Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Iskoristiću priliku pre nego što postavim poslaničko pitanje, da se pridružim čestitkama Srpskoj listi na izvanrednom rezultatu na lokalnim izborima na KiM, na pobedi u svih deset opština sa srpskom većinom i da izrazim jedno apsolutno divljenje na istrajnosti i upornosti srpskog naroda na KiM da po svaku cenu sačuva svoje ognjišta i da naglasim, da se još jednom pokazalo da je ta neraskidiva veza između srpske države i srpskog naroda od izuzetne važnosti, da u vreme kada srpski narod na KiM trpi teror, kakav verovatno ne trpi ni jedan narod u Evropi, jedinstvo države i srpskog naroda na KiM je apsolutni preduslov da Srbija sačuva svoj narod i svoju državu na prostoru KiM.

Postaviću pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a u vezi sa nedavnim privođenjem i pokretanjem istrage protiv bivše državne sekretarke u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Dijane Hrkalović, što je još jedan pokazatelj da u državi Srbiji niko nije zaštićen, ako je činio bilo kakva krivična dela i bio deo kriminala, korupcije ili trgovine uticajem, da svako za koga se dokaže krivica, će morati da odgovara bez obzira da li je na nekoj poziciji ili je član bilo koje političke partije.

Međutim, ovde se postavlja još jedno važno pitanje na koje građani Srbije već dugo očekuju odgovor, a to pitanje glasi – ko je neovlašćeno prisluškivao predsednika Republike Srbije i članove njegove porodice, sa kojim ciljem i za čije interese je to rađeno?

Takođe, postavlja se pitanje – da li je ovde bilo imešanosti stranog faktora, a ovo pitam u svetlu nedavnog priznanja bivšeg lidera opozicije i predsedničkog kandidata Saše Jankovića koji je otvoreno priznao da je vrbovan od strane stranog faktora da u samom državnom aparatu ili SNS nađe saveznika koji će zajedno sa njim iznutra rušiti predsednika Srbije. Ovo se odnosilo i na neko vreme od pre četiri ili pet godina.

Međutim, mi sada jasno vidimo da se od tog plana nikada nije odustalo i da definitivno Saša Janković nije jedini koji je vrbovan za ove prljave poslove i kada čujemo informaciju koju smo saznali prošle nedelje da su opozicioni političari zajedno sa opozicionim medijima preko šest hiljada puta u najnegativnijem mogućem smislu pomenuli brata predsednika Srbije, kada znamo koliko puta je negativno pominjan i njegov sin i otac i svi članovi porodice, a znamo pritom da se ne radi o javnim ličnostima ili nosiocima bilo kakve funkcije i da nikada u Republici Srbiji građani nisu znali bilo šta o tome ko su članovi porodice bilo kog političara koji je bio na vlasti do 2012. godine, jasno vam je da se radi o jednom apsolutnom političkom presedanu, ali je isto tako jasno da se ništa od toga ne dešava slučajno, da ništa od toga nije spontano i da se radi o jednom veoma dobro razrađenom planu koji se sprovodi već nekoliko godina.

Ono što je apsolutno jasno jeste da ovo nije bio napad na jednog političara ili predsednika neke stranke, već isključivo napad na državu Srbiju, da je ovo bio pokušaj državnog udara i da oni koji su sprovodili taj plan su to radili isključivo iz ličnih interesa, a to nisu bili interesi građana Republike Srbije.

Važno je i da znamo ko su pojedinci iz kriminogenih sredina, ali i iz državnog aparata koji su tzv. istraživačkim, objektivnim, nezavisnim medijima, a sve su samo nisu objektivni i nezavisni davao informacije o kretanju sina predsednika Republike Srbije i tako mu direktno ugrožavao život, ko su ljudi koji su im dostavljali fingirane fotografije koje su oni kasnije koristili kao deo tog tzv. istraživačkog rada. To su sve veoma važna pitanja na koja građani Srbije očekuju da dobiju odgovor.

Kada sam pomenuo strani faktor, još jedan razlog zašto sam to rekao je da mi sve češće u poslednje vreme čujemo pojedine pozive od strane dela opozicije koji konstantno prizivaju ili strane ambasadore ili različite međunarodne organizacije da se uključe u unutrašnja politička pitanja Republike Srbije.

Tako je nedavno pre nekoliko dana Marinika Tepić gostujući u Hrvatskoj umesto da govori o pravima građana Republike Srbije koji žive u Hrvatskoj, a koja svakako nisu na zavidnom nivou, ona je govorila o nekakvom građanskom ratu u Srbiji i pozivala međunarodnu zajednicu da se umeša u unutrašnja politička pitanja naše zemlje.

Zaista se ne samo kao političar već i kao čovek gnušam onih političara koji svaki put kada odu van države Srbije sve najgore govore o svojoj zemlji i mole predstavnike međunarodne zajednice da ih dovedu na vlast i ono što je verovatno jedan od najvećih uspeha Aleksandra Vučića je upravo to što je država Srbija danas suverena država koja vodi apsolutno nezavisnu politiku i u kojoj stranci, međunarodne organizacije i strani ambasadori više ne postavljaju premijere i ministre i ne određuju kako će izgledati sednice Vlade Republike Srbije. Mislim da je to ono što danas svi mi zajedno sa građanima Srbije moramo po svaku cenu da sačuvamo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Pre nego što postavim pitanje, želeo bih da iskoristim priliku da pružim punu podršku srpskom narodu na KiM, koji se po ko zna koji put suočava sa najstrašnijim mogućim pritiscima, i definitivno u ovom trenutku, je najugroženiji narod na području današnje Evrope.

Želim da u isto vreme iskažem i poštovanje za svu smirenost i mudrost koju pokazuje i srpski narod i rukovodstvo naše države da po svaku cenu čuvamo mir, bez obzira na sve provokacije kojima smo već godinama izloženi.

Pitanje bih postavio Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, a ono se odnosi na nedavnu izjavu bivšeg zaštitnika građana i bivšeg predsedničkog kandidata Saše Jankovića, koji je nakon pet godina ćutanja, priznao ono o čemu mi ovde govorimo godinama unazad, a zbog čega smo često ismevani, zbog čega su nam govorili da smo paranoični da izmišljamo teorije zavera, a sada se pokazalo da smo sve vreme govorili istinu.

Naime, Saša Janković je priznao da su ga određeni strani faktori i predstavnici stranih ambasada savetovali kako da što uspešnije sruše predsednika Srbije, tako što će pronaći krtice u redovima SNS, a da u celom tom poslu, može eventualno da računa i na preranu smrt predsednika Srbije.

Zbog svega toga, mislim da je jako važno da dobijemo odgovore na pitanja ko je radio o glavi predsedniku Srbije, sa kojim ciljevima, ko su ljudi koji su odali podatke iz zdravstvenog kartona predsednika Srbije i šta su generalno bili svi njihovi ciljevi?

Ovo je posebno važno jer moram da naglasim da sve to što je Saša Janković priznao, odnosilo se na vreme od pre više od pet godina. U poslednjih pet godina mnogo toga je moglo da se dogodi i mnogo toga se i dogodilo. Kada vratimo film unazad, sada je potpuno jasno da su svi oni protesti, rušenje Beograda i Narodne skupštine, pretnje uličnim nasiljem i uličnom promenom vlasti, sva ova medijska kampanja i satanizacija predsednika Srbije i njegove porodice, da ništa od toga nije bilo ni slučajno ni spontano i da je sve deo jedne mnogo šire i ozbiljnije akcije o kojoj je svesno ili nesvesno govorio i Saša Janković.

Ono što je posebno opasno jeste što u svim tim akcijama ima velikih elemenata i stranog faktora, posebno kada je u pitanju medijska kampanja, jer mi danas praktično ne možemo da napravimo razliku između onoga što čujemo na Đilasovim i Šolakovim tajkunskim medijima i onoga što čujemo, recimo, u medijima u Zagrebu, Podgorici, Sarajevu, Prištini, ne možemo da napravimo razliku od onoga što poslednjih dana čujemo od Zorana Milanovića, Mila Đukanovića, Izetbegovića, Kurtija i od onoga što čujemo od Dragana Đilasa ili Vuka Jeremića, potpuno je identično i sve se svodi na jednu istu matricu o tome da su svi oni divni i savršeni, a da je za sve kriv Aleksandar Vučić. I šta god se dogodi negativno u našem regionu, svi su oni nepogrešivi, niko ni za šta od njih nije kriv, a uvek je za sve kriv Aleksandar Vučić.

Tu se postavlja pitanje - a šta smo to mi krivi, šta je to kriv Aleksandar Vučić? Onda dođete do zaključka da je kriv zato što slavimo dan naše zastave i dan srpskog jedinstva, da je kriv zato što obeležavamo godišnjicu stradanja srpskog naroda u zločinačkoj akciji "Oluja", što o tome više ne ćutimo, da je kriv zato što smo snimili "Daru iz Jasenovca", jer iz njihove perspektive 70 godina se ćutalo o tome, a onda se Aleksandar Vučić našao pametan da o tome govori, pa su odmah nakon toga krenuli u agresivnu akciju kako da ponovo srpskom narodu prikače etiketu genocidnog naroda.

Smeta im kada Angela Merkel poseti Srbiju, smeta im zato što imamo bolje ekonomske rezultate od svih njih zajedno, smeta im i kada skoro 20 zemalja povuče priznanje KiM pa hoće da nam kažu kako smo mi remetilački faktor u dijalogu, isti oni koji su 2011. godine potpisivali sporazume na koje se danas Kurti poziva kada skida tablice sa srpskih vozila, isti oni koji su u strane ambasade išli da govore da je upravo pitanje Kosova pitanje na kojem će stranci najlakše slomiti Aleksandra Vučića. To dovoljno govori koliko oni zaista brinu o građanima Srbije i o KiM.

Zbog toga je važno da saznamo odgovore na sva ova pitanja i da vidimo koji su to motivi. Nema dileme da su motivi domaćih tajkuna da se ponovo vrate na vlast i da rade ono što su radili do 2012. godine, a i da su motivi mnogih u regionu da Srbija ponovo bude onakva kakva je bila prethodnih decenija, da joj se ponovo kao 90-ih godina prikači etiketa krivca za sve i svašta. Ako neko misli da iznosim teoriju zavere, to najbolje može da se ogleda u nedavnoj izjavi Željka Komšića, predsedavajućeg Predsedništva BiH, koji je zapravo rekao jednu stvar koja najbolje govori o čemu se ovde zapravo radi. On je rekao, nakon kritika Angele Merkel i njene posete Beogradu, da se ne može od Beograda praviti gazda na Balkanu.

I tu se zapravo vidi koji su najveći strahovi svih njih, zato što Srbija nije više ono što je bila prethodnih decenija, što je najuspešnija zemlja u ovom regionu i što ima dovoljno snage da vodi računa o interesima srpskog naroda i na KiM i u Hrvatskoj i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, a da pri tom nikoga drugoga ne ugrožava. Zahvaljujem.

Danas ću postaviti dva pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se informacije koje smo mogli čuti u medijima u prethodnim danima u vezi sa poreskom utajom bivšeg gradonačelnika Beograda, bivšeg ministra i bivšeg predsednika DS Dragana Đilasa.

Prema informacijama koje smo mogli pročitati, Dragan Đilas je sklonio iz Srbije preko pet miliona evra u Švajcarsku, i to u jedan mali gradić pod nazivom Cug, koji je inače poznat po tome da predstavlja poreski raj u čitavom svetu i poznat je po tome što u tom gradiću ima više registrovanih firmi nego stanovnika. Upravo u tom gradiću je Dragan Đilas 2014. godine osnovao firmu, u upravu te firme postavio svog brata Gojka Đilasa, da bi, nakon što je u javnost izašla informacija da Gojko Đilas ima 29 stanova u najelitnijem delu Beograda, Dragan Đilas lično zamenio svog brata u upravi te firme.

Ono što sada želim da pitam Ministarstvo finansija jeste – kakve mehanizme ima država Srbija da spreči slanje novca iz Srbije u druge zemlje, posebno ako Dragan Đilas i njemu slični nastave sa evakuacijom svog kapitala, uzimajući u obzir da imamo skoru primenu Zakona o poreklu imovine? Ono što se takođe postavlja kao pitanje – kako je uopšte moguće da neko ko izbegava plaćanje poreza u svojoj zemlji, nešto što je osnovna stvar, što je pitanje društvene higijene, ima moralno pravo da se bavi politikom i da bude deo javnog prostora u ovoj zemlji, da nam svima drži predavanja o tome šta u ovoj zemlji treba da se radi, da predstavlja sebe kao neku moralnu vertikalu, a to isto važi i za sve one njihove medije koji su registrovani po Luksemburgu i ko zna gde, koji su izuzeti od zakona ove države i koji u ovoj državi ne plaćaju porez? Neka idu tako u Švajcarsku i Luksemburg i nek se tamo bave politikom, neka tamo njima sole pamet.

U vezi sa tim bih postavio još jedno pitanje MUP-u, Ministarstvu kulture i informisanja i svim udruženjima medija. Na prvom mestu hoću da apsolutno pozdravim spremnost države Srbije da zada jedan odlučan udarac kriminalu i mafiji u Srbiji na jedan veoma ozbiljan način, jer ne samo da su neki ljudi uhapšeni nego su prikupljeni jako ozbiljni dokazi iz kojih treba da proizađu jako ozbiljne optužnice i sudski proces, jer to je najvažnije. Džaba ako nekoga uhapsite, ako to nema svoj kvalitetan sudski epilog.

Međutim, kao i svaki put, kada se nešto dobro desi u Srbiji, nastane jedna apsolutna nervoza i histerija o strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. U ovim danima vidimo da se intenzivno nastavlja ono što se dešavalo i prethodnih nekoliko godina. Radi se o jednoj monstruoznoj, najbrutalnijoj mogućoj kampanji protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sa ciljem da se on apsolutno kriminalizuje svakog dana, da se predstavi kao legitimna meta protiv koje je apsolutno sve dozvoljeno, pa i da bude nasilno smenjen sa vlasti ili kako su nam već govorili više puta da doživi sudbinu Čaušeskog ili da se u Srbiji dogodi nekakav ukrajinski, makedonski, bolivijski scenario i šta sve ne. Praktično, svaki put kada se u svetu desilo nešto loše, kada je u nekom gradu pala krv, predstavnici opozicije su se ponadali da bi tako nešto moglo da se desi u Srbiji. I tu se više ne postavlja pitanje hoće li te kampanje biti ili neće, već samo pitanje u tom konkretnom danu ko će biti meta, da li predsednik, neki član njegove porodice, brat, sin, otac i ta kampanja neprestano traje već godina.

Prethodnih dana je postala jako intenzivna i ako se neko pita zašto je to tako, samo molim građane da samo malo razmisle šta se sve dogodilo u samo prethodnih nekoliko meseci od izgradnje dve kovid bolnice za jako kratko vreme koje su nam pomogle da smestimo sve pacijente obolele od Kovida, do jako dobro organizovane vakcinacije, gde smo kao država među najboljima u svetu.

Dobili smo početkom godine i potvrdu od međunarodnih finansijskih institucija da smo imali najmanji pad ekonomije u prethodnoj godini. Usledilo je i povećanje plata i penzija, čak i u godini kada imamo epidemiju Kovida, i još jedan program podrške građanima i privredi, paralelno sa tim država je zadala, pa rekao bih u poslednjih 15 godina, nikad jači udarac kriminalu i mafiji.

U prethodnih 10 do 15 dana predsednik Srbije imao je sastanke i razgovore sa praktično svim najvećim liderima u svetu, od istoka ka zapadu i sve je to rezultiralo jednom ogromnom histerijom i nervozom od strane već pomenute tajkunsko-medijske hobotnice. Toliko je daleko to otišlo da ne samo da više nazivaju Srbiju fašističkom zemljom, nego Dragan Đilas ide toliko daleko da najveće lidere svetske proziva za stvaranje nekog neofašističkog sistema u Srbiji.

Dakle, to samo govori koliko je ta nervoza velika, koliko se ti ljudi više ne bave kritikom predsednika ili predlaganjem nekih svojih ideja i programa, već se bave 24 sata dnevno isključivo kriminalizacijom predsednika i njegove porodice. I to je nešto na šta svi nadležni organi moraju da daju jasan odgovor i ne samo oni već i čitava javnost, jer se radi o legitimno izabranom predsedniku Srbije. Mislim da je neprihvatljivo, posebno u državi u kojoj je relativno skoro ubijen premijer, da se jedna takva kampanja vodi.

Zaista očekujem od svih nadležnih organa, koje sam već pomenuo da konačno daju jedan snažan odgovor na ovu potpuno neprihvatljivu kampanju, a takođe i od svih drugih aktera javnog života i od političkih partija, od predstavnika medija i medijskih udruženja. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Danas imam dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Ministarstvu odbrane i pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa slučajem „Topčider“, odnosno slučajem ubistva dvojice gardista Dražana Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2014. godine?

Kao što se zna, gardisti su ubijeni dok su bili na straži u blizini podzemnog skloništa, vojnog podzemnog skloništa „Karaš“. Vojna istraga koja je tada sprovedene sprovedena je sa mnogo sumnjivih propusta, za koje se veruje da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo, da bi mesec dana kasnije saopšteno potpuno obrnuto, čime je nanet i dodatan bol porodici i prijateljima ubijenih gardista.

Međutim, analizom prvo nezavisne komisije, a nakon toga i FBA i super veštačenjem u SAD nepobitno je dokazano da nijedan od gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba, a uništavanje dokaza i propusti u istrazi su bili toliko veliki da i danas 15 godina nakon toga ovaj slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. Nikada nije istraženo i nikada nije vođena operativna istraga o tome šta su eventualno mogli gardisti da vide, odnosno čega su mogli da budu svedoci na tom mestu.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su parafinske rukavice ubijenih gardista podmetnute, a one su bile jedini dokaz za tu prvobitnu vojnu istragu. Pojavile su se i određene informacije da se u tom tajnom objektu nalazila i veća količina skrivenih narkotika.

Ostalo je i nejasno kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, prvi saznao za ubistvo gardista pre svih u lancu komandovanja, a opšte je poznato da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da dokazuje javnosti da on uvek prvi sve saznaje, da on poseduje informacije o različitim tajnim stvarima, da on predviđa budućnosti, on zna o čemu razgovaraju dve osobe u četiri oka. I kada je tako pametan i sve zna, pitam se zašto nam ne kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića jer sam uveren da pravu istinu u ovom slučaju zna svega nekoliko ljudi u ovoj zemlji, a to su ljudi koji su i činili tadašnji državni vojni vrh? Zašto oni tu istinu čuvaju samo za sebe, to samo oni znaju, ali treba da budu sigurni da se svaka tajna sazna pre ili kasnije.

Ono što je porazno jeste činjenica da je država Srbija u to vreme bila država u kojoj roditelj pošalje zdravo dete na odsluženje vojnog roka, a država mu dete vrati u kovčegu, pa to još ne bude dovoljno, nego im kažu da im je dete ubica.

Drugo pitanje, nažalost slično prvo, a njega ću postaviti Ministarstvu pravde i Komisiji za istraživanje ubistva novinara, a pitanje glasi – da li ima novih informacija i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Milana Pantića, novinara „Novosti“ koji je ubijen mučki 11. juna 2001. godine na ulazu zgradu u kojoj je živeo. O ovom ubistvu se relativno malo pričalo u to vreme u odnosu na neke druge slučajeve. Milan Pantić je imao tu nesreću da bude ubijen u vreme kada je u Srbiju stigla tzv. demokratija, kada je na vlasti bila samozvana elita kojoj nije baš išlo u prilog da se priča o činjenici da je Srbija u to vreme bila jedina zemlja u kojoj je ubijen novinar Ono što je još poraznije, 11 godina nakon toga nije bilo baš nikakvih pomaka u istrazi, što govori o tome koliko je državi u to vreme stalo da se istina o slučaju sazna. Tek posle promene vlasti 2012. godine i kasnije aktivnošću Komisije za istraživanje ubistva novinara, došlo je do ozbiljnih pomaka u istrazi, odnosno utvrđen je motiv ubistva. Dakle, Milan Pantić je ubijen jer je istraživao pljačkaške privatizacije. U prvih šest meseci 2001. godine, objavio je preko 20 tekstova u kojima je veoma precizno i koncizno govorio o različitim mahinacijama koje su činili pojedinci, koji očigledno nisu bili spremni da mu to dozvole i dalje.

Taj zločin bez kazne poslao je poruku i ostalim novinarima, istraživačima, da nije baš pametno baviti se tim temama, a epilog su brojne pljačkaške privatizacije kojima smo bili svedoci 2000-tim godinama i kojima se čak bavila i EU.

Današnja opozicija i već pomenuta samozvana elita jako često voli da govori o slobodi medija, o ugroženosti novinara o različitim pritiscima na novinara i često ćete čuti da pominju različita imena, ali ih nikada nećete ćuti da spomenu ime Milana Pantića, da li se radi o savesti ili su samo izračunali da im to nije politički veoma pogodno, to oni znaju.

Ja mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se ovakvi zločini danas dešavaju u Srbiji, šta bi radili oni koji crtaju mete na čelu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i koji na naslovnim stranama su uperili snajper u njega. Mislim da je baš zbog toga jako važno da država Srbija uradi sve što je u njenoj moći da se sazna istina o ovim zločinima, a oni koji su u to vreme vršili vlast u Srbiji i koji nisu bili sposobni da spreče ova ubistva, da razreše ubistva, da spreče državu da zataška ove slučajeve. Nema potrebe ni danas da nam drže predavanja o bilo čemu, da otkrivaju navodne tajne informacije, jer koliko je njima bilo stalo do istine u to vreme, najbolji svedoci su i najviše su na svojoj koži osetili članovi porodice i Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića i Milana Pantića, na žalost. Hvala.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Postavljam pitanje Ministarstvu kulture i informisanja, Ministarstvu pravde, REM-u, UNS-u i NUNS-u, a moje pitanje se odnosi na do sada nezapamćen pokušaj gušenja slobode medija i slobode izražavanja od strane Dragana Đilasa, koji je posle sijaset tužbi koje je podnosio protiv svojih kolega i protiv medija došao na jednu ideju, potpuno neverovatnu, a to je da od suda traži da njegovim političkim protivnicima zabrani da pominju njegovo ime u negativnom kontekstu.

Dakle, niko nikada nije pomislio u ovoj zemlji da od suda traži da se zabrani pominjanje njegovog imena i da se vraća delikt mišljenja. Kao neko ko je i sam tužen od strane Dragana Đilasa, ja mogu slikovito da vam objasnim kako izgleda jedno suđenje sa Draganom Đilasom.

On se pojavi na sudu i kaže kako je on protiv teških reči u politici i kako političari treba da se uvažavaju, kako ne treba da vređaju jedni druge, da se nazivaju lopovima ako to nije pravosnažno osuđeno. Dakle, da ga ne poznajete, pomislili bi kako jedan divan čovek.

Onda obavezno pominje decu, kako njegova deca plaču, kako ne mogu da izađu na ulicu, kako mu je teško i da se zatvori u jednu prostoriju i plače danima. Prosto, suzu da pustite koliko je to jedna tužna priča, a onda, kada se suđenje završi, onda se Drljagan Đilas zagrli sa svojim pajtosima, Jeremićem, Obradovićem, Veselinovićem, Sergejom Trifunovićem, svim onim ljudima koji već mesecima danonoćno vređaju sve ljude u Srbiji koji ne misle kao oni, koji predsednika Srbije nazivaju kriminalcem, lopovom, napadaju njegovu porodicu, njegovu majku, oca, sina, brata. Dakle, ono što je zajedničko svim tim ljudima jeste da je njihov politički vođa Dragan Đilas i da je on ideolog jedne takve medijske kampanje, čovek koji koristi druge ljude za najprljavije poslove, a onda sebe pred sudom predstavlja kao neko nevinašce, nekog finog čoveka koji mrava ne bi zgazio.

Možete li samo da pomislite na trenutak obrnutu situaciju, da je predsednik Srbije za svaku uvredu i laž koju je pretrpeo, da je tužio nekoga iz opozicije i da je od suda tražio da se njegovo ime ne pominje i da niko ne sme da pomene njegovo ime u negativnom kontekstu. Možete samo da zamislite kakva bi onda histerija nastala? Pa, mi bi bili najveći diktatori, najveći fašisti. Vešali bi nas ovde na Terazijama kada bi samo neko pomislio da na takav način guši medijske slobode.

Kada Dragan Đilas to radi, kada Dragan Đilas preti medijima da će da im oduzima nacionalne frekvencije, onda niko nema nikakav problem sa tim.

O tome kako Dragan Đilas razume medije i kako posmatra demokratiju, još 2011. godine govorila je Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Ja ću citirati samo jedan deo njenog izveštaja, da bi shvatili kako Dragan Đilas razume medije i demokratiju u Srbiji.

„Nekako se u Srbiji podudarilo da su najmoćniji u medijskoj sferi ujedno i najbliži državnom vrhu. Dva vrlo bliska čoveka predsedniku Srbije, Šaper i Đilas, preko svojih medijskih firmi su uspostavili potpunu kontrolu medijskog prostora“.

Ona je dodala da gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS Dragan Đilas ima dve firme za medije preko kojih idu kanali za novac i kupovinu reklama i druge uticaje na medije. Kada smo probali da o tome razgovaramo, završilo se ignorisanjem i kao kakve to veze ima? Nema kod nas ništa veze, rekla je Verica Barać i dodala da sa tako kontrolisanim i zarobljenim medijima nema ni govora o efikasnoj borbi protiv korupcije, jer mediji javljaju samo ono što vlast želi da čuje.

Dakle, iz ovih izveštaja najbolje možete videti kakve su bile medijske slobode u Srbiji 2010/2011. godine kada je Dragan Đilas upravljao medijima u Srbiji.

Dakle, ja postavljam pitanje svim institucijama koje sam pomenuo na početku, šta ćete konkretno uraditi da bi zaštitili slobodu izražavanja i slobodu medija u Srbiji? Šta ćete konkretno uraditi da bi stali na put pritiscima i ucenama koje trpe različiti mediji i pojedinci od strane Dragana Đilasa, koji je postao toliko bogat i osion da je izgubio svaki kontakt sa realnošću i očigledno smatra da je njemu sve dozvoljeno.

Ono što ja mogu da kažem u svoje ime i u ime svojih kolega, ne postoji ni jedna tužba, ni jedan pritisak koji će nas sprečiti da govorimo o tome, o svim nedelima Dragana Đilasa i koji će na s sprečiti da govorimo o tome kako je on preko leđa građana Srbije postao jedan od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji.

Kada čujete Dragana Đilasa kako on kaže kako je on mnogo pošten, kako nikada ništa protiv njega nije dokazano, pa, to otprilike, funkcioniše ovako, za sve prljave poslove koje je radio uvek je za te poslove koristio neke druge ljude. Onda npr. na mahinacijama prilikom rekonstrukcije Bulevara Kralja Aleksandra nije uhapšen Dragan Đilas, nije on nosio nanogicu i ne sudi se danas njemu, nego se sudi Aleksandru Bjeliću, tadašnjem gradskom menadžeru, koji je radio prljave poslove za Dragana Đilasa, a svi dobro znamo da niko ko je tada bio činovnik u Gradu Beogradu ništa nije mogao da uradi bez znanja i odobrenja Dragana Đilasa. Tako je on ispao pošten, a bedu na vrat je naneo drugim ljudima.