Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Marko Parezanović

Marko Parezanović

Srpska napredna stranka

Obaveštenja i objašnjenja

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.
Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.