postao jedan od najuticajnijih ekonomskih stručnjaka, analitičara dvadesetog veka, gde je definisao nekoliko načela.

Jedno od osnovnih načela, pored naravno činjenice da bez pune uposlenosti nema rasta BDP-a i oporavka ekonomije, definisao je jedno načelo koje se zasniva na tome da u godinama krize, što je logično, privatni kapital miruje. Ljudi su uplašeni, rezervisani, izbegavaju da ulažu svoj novac, ekonomske kretnje se usporavaju i to dodatno otežava izlazak iz krize i njegov stav je bio da države u tim situacijama moraju da se uključe, pre svega kroz velika javna ulaganja, javne kapitalne investicije i da na taj način se postigne maksimalna uposlenost, da se ljudi zaposle i da se pruži podrška i privatnom sektoru.

Upravo je to ono što je država Srbija uradila prethodne godine, jer pored toga što je podelila teret odgovornosti sa privredom i pomogla privredi da se najveći broj radnih mesta zadrži, mi praktično ni jednu kapitalnu investiciju nismo zaustavili. Nastavili smo da gradimo i auto-puteve i pruge i škole i bolnice i sve je to pomoglo da na kraju godine imamo drugi najbolji rezultat u Evropi i minimalan pad BDP, a da već u ovoj godini možemo da računamo na već pomenuti rast od 6%. Kada to prevedemo u novac, to će značiti da će na kraju ove godine naš BDP biti negde oko tri milijarde evra veći nego što je bio na početku godine.

Zbog toga mislim da su ova dva primera odnošenja prema krizi, primer trenutni, za vreme Kovid krize, jedan školski primer kako država treba da se ponaša, a sa druge strane kada govorimo o krizi koja je nastala 2009. godine, školski primer kako država ne treba da se ponaša i oni akteri politički koji su u to vreme bili na vlasti su i danas prisutni u političkom životu naše zemlje.

Neke stvari su se kod njih drastično promenile, a neke su ostale iste. U odnosu na početak krize, drastično su se promenili njihovi bankovni računi. Dakle, oni su drastično uvećani i ono o čemu uvek treba građani Srbije dobro da razmisle, kako je moguće da u vreme te velike krize 2008, 2009. i 2010. godine kada je čitava privreda propadala, građani ostajali bez posla, bez svojih primanja, kako je paralelno sa tim u isto vreme moglo da se desi da, recimo, firme Dragana Đilasa zabeleže neverovatan ekonomski uspeh, da zabeleže ekonomski procvat, finansijski procvat za koji ne znam da li ima još puno kompanija u svetu koje su toliko napredovale u vreme velike krize i u vreme kada su svi drugi propadali.

Iz toga proizilazi ono što se nije promenilo i što je potpuno isto i danas kao što je bilo i pre deset godina, ti ljudi isključivo vode računa o svom ličnom interesu i zaštiti svog kapitala.

U prilog svega ovoga što sam rekao izneću samo još jednu činjenicu, a ona se tiče upravo zaposlenosti o kojoj sam malopre dosta govorio, neću sada pominjati procente nezaposlenosti pošto mnogi to vole da osporavaju i da osporavaju ankete radne snage prema Evrostatu. Podatak da u odnosu na 2009. godinu danas u Srbiji 400 hiljada ljudi više ima posao. Dakle, 400 hiljada ljudi više je zaposleno. To nije statistički podatak, to nije procenat, to je egzaktan podatak koji se može proveriti. To su ljudi za koje se uplaćuju porezi i doprinosi. Zahvaljujući tome danas u velikoj meri možemo da isplaćujemo penzije iz doprinosa, a ne iz budžeta i zaduživanja.

Rekao sam malopre da ovo nije samo ekonomska kriza, da se ona prožima kroz mnoge sfere društva i ona je u velikoj meri i zdravstvena. Dosta smo govorili o tome kako država Srbija sprovodi proces vakcinacije. On je naravno važan iz zdravstvenih razloga, jer tako štitimo živote ljudi i iz ekonomskih razloga, jer što se brže budemo otvarali, ekonomski ćemo još više da rastemo. Imaćemo mogućnost da i naredne godine imamo ovako veliki rast.

Ima još jedna važna stvar, a ona se tiče ugleda naše države u svetu. Dakle, mi vidimo da u poslednjih meseci mnogi svetski i veoma poznati časopisi i mediji na najbolji mogući način govore o tome kako se Srbija organizovala tokom kovid krize, kako je organizovala vakcinaciju, kako je solidarna prema regionu i pomaže regionu i sve to mnogo podiže ugled Srbiji u svetu. U mnogo većoj meri motiviše mnoge da u Srbiju investiraju, da sa Srbijom posluju i iz toga i proizilazi podatak koji ste vi ministre izneli juče, a to je da smo održali visok nivo direktnih stranih investicija, iako je bila godina veliki kovid krize. Dakle, sve su to razlozi zbog kojih se ugled Srbije značajno popravio u svetu, ali to nije došlo tek tako i tu se vraćam na sam početak kada sam govorio o sposobnostima državnika i vlada da predviđaju globalne političke okolnosti i tu se vraćam na tu 2014. godinu, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio o tome koliko je važno da obnovimo prijateljstvo sa Narodnom Republikom Kinom kada su i predsednik i premijer Narodne Republike Kine posle 30 i kusur godina došli prvi put u Srbiju i kada su se mnogi podsmevali i zbijali šale na račun i predsednika i naše zemlje zbog toga, evo, sedam godina kasnije se pokazalo da su te političke procene, pre svega i državničke procene bile jako ispravne i pokazalo se ko se na ozbiljan način bavi politikom, a ko politiku doživljava isključivo kao cirkus.

Na samom kraju želim da kažem nešto što nije vezano direktno za temu. Želim da, obzirom da je danas Međunarodni dan planete zemlje da pohvalim aktiviste Kancelarije za mlade u Čačku i Udruženja mladih Roma „Džipsi tim“ koji su danas organizovali akciju čišćenja obala Zapadne Morave i na taj način pokazali još jednom kako se odnose prema životnoj sredini i koliko je važno da podignemo svest o značaju ekologije u našoj zemlji. Zahvaljujem.

Sedma sednica Prvog redovnog zasedanja , 13.04.2021.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Mi smo u političkom životu naše države navikli već godinama da jedan deo opozicije i njihovih veoma moćnih medija kreiraju jednu negativnu atmosferu u našoj zemlji koja bi valjda trebalo da nam kaže da je nasilje nešto što je sasvim legitimno za rešavanje političkih problema i nesuglasica i da je nasilje jedna od načina na koji bi trebalo ti problemi da se rešavaju.

Kampanja, kao što smo mnogo puta već pričali i u ovom parlamentu, traje godinama, ona se ogleda na različite načine, pre svega kroz konstantnu satanizaciju i dehumanizaciju predsednika Srbije i cele njegove porodice, do kreiranja jedne jako negativne kampanje prema državi Srbiji gde opozicioni političari gde god se pojave, bilo u našoj državi, bilo u svetu, sve najgore govore o svojoj zemlji. U koju god ambasadu da odu, oni to isto rade i kada daju neku izjavu za neki mediji u regionu, takođe sve najgore govore o svojoj državi.

Pokušavaju da ulove, nekog evropskog parlamentarca, kome Srbija nije baš preterano draga, pa da on u njihovo ime, u različitim evropskim institucijama, takođe sve najgore govori o državi Srbiji, a kada se na primer dese neke lepe stvari, kada otvaramo neki autoput, kada nam je ekonomija najbolja u Evropi, ili kada najbolje napredujemo sa procesom vakcinacije, u čitavoj Evropi. Onda paralelno sa tim, uvek možete videti na desetine izmišljenih afera i negativnih vesti, koje se vrte na njihovim televizijama, sve sa ciljem da se bilo šta pozitivno, što se u našoj zemlji dogodi, da se to na neki način poništi.

Videli smo u poslednje vreme i pretnje lustracijom, čak i običnim građanima Srbije, koji glasaju za SNS, pa se njima šalje poruka, šta će da rade kada sve ovo prođe, ili da će posle njihovog dolaska na vlast, jedino moći klozete da čiste.

To je sve ono na šta jesmo navikli, ali ono na šta nismo navikli, ili na šta ne bi trebali da se navikavamo, što nije bio deo političkog života u Srbiji, prethodnih godina, jeste kada se sve to što sam nabrojao, radi neko ko je predstavnik pravosudnog sistema Srbije, odnosno deo pravosudnog sistema Srbije.

Pravosudni sistem je tu da svakom građaninu garantuje lična prava, slobode, bezbednost, pravnu sigurnost, i kada neko ko je sudija Apelacionog suda, naravno govorim o gospodinu Majiću, da jednu izjavu, u kojoj on kaže, da smo došli do ivice iza koje ide nasilje. Kada dođemo do ovakve debate u Skupštini, došli smo do ivice iza koje ide nasilje.

Dakle, izjava koju on, praktično nasilje najavljuje, ili šalje poruku da je to nešto što je sasvim normalno, eto njemu se, recimo ne sviđa šta ja pričam, u Narodnoj skupštini Republike Srbije i on smatra da je sasvim legitimno da iza toga nastupi neko nasilje.

Dakle, kada ovo radi neko ko je deo pravosudnog sistema Srbije, onda je to jako poražavajuće. Ovo je toliko velika sramota, da bi bilo skandalozno da je ovako nešto izjavio neki portir, nekog opštinskog suda u Srbiji, a kamoli sudija Apelacionog suda.

Pa, onda on čak nastavlja, kao da mu ovo nije bilo dovoljno, pa hoće dodatno ocrni svoju zemlju, pa kaže, da nažalost u ovoj zemlji nije retko da ljudi nestaju, samo zato što je neko upro prstom u njih.

Bez ikakvog dokaza, bez ikakve presude, gazeći sve pravne postulate, pretpostavke, nevinost i sve ono što ne bi smeo nikada da radi, potpuno paušalno, govori da je u našoj zemlji normalno da neko uperi samo prstom u nekoga, i taj neko je nestao.

Dakle, bez ikakvih argumenata, samo sa ciljem da se u što većoj meri ocrni država Srbija, predstavi na najnegativniji mogući način, i opet ono što sam rekao na početku, da se stvori atmosfera u kojoj je u takvoj državi apsolutno sve dozvoljeno, pa i da se bavite nasiljem.

Nisam nikada, do sada govorio o aktivnostima i radu gospodina Majića, ali posle ovakvih skandaloznih izjava, u kojima se on najprizemniji, najtabloidniji mogući način bavi politikom, izgovarajući notorne laži i ordinarne gluposti, morao sam to da prokomentarišem, i zaista mislim da bi bilo krajnje ispravno, da ako je čoveku iz nekog razloga dosadilo da se bavi svojim poslom, dosadilo da bude sudija, da je sasvim legitimno da taj posao napusti i da se bavi politikom, ako to želi.

Mi smo ovde, godinama ukazivali na, recimo slučaj bivšeg zaštitnika građana, Saše Jankovića, koji je neke slične stvari radio, tj. nije radio svoj posao, nego je državnu funkciju i resurse koristio za neku ličnu kampanju.

Stalno su nas optuživali kako mi vodimo hajku protiv njega, kako ga nešto ne volimo, crtamo mu metu, i onda je prošlo neko vreme i pokazalo se da sve što smo govorili, da smo bili apsolutno u pravu, dakle da je čitav njegov rad, čitav njegov posao bio sveden na to da isključivo gradi neku svoju buduću političku karijeru.

Dakle, to je nešto što apsolutno ne opravdavam i mislim da je legitimno, ako želi da se bavi politikom da sve ovo što je on rekao ne bi bilo uopšte bitno, niti bi bilo ko od nas to komentarisao, da je to rekao neki običan političar, pojedinac, ali kada tako skandalozne izjave kaže neko, ko se nalazi na takvoj funkciji, onda je to nešto što ne može da prođe bez komentara.

I ono što ljudi treba da znaju, a što je jako važno da nije ta izjava došla slučajno, da neko ne misli da je to bilo spontano da je njemu palo na pamet, ono što sam rekao na početku, to je deo jedne veoma dobro organizovane kampanje u kojoj učestvuje veliki broj ljudi, koja traje godinama, i u kojoj učestvuju i političari i mediji, kao što vidimo i mnogi pojedinci, na žalost, pojedinci koji bi trebalo da rade neki sasvim drugi posao, i sve to što je izrečeno, rečeno je sa jasnim ciljem, jasnom namerom i veoma dobro koordinisano tako da kada recimo Dragan Đilas ne želi da kaže nešto lično, jer smatra da je previše prljavo da bi on to rekao, onda on zaduži nekoga ko će to umesto njega da kaže i opet ponavljam, da je to rekao neko nebitan, to ne bi bilo sporno, ali kada to govori neko ko je deo pravosudnog sistema, to je apsolutna sramota.

Ima još jedna stvar, ima tu jedne veoma izražene potrebe, da se po svaku cenu skrene pažnja na sebe, a kada to hoćete da uradite, onda imate dve opcije ili da kažete i uradite nešto mnogo pametno ili da kažete i uradite nešto što je mnogo glupo i skandalozno i neprihvatljivo.

Mislim da u slučaju gospodina Majića, ne moram da naglašavam na koju je on stranu prevagnuo. Zahvaljujem.

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 16.03.2021.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka sa saradnicima, kolege narodni poslanici, poštovani građani, klimatske promene su jako dugo bile jedna apstraktna tema za širu javnost i tema koja nije previše zanimala običnog čoveka sve dok te klimatske promene nisu počele da utiču na svakodnevni naš život.

Kao što ste i vi, gospođo ministarka, pomenuli i kolege pre mene, klimatske promene su svuda oko nas. To vidimo, na primer, kada negde u sred januara u nekoj bašti nekog kafića se sunčamo i uživamo na 15, 20 stepeni, a ne razmišljamo koliko to zapravo nije dobro i da je to nešto što treba da nas zabrine, jer nakon toga često nam se dešava da ono što smo nekada nazivali stogodišnjim padavinama, da se dešava previše često, da nakon toga imamo previše duge, sušne periode, što jako negativno utiče na našu poljoprivredu, na našu ekonomiju, a čuli smo i danas ovde da postoje različite prognoze da će do kraja ovog veka prosečna temperatura biti povećana možda čak i za četiri stepena, da će broj mraznih dana biti takav da će to, praktično, biti retkost, da će, s druge strane, broj sušnih dana biti još veći i sve su to stvari koje pozivaju na jedan veliki oprez i govore nam da je pitanje klimatskih promena veoma važno i da to nije pitanje neke daleke budućnosti, nego je to, praktično, pitanje sadašnjosti, pitanje bliske budućnosti. Ne bih preterao kada bih rekao da je to pitanje opstanka i zbog toga mislim da je ovaj zakon jako važan.

Ono što je osnovni cilj ovog zakona i za šta se zapravo bori čitava planeta, jeste smanjenje gasova sa efektom staklene bašte, odnosno pre svega, smanjivanje ugljendioksida, koji pre svega nastaje kao posledica sagorevanja fosilnih goriva, a koji apsorbuje onu količinu toplote koja bi od zemlje trebala da se vrati u atmosferu, odnosno u svemir. Umesto toga, ta količina toplote se apsorbuje i vraća se i tako dodatno povećava temperaturu na zemlji i samim tim, izaziva sve ove posledice o kojima smo danas govorili.

Kada govorimo o klimatskim promenama, prosto je nemoguće zaobići jednu veoma aktuelnu temu, a u pitanju je tema kvaliteta vazduha. Ta tema je veoma aktuelna i u gradu iz kojeg ja dolazim, gradu Čačku, i kao što znamo, već decenijama tokom zimskih meseci postoji problem sa kvalitetom vazduha, pre svega zbog sagorevanja ekološki neprihvatljivih energenata, i to je jedna tema koja je jako važna, o kojoj treba da se govori.

Međutim, nažalost, to je tema koja sve češće, kao i mnoge druge teme, postaje tema oko koje postoji političko prepucavanje i potreba jednog broja političkih opcija da na toj temi, u nedostatku neke njihove politike i vlastitih ideja, da tu temu koriste za skupljanje političkih poena. Pa čak tako možemo čuti i neke apsurdne izjave o tome kako je vazduh danas u Srbiji mnogo zagađeniji nego nekada ranije, što je u potpunosti u suprotnosti sa zdravim razumom. Znamo da je pre dvadesetak godina, da su ekološki neprihvatljivi elementi, kao što su mazut, ugalj ili lož ulje, bili potpuno dominantni, mnogo dominantniji nego danas, pa ću tako reći na primeru grada Čačka.

Grad Čačak je u prethodnih nekoliko godina ugasio na desetine mazutnih kotlarnica i kotlarnica koje su koristile lož ulje i ugalj, a koje su se nalazile u užoj i široj gradskoj zoni grada Čačka, i možete samo da zamislite kakav bi vazduh danas bio da toga nije bilo. I nekim aktivnim delovanjem smo jako blizu toga da rešimo pitanje grejanja, kada su u pitanju agronomsko-tehnički fakultet i mašinsko-saobraćajna škola i mogu sa sigurnošću da kažem da u 2022. godini grad Čačak neće imati apsolutno ni jedan jedini javni objekat koji za grejanje koristi ekološki neprihvatljive tzv. prljave energente.

Zaista mislim da je to veliki uspeh i jako značajna stvar. Ono što ljudi treba da znaju je da se to nije desilo preko noći, već iza toga stoji višegodišnji rad. To, naravno, neće u potpunosti da reši sve probleme i to nisu problemi koji mogu da se reše za kratko vreme, pogotovo kada znamo da individualna ložišta takođe u visokom procentu učestuju u kvalitetu vazduha. Tu se jako nadam da će činjenica da je cena priključka za gas drastično smanjena, da će to motivisati sve pojedince i individualne potrošače da tu mogućnost iskoriste i da i u budućnosti imamo što više individualnih ložišta koja će koristiti prirodni gas.

Takođe, pozivam i sve građane da iskoriste subvencije koje daju lokalna samouprava i Ministarstvo energetike, a koje se tiče, pre svega, energetske efikasnosti, jer na taj način smanjujemo gubitke, smanjujemo rasipanje energije i samim tim, koristimo manje energenata za grejanje.

Takođe, znamo da jedan od značajnih uticaja na kvalitet vazduha predstavljaju saobraćaj i veliki broj automobila. Ono što treba pohvaliti jesu subvencije za kupovinu električnih automobila, što će apsolutno biti veoma zastupljeni u budućnosti, ali mislim da treba razmisliti i o tome na koji način staviti pod kontrolu uvoz starijih automobila koji ne ispunjavaju ekološke norme.

Takođe, smatram da ova tema nikako ne bi smela da bude politička tema, već pre svega, jedno životno pitanje i da bi barem oko toga trebali da se složimo da se u poslednje vreme dosta čini na podizanju kvaliteta vazduha i da postoji veliki napredak u odnosu na neki period od pre 10, 15 ili 20 godina, kada su, kao što sam rekao, ekološki neprihvatljiva goriva bila dominantna, kada je u pitanju grejanje, a da ne govorim o nekim velikim fabrikama, koje smo, na primer, imali u Čačku, koje su trošile na desetine, pa i na stotine tona uglja dnevno za grejanje.

Ono što mi takođe jako smeta jeste neka atmosfera koja se pravi, a gde se na neki način potcenjuju velika ulaganja i velike investicije koje sprovodi naša država. Tu bih napravio paralelu npr. sa pitanjem vakcinacije. Kao što je poznato, naša država je jedna od najboljih, da kažem i najbolja u Evropi kada je u pitanju vakcinacija, ali nekako, mi tome ne pridajemo previše značaja. A, da je npr. obrnuto, da u Evropi ima vakcina, da kod nas nema, onda bi to bilo glavno pitanje i onda bi svi tražili vakcine. Valjda nismo navikli da u nečemu budemo najbolji.

Onda sve češće čujem komentare – neću da se vakcinišem, ima još vremena. Ja mislim da nema vremena i da treba da iskoristimo tu mogućnost što je naša država uspela da obezbedi i dovoljno vakcina i da one budu bezbedne, ispitane, jer je to jedini način da se vratimo normalnom životu.

Potpuno je slična situacija i kada je u pitanju ulaganje u životnu sredinu. Vi ste, poštovana ministarka, bili nekoliko puta u Čačku prethodnih meseci. Nedavno ste potpisali ugovor kada je u pitanju treća faza sanacije i rekultivacije nesanitarne deponije Prelići. To je jedan prostor na kome je bilo 12 hektara smeća i đubreta, a mi smo jako blizu toga da taj prostor postane jedna velika zelena oaza, mesto na kome će se praviti sportski tereni sa podnim grejanjem, mesto koje će imati sijaset veoma korisnih namena, a radi se o investiciji gde su država i grad uložili skoro dva miliona evra.

Da ne govorim koliko je važno pitanje Fabrika za prečišćavanje otpadnih voda ne samo u gradu Čačku, već u celom slivu Zapadne Morave, a i drugih reka. To su ogromne investicije, gde takođe ljudi treba da znaju da nije ništa palo sa neba, već godinama unazad se radilo na tome, od obezbeđivanja sredstava za izradu projektne dokumentacije, do izrade projektne dokumentacije, kasnije i obezbeđivanje sredstava za te jako velike investicije koje se mere stotinama miliona evra i sve zbog toga što je država rešila da ne želi više da ispušta otpadne vode i fekalije u reke bez prečišćavanja.

Mislim da zaista ne postoji ništa važnije za naše reke i da se radi o jednom životnom pitanju i da mi se nekad čini da ljudi nisu dovoljno svesni koliko su to važne i velike stvari.

Vi ste, gospođo ministarka, bili nedavno i u Ovčar Banji, zajedno sa premijerkom Srbije i sa ministarkom Matić. Tada ste najavili velika ulaganja u Ovčar Banju, koja je biser zapadne Srbije, kako mi volimo da kažemo, srpska Sveta Gora. To je ono što može da raduje građane Čačka. To su zaista ogromna ulaganja. Kada bih pravio paralelu sa nekim prethodnim periodom, pogotovo za vreme bivše vlasti, toliko je velika razlika da je apsolutno nemoguće čak i porediti količinu investicija ne samo u oblasti životne sredine, nego uopšte kada je u pitanju grad Čačak.

Još jedna tema koju bih na kraju hteo da pomenem, ne tiče se direktno klimatskih promena, ali naravno, ima veze sa životnom sredinom, a tiče se i odnosa ljudi prema životnoj sredini, a nekako mi se čini da kao društvo nemamo baš najbolji odnos prema životnoj sredini. Verovatno da je to globalni problem, ali mi moramo da se fokusiramo na ono što se tiče naše države. Iskreno, mislim da nam je potrebna edukacija kada su u pitanju sve kategorije društva, a posebno mislim da je potrebna edukacija kada su u pitanju deca, i to u najranijem uzrastu. Mislim da je potrebno usaditi deci od malih nogu da shvate koliki je značaj i važnost čuvanja životne sredine i da se u društvu napravi atmosfera takva da svako ko se nesavesno odnosi prema životnoj sredini, da bude stavljen na stub srama.

Kada to kažem, često se setim đačke zakletve još iz 1914. godine, iz vremena Kraljevine Srbije, kada su se đaci pre sto i kusur godina zaklinjali da neće da uništavaju drveće i cveće, da neće da bacaju đubre na ulicu, da će da vode računa o pticama, o životnoj sredini. Mislim da nam je to ponovo potrebno u Srbiji, kao što mislim da nam je potrebna i mnogo ozbiljnija kaznena politika, jer složićemo se npr. da veliki broj ljudi koristi sigurnosni pojas u vožnji zato što je to pitanje bezbednosti. Ali, treba da budemo realni da, takođe, veliki broj ljudi to radi da bi izbegao kaznu. Nekad je kaznena politika, koliko god bila nepopularna, veoma potrebna.

Mislim da su to dve stvari koje su jako važne, jer koliko god donosili zakone i koliko god ulagali kao država jako puno novca u ovu oblast, mislim da ćemo teško sačuvati životnu sredinu ako svaki pojedinac ne shvati svoju ulogu i svoj značaj u tom cilju i ako ne budemo u budućnosti mnogo više radili na edukaciji, ali i na kažnjavanju svih onih koji o životnoj sredini ne brinu. Hvala.

Drugo vanredno zasedanje , 11.02.2021.

Danas ću postaviti dva pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.

Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.

Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.

U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.

Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.

Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.

Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.

U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.

Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.

Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -