MARKO PAREZANOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 1986. godine. Živi u Čačku.

Diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku kao profesor tehnike i informatike.

Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke. Bio je poverenik SNSa u Čačku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:23

Osnovne informacije

Statistika

  • 55
  • 2
  • 9 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 3 meseca i 28 dana i 3 sata

Poštovani gospodine Parezanoviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju k...

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 6 meseci i 24 dana

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Produženje roka za doktorante po starom

odgovoreno za 1 godina i 5 meseci i 3 dana

Poštovani gospodine Parezanoviću, Problem koji mene muči je da sam doktorant po starom sa napisanom doktorskom disertacijom, ali zbog duže procedure oko objavljivanja naučnog rada, nisam stigla da odbranim disretaciju u predviđenom roku. Na poslednjem Veću Univerziteta 28.06.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Dvadeset četvrto vanredno zasedanje , 14.02.2020.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovani građani, Regulatorno telo za elektronske medije ili skraćeno REM, rekao bih najskuplja reč na političkoj sceni Srbije u prethodnih godinu dana.

Čini mi se da od kako postoji politička scena Srbije reč REM nije upotrebljena toliko puta kao u prethodnih godinu dana. Čini mi se i da pre desetak godina obični birači, a rekao bih i mnogi učesnici u političkom procesu nisu ni znali da neko takvo telo postoji. Inače, u to vreme to je bila Republička radiodifuzna agencija.

Dakle, opozicija danas ovo pitanje predstavlja kao pitanje svih pitanja i kao osnovni razlog svih njihovih poraza, brojnih izbornih poraza od 2012. godine do danas. Postavlja se pitanje da li je to baš tako.

Celu tu priču o tome kako danas postoji cenzura medija, kako medijske slobode ne postoje, opozicija te priče može da priča nekim mladim ljudima u svojim redovima, srednjoškolcima, studentima, ovim klincima iz ovog pokreta „1 od 5 miliona“, iz prostog razloga što su ti mladi ljudi u vreme kada je „Dajrekt medija“ vedrila i oblačila medijskom scenom Srbije i kada je bila jedna od najmoćnijih medijskih imperija u ovom delu Evrope, ti mladi ljudi su bili u obdaništu ili su možda eventualno bili osnovci i tog perioda se ne sećaju, a mi koji smo se 12 godina borili protiv tog veoma lošeg režima najbolje znamo koliko nam je bilo teško da dođemo do prostora u medijima, koliko je bilo teško da se obratimo građanima Srbije i u to vreme, praktično, nije bilo opozicionih televizija kao što postoji danas „N1“, ili „Nova S“ ili kao što su postojale brojne televizije čak i devedesetih godina u vreme Miloševića.

U jednom trenutku se pojavila jedna televizija koja je malo počela da štrči, i to je moja koleginica malopre pomenula, i ta televizija je odmah ugašena. Radi se, naravno, o BK televiziji. Neću sada da ulazim u to da li je ona bila dobra ili loša i kakav je sadržaj i program imala, ali prosta je činjenica da onog trenutka kada se njihova uređivačka politika nije svidela tadašnjim vlastima, ekspresno je ta televizija uhapšena. Neću da pominjem šta bi bilo da danas neko pomisli da gasi neku opozicionu televiziju kao što je, recimo, „N1“, iako ta televizija ima brojna sporna pitanja u svom radu, pre svega nije registrovana u ovoj zemlji i ne plaća poreze ovoj zemlji.

U to vreme slušali smo pred svake izbore, kada god se lomi situacija na svim državnim televizijama brojne analitičare koji su dolazili u emisije i pričali da ako se slučajno desi da izgubi DS izbore, a pobedi SNS odmah kreću sankcije, kreću izolacije, možda čak bude i bombardovanja. Slušali smo to u svakoj izbornoj kampanji svaki dan, a nismo imali priliku da u pravoj meri čujemo drugo mišljenje. Dakle, građani Srbije su konstantno plašeni nekakvim ratovima, izolacijama, a mi vidimo danas 2020. godine da svega toga nema. Šta više, naši međunarodni odnosi i spoljna politika su na daleko višem nivou nego tada.

Nije bilo u to vreme ni raznih BIRN-ova, KRIK-ova, CINS-ova i ostalih čudesa koja se finansiraju spolja. Nije bilo ni mnogih nedeljnika. Posebna tema su i društvene mreže koje su danas mesto gde se najveće kompanije obraćaju svojim korisnicima i čitav marketing je prenesen na društvene mreže u Srbiji. Postoji preko dva miliona registrovanih naloga, recimo, na Fejsbuku, pa neka je svaki drugi realan, pravi nalog, dakle, to je preko milion ljudi koji koristi društvene mreže. Slično je i sa Tviterom i sa Instagramom i to je jedan ogroman rezervoar gde možete svakodnevno apsolutno besplatno ili za veoma mali novac da se obraćate velikom broju ljudi i da predstavljate svoju politiku. To je nešto što je pre desetak godina, neću da kažem da nije postojalo, ali bilo u nekom povoju i nije moglo da se koristi u političke svrhe.

Internet portali, pre desetak godina bilo je samo onih velikih, republičkih, kao što su B92, Mondo, Blic itd. Na lokalu ih je bilo jako malo. Danas u svakoj lokalnoj samoupravi imate od pet do deset različitih internet portala koji su veoma praćeni. Imaju priliku, takođe, da sa jako malo resursa se obraćaju građanima Srbije i da prenose svoj informativni program. Vidimo da je skoro tako formiran ovaj novi Đilasov portal - direktno.rs, koji se reklamira takođe na svim društvenim mrežama i vodi kampanju protiv SNS, a onda to Đilas reklamira na svojim profilima. Takvih portala ima mnogo.

Dakle, to je sve prostor na kome opozicija može da se obraća građanima, a nešto što u vreme kada su oni bili vlast nije postojalo.

Pričali smo takođe i o tome kako je ko koristio vreme u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Pošto je opozicija ili deo opozicije odlučuje da bojkotuje Narodnu skupštinu Republike Srbije i, kao što znate, ovde se vodi jako precizna statistika i tačno se zna ko je koliko pričao, koliko se ko puta obraćao i kada smo uradili taj presek u trenutku početka bojkota, bilo je jasno da je opozicija, koja je bila u manjini u Narodnoj skupštini Republike Srbije, imala više nastupa i više minuta provela za skupštinskom govornicom u ovom domu nego vlast koja čini, praktično, dve trećine parlamenta. Oni su sami sebe odlučili da liše te mogućnosti, da se svakodnevno u direktnom prenosu obraćaju građanima na nacionalnoj televiziji.

Postavlja se pitanje koliko sve to utiče i na izborne rezultate, jer slušamo da je to izgovor zašto, eto, opozicija ne može da ostvari dobar rezultat, pa možemo da vidimo na primeru predsedničkih izbora u Čačku. Ja ću sada, recimo, da uzmem primer jednog sela u Čačku. U pitanju je selo Vranić. Aleksandar Vučić je ubedljivo pobedio i osvojio tri puta više glasova nego Boško Obradović, a inače se radi o rodnom selu Boška Obradovića i onda se ja uvek pitam da li meštanima Vranića treba RTS da bi znali ko je njihov komšija, rođak itd.

Ili, primer Belog Preletačevića, koji se u Čačku možda jednom pojavio i to je svratio u jednu pečenjaru, pa se posle toga provozao do grada, izašao ispred Spomenika Vojvodi Stepi. Ima snimak toga, ima selfi. Okačio na "Fejsbuku" i otišao za Mladenovac i nije se pojavio više nikad i osvojio 1.741 glas više nego Boško Obradović, koji je poslednjih deset godina medijski u Čačku najprisutniji političar.

Dakle, i tu vidite da nije samo pitanje koliko vas ima na medijima, već je nekad pitanje i šta govorite. Na tom primeru vidite da neki ljudi, što ih više ima u medijima, što se više obraćaju građanima, to imaju manju podršku.

Mi smo 2012. godine pokazali da je moguće izaći na izbore i pobediti čak i kada ste u podređenom položaju, kada nemate prisutnost u medijima i kada vlast ima sve resurse na raspolaganju, a pokazali smo da je moguće pobediti kada vodite odgovornu politiku, a kada vodite neodgovornu politiku, onda ne možete ništa da očekujete i sada ću vam to pokazati na još jednom primeru, kada govorimo o svim izbornim uslovima, a složili smo se da izborni uslovi su, praktično, oni isti kao pre desetak godina, s tim što smo ih mi sada nizom nekih zakona još dodatno unapredili.

Imam kod sebe jedan isečak iz časopisa „Dveri“ iz 2012. godine. U pitanju je Vidovdan 2012. godine, posle predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora i na samom početku uvodna reč, predsednik Boško Obradović, kaže ovako – kako je izvršena izborna krađa. Pročitaću samo sam uvod - sama suština đurđevdanskih izbora 2012. godine može se okarakterisati na sledeći način – opozicija je pobedila na glasanju, a režim je ukrao na brojanju. Sada ja pitam - a ko je taj režim bio 2012. godine? Da nisu to slučajno bili Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, odnosno današnji partneri Boška Obradovića sa kojima se, pazite šta, on bori za fer izborne uslove? Znači, bori se za fer izborne uslove sa onim ljudima za koje je rekao da su ukrali na glasanju 2012. godine. To najbolje govori koliko je to neozbiljna politika.

Kada sam rekao da može da se pobedi ozbiljnim radom, tu nikada neću zaboraviti jednu rečenicu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. To je bilo 2011. godine kada smo imali velike i masovne proteste protiv tadašnjeg režima. Mi smo, jedna mlađa ekipa ljudi ostala posle tog mitinga da očiste sve ono što je ostalo posle mitinga da bi Beograd izgledao na isti način, kao i pre mitinga. On je tada rekao jednu rečenicu – ako jedan izlog ili jedno staklo polomimo nikada neće građani glasati za nas, jer građani neće da glasaju za divljake, hoće da glasaju za one ljude koji nude ozbiljan program, koji nude sigurnost.

Upravo je to razlog zašto ljudi neće da glasaju za Savez za Srbiju, za one ljude koji upadaju sa testerama u RTS, koji razbijaju stakla, koji prete novinarima, prete televizijama da će da ih ugase, koji nazivaju preko dva miliona građana ove zemlje botovima i sendvičarima. Ljudi za to neće da glasaju, za tu neozbiljnu politiku.

Ovo, zapravo, nije situacija u kojoj taj deo opozicije bojkotuje izbore. Ne, ovo će biti potpuno druga situacija. Dakle, građani će bojkotovati Savez za Srbiju. Hvala.

Dvadeset drugo vanredno zasedanje , 08.02.2020.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovane kolege, u prethodnih nekoliko meseci usvojili smo više promena izbornih zakona koji imaju za cilj da poboljšaju i unaprede izborni proces. Rekao bih da su ove promene o kojima danas razgovaramo najznačajnije.

Kao što su kolege već rekle, dešavalo se više puta u prethodnih 20 ili 30 godina da na različitim izborima jedan broj stranaka ne uspe da osvoji taj cenzus od 5% i da značajan broj glasova ostane ispod cenzusa, pa da, na primer, neke stranke osvoje i do 100.000 i do 150.000 glasova, a da ne budu deo parlamenta, iako se radi o značajnom i svakako broju glasova koji nije zanemarljiv.

Ovim izbornim promenama omogućićemo i tim partijama da imaju veće šanse da postanu deo parlamenta, da budu više motivisane da uzmu učešće u izbornom procesu i da na kraju, ono što je najvažnije, Narodna skupština Republike Srbije i lokalni parlament i na pravi način oslikaju ono što je izborna volja građana, odnosno ono zašta su građani glasali na izborima.

Takođe, mislim da će ove promene motivisati i grupe građana koji se u lokalnim parlamentima udružuju i okupljaju oko nekih lokalnih tema i ciljeva.

Te male grupe građana često imaju nedostatak motivacije da se oko neke teme udruže i da nastupe na izborima, opet sa izbornim cenzusom od 3% i njima će lokalni parlament biti dostupniji i imaće, da kažem, više hrabrosti da uzmu učešće u izbornom procesu, što svakako u dobroj meri poboljšava rad lokalnih parlamenata.

Ono što posebno hoću da kažem, u nekom prethodnom periodu bilo je dosta priče o tome da li izbore treba bojkotovati. Mi vidimo u poslednjih nekoliko dana i nekoliko nedelja da čak i oni koji su bili najuporniji u pričama u tome da izbore treba bojkotovati na određene načine traže zaobilazne puteve da na izbore ipak izađu, što govori da je cela ta priča o bojkotu bila prilično besmislena.

Ono što je moje duboko uverenje je da je u trenutku kada je kampanja bojkota parlamenta počela jedini cilj bio destabilizacija političke situacije u zemlji i pokušaji da se tenzije u društvu podignu kako bi ti protesti bili što masovniji.

Međutim, kao što smo videli, građani to nisu prepoznali i jedini rezultat tog bojkota bila je činjenica da su određene stranke praktično same sebe lišile mogućnosti da se obraćaju građanima u direktnom televizijskom prenosu, praktično, svakodnevno i u Skupštini Republike Srbije i u mnogim lokalnim parlamentima.

Moj stav je da mi možemo na različitim protestima da iskazujemo stav o nekom pitanju, nezadovoljstvo u nekim temama i svako ko je učestvovao u političkom životu u nekom trenutku je bio opozicija i na nekom mestu i oko neke teme je protestvovao ili izražavao svoj stav, ali kada su u pitanju važne teme, donošenje zakona, formiranje vlasti, smena vlasti, jasno je da su parlament, i republički i lokalni, jedino mesto na kojima možemo da razgovaramo o tim temama i da one političke opcije koje imaju stav – zašto da izađemo na izbore ako ne možemo da pobedimo i koji misle da učestvovanje u političkom životu jedini cilj ima dolazak na vlast i koji nisu spremni da pruže ruku onda kada izgube, mislim da ne zaslužuju ni da budu deo i političkog života, a i deo Skupštine Republike Srbije ili bilo kog lokalnog parlamenta. Toliko.

Deveta sednica Drugog redovnog zasedanja , 16.12.2019.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, kada govorimo o javnom dugu, uvek je važno naglasiti kakve je uspehe Srbija postigla u prethodnih nekoliko godina, pogotovo ako uzmemo u obzir da je naš javni dug do pre samo nekoliko godina bio preko 70% BDP sa konstantnom tendencijom rasta, a da je danas sveden na neki nivo od nekih 50% BDP sa konstantnom tendencijom pada. Kada uzmemo u obzir da vodeće međunarodne finansijske institucije predviđaju Srbiji u narednih nekoliko godina rast BDP, koji će biti iznad 4%, to nam govori da takve tendencije možemo očekivati i u nekom narednom periodu, što je jako važno za finansijsku stabilnost zemlje.

Kada su u pitanju ovi rezultati, uvek postoje oni koji će pokušati da ih unize tako što će na različite načine spinovati informacije, pa tako kada govorimo o javnom dugu, naši politički protivnici uvek kažu da se on zapravo povećao i uvek ga izražavaju u apsolutnim ciframa, iako niko ozbiljan u svetu javni dug ne izražava u apsolutnim ciframa, već isključivo u njegovom udelu u BDP.

Mogli bi da govorimo i o tome ko je ostavio ogroman budžetski deficit od preko 1,5 milijarde evra 2012. godine i mnoge skupe kredite sa kamatama od 6% do 8%. Kada danas govorimo o tome za šta Srbija uzima kredite, postoji jedna velika razlika u tome što mi kredite ne uzimamo da bi finansirali isplate plata i penzija, da bi finansirali dnevnu likvidnost, već da bi finansirali mnoge razvojne projekte, mnoge auto-puteve, sve ono što nam podiže rast naše ekonomije i što nam omogućava da kasnije te kredite servisiramo. Upravo zahvaljujući takvoj politici, mi u sredu otvaramo deonicu auto-puta od Surčina do Obrenovca, čime će auto-put Čačak-Beograd biti kompletno završen.

Kao što znate, juče je počela gradnja Moravskog koridora i odmah smo mogli videti da se neki naši politički protivnici tome protive, kažu da je to skupo i nepotrebno. Pa eto, za Dragana Đilasa je skupo i nepotrebno izdvojiti 750 miliona evra za Moravski koridor koji znači život za centralnu Srbiju, za više od pola miliona stanovnika, a nije bilo mnogo izdvojiti preko 400 miliona evra za Most na Adi sa pristupnim saobraćajnicama, što negde govori da oni ne shvataju da nije samo Beograd Srbija i da postoje i neki drugi delovi zemlje kojima je potreban razvoj i kojima su potrebne investicije i ulaganja.

Mi, zapravo, gradnjom ovih koridora i gradnjom auto-puteva, ispravljamo jednu veliku istorijsku nepravdu koja je naneta centralnoj Srbiji u prethodnih više od pola veka, jer je taj deo Srbije iz različitih, najčešće političkih razloga, jako često bio ignorisan i zapostavljen kada su investicije u pitanju. Sada to više nije slučaj. Na primer, sutra u 7,55 časova, prvi avion će poleteti iz Lađevaca za Beč, nakon toga i za mnoge druge evropske destinacije. Posebno će to mnogo značiti za našu ekonomiju kada se završi izgradnja još jedne nove piste koja će omogućiti i razvoj kargo saobraćaja. Biće to mnogo važno i za naše turističke destinacije, kao što su Kopaonik, Zlatibor, Vrnjačka Banja, Ovčar Banja i mnoge druge, jer će lakše dolaziti do stranih turista.

Dakle, to su investicije, zahvaljujući kojima je privreda u centralnoj i zapadnoj Srbiji bukvalno prodisala. One ujedno predstavljaju i samo mali deo Nacionalnog investicionog plana, koji će predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstaviti 28. decembra, a koji se zove – Srbija 2025.

Dakle, ja želim ovom prilikom još jednom svim građanima Čačka i centralne Srbije da čestitam završetak gradnje auto-puta Beograd-Čačak, da im čestitam početak gradnje Moravskog koridora, prvi let na aerodromu u Lađevcima, ali ujedno da iskoristim priliku i da se zahvalim Vladi Republike Srbije, koja je posle otvaranja Start-tap centra u Čačku izdvojila dodatnih skoro tri miliona evra za izgradnju naučno-tehnološkog parka, koji će biti četvrti centar u Srbiji posle Beograda, Novog Sada i Niša, što je za nas mnogo važno, jer ćemo tako obezbediti dobru vezu između visokoškolskih ustanova u našem gradu i privrede, jer ćemo na taj način moći da stimulišemo mlade talente da budu kreativni, inovativni, da pokreću svoje biznise, da obezbede posao za sebe, za svoju porodicu ili prijatelje, odnosno da obezbede poslove koji će biti iznad prosečno plaćeni, što će im i omogućiti da ostanu u svom gradu.

Mnogi nam kažu – a zašto sve ovo radite kada nam ionako mladi odlaze? Pa, eto, da ste vi sve ove koridore, aerodrome, fabrike i industrijske zone izgradili pre 10, 15 ili 20 godina, mi danas možda ne bismo imali situaciju da mladi odlaze u tolikoj meri, ali pošto vi to niste uradili, uradićemo mi zbog nekih drugih generacija koje tek dolaze. Kada nam kažu da otvaramo sada auto-put zato što su nam izbori u aprilu, pa je to kampanja, pa nećemo mi taj auto-put da koristimo do aprila, pa ćemo negde da ga odnesemo posle toga. On će da služi građanima Srbije decenijama koje dolaze. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.12.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 23.07.2019.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -