Kasnije ću.

Hvala. gospodine Novakoviću.
Iskoristiću sada da prokomentarišem ono što sam želela, kada mi niste dali pravo na repliku.Ministar izgleda nije do kraja obavešten o onome što mi je odgovorio, jer da je obavešten iz onog što sledi i onoga što je rekao gospodin Škundrić, pa kaže se baš kod ove priče o Ibru da stanovnici tog kraja će dobiti samo brane i jezera, ali ne i struju.
Kaže se, inače, da ukoliko Srbiji od te energije na Ibru, na kojoj će Italija zaraditi 80 miliona evra, ukoliko bi Srbiji zatrebalo dva ili tri gigavat časa struje, ona bi morala da je uvozi. Dakle, ovo je priča koja lepo zvuči. Volim kada ministar govori, vrlo je optimističan i pun energije, ali priča je malo sakrivenija nego što su vama rekli u ovom trenutku, pa bi da imam vremena volela da vam o tome ispričam.
Vratila bih se na ovaj član 23. U prethodnom članu smo imali licence. Ovde ste u stavu 1. člana 22. tačka 4. govorili da podnosilac zahteva ispunjava propisane uslove u pogledu stručnog kadra za obavljanje poslova tehničkog rukovođenja, rukovanja, održavanja energetskih objekata, odnosno uslove u pogledu broja i stručne osposobljenosti zaposlenih lica za obavljanje poslova za održavanje energetskih objekata, kao i poslova rukovodilaca u tim objektima.
U članu 23, govorim to zato što se ova dva člana preklapaju u tački 4, u stavu 1. kažete – stručna osposobljenost iz člana 22. stav 1. tačka 4. ovog zakona proverava se polaganjem stručnog ispita. Smatramo da je naše rešenje bolje jer kažemo – stručna osposobljenost u članu 22. stav 1. tačka 4. ovog zakona za obavljanje poslova na održavanju objekata za transport i distribuciju prirodnog gasa, kao i poslove rukovodstva u tim objektima proverava se polaganjem stručnog ispita.
Naime, dosadašnja praksa je pokazala da nije potrebno davanje licence za procenu stručnosti rukovalaca i održavalaca u proizvodnji električne energije i mi smo se rukovodili time kada smo napisali ovaj amandman. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, ovo je drugi stav ovog istog člana 23. i glasi u vašem Predlogu zakona: "Stručni ispit se polaže pred komisijom koju obrazuje ministar", odnosno rukovalac pokrajinskog organa uprave nadležnog za poslove energetike za lica koja su zaposlena kod energetskog subjekta koji ima sedište na teritoriji AP.
Mi dalje smatramo da je Srbija samo jedna država i da može da propisuje da jedan isti stručni ispit važi za sve građane bilo gde da oni žive u okviru same Srbije. Zbog toga smatramo da je potrebno da ministar propisuje kako će da izgleda stručni ispit, što takođe navodite, ali kažemo da se stručni ispit polaže pred komisijom koju obrazuje ministar. Ako je daleko da neko dolazi, ako je to razlog da neko dolazi iz pokrajina, jer još uvek imamo dve pokrajine, kako bi u glavnom gradu polagao taj ispit, onda ministar takođe može da obrazuje komisiju na teritoriji autonomnih pokrajina, ali da na jednom mestu i pod istim uslovima svi građani Srbije imaju pravo da polažu stručni ispit.
Mislim da je to mnogo celishodnije jer zaista mislim da cepati sada jednu jedinu nadležnost ministra koja se tiče stručnog ispita je jedan od načina da rasparčate državu koju ste već rastočili na milion delova i na milion načina, a ovo je jedan od tih. Hvala vam.

Hvala gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u ime moje poslaničke grupe da govorim o dva ugovora ovde danas. Jedan od njih je Protokol između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o sprovođenju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o readmisiji i ovaj drugi je Opcioni protokol uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka.
Počeću od ovog za koji mi se čini da ima više da se kaže. Pre nekoliko nedelja Srbija je bila zgrožena kada je na "Ju tjubu" osvanuo snimak kako se u policijskoj stanici Vršac prebija jedan mladi Rom i umesto da se vrlo ozbiljno pokrene procedura, tog trenutka ministar policije je shvatio da je to jedan od boljih načina da se skrene pažnja medija i da po demokratiji, po modelu demokratije po meri "Grand parade" pozove mladog čoveka sa njegovim ocem da se slikaju, popričaju itd. Naravno, to je jedan od manira koji očigledno kako se približavaju izbori postaje sve moderniji – voze se kombajni, usisivači se pale u svaku kuću u koju se uđe, ali, to je jedan od modela koji očigledno ne može da se nazove demokratski.
Zašto sam ja izabrala baš ovaj primer? Moram da podsetim sve u Srbiji da je Srbija vrlo davno usvojila Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, kada se Srbija obavezala da će u dogledno vreme, a to dogledno vreme je bilo godinu dana, da oformi nacionalni mehanizam za prevenciju protiv torture i da formira jedno ili više tela koje bi radilo ovaj posao. Opcioni protokol uz Konvenciju se odnosio na sva mesta gde borave i gde mogu da se nađu lica lišena slobode, a to su zatvori, KPZ, KPZ za maloletnike, specijalne ustanove za psihijatrijske bolesti, psihijatrijske ustanove, centri za pritvaranje emigranata.
Zakon koji je pred nama i koji se dugo čekao, predlaže da posao tog nacionalnog mehanizma obavlja Zaštitnik građana, što ne mogu da kažem da je loše rešenje, jer se Zaštitnik građana i do sada bavio i do sada je, između ostalog, imao nadležnost da se bavi pravima ljudi lišenih slobode. Zatim, da vrši kontrolu zakonitosti i pravilnosti rada organa javne uprave i institucija koje se ovim poslom bave i imao je, što je vrlo važno, nesmetani pristup svim mestima gde su boravila lica lišena slobode. Samo pre nekoliko dana, mislim prošle nedelje, pred poslanicima se nalazio Izveštaj Zaštitnika građana. Taj izveštaj je zaista bio vrlo korektno napisan, pokrivao je veliku oblast koju Zaštitnik građana ima. Jedan vrlo važan deo tog, jedna segment koji nije bio mali, upravo se odnosio na prava osoba lišenih slobode.
Interesantno je da je Zaštitnik građana samoinicijativno ili po pritužbi zaista posetio veliki broj tih osoba i napisao nekoliko zamerki koje mogu da se, doduše, stave u nekoliko grupa. Prva grupa se odnosi na policijsko zadržavanje i on kaže, nekoliko slučajeva ukazao na nečovečno i ponižavajuće postupke prema uhapšenim licima u policijskom zadržavanju i naveo je tamo primere gde je sve mogao da komentariše. Jedan od tih primera drastičnih je Čukarica, gde je u potpuno neadekvatnom prostoru čovek pronašao neke kuke na koje se obesio.
Zatim, kad je u pitanju pritvor, Zaštitnik građana je ukazao da su periodični obilasci pritvorenika od strane nadležnog suda letimični, a što, naravno, pokazuje da nadležno Ministarstvo nema ama baš nikakve izveštaje o tome, a da ti izveštaji kažu bilo koju stvar koja nije u redu ili neku nepravilnost uočenu tokom tih poseta. On je komentarisao i to što sudije za maloletnike ne obilaze redovno pritvorene maloletnike za koje su nadležni, niti odlučuju o njihovom smeštaju zajedno sa punoletnim licima. To je obaveza nadležnih sudija, ali nažalost stanje u zatvorima pokazuje da maloletna lica borave zajedno sa licima koja su punoletna.
Zatim, ono što je Zaštitnik građana uočio, dakle, citiram njegov Izveštaj, "to su brojni propusti u radu Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija", pa kaže "lekarski pregledi po prijemu u zavode su paušalni, protokoli ne postoje, ne vrše se laboratorijske analize, ne obavljaju se periodični lekarski pregledi osuđenih", a inače zakon je predvideo da mora u tri meseca da ima jedan takav pregled. "U najvećem broju zavoda ne postoje bolesničke sobe, u pojedinim zavodima ne postoje ambulante ili postoje potpuno neodgovarajuće ambulante. U mnogim zavodima prisustvo lekara je svedeno na dva sata dnevno". Govorimo o broju ljudi otprilike 1300, 1900, 2000, a u vreme vikenda ili praznika tamo i nema lekara. Kažu da je uobičajeno, kaže Zaštitnik građana, "da je uobičajeno da terapiju daje nemedicinsko osoblje".
Tu su, dakle, samo neke od zamerki koje je Zaštitnik građana naveo ovde, a koje ja zbog svog vremena ne mogu da proširim. Jako bih volela, jer imam mnogo i trebalo bi o tome da govorimo. Kad se sve to što je sad izrečeno vrlo šturo i dosta opisno, jer takav je Izveštaj, mada Zaštitnik građana navodi vrlo konkretne primere sa imenima i prezimenima, hoću da govorim o jednom vrlo drastičnom primeru o kome se nisu nadležni organi izjasnili, nisu bilo šta rekli o tome, iako su mediji izveštavali o tome, iako je moju poslaničku grupu zamolila majka mladića da o tome govorim. Radi se o mladiću starom 21 godinu, Aleksi Filipoviću, koji je nekoliko meseci bio u Istražnom zatvoru u Smederevu. Mladić je imao psihičkih problema, imao je suicidne ideje. Nekoliko puta je pokušao samoubistvo. U vreme tog boravka je upućivan u bolnicu centralnog zatvora. U njegovom dosijeu pišu ovi pokušaji samoubistva.
Zbog razbojništva mladić je osuđen na pet godina i devet meseci u Osnovnom sudu u Smederevu. Dakle, počinio, osuđen i tu nemamo komentar. Ali, majka je apelovala da ga smeste u ustanovu zatvorenog tipa radi lečenja i radi izdržavanja kazne. Međutim, veštak je utvrdio da za tim nema potrebe. Mladić je upućen u Kazneno-popravni zavod u Valjevo. Tamo nema uslova za smeštaj osoba lišenih slobode sa ovakvim problemima. Tamo nema adekvatnog lečenja. Tamo nema osoblja koje bi moglo da se bavi potrebama ovakvih osoba, kakav je bio pokojni Aleksa. Dana 24. maja 2011. godine u samici Kazneno-popravnog zavoda Aleksa se obesio. Nekoliko dana pre toga Apelacioni sud mu je smanjio kaznu na četiri godine. Zakon je ovde vrlo jasan - država je obavezna da preduzme potrebne i dostupne mere, kako bi zaštitila život ljudi na izdržavanju kazne. Tu nema komentara.
Dalje, nesprečavanje samoubistva lica lišenih slobode predstavlja povredu prava na život. Tu je zakon vrlo jasan i vrlo je u vezi sa konvencijom koju smo potpisali. Ali, kako u ovom slučaju uopšte nije bilo bilo koje izjave, bilo kog postupka, niti bilo koje procedure koju je obavezan onaj ko je nadležan da izvrši, smatram da i ovim što ovde javno govori, a govorim u vezi sa Konvencijom protiv torture, neljudskih postupaka i surovih kazni, neko od nadležnih ipak treba da se izjasni i ipak treba da radi svoj posao. Nije valjda moguće da kada nam je neprijatno da onda nemamo potrebu da o tome govorimo. Dužni smo, zato što nas sve plaćaju građani Srbije.
Ovog trenutka samo ću reći nekoliko reči o ovom drugom ugovoru, ako imam vremena, o protokolu između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Albanije o readmisiji. Readmisija kao proces i ugovori ove vrste zaista ne bi trebali da budu sporni, ali šta je sporno u ovom koji zaključujemo sa Republikom Albanijom? To je to što u oceni potrebnih finansijskih sredstava vi ovde kažete da vam finansijska sredstva uopšte ne trebaju. To mene uverava da, s obzirom da na teritoriji Kosova i Metohije, koji su integralni deo države, sastavni deo i neodvojivi deo države Srbije, živi 300.000 onih ljudi koji su došli iz Albanije i koji se ovde neovlašćeno nalaze na teritoriji Srbije.
Dakle, ako vam ne trebaju dodatna sredstva, a budžetom su predviđena vrlo mala sredstva u vezi sa ovim, moram da vas pitam da li ste vi to rekli da teritorija Kosova i Metohije nije integralni deo Srbije? Volela bih da dobijemo odgovore na ovo, zato što ćemo se u odnosu na vaše odgovore mi opredeljivati sa li ćemo glasati ili ne. Hvala vam.

Hvala gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću se truditi da pričam što brže, jer imam malo vremena, a puno toga da kažem.
Pred nama je sistemski zakon, ali sistemski zakon koji ima toliko mnogo rupa i toliko praznina i Vlada očigledno nije želela da odgovori na mnoga pitanja. Vi kažete da ćete to rešiti podzakonskim aktima u roku od šest meseci do godinu dana, ali to onda izgleda, kada gledate sa strane, da je to Vlada jednostavno preskočila da odgovori na teška pitanja, jer nije znala da odgovori na njih i treba joj još pet-šest meseci do godinu dana da na njih odgovori.
Sa druge strane, taj prostor od godinu dana uslovno je vrlo veliki prostor za sve vrste maštovitih kombinacija, zloupotreba i raznih vrsta korupcije. Da to nije moja samo usputna primedba govori položaj Srbije na lestvici onih zemalja koje imaju najveću korupciju.
Kao poslanik koji se ovde uvek zalaže za zaštitu životne sredine, ja ću o ovom zakonu govoriti potpuno sa te pozicije. Naravno da nemam vremena da navodim ekološke argumente, ali ću samo reći da svaka ozbiljna država, koja i te kako drži do sebe, mora da vodi računa o obnovljivim izvorima energije, kao o nečemu što nju oslobađa od zavisnosti od uvoza ili električne energije ili fosilnih goriva, sa druge strane nafte i gasa.
S druge strane, potpuno sam na suprotnim pozicijama od onih kolega koji su ovde govorili o obnovljivim izvorima energije kao o nečemu što je beskrajno skupo. To danas može da izgleda skupo, ali je dugoročno vrlo isplatljivo, jer cene drastično padaju i konstantno padaju, značajno se menjaju na dole. Evo, recimo, primera. Cena solarnih modula po kilovatu snage biće 2012. godine tri puta niža nego 2008. godine. Znači, za četiri godine tri puta niža. I te kako je važno da vodimo računa o obnovljivim izvorima energije kao o potencijalnoj energetskoj snazi kasnije.
Neću da govorim o tome da u ovoj oblasti i te kako mnogo ljudi radi. Recimo, u EU 270.000, skoro 300.000 ljudi radi samo u ovoj oblasti. To je za nas koji imamo ovoliku nezaposlenost i te kako važno. Srbija razmišlja prilično o tome. Imamo strategiju koja je doneta, koja govori o obnovljivim izvorima energije i vrlo je važno da nastavimo u tom pravcu. Mi, doduše, sada koristimo bio masu i ima argumenata za korišćenje bio mase, slažem se, ali i te kako treba voditi računa i o drugi mogućnostima, kao što je energija Sunca, kao što je energija vetra. O tome i te kako moramo da vodimo računa. U ovom zakonu o tome ima malo reči.
Hajde da se vratimo odmah na ovaj zakon, da ne bih suštinu koju mislim da treba da kažem propustila. Pre svega, u obrazloženju vi kažete da ovaj zakon ima za cilj da pojednostavi procedure i da preskoči pojedine administrativne barijere, da ih napravi jednostavni. No, ja ću vam argumentovano odgovoriti na svim mestima gde vi zapravo pravite još komplikovaniju proceduru i proceduru koja duže traje. Hajmo prvo na član 32. gde vi kažete da produžavate rok za izdavanje energetske dozvole od 30 dana, koliko je bilo, na 60 dana. Volela bih da čujem argumente, jer je 30 dana optimalno vreme i zaista nema smetnje da to ispoštujete.
Dalje, uvodite izdavanje saglasnosti za male hidroelektrane iznad 500 kilovata. Do sada je ta saglasnost bila potrebna samo za one preko jedan megavat. To je član 35. U članu 33. uvodite obavezu izmene energetske dozvole u slučajevima izmene projekta. Svaki put kada se ove izmene dešavaju, onaj ko je investitor mora da plaća taksu. Ovo zaista nema smisla i mislim da ovo treba da pogledate. Vi kažete – Ministarstvo finansija je dalo ovaj predlog. Ovo zaista nema smisla.
Dalje, zahtevate zaključenje ugovora o prodaji toplotne energije da bi dobili podsticaj za kogeneraciju, a ovu toplotu najčešće koriste sami proizvođači. Dakle, to vam je član 56. tačka 5. I ovo je vrlo nelogično. Ima još nelogičnosti u tom članu 56. Do sada je granica za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energije, kada su u pitanju hidroelektrane, bila deset megavati. Sada vi ovo podižete na 30 megavata. Hajde da budemo vrlo precizni. Jedine hidroelektrane u ovoj zemlji koje su u ovom rangu, a imaju projektnu dokumentaciju i nalaze se u Srbiji, su Brodarevo 1 i Brodarevo 2, a ove hidroelektrane već razvija jedna kanadska firma na reci Limu kod Prijepolja, gde jako mnogo otpora građana doživljavate i ja verujem sa pravom. Ne živim u Prijepolju, ali bih im se pridružila.
Ovako kako u ovom zakonu dalje piše, vi hoćete da ove dve hidroelektrane dobiju status povlašćenog proizvođača, što dalje znači da ćete u sledećih 12 godina sve što one proizvedu otkupiti po povlašćenim cenama. Ako sada to pretvorimo u brojeve, godišnja proizvodnja ove dve hidroelektrane biće 185.000 megavat časova, što znači da će građani Srbije 12 godina platiti između 155 i 200 miliona evra. Ne čini li vam se da je ovo veliki broj, a to moraju da plate građani Srbije? Meni se čini da je ovo zaista enormna količina novca.
Ono što moram da postavim je pitanje, jer sam već napomenula za ovu kanadsku firmu, pišete li vi ovaj zakon za nekog baš konkretnog? Čini se da jeste tako. Pre nego što mi odgovorite negativno, jer pretpostavljam da ćete tako reći, moram da vas uputim, gospodine ministre, ako već niste videli, a videlo je 70% građana Srbije, jedan jako zanimljiv snimak na "youtube", gde je bivši sekretar, zaista ne znam sad njegov status, Dušan Rakić, bivši državni sekretar Ministarstva Petra
Škundrića lobira na sednici Skupštine Prijepolja za ovu kanatsku firmu, pričajući pritom toliko neistina, gde ga demantuje istovremeno vlasnik ili direktor kanatske firme, demantuje svaku stvar koju on kaže. Meni se čini, kada pogledate taj snimak, da ćemo vi i ja onda moći da razgovaramo i da ćete vi meni reći – izgleda da je pisan ovaj zakon za nekog konkretnog. Prošli put kada je gospođa Čomić govorila i kada smo se sporili da li je za jednog ili za dva, tvrdim odgovorno da je za jednog, za tu kanatsku firmu je pisan ovaj zakon.
Ima još jako mnogo zanimljivosti. Ovaj zakon nikako da odgovori šta je sa energijom vetra. Nikako da vidimo šta investitori u toj oblasti planiraju i šta mogu da očekuju. Ovog trenutka znam do četiri kompanije koje su članice Srpskog udruženja za energiju vetra, koje nameravaju da ulože jednu i po milijardu evra u ove projekte. Za njih je ovaj zakon, prema onome što ja znam sa javnih slušanja, preterano komplikovan i oni neće naći mogućnost da uđu u sve ovo.
Moram da vas podsetim na ono što su direktive EU, a mi smo ih pretočili u našu strategiju, sva sreća, zato što ta strategija vodi računa o zaštiti životne sredine i vrlo je važno, valjda, da vodimo računa o njoj, a ne da je menjamo svake tri godine, po neki deo strategije, i to upravo menjamo ono što nam je dobro. Moram vas podsetiti da se vratite i pročitate šta su napisali, zapravo ne vi, ali Vlada pre vas, u sopstvenoj strategiji za razvoj ove oblasti.
Meni se čini da imamo jedan problem sami sa sobom, a taj problem je pomenuo moj kolega Lapčević, kada je govorio o hidroelektranama na Ibru, da smo mi Italijanima dali mogućnost da oni zarađuju novac na račun naših potencijala.
Završiću, pošto vidim da sam završila sa svojim vremenom, samo ću citirati dr Branislava Đorđevića, svi znaju ko je gospodin Đorđević, profesor Građevinskog fakulteta, koji se ovim bavi. On kaže: "Ko takve objekte daje pod koncesiju sebe jasno deklariše kao smetenjaka. Niko ne gradi elektrane svojim parama, pozajmljuje ih. Zato moramo i mi da uzmemo kredite i da sami gradimo, da ne da dajemo drugima da to rade ili da ovo koriste u kampanji". Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine zaštitniče građana, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću nešto o izveštaju koji je danas pred nama i moram da podsetim na nekoliko stvari koje su važne da vas podsetim.
Godine 2005. je prvi put Zaštitnik građana uveden kao institut u pravni sistem Republike Srbije i to u vreme istinski i prave i jedine demokratske vlade Vojislava Koštunice. Da podsetim, tada je donet Zakon o Zaštitniku građana koji je pomenut institut prepoznao kao nezavisni i samostalni državni organ koga je kasnije potvrdio i Ustav, a koga bira Skupština, a koji odgovara Skupštini.
Zaštitnik građana deluje u okviru Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata na osnovu ratifikovanih međunarodnih ugovora i opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava koji se tako prilično selektivno primenjuju kada je u pitanju Srbija, da ne pominjem ovaj poslednji slučaj kada su pokušali da našu kulturnu baštinu pripoje nekom drugom.
Zaštitnik građana kontroliše rad organa državne i javne uprave i to u oblasti koje se tiču prava, sloboda i interesa građana i one koje su zasnovane na Ustavu i zakonu. Zato je vrlo važno da znamo da se ovaj izveštaj koji je pred nama, koji pokušavam da pronađem, jeste izveštaj o tome kako izgleda stanje prava, sloboda i interesa građana u ovoj zemlji. Čini mi se da je preko 150 strana teksta.
Ovo je četvrti izveštaj. Podnet je 15. marta. Nije išao po hitnoj proceduri u ovoj Narodnoj skupštini, a trebalo bi jer sve ovo što dobijamo u ovom izveštaju kao materijal vrlo nam je važno nama koji se bavimo politikom i znamo šta treba da radimo i građanima da znaju dokle smo stigli na tom neverovatnom putu uspeha i lovorika, kako se vlast hvali.
Zaštitnik građana ima pravo da predlaže zakone i izmene i dopune zakona. Nismo imali previše prilike da o tome govorimo ovde i da vidimo takve zakone. Zamoliću gospodina Jankovića da nam kaže šta se dešava sa Zakonom o zaštiti prava deteta. Koliko imam informaciju, ovo je jedina oblast i jedini državni organ koji hoće da radi ovakav zakon, što je za pohvalu, jer je očigledno da taj zakon vlast ne interesuje previše.
Imam saznanje da se taj zakon piše. Dokle se stiglo sa njim i šta se sa njim radi, to je vrlo važno da znamo.
Ono što je takođe iz ovog izveštaja vidljivo, to je da Zaštitnik građana nije imao stalno mesto boravka i rada nego se seljakao od nemila do netraga, da takođe nije imao formiranu službu jako dugo, što je takođe nedostatak i što se takođe može podrazumevati kao vid opstrukcije vlasti prema izuzetno važnom nezavisnom telu koje i te kako treba da bude regulatorno, odnosno treba da govori na te stvari koje mi kao političari ne vidimo na najbolji mogući način. To je vrlo jasan signal građanima a bogami i nama kako se vlast odnosi prema onom ko treba da štiti prava, slobode i interese građana. Jedan od primera kako vlast to najbolje radi jeste i to što, kada je donet budžet za 2010. godinu, bez saglasnosti Zaštitnika građana, a zakon kaže da mora uz njegovu saglasnost, budžet za ovo nezavisno regulatorno telo je zapravo smanjen.
Ovde u parlamentu smo imali prilike da vrlo često vidimo amandmane koje Zaštitnik građana šalje na zakone koji se nalaze u proceduri, koji su na dnevnom redu Skupštine. Vidim vrlo često da se moje kolege iz vladajućih stranaka čude i vrlo često objašnjavaju te amandmane koji su vrlo jasni.
Takođe sam bila prisutna na poslednjoj sednici kada se o Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja iščuđavao ministar koji nije znao ni da postoji takav stav Zaštitnika građana. Molim da Zaštitnik građana piše veće članke u novinama, pošto se ministri informišu u novinama i da nam objasni na koji način su amandmani koji su trebali da stignu na zakon, koji očigledno krši prava dece u ovoj zemlji, nisu stigli, zbog čega nismo imali prilike da donesemo zakon kakav treba da bude.
Drugi zakoni su bolje prošli. Imali smo zakon o vojnim službama, Zakon o elektronskim komunikacijama, recimo, gde su stigli amandmani, gde je predlog zakona bitno povređivao prava građana na privatnost komunikacije i gde su se predstavnici vladajućih stranaka u ovom parlamentu upirali da objasne da to sa kim pričaš, koliko pričaš, odakle zoveš svog sagovornika ili on tebe nikako ne dolazi u domen privatnosti komunikacije nego su to statistički podaci i tom prilikom smo saznali neverovatno važne stvari, da nas službe bezbednosti ne prisluškuju, nego prikupljaju statističke podatke za Zavod za statistiku.
Treba spomenuti da Ustav propisuje da se odredbi o ljudskim i manjinskim pravima tumače saglasno praksi međunarodnih institucija i kada su ovi zakoni u pitanju Evropski sud za ljudska prava je u više navrata vrlo eksplicitno izneo stav da zapravo to sa kim pričaš, koliko pričaš i kada ga zoveš stvar potpuno privatnosti komunikacije i nikako ne može i sve ono što prikupljaju operateri, to je stvar privatnosti komunikacije.
Takođe, ovde moram da kažem nešto što je vrlo važno. Imala sam prilike i pročitala sam izveštaj koji nam je gospodin Janković uputio kada je izvršio kontrolu rada BIA, ali moram da postavim pitanje zašto taj izveštaj takođe nije bio na sednici Skupštine jer je očigledno da je to vrlo važno. Gospodin Janković je dao preporuke što se tiče zakonskih propisa, podzakonskih akata i procedura i bilo bi važno da smo taj izveštaj imali ovde pred sobom.
Izveštaj je vrlo kompleksan. Zaista ne mogu da obuhvatim u ovih 20 minuta sve ono što bih jako želela da obuhvatim, pa ću nekoliko stvari koje su meni bile na prvi pogled vrlo zanimljive, obuhvatiti. Jedna od njih je sloboda medija. To je kategorija koja je obuhvaćena i definisana Ustavom, garantovana Ustavom.
Odmah da pređem na zakon, na izmene i dopune Zakona o javnom informisanju koje su očigledno, kada su ovde u Skupštini donete, kršili pravo medija na slobodu. Na osnovu zahteva novinskih udruženja, gospodin Janković je tada podneo jednu proceduru Ustavnom sudu da se ispita ustavnost određenih normi iz samog zakona. Ustavni sud je odgovorio i taksativno naveo koje su te sve odredbe u kojima se krši sloboda medija.
Uostalom, i predsednik Tadić se, odlazeći u inostranstvo, morao baviti ovom temom. On je tu pomagao gospodinu Jankoviću, kada se požalio da mu mediji baš nisu naklonjeni, njemu lično i vladajućim strankama. Gospodin Krstić i gospodin Šaper sada sve više moraju da pišu tekstove, a sve manje novinara hoće da ih potpiše. Tada, u inostranstvu on je uspeo da postigne jednu stvar. Efekat te žalbe je bio mnogo veći nego vaše pisanje amandmana, gospodine Jankoviću. Po hitnoj proceduri je smenjen urednik. Od tada novine pišu malo drugačije. Nadam se da će ovo stanje biti negde obuhvaćeno vašim izveštajem za 2011. godinu.
Iz izveštaja vidimo i sledeću stvar, da se sve više građana žalilo Zaštitniku građana. Mada, vidim da ima stvari za koje on nije nadležan, ali ljudi u njemu vide nadu da će neke stvari u ovoj državi moći da im pomogne i da će hteti da se bavi njima. Zbog toga, stiže im sve veći broj pritužbi.
Svaka druga žalba se odnosi na tzv. ćutanje administracije. Zatim, na pogrešnu primenu zakona, na sporost administracije. To je čuvena boljka, iako je administracija ogromna. Ono što je vrlo važno, neusklađenost procedura, neusklađenost procedura se kasnije navodi u nekim drugim stvarima i vrlo je važno da ih pomenemo.
Ni jedan od zacrtanih ciljeva reforme državne uprave nije do kraja sproveden, prema izveštaju gospodina Jankovića. U mnogim segmentima, ta reforma zapravo nije ni početa. To kažem potpuno svesna toga, da ovde poslanici kada dođe ministar nadležan za to, gospodin Marković, priča neku drugu priču, ali sam i kao građanin koji je takođe pred nekim šalterima i pred nekim institucijama, dobijao svakakve odgovore ili nije dobijao odgovore po više od šest meseci. Svestan sam toga kako izgleda reforma državne uprave.
Takođe, ovde jedan od ministar koji voli da nam priča kako je on neverovatno unapredio oblast za koju je zadužen, a to je ministar Dulić, kada je donet Zakon o legalizaciji i slične stvari, kada je u izveštaju postrofirano kada su otkriveni masovni propusti u sprovođenju postupaka legalizacije objekata, rušenja nelegalnih objekata i drugih postupaka u vezi sa ovim pitanjem.
Još jedna oblast koja je vrlo zanimljiva za analizu je stanje rodne ravnopravnosti. Konačno, Srbija je donela ta sistemska dokumenta. Ali, ono što je izveštaju navedeno je to, da Srbija nema kapacitete za primenu ovih propisa, niti ima političke mere, niti ima političke volje, na kraju, krajeva da se oni donesu.
To možemo da posmatramo kroz jedan tipičan primer – nasilje u porodici. Ne bih da pogrešim, ali mislim da je negde oko 20 žena ove godine ubijeno. Znači, najdrastičniji vid nasilja. Ubijeno, zato što između institucija koje je država napravila, nema komunikacije. To je očigledno, jer je ovde u izveštaju to takođe navedeno.
Postoji velika slabost u razmeni informacija između institucija. Pretpostavke za rad službi, policija, zdravstvo, socijala, pravosuđe na lokalu ili ne postoje, ili se ne primenjuju dovoljno efikasno. Svi koji se tom temom bave na malo drugačiji način, to vide i to je jasno. Jesu napravljeni pomaci na bolje, ali je evidentno da nešto ne funkcioniše. Najviše ne funkcioniše saradnja između stubova koje je država napravila, i gde se donesu neki pristojni zakon, institucije se ojačaju, kapaciteti im se ojačaju. Očigledno je stanje da ne treba da budemo ni zadovoljni, niti da se samo hvališemo, nego da budemo vrlo realni. Ovo što ste ovde napisali je nešto čime zaista treba da se bavimo. Nadam se da će neko od naših kolega govoriti o tome.
Ono što je još zanimljivo, to je da organi uprave često primenjuju stereotipe u rodnim odnosima. Oni smatraju da su stvari porodičnog nasilja stvari privatnosti. Mi smo zaista ovde u ovoj sali bili ubeđeni da to nije tako, da su se stvari drastično promenile. Na žalost, evidentno je da jesu. Zatim, da nedostaju jasno definisani postupci i mere, standardizovane procedure, već da je dato državnim službenicima da oni samoinicijativno vrlo široko primenjuju kad hoće koju proceduru prema konkretnom slučaju. To je opasna stvar, jer morate imati zaista vrlo iskusne i vrlo obrazovane državne stručnjake koji bi se time bavili na ovaj način. Mislim da je jako dobra preporuka da se te procedure potpuno standardizuju, da se mere daju vrlo konkretno i da se zna kada se i šta primenjuje.
Ono što je takođe vrlo diskutabilno, Zaštitnik građana je u posebnom komentaru Komitetu za ljudska prava UN izrazio neslaganje sa stavom 47. Državnog izveštaja o sprovođenju Pakta o građanskim i političkim pravima. Inače, ovaj član 47, onih država koje pišu izveštaj, dakle, Srbija, napisala je da se u Srbiji dosledno sprovode svi propisi u oblasti rodne ravnopravnosti i da se dosledno primenjuje rodna ravnopravnost.
Na osnovu istraživanja koja su rađena, na osnovu izveštaja koji je gospodin ombucmana napravio, pokazalo se da na svim nivoima država krši propise koje je sama donela. Odnosno, da na svim nivoima postoji diskriminacija žena. Najdrastičniji primer, mada nije najdrastičniji primer, jer postoje mnogo drastičniji, ali jedan od primera koji su bili u štampi eksploatisani je ono, kada je naša delegacija u Parlamentarnoj skupštini Savete Evrope ima potpuno muški sastav.
Kada Vlada piše ovakve izveštaje u oblastima koje su vrlo proverljive, onda možemo misliti kakve tek izveštaje u oba pravca piše i predstavlja svojim građanima na način na koji to ne odgovara istini.
Ono čime bih sada htela malo više da se pozabavim jeste zaštita prava deteta. To je oblast koja je vrlo važna. Moram da kažem da u Skupštini postoji Odbor za prava deteta koji dobro radi, koji razmatra i razmatrao je izveštaje i prošle godine, a koji se tiču prava deteta. Volela bih da o ovoj temi ozbiljnije razgovaramo. Zato vam postavljam pitanje tog zakona za koji znam da se pravi i volela bih da vi kažete nešto više o tom zakonu.
Prema vašem izveštaju, najčešće primedbe, pritužbe se odnose na povredu prava na poštovanje najboljih interesa deteta. Ukupno je 165 slučajeva. Pravo na pravilan razvoj deteta – 107 slučajeva, zaštitu nasilja, zlostavljanje i zanemarivanje – 79 slučajeva, pravo na obrazovanje – 58 slučajeva.
Moram da apostrofiram pitanje inkluzije, jer spadam u one koji smatraju da je moralo da se mnogo ozbiljnije pripremi, pre nego što se uđe u proces inkluzije, da se unese u zakon. Na žalost, deca su žrtve tog sistema, koji je očigledno napravljen prilično ad hok. Prilično se stvari menjaju onog trenutka kada se dogode. Mislim da su prevelike žrtve. Bilo koje dete da doživi traume tog tipa, prevelike su žrtve za to što smo mi neozbiljno ušli u sve to. I nastavnici imaju problema, jer nisu dobili obuku na vreme. Ne znamo da li defektolozi učestvuju u procesu ili ne učestvuju. Doduše, timovi se prave, ali je to sve onog trenutka kada se pojavi potreba. Trebalo je to raditi ozbiljnije.
Ima jako mnogo primera koje navodite u kršenju prava na obrazovanje dece. Mislim da su ti primeri dovoljni svakom od nas poslanika da pročita takve primere i da zna da zakone koje donosimo, kada se primenjuju na terenu, imaju jako mnogo manjkavosti.
Sledeća je stvar pravo na socijalnu zaštitu i na odgovarajući životni standard. To ne smem ni da pomenem, kada znam da 300.000 dece u ovom trenutku živi na granici ili ispod granice siromaštva. Ono na koga se žale su centri za socijalni rad, ustanove obrazovanja, Ministarstvo prosvete, pravosudni organi i lokalne samouprave.
Moram da pomenem nešto što vi u svom izveštaju malo govorite o tome. Naravno, nemate direktnu nadležnost, ali bih vas zamolila da tu temu pokrenemo u javnosti, jer je vrlo važna. To je predstavljanje dece u medijima. Moram da kažem da je napravljeno jedno vrlo dobro istraživanje za UNICEF. Tema je bila dvadesetogodišnjica usvajanja Konvencije o pravima deteta. To je istraživanje koje je vodila dr Snježana Milivojević i zove se "Deca u medijskom ogledalu".
Eskalirala je, 2009. godine, ta tema nasilja dece i nasilja nad decom i najviše je eksploatisana i najviše štete napravila, čini mi se. Iz istraživanja vidim da neke stvari koje sam smatrala da jesu, zaista jesu potvrđeni istraživačkim postupkom.
Jedno od najdelikatnijih pitanja je način predstavljanja žrtve nasilja jer potpuno bez saosećanja i vrlo neprofesionalnim postupkom smo došli do toga da ponovo sekundarno viktimizira žrtvu, nepotrebno otkrivamo podatke o žrtvi, stavljamo tzv. zaštita identiteta deteta je, ne znam da li mogu da kažem reč skaradno, ali najviše bih volela da kažem tu reč, jer stavljanje onog crnog poveza preko očiju na isti način na koji se to radi kriminalcima je sekundarna viktimizacija žrtve i naravno da nije zaštita deteta, nego je upravo suprotno, upravo je najružniji način zaštite, ko bojagi zaštite.
Naravno, u medijima se vrlo često otkriva identitet deteta vrlo posredno, znači daju izjave mame, tate, rođaci, opisuje se situacija, opisuje se mesto gde se to dogodilo, što je naravno isto tako strašno. Primećujemo sve više, vidim i na drugim medijima, ne samo u novinama, da se zaštita dostojanstva deteta onako potpuno minimizuje i da se deca prikazuju kroz teško socijalno stanje ili životne tragedije, što takođe može da bude jedna vrsta sigme i ta sigmatizacija je dalje moguća i na osnovu drugih osobina, recimo deca ometena u razvoju, ili pripadnosti nekoj grupi kao što su izbeglice ili slično. Mislim da moramo biti vrlo obazrivi ovde i moramo zaista govoriti neprekidno o tome, ne bi li se ta medijska slika deteta zaista negde svela na neku normalu.
Vidim da medijska zloupotreba dece nije ograničena, čitam dakle komentar iz Izveštaja – medijska zloupotreba dece nije ograničena ni vrstom, ni temom tekstova, deca su u medijima podjednako dobra i za podsticanje patriotskih osećanja, širenje straha, ili propagiranje potrošnje. Tu ću da stanem. Bojim se da mi vreme ne istekne, ali ću reći jednu stvar. Dobro je što se na osnovu naših pritužbi RRA konačno kaznio ono što samo sebe zove Javni servis Srbije. Mislim da je to ozbiljan korak i volela bih da tih koraka vidim još, zato što mislim da ste kao institut potrebni ovoj zemlji, da zaista radite ogroman posao. Vaš tim koji vidim ovde očigledno nije veliki, očigledno ćete se još malo seliti dok vam se taj prostor, da bi se sredio traži jako mnogo sredstava, opremi. No, nadam se da će Izveštaj za 2011. godinu, takođe biti pred nama u ovakvom obliku jer je dobar i sveobuhvatan. Iskreno se nadam da ćemo mi u skupštini, to naravno ne zavisi od vas, videti taj vaš izveštaj ovde na javnoj raspravi o kontroli BI-e. Hvala vam.

Hvala gospođo predsednice.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DSS je podnela 19 amandmana na izmene i dopune ovog zakona. Sada kada smo videli efekte tih amandmana, zapravo koliko je malo naših amandmana usvojeno, slobodno možemo da kažemo da se otprilike sistem, kako mi vidimo, obrazovanja i vaspitanja i sistem kako ga vi vidite potpuno razlikuje, odnosno naši koncepti nisu isti. Ali, osim koncepata koji se razlikuje, primećujem još jednu stvar, da mi ne govorimo istim jezikom.
Ovaj amandman koji se odnosi na član 2. Zakona se zapravo tiče jednog jezičkog pojašnjavanja. Vi kažete da obrazovanje odraslih u celini, odnosno specifičnosti obrazovanja odraslih će biti deo ovog zakona. Mi kažemo da delatnost obrazovanja odraslih u sistemu obrazovanja i vaspitanja uređujete posebnim zakonom. Zašto mi to kažemo? Zato što je ovo jedna okvirni zakon, jedan sistemski zakon, ovaj zakon o kome mi danas govorimo. Ali, mi imamo posebne zakone, zakon koji uređuju predškolsko i zakon koji uređuje osnovno i srednje obrazovanje. Pri tom, sasvim je u redu da imamo i zakon o obrazovanju odraslih. Mi jezički to tako kažemo. Znači, to bi trebalo da bude ovo što sam ja napisala u ovom amandmanu u članu 1. stav 2.
Sad vi, kada nam odgovarate, kažete sve to isto što smo mi ovde hteli da kažemo. Ali, jezički kako ste vi napisali, napisali ste da ćete zakonom o obrazovanju odraslih urediti specifičnosti tog obrazovanja, a mi samo kažemo da nećete samo specifičnosti, nego ćete celu oblast urediti. Mislim da je ispravnije u jezičkom smislu, mnogo ispravnije, ovo što smo mi napisali. Istom mislim da bi trebalo još jednom da pogledate, jer ovo samo može da poboljša ovaj zakon ovako kako ste ga vi napisali. Ali, prosto, vaše je pravo da usvojite ili ne. Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poslanička grupa DSS podnela je amandman i na ono što zovete član 10v stav 7. Uzgred da vam kažem, to neću reći samo zato što ja tako mislim, znam da je bilo ovde reči kada smo pokušali takve stvari da proširimo, ovo je jedan od predloga zakona koji je ovde došao sa tim slovnim naznakama a, b, v, g, da je bilo jako mnogo, jako mnogo komentara od nekih ovde iz vladajuće većine, ali zaista je vrlo teško pratiti, naročito je teško pisati amandmane, jer se u kucanju ovo b ćirilicom pretvori u v itd, tako da smo mi otkucali pogrešno, umesto b mi smo otkucali v.
U ovom sedmom stavu stoji ovako: "bliže uslove i način vođenja prikupljanja, unosa, ažuriranja, dostupnosti zaštite podataka koji se unose u evidenciju, javne isprave i druga pitanja od značaja za vođenje evidencije, izdavanje javnih isprava, propisuje ministar nadležan za poslove obrazovanja, u daljem tekstu ministar". Ništa nije sporno, ministar određuje i bliže uslove i način vođenja, prikupljanja, unosa, ažuriranja i dostupnosti podataka, ali je sporno da propisuje zaštitu podataka zato što je nadležnost to jednog drugog ministarstva i drugog ministra.
Kada sam govorila u načelu, rekla sam da je u redu da se konačno ova oblast uredi. Koleginica Donka Banović je vrlo konkretno govorila o slučaj koji je uzburkao javnost cele Srbije kada se dogodilo ovo što se dogodilo u Vojvodini, ali zaista nemamo komentar na to da li je to potrebno. Naravno da je potrebno. Vrlo je potrebno. Skupljaju se razni podaci. Vrlo je važno da budu zaštićeni roditelji. Od momenta kada dete krene u predškolsko pa do završetka srednje škole daju hiljadu puta iste podatke. Hiljadu puta traže od roditelja da potpisuju ovo ili ono. Svi ti podaci moraju biti vrlo dobro zaštićeni, pogotovo moraju biti dobro zaštićeni podaci o maloletnoj deci, a ti podaci su u stvari oni koji se jako brzo i jako zloupotrebljavaju, jer je svako od nas roditelja vrlo sklon da kada nešto dođe iz škole, na to automatski odgovorimo jer smatramo da je to obaveza roditelja, da vode računa o svom detetu.
Što se nas tiče, ništa sporno nije da podaci i te kako moraju da budu zaštićeni, ali nam je sporno da nadležnost jednog ministra, jednog ministarstva, preuzima drugo ministarstvo, jer u tom slučaju iskustvo uvek govori jedno. Kada su dvoje, troje, petoro nadležni za nešto, ta oblast ostaje nezaštićena. Zato smatramo da je jako važno da ovu oblast ostavite da je uređuje zakon koji je već uređuje, da kontroliše i zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja, a da ostane u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu ili već šta ste sve dodali. To je intencija kojom smo želeli da intervenišemo ovim amandmanom.
S obzirom da nam zakoni stižu ovako kako nam stižu i da stižu tako što imamo jedan vikend i pola sata posle toga da uredimo jedan ozbiljan posao kao što su izmene i dopune ovog zakona, izvinjavam se zbog toga što smo ovde napravili lapsus. Napisali smo "zaštitu podataka", iako smo hteli da izbrišemo samo reč "zaštitu".
Što se nas tiče, odbor je imao pravo i uzeo je to pravo da preformuliše naš amandman kako bi bio prihvaćen. To nije sporno sa naše tačke gledišta. Zaista smo želeli da nešto uradimo za ovaj zakon. To smo hteli da postignemo, bez toga da smo pravili amandmane koji su dobronamerni, kako neki kažu, jer ne postoji dobronamerni amandman, bar što se tiče poslaničke grupe DSS. Nas interesuju kvalitetni amandmani, koji popravljaju zakon. Dobronamerne i nedobronamerne ne prepoznajemo. Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predlagač ovog zakona bi rekao da je svrha našeg amandmana, a pošto smo upravo uradili izmene u tom smislu, mi bismo rekli cilj našeg amandmana, cilj našeg amandmana jeste da jezički ovaj član i naslov iznad njega, to je član 10v stav 1, dovedemo u sklad sa srpskim jezikom i onim što predstavlja duh srpskog jezika.
Svrha obrade podataka glasi nadnaslov iznad člana 10v. Ne znam da li vama zvuči, ali kada mi neko kaže "svrha obrade podataka", to se nalazi u naslovu, prosto zvuči rogobatno.
Kažete "svrha obrade podataka je obezbeđivanje indikatora". Smatramo da je mnogo jednostavnije, a da sve ostaje isto, da bude "cilj obrade podataka" i da to bude naslov, a da zatim prvi deo stava glasi: "obrada podataka se radi zbog obezbeđivanja indikatora radi praćenja i obuhvata dece".
Znači, ovde se radi o jednoj čistoj jezičkoj izmeni koja treba da poboljša jezički kvalitet zakona jer zakon, osim toga što daje jedan stručni pristup jednoj materiji, mora i jezički da bude u skladu sa državom koja ga donosi. Svrha našeg amandmana je upravo to, sačuvati srpski jezik i ne praviti strašno ružne kovanice. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se zapravo odnosi na član 6, odnosno na član 13. starog zakona. To je sastav Nacionalnog prosvetnog saveta.
U zakonu piše – za člana Nacionalnog prosvetnog saveta ne može da bude izabrano lice koje je imenovano, izabrano ili postavljeno na funkciju u državnom organu, organu teritorijalne autonomije, odnosno lokalne samouprave, lice izabrano u organ političke stranke ili organ upravljanja ustanove, lice zaposleno u Ministarstvu prosvete je pisalo, a sada to brišete, Zavodu za unapređenje vaspitanja i obrazovanja, Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, kao i opštinski prosvetni instruktor.
Ono što ste vi želeli to je da izbrišete ovo "prosvete" i da ostane samo ministarstvo. Nama ste tamo zamerali što brišemo reči "zaštitu podataka", a vi ovde brišete nešto mnogo značajnije. Smatrali smo da mora da ostane Ministarstvo prosvete, upravo što je jasnost i preciznost uvek prvi razlog i prvi uslov da bi neki zakon u praksi mogao da zaživi i da se ne tumači, kako pravnici vole da kažu, nego da bude jasan i nama koji nismo pravnici, a zakon moramo da primenjujemo.
Ono što ste meni odgovorili je zanimljivo. Kažete – amandman ne treba da se prihvati iz razloga što je po Zakonu o ministarstvima, "Službeni glasnik" broj 16/11, naziv ministarstva promenjen u Ministarstvo prosvete i nauke, a naziv skraćen u članu 4. Predloga zakona.
Znači, posle ove vaše hirurške intervencije Vlade kada je sve ostalo isto, samo ste prepakovali u manji broj ministarstava, dobili ste novi naziv i to meni poznat naziv – Ministarstvo prosvete i nauke, ali prosto, da li će to značiti da je svaki put kada se formira Ministarstvo prosvete i dobije još neki naziv, onda mora da se menja svaki put kada se donose izmene i dopune zakona?
Kada kažete Ministarstvo prosvete, ono će ostati uvek Ministarstvo prosvete u tom delu. Zato smatram da je naš amandman vrlo svrsishodan.
Neću da pričam o tome da nismo dobili odgovor na ono što smo vas molili, kada je već reč o sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta, da protumačite, zašto Društvo istoričara u članu 13. tačka 5. kažete u jednom članu ko čini sve sastav Nacionalnog prosvetnog saveta i nabrajate u tački 5. – po jedan član iz reda nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, predstavnika Saveza udruženja vaspitača Srbije, Saveza učitelja Republike Srbije, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Društvo za strane jezike Srbije, Društvo matematičara, Srpsko - geografskog društva, Društvo fizičara, a onda Društava istoričara.
Svi koji se ovom oblašću bave, dobila sam jedan priličan broj dokumenata odakle, kažu da postoji samo jedno Društvo istoričara, a da ne postoji drugo društvo. Ono je nevladina organizacija i registrovana je kao nevladina organizacija. Prosto, nemoguće je nešto što je potpuno druga oblast, dakle, nevladina organizacija, da sada ima isti status kao i jedino društvo istoričara. To društvo istoričara je preregistrovano po zakonu koji je validan, koji važi. Jedino kod istoričara, znači, sva druga društva su pobrojana, hoćete li svaki put onda menjati, da bude dva društva, tri društva, četiri društva i da svi imaju isti status?
Ako je to tako, ne znam da li će se broj članova Nacionalnog saveta stalno povećavati? Tvrdim da je jedno jedino društvo istoričara i jedna nevladina organizacija, koja sama za sebe ima svoju delatnost i polje u kojem radi, ali ona nije društvo istoričara. Hvala vam i molim odgovor za to.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 9. je zapravo stari član 40. Sad vi kažete, Ministarstvo vodi evidenciju, u daljem tekstu registar, koji obuhvata ustanove koje obavljaju delatnost obrazovanja i vaspitanja, ako i proširenu delatnost, zatim druge organizacije i fizička lica koje obavljaju poslove u oblasti predškolskog obrazovanja itd., zatim propisane odnosno odabrane programe stručnog osposobljavanja, nastavnike, vaspitače, stručne saradnike kojima je izdata licenca za nastavnike, direktore kojima je izdata licenca, sekretare koji su položili stručni ispit za sekretara, i kažete dalje, registar je javan i čuva se trajno.
Mi smo smatrali da je mnogo bolje da preciziramo u kom obliku zapravo treba da se čuva i mi smo predložili da se trajno čuva u elektronskom obliku. Vidim da ste prihvatili amandman koji je nešto širi, pa ste napisali u pisanom i elektronskom obliku. Nemamo ništa protiv. Ono što mi smatramo da zapravo je dobro da postoji precizno u zakonu odrednica na koji način će se čuvati registar. Naravno, podrazumeva se uz sve ograda o zaštiti podataka, koji takođe moraju da budu prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti potpuno sigurni i bezbedni.
Ono što nisam shvatila, pa moram da se izvinim gospodinu ministru koji je, takođe, klimao glavom kad sam malo pre pričala o društvima istoričara, jedinim u
ovom sastavu Nacionalnom prosvetnog saveta, koji mi je pokazivao i govorio da postoje dva društva istoričara. Moram da se izvinim, zato što nisam razmišljala dublje nego sam brzopleto shvatila da mora da postoji jedno društvo koje se vodi objektivno naučnom istinom. Očigledno je, sad kako mi je palo na pamet, da će se pisati ona jedinstvena istorija regiona, da mora da postoji alternativno društvo koje može da prihvati da postoji neki drugi pristup. Da je to sad verovatno projekat koji mora da se unese i u ostale zakone, kako ste ovde ministre vrlo lepo i precizno i uneli. Dakle, vi ste sa pravom uneli ovo što ste uneli, samo ja nisam razumela. Izgleda da nisu razumeli ni drugi. Volela bih da podelim sa njima moje prosvetljenje.
Uzgred, čujem da su još neki udžbenici ovog trenutka pod znakom pitanja, pa prosto do sad sam se rukovodila kao neko ko radi u školi i koji je, na kraju krajeva, i lično koristio udžbenike i vodim računa o tome kako udžbenici izgledaju, kakvi su, kvalitativni i kvantitativno, da su oni jedino do sad podlegali naučnoj istini. Sad vidim da podležu i politički korektnom jeziku, jer vidim da se udžbenici psihologije zaista eminentnog autora Bore Kuzmanovića danas stavljaju na stub srama. Ne govori se o tome da li je njegov naučni pristupu predu ili nije, govori se da li je politički korektno. Molila bih sve nas u ovoj sali, jer smo ozbiljni ljudi i odgovorni ljudi, na čelu sa vama, gospodine ministre, koji ste za prosvetu, za našu decu itekako zaduženi, zaista da počnemo da se bavimo prosvetom na način na koji to prosveta i zaslužuje i ova deca zaslužuju. Manite se političke korektnosti u udžbenicima i držite se istine. Hvala vam.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika grupe.

Upravo smo mi ovako polako i neprimetno ušli u jednu oblast koja se zove prava deteta i učenika, obaveze i odgovornosti učenika, odnosno kako su ljudi koji su gledali ovo rekli to je oblast disciplinovanja učenika. Između onog zakona iz 2009. godine, koji je bio prozvan "teror učenika" smo ušli u drugi ekstrem, i to sam u načelnoj raspravi postavila pitanje ministru, a sad bih volela da mi odgovori, pošto mi očigledno tada nije odgovorio, da li su praćeni efekti primene zakona iz 2009. godine, kada se gleda oblast izostajanja učenika sa časova, opravdanih i neopravdanih, zato što imam rezultate da su ovi efekti poražavajući i da je dve godine bačeno u vetar neko mora da odgovori zbog čega? Volela bih da dobijemo taj komentar, ministre. Meni je potpuno jasno, istraživanja kažu da u Beogradu svaki prosečan učenik srednje škole iz izostane godišnje između 150 i 200 časova, a bilo bi dobro da znamo i neki podatak, koliko otprilike imamo u Srbiji, ovolikoj kolika je onih učenika koji imaju maksimalno onih 35 neopravdanih časova, koji su, što se nas iz DSS tiče, bili sporni i 2009. godine kada je zakon usvajan?

Ali moram ponovo da to kažem zato što, ne zato što sam zlonamerna, što zlurado pamtim sve što je bilo te 2009. godine, nego zato što sam prvo majka, a drugo čovek iz škole i zato što mislim da niko nema prava da se igra sa tako jednim ozbiljnim procesom kao što je obrazovanje i vaspitanje, jer su neodvojiva ta dva procesa u školi iako ovaj zakon odvaja i čak rangira koje će biti prvo koje drugo.

Dakle, bilo je ovde poslanika vladajuće većine koji su tada 2009. godine i te kako hvalili kao veliki domet dat slobode učenicima tu mogućnost da imaju 35 neopravdanih izostanaka. Naravno, deca su vrlo komotno koristila to, čak roditelji komentarišu, neki su mi telefonske poruke slali - nisam preneo svom sinu, niste ni morali, zato što su se to kao legende prenosile s generacija, generacija dece koja su polazila u neki razred u srednjim školama.

Dakle, prosto, šteta je napravljena, jasno mi je zbog čega se sada interveniše u ovom pravcu, ali to pooštravanje kaznenih mera, kada se tiče bar ovih neopravdanih izostanaka, ide samo u tom delu da se to vraća na ono što je bilo do 2009. godine, znači do 25 neopravdanih izostanaka.

Ali, mi generalno imamo jedan problem koji se otvara i koji znam da je teško o njemu govoriti zato što je težak i za praćenje, pre svega, a taj problem se zove - šta ćemo sa opravdanim izostancima. Vi ovde u članu 112. starog zakona, odnosno to je član 13. sada, navodite obaveze učenika, menjate taj stav i kažete ovako: "učenik, roditelj, odnosno, staratelj učenika dužan je da blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne kontakt informacije". Prvo, DSS nikada nije bila zagovornik termina "blagovremeno", "odmah" i sličnih stvari u zakonu, zato što je to termin koji može, manje blagovremeno znači za 7 dana. Vidim da ste usvojili amandman kolege kome blagovremeno znači 8 dana, nekom će značiti 10 dana. Prosto, smatramo vrlo uputno odrediti koliko je to zakonski blagovremeno, u kom terminu roditelj, odnosno staratelj, treba da dođe u školu i opravda izostanke svoje dece.

Mi smo namerno izbrisali ovde učeniku pravo, odnosno ovo što ste vi napisali da sam pravda svoje izostanke. Imali smo u vidu da postoje situacije kada dete živi samo u nekom gradu, školuje se u gradu u kome ne žive njegova porodica i njegovi roditelji i da je toj porodici teško da dođe da opravda izostanke, ali smo imali i podatak i činjenicu u vidu da vi ovog trenutka imate mogućnost da ako jednom učeniku dozvolite to, onda će i svi drugi učenici imati isto pravo. Onaj ko izostaje neopravdano, on će isto tako imati pravo u zakonu da dođe i da opravda. Nećete moći to da sprečite.

Sa druge strane, šta smo mi ustvari želeli da postignemo, šta je bio naš cilj? Mi smo želeli da i roditelje i učenike i nastavnike konačno stavimo na istu stranu, kada je proces izostajanja u pitanju, da odgovornost za izostajanje u školi podele učenici, nastavnici i roditelji učenika. Vidim da vi, gospodine ministre, volite ekstreme i posle kad uđemo u ovo dalje disciplinovanje, navešću vam gde vi pravite ekstreme, ali DSS ne voli ekstreme u obrazovanju na ovakav način, zato što mislimo da se između jednog i drugog eksterma otvara strašno širok prostor u kome treba škola da živi i da iste saradnike, učitelje, odnosno profesore, nastavnike, učenike i roditelje stavi da idu ka istom cilju, da obrazovanje bude sa što većim kvalitetom i da učenici zaista shvate svoje odgovornosti.

Ove tzv. kaznene mere, represivne mere koje vi volite u ovom zakonu da ovako promešate sa raznih strana iz raznih zakona, nikad nisu bile dobre u školama, pre svega što stvaraju jedan naboj, jednu energiju koja nije dobra i kaznene mere nikada nisu bile pedagoški metod koji daje rezultate u vaspitanju. Naprotiv, uvek su bile kontraproduktivne. Zato vas molim da razmislite o ovome. Vi uvek imate jako veliki broj roditelja u školi koji drži vrlo ozbiljno obrazovanje svoje dece i jako se korektno ponašaju. Naravno da postoji jedan veliki broj roditelja koji zajedno sa svojom decom, upravo rukovodeći se vašom logikom da smo mi suprotstavljene strane, pa mi branimo, kao roditelji, svoju decu od besnih profesora koje ministar ne uvažava mesecima dok štrajkuju, dakle, upravo se rukovodeći tom logikom, oni dolaze u školu i opravdavaju izostanke za koje znaju da su čista kalkulacija.

Ako zatvorimo oči, mi ćemo reći – to ne postoji, ali svako ko radi, svako ko je roditelj suočio se sa tim da mu dete u jednom trenutku kaže – zašto sam stavljen u situaciju da moram da idem u školu, kada se moj drug dogovara sa svojom mamom da mu opravdava časove kada ima pismeni, kada mu se ne ide u školu itd?

To je proces koji je javan, to će vam reći u svakoj školi. Zato smatramo da taj proces, prvo moramo da pričamo o tom problemu, jer taj problem je evidentan, a drugo, on se može jedino sprečiti i jedino se njemu izaći u susret onda kada korektno otvorimo taj problem i govorimo sa svim akterima vrlo otvoreno.

Mi smatramo da je svakom cilj da njegovo dete što manje izostaje, jer su i deca bila najveće žrtve primene ovog zakona. Oni su nastaradali zato što su koristili pravo koje im je dato zakonom. Mada, na prvi pogled to su nastavnici, izostajali su im učenici, škola nije imala regularan proces, ali nije, deca su ta koja su stradala. Zato mi i smatramo da je vrlo važno da u ovom trenutku ovo blagovremeno prvo rešimo, da mu damo rok koliko je to dana i da zatim izbrišemo mogućnost da učenik sam opravdava svoje izostanke.

Pazite koliko suprotne stvari radite u istom zakonu. Ovamo u Učeničkom parlamentu dajete mogućnost da govori o kvalitetu udžbenika iz koga deca uče, to je nešto što je njegov alat za učenje, a sa druge strane dajete mogućnost da opravdava svoje izostanke.

Razmislite da li je to u redu. Smatramo da smo ponudili jako korektan amandman. Možda on ne ogovara vašem konceptu, ali smo spremni da argumente ukrstimo. Hvala vam.

Pravo na repliku.
Pre svega bih prokomentarisala o konceptu. Pa, prepisali ste upravo, gospodine ministre, iz prethodnog zakona, koji je doneo ministar iz DSS ovo rešenje od 25 izostanaka. Dakle, koncept je bio jasan, postojao je zakon. Iz njega ste i sada prepisivali.
Drugo, jasno je meni sa kojim partnerima ste razgovarali. Iz zakona se to vidi kao iz aviona. Sa druge strane, ti partneri su govorili u medijima mnogo više nego vi o tome šta su tražili od vas, pa smo iz novina saznali da se spremaju izmene i dopune zakona, jer su partneri sindikati u stvari. Kada niste mogli sindikatima da ponudite ono što su od vas tražili, a to su adekvatne plate, onda su onda isposlovali da dobiju ovo što je izmena i dopuna ovog zakona, naročito ovaj deo koji se tiče disciplinovanja učenika. To je potpuno jasno.
To što mislim nekim čudom misli i zaštitnik građana. Znate, ne bi trebalo ali misli i zaštitnik građana i misle svi oni koji se bave ovom oblašću na način da vode računa o tome šta je dostignuće i šta moramo da poštujemo pre nego što izmenjujemo zakon.
Ne bi bilo sporno to šta ja mislim za vas, ali za vas treba da bude velika stvar kada zaštitnik građanina ukazuje vama na sve ove stvari koje vam je napisao poslanik DSS.
Naravno da je meni potpuno jasno da nećete prihvatiti moj amandman, niti je meni naročito stalo da kažete – evo, prihvatam amandman poslanika DSS, važno mi je da zakon kao takav izađe kvalitetniji.
To što kažete da iznosim velike zaključke a ne znate iz čega, pa da čitate istraživanja, znali biste iz čega izvlačim zaključke. Ta istraživanja koja govore o mnogim stvarima su verovatno potrebna da jedan ministar čita. Pročitaću vam i ta istraživanja o kojima govorim.

Hvala vam što sam dobila pravo na repliku.
Oko amandmana zaštitnika građana, volela bih da je gospodin Saša Janković sa svojim timom uradio te amandmane o kojima je govorio na Odboru za zaštitu prava deteta.
Naime, znate da takvo telo u skupštini Srbije postoji i da je njegov zadatak da se bavi zakonima koji dolaze, a koji pokrivaju oblast prava deteta.
Na kraju krajeva, gospođa Đukić-Dejanović je verovatno mogla da vas upozna, pretpostavljam da jeste, da vas je upoznala sa tim što je tada rečeno na Odboru, ona je predsednik tog odbora i predsednik skupštine. Bilo bi malo drugačije i verovatno bi ti naši amandmani bili drugačije tretirani ako bi bili slični tim amandmanima gospodina Saše Jankovića, jer je očigledno da je neko ko je jedno nezavisno regulatorno telo ima veću težinu nego poslanici koji to govore u skupštini.
Mislim da će sutra biti izveštaja gospodina ombudsmana ovde u parlamentu, pa ću govoriti i o tome zato što mislim da je neozbiljno da neko ko treba da se bavi zakonitošću ne napravi te amandmane. Naravno, niti nameravam da ga branim niti da govorim u njegovo ime, amandmana i nema i to je ono što nedostaje, ali su ovde amandmani koje smo mi podneli.
Dostaviću vam jedan impozantan spisak istraživanja koje sam imala da vidim i koje pretpostavljam da su videli i vaši saradnici, pošto su klimali glavom dok sam govorila o nekim stvarima. Zato mislim da jesu kompetentni ljudi jer se ni profesionalno ne bavim nekompetentnim ljudima. Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj deo se odnosi na obaveze zaposlenih u ustanovi i ovo na šta smo mi napisali amandman je zapravo deo koji se tiče licenci i registra nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika. Zatim je predvideo da škole, odnosno Ministarstvo vode registar licenciranih nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika i ono što je izmena u odnosu na prethodni zakon iz 2009. godine, oni su ustanovili da taj registar ne treba da bude javan. Ako nije javan, on nije izložen javnosti, odnosno on je na neki način tajni.
Nama nije uopšte jasna svrha te vrste izmene, zato što je potpuno normalno u svakoj demokratskoj zemlji, a pogledajte druge zemlje, da se spisak licenciranih vaspitača, stručnih saradnika i nastavnika nalazi javno na sajtu i možete da ga vidite. Ne razumem motiv da nešto što je krajnje bezazleno treba da bude tajno. Ono što je osnovni postulat demokratije jeste javnost. Hvala.