Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 8. glasi: „Svako je dužan da se stara o zadovoljavanju svojih osnovnih životnih potreba i osnovnih životnih potreba lica koje je dužan da izdržava, kao i da aktivno učestvuje u proceni, planiranju i realizaciji usluge socijalne zaštite u skladu sa ovim zakonom. Svako je, u okviru svojih mogućnosti, svojim radom, prihodima i imovinom dužan da spreči, otklanja ili ublažava vlastitu socijalnu izolovanost, kao i socijalnu izolovanost članova svoje porodice.“
Mislimo da ovom članu nije mesto u ovom zakonu. Na nivou konstatacije, to je sasvim u redu, ali obavezati ljude koji su ostali bez posla – 400.000 ljudi u mandatu ove vlade je ostalo bez posla – kriviti njih zbog toga što su ostali bez posla, još ih obavezati da oni budu dužni da brinu o sebi u takvoj situaciji u kojoj su se našli zaista nije na nivou šale. Prosto, zakon govori o ljudima kojima je potrebna pomoć države. Dakle, zakon mora da ima u vidu da zaista u ovoj zemlji ima veliki broj ljudi kojima je potrebna pomoć države. Oni nisu krivi zbog situacije u kojoj su se našli.
Hajde da vidimo jedan primer. Šta da kažemo o tome koliki broj dece se našao u poziciji velikog siromaštva zbog toga što su njihove porodice i njihovi roditelji ostali bez posla? Država je dužna da brine o njima. Moj predlog je, gospodine ministre, da ovaj naš amandman prihvatite zato što mislim da država ovim članom pokazuje svoje pravo lice prema korisnicima i građanima Srbije. Hvala vam.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, član 13. glasi: „Na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite primenjuju se opšti propisi o radu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno“.
Mi smo brisali ovaj drugi deo rečenice: „ako ovim zakonom nije drugačije određeno“. Mislimo da ako postoje Zakon o radu i opšti propisi o radu, nijedan drugi propis koji napravite ne može biti u sukobu sa tim propisima. Smatram da ovaj deo rečenice nije uopšte potrebno unositi ovde. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 15. prvi stav glasi: „U ustanovi za vaspitanje dece i omladine sprovode se vaspitne mere upućivanja“, nedostaje objekat, „u vaspitnu ustanovu, u skladu sa posebnim propisima“.
Naš amandman glasi: „U ustanovi za vaspitanje dece i omladine sprovode se vaspitne mere upućivanja dece i omladine u vaspitnu ustanovu i vaspitne mere pojačanog nadzora u odgovarajućoj ustanovi za vaspitanje i obrazovanje maloletnika“.
I u raspravi u načelu sam govorila da zakon nije prepoznao kao korisnika dete ili mladu osobu, učinioce krivičnih dela. Amandman koji smo mi podneli je u skladu sa trenutnim zakonodavstvom Srbije, sa Zakonom o maloletnim počiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica.
Videla sam da je usvojen amandman gospodina Marića, koji je vrlo sličan našem amandmanu, ali i dalje mislim da je amandman koji je podnela Poslanička grupa DSS širi i u skladu je sa zakonodavstvom. Hvala vam.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 22. stav 6. glasi: „U obezbeđivanju sredstava za pružanje usluga socijalne zaštite učestvuje i korisnik, u obimu i na način utvrđen ovim zakonom.“ Mi smo smatrali, i tako smo intervenisali, da posle ovog: „pružanje usluga socijalne zaštite“ treba da stoji  – može da učestvuje i korisnik, na način utvrđen ovim zakonom.
Zbog čega smo smatrali da je potrebno da na taj način intervenišemo? Ovaj zakon govori zapravo o tome da država treba da pruži pomoć korisnicima u ostvarivanju ljudskih prava. U ovom slučaju, to je pravo na socijalnu zaštitu. Korisnici su najčešće osobe koje su na marginama društva, iz raznoraznih razloga, koje najčešće nisu u stanju da obezbede sredstva za pružanje usluga socijalne zaštite. Šta će se onda dogoditi ako oni nisu u stanju da obezbede sredstva? Onda neće ni moći da ostvare svoju uslugu jer neće biti u mogućnosti da plate. Država je ipak dužna, time što je ratifikovala neke međunarodne konvencije, da trajno pruža usluge te vrste građanima Srbije koji su u poziciji da im je ta pomoć potrebna.
Našom formulacijom „može“ mi smo predvideli i situaciju da korisnik ipak ima mogućnost da nekim delom plati, a ako nema, onda će se usluga pružiti na način koji je dalje propisan ovim zakonom. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, koristiću vreme poslaničke grupe, jer moram da reagujem na ovo što je kolega Krpić rekao. Priznajem pravo svakog narodnog poslanika da govori o svojoj partiji najbolje što može i da pohvali ono što je najbolje što je uradila njegova partija na nekom mestu, ali to što je on rekao je upravo primer da nam novi zakon iz oblasti socijalne zaštite uopšte ne treba. Očigledno je da stari zakon, plus mnogo, mnogo novca iz gradskog budžeta, koji je samo za nekoliko procenata manji nego što je republički, daje i te kako velike mogućnosti da date pomoć, da date socijalna davanja ugroženim kategorijama, penzionerima, porodiljama itd. Mislim da u ovoj sali nema nikog, uključujući i ljude iz predsedništva, ministra i njegove pomoćnice, ko sa toliko mnogo novca ne bi pomogao na pravi način i ne bi socijalnu službu podigao na najveći mogući nivo.
Ono što jeste naš problem jeste nedostatak novca i kako da sa tim novcem koji imamo u republičkom budžetu ispunimo sve potrebe i govorimo o ispunjavanju svih prava naših građana, koji i te kako imaju problem, i te kako su siromašni, zaista su u stanju socijalne potrebe, kako se to kaže jezikom ovog zakona.
To je ono na šta reagujem, prosto zato što mislim da nije najbolji primer za ovo o čemu danas pričamo, a zapravo je najbolji primer za to što se ovog trenutka govori da lokalne samouprave nisu uvek u stanju da pomognu svojim građanima, pre svega zbog svojih budžeta, ne zbog toga što to ne žele, nemaju nameru ili su im centri za socijalni rad loši. Prosto se radi o tome koliko novca imamo, kako ćemo ga rasporediti, da sa što manje novca nahranimo što više usta.
Znači, ono o čemu bih govorila, i apelovala bih da se kao narodni poslanici vratimo na to, jeste novi zakon, jesu amandmani koji se ovde nalaze, a priču o tome kako je najlakše potrošiti novac u predizbornoj kampanji možemo da vidimo kad god su neki novi lokalni izbori, kad se deli đubrivo, šporeti, paketi, ovo i ono, ali to nije priča o socijalnoj pomoći, to je priča o nečemu drugom. Hajde da se vratimo na zakon.

Smatrali smo da evidencija iz člana 23. stav 2. treba da se vodi u elektronskom obliku, a da može i u papirnom obliku. Smatrali smo da je to poželjno staviti na prvo mesto, zato što je to dugotrajnija evidencija, savremena evidencija i, na kraju, odgovara nekim drugim standardima Vlade koja govori o tome da je proevropska vlada i da hoće da nas vodi u Evropu.
Odgovor koji sam dobila jeste me začudio, ali delimično; amandman se ne prihvata jer se tako stvaraju obaveze koje u ovom trenutku, imajući u vidu tehničku opremljenost ustanova socijalne zaštite, nije moguće primeniti. Dakle, opet se radi o tome da je novac to što je presudno da ne idemo napred.
Apelujem i na ministra i na njegove pomoćnice, ostavite mogućnost da postoje centri za socijalni rad koji mogu to da izvedu, ostavite mogućnost da to rade, zato što mislim da u gradovima ima centara za socijalni rad, mogu i da ih navedem, koji mogu da povedu priču napred, a da ostali prate od onog trenutka kada se stvore mogućnosti za to. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 39. ima samo jedan stav i glasi: „Korisnik koji nije zadovoljan pruženom uslugom, postupkom ili ponašanjem pružaoca usluga može podneti pritužbu nadležnom organu“.
Mi smo napisali stav 2, koji je naš amandman, i on glasi: „Dete, korisnik usluge, koje nije zadovoljno pruženom uslugom, postupkom ili ponašanjem osoba angažovanih u socijalnoj zaštiti, može podneti pritužbu nadležnom organu u skladu sa zakonom“.
Dete, prema ovom zakonu, ali i prema Konvenciji o pravima deteta, ima već pravo na informisanost, pravo da u skladu sa uzrastom i zrelošću učestvuje i da slobodno izrazi svoje mišljenje u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima.
Smatramo da je naš amandman prirodan nastavak nečega što je zakonodavac, odnosno predlagač zakona započeo ovim zakonom, ali je u nekom trenutku zastao kod ovog člana 39.
Odgovor koji ste nam dali na ovaj amandman kaže da se dete kao korisnik usluga podrazumeva u ovome što ste napisali – korisnik usluga, ali vas podsećam da u članu 34. stav 2. i stav 3. vi odvajate dete kao korisnika usluga, u članu 35. stav 3. odvajate dete kao korisnika usluge, u članu 41. stav 2. odvajate dete i mladu osobu kao korisnika usluge. Zato smatramo da i u članu 35. treba da odvojite dete, kojem dajete pravo na žalbu, dajete mu mogućnost da ima pravo na žalbu, tim pre što u članu 41. u stavu 2. kažete: „Maloletno lice (u daljem tekstu: dete) i punoletno lice do navršenih 26 godina...“, što je opet vrlo sporno zato što se u nekim zakonima u Srbiji (vi se pozivate na Porodični zakon) osoba do 26 godina tretira kao mlada, a u Strategiji o mladima se smatra da je mlada osoba do 30 godina.
Prosto, ta neusaglašenost će biti problem kasnije u primeni zakona, jer, budite sigurni, korisnici će se pozivati na jedno, drugo ili treće, a ne možete prihvatiti da kažete – ponašaćemo se prema Porodičnom zakonu, zato što morate da poštujete celokupno zakonodavstvo ovde.
Ono na šta hoću da skrenem pažnju je ovo što se dalje razvija u ovom stavu 2. Kažete da maloletno lice i punoletno lice do 26 godina jeste korisnik u smislu stava 1. ovog člana kada mu je usled porodičnih i drugih životnih okolnosti ugroženo zdravlje, bezbednost i razvoj, odnosno ako je izvesno da bez podrške sistema socijalne zaštite ne može da dostigne optimalni nivo razvoja. Sada navodite zašto.
Jako se plašim ovog „optimalnog“, jer neko drugi treba da procenjuje šta je to optimalan nivo razvoja za to dete. Imamo, i vi sami kažete, manjak socijalnih radnika, imamo službu centara za socijalni rad koja je prilična deficitarna, koja ima jako malo ljudi koji će da procenjuju, a oni će da procenjuju šta je optimalan razvoj. Prosto mi se čini da ste dali preveliku ingerenciju. I sama reč „optimalan“ za mene je vrlo opasna u ovom trenutku, zato što mislim da niko neće toj proceni prići ozbiljno, to je već sledeći član, ali zato smatram da je u ovom članu 39. stav koji smo ponudili u korist ovog zakona i ne remeti koncepciju, nego upravo ide u pravcu koncepcije koju ste dali. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, prosto zbog javnosti, rekla bih zbog čega preskačemo ovoliko amandmana a ne obrazlažemo ih. Naime, svi se odnose na vrlo sličnu stvar, na ono na šta sam ovde već nekoliko puta skrenula pažnju, da se u nekim dokumentima i u nekim zakonima u Srbiji kao mlada vodi osoba do 26, negde do 28, negde do 30 godina. Svi ovi amandmani sugerišu da je potrebno da se ovo usaglasi, upravo zbog primene u realnom životu. Onog trenutka kada se neko bude pozivao na jedan zakon, neko drugi će oponirati i srušiće tu presudu time što će moći da kaže da u nekom drugom zakonu stoji ovako ili onako.
Ja vas molim, i vas i sve one koji ovde predlažu zakone, molim vas da se usaglasite i kažete koliko je to godina, prosto zato što će doći u pitanje primena zakona. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 52. se odnosi na korisnike domskog smeštaja. U stavu 2. kažete: „Detetu mlađem od tri godine ne obezbeđuje se domski smeštaj“. Stav 3, ono na šta smo mi intervenisali, kaže: „Detetu iz stava 2. ovog člana izuzetno se može obezbediti domski smeštaj ako za to postoje naročito opravdani razlozi, s tim što na smeštaju ne može provesti duže od dva meseca, osim na osnovu saglasnosti ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu“.
Verujte da smo se jako dvoumili da li ćemo brisati ceo član ili ćemo brisati samo ovaj deo: „osim na osnovu saglasnosti ministarstva nadležnog za socijalnu zaštitu“. Zaista smo dugo razmišljali i prelomili smo da treba izbrisati ceo stav 3, upravo zbog toga što ako bude ostalo ovako kako je ovde napisano – dete ne može ostati u instituciji duže od dva meseca, osim na osnovu saglasnosti ministra – to ostavlja prostor... Verujte da smo obilazeći pojedine domove zaista videli slučajeve gde deca ostaju mnogo duže od dva meseca, a neka trajno ostaju tamo. Stvarno se plašim tih presedana, prosto zato što se događa da se pojavi zaboravljeni slučaj, koji svakog od nas šokira kada se tamo nađemo.
S druge strane, čini mi se da je dobro zakonom urediti sve toliko precizno da jednostavno nemamo presedane, jer su presedani opasni dvostruko – i za Ministarstvo i za onog ko je korisnik te usluge.
Otvorilo se i pitanje hraniteljskih porodica i bioloških porodica. Moram da kažem nekoliko rečenica na tu temu. Mislim da je hraniteljstvo sjajan projekat i da taj projekat treba da podržimo svi mi narodni poslanici, zato što je četiri hiljade mališana našlo utočište u najmanje restriktivnom prostoru kao što je porodica, što im je dalo šansu da se na najbezbolniji i najbrži mogući način uključe u život realnog i normalnog društva.
Ali, ono što u ovom zakonu nedostaje jeste veća pomoć, pre svega materijalna, biološkoj porodici. Zaista mislim da ne treba da stavljamo u ravan te dve stvari, da ne treba da merimo materijalnom pomoći hraniteljstvo s jedne strane i biološku porodicu s druge strane, ali bojim se da će svaki korisnik i svaki građanin koji bude rekao – da, ovi su dobili toliko i toliko novca, meriti te dve stvari upravo materijalnom pomoći Ministarstva, odnosno države.
Zbog toga bih volela da ministar i Ministarstvo pronađu način da pomognu i biološkoj porodici. Velika je stvar što je stavljena u zakon, to je pomak, velika stvar, ali i biološka porodica mora da dobije veću pomoć Ministarstva.
Inače, upoređivati te dve stvari je dvostruko opasno; ne treba na takav način da reagujemo, ali se bojim da će, ako ostane ovako, u materijalnom iznosu jedna i druga strana, svako ko bude imao ovaj zakon reći da Ministarstvo forsira jednu na uštrb druge porodice, što ne treba da bude slučaj, niti je slučaj. Svako ko razume šta je hraniteljstvo zna zbog čega Ministarstvo ide u pomoć na ovaj način. Hvala.

Prosto moram da komentarišem nešto što vidimo svi, ali svi otprilike ćutimo. Mi nemamo ovlašćenog predstavnika Vlade ovde. Prošli put, odnosno pre neki dan prekinuli smo sednicu zbog toga. Volela bih, ako možete, da mi odgovorite da li ćemo dobiti predstavnika ili nećemo? Pročitali ste ko je zadužen.

Vrlo sam zahvalna zbog toga što ste pokušali da nam obrazložite nešto što je nemoguće. Kada bi bilo moguće da prepričavamo predstavnicima Vlade ono što smo mi ovde rekli, onda oni ne bi imali obavezu ni da dođu ovde. Pročitali ste gospođu Malović, da je ovlašćena. Mislim da bi bio red da neko makar izloži u nekoliko rečenica ovo što danas ovde branimo.

Ovo su predlozi zakona, predsednice, nisu konvencije. U redu, pokušala sam samo da vas podsetim da postoji nešto što se zove Poslovnik, a sada ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika.
(Vjerica Radeta: Poslovnik.)
Samo sam pokušala da reklamiram Poslovnik, dakle, javila sam se po Poslovniku, pre nego što sam počela da koristim vreme poslaničke grupe. Gospođa se takođe javila po Poslovniku.

Dobro. S obzirom na to da DSS ne može da koristi svoje Poslovnikom dobijeno vreme od 24 minuta, odnosno 20 minuta, ja kao ovlašćeni predstavnik grupe, zbog toga što pokušavate da nam objasnite nešto što ne stoji, neću propustiti priliku da govorim o ovome o čemu sam danas naumila da govorim jer smatram da je vrlo važno. Za razliku od predstavnika Vlade, koji nemaju potrebu da govore o važnim stvarima, predstavnici, odnosno poslanici DSS i te kako imaju potrebu da govore o važnim stvarima.
Kako ste ovde spojili predloge zakona koji su prilično različiti, čini mi se da je podela koja je napravljena u mojoj poslaničkoj grupi vrlo suvisla. Neke od mojih kolega će govoriti o konvencijama, odnosno zakonima, predlozima zakona o ekstradiciji i slično, a ja ću svoju priču bazirati na ovom poslednjem, Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji.
Dakle, Vlada Srbije i te kako se trudi da Srbiju predstavi kao vrlo ozbiljnu poljoprivrednu, agrarnu zemlju, ali sve što radi pokazuje koliko ona zapravo misli o zemlji Srbiji kao poljoprivrednoj i agrarnoj zemlji. Po potencijalima, naravno, Srbija može da bude takva, ali kako Vlada radi, ona će zaista dugo ostati samo na tome da ima kapacitete.
Primer za to kako se ova zemlja odnosi prema poljoprivredi jesu česte nestašice mleka, ulja i šećera. O tome u kakvom je stanju poljoprivreda najbolje govori to što je stočni fond nemilosrdno uništavan u protekloj godini i smanjen za 110.000 grla stoke; u poslednje dve decenije ukupna stopa smanjenja stočnog fonda bila je između 3 i 4%. Proizvodnja mesa pala je sa 600.000 tona na 457.000 tona.
Koliko je situacija u Srbiji ozbiljna kada je u pitanju stočarstvo pokazuje i činjenica da smo uvozno-izvoznu kvotu koju nam je Evropska unija odobrila za juneće meso, od 9.000 tona, ispunili samo na nivou jedne petine, odnosno izvezli smo samo 1.600 tona. Uz to, Srbija svaki čas ima problema sa nestašicom, odnosno sa manjkom neke vrste mesa; svedoci smo, pre nekoliko meseci je to bila svinjetina, pa živinsko meso i slično. To pokazuje da ova vlada nema ama baš nikakvu strategiju kada je u pitanju poljoprivreda, niti ima strategiju kada je u pitanju zemljišna politika, koja mora da bude osnov i baza svake reforme u ovom pravcu.
Podaci koje ću izneti su potpuno istiniti, iako deluju neverovatno. Samo u 2009. i početkom 2010. godine mi smo uvezli poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od 1.300.000 evra, a proizvodi koji su prednjačili u tom uvozu bili su luk, krompir i jabuke. Deluje li vam ovo kao nešto što može da se uvozi u jednu zemlju koja je poljoprivredna? Uvezli smo, verovali ili ne, i 400 tona malina, za koje volimo da kažemo da su naša izvozna šansa, da ne kažem da su naš izvozni brend!
Doduše, Srbija još uvek ostvaruje suficit kada je u pitanju hrana, ali nas organizacija UN za hranu i poljoprivredu, tzv. FAO organizacija, upozorava da smo došli do neke granice i da ćemo vrlo brzo postati zavisni ako nastavimo sa ovakvom praksom da uvozimo sve i svašta, što se hrane tiče.
U Srbiji je 2009. godine potrošeno po stanovniku 41,4 kilograma svinjskog, goveđeg, živinskog, ovčijeg mesa i ribe. Ta količina je za 2,7 kilograma manja nego 2006. godine. Ako uporedimo te dve godine, 2006. i 2009. godinu, primetićemo da se za sve vrste mesa, osim živinskog, koje je najjeftinije, beleži pad potrošnje. Smatra se da su razlog svemu tome ekonomski uslovi u kojima se ova zemlja nalazi. Zahvaljujući ovoj neodgovornoj vladi, koja za sebe voli da kaže i tepa sebi da je socijalno odgovorna, smanjena je kupovna moć građana Srbije, a istovremeno su povećane maloprodajne cene.
Zbog onih koji stalno vole da oponiraju i smatraju da podaci koje koristim nisu verodostojni reći ću da su ovo podaci iz komparativne analize „Potrošnja mesa u Republici Srbiji“, čiji su autori Branislav Vlahović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i magistar Anton Puškarić, istraživač Beogradskog instituta za ekonomiku poljoprivrede.
Ako uporedimo sada ovo što sam rekla o Srbiji sa onim što se dešava u svetu, videćemo neverovatnu razliku. Kada je u pitanju svetska potrošnja mesa, ta potrošnja je 56,8 kilograma po stanovniku, što je za 15,5 kilograma više nego u Srbiji. Kada govorimo o evropskom proseku, tek tu treba da se zabrinemo. Evropski prosek je 97,4 kilograma, čak 56 kilograma više nego u Srbiji. Ovde ću navesti izvor: ovo su izveštaji Svetske organizacije za ishranu i poljoprivredu i nešto iz našeg Republičkog zavoda za statistiku.
Ima još stvari po kojima se i te kako razlikujemo od Evrope. Recimo, za razliku od evropskih zemalja, u kojima se sveže meso kome je istekao rok trajanja spaljuje ili završava u preradi za hranu za životinje, bajato meso u Srbiji se na neki volšeban način ponovo pojavljuje na trpezama potrošača u Srbiji i građana Srbije. Evo vam podatka, to je objavio i „Blic“, 7. marta 2011. godine: stručnjaci kažu da se bajato meso najčešće vraća na trpeze u obliku mesa za ćevape i pljeskavice, u obliku prerađevina kao što su salame ili kobasice, ili u radnjama koje uslužno peku meso.
Trgovci i veterinarska inspekcija, zbog koje sam smatrala da bi bilo prirodno da ovde bude predstavnik Vlade, jer bi mogao da kaže da li je ovo što ja govorim istinito ili ne, tvrde da se oni ne igraju svojom reputacijom i da ni trgovine ni veterinarska inspekcija ne bi dozvolili da se ovo meso prodaje, niti da se nađe na trpezama građana, ali podaci sa terena očigledno govore nešto sasvim drugačije.
Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović tvrdi da ova organizacija svakodnevno dobija pritužbe potrošača na meso koje kupuju, kako u velikim tako i u malim radnjama. Namerno podvlačim, jer u velikim radnjama, u megamarketima se obično kaže da to oni ne bi dozvolili i prebacuju krivicu na male radnje. Gospodin Papović kaže – najčešće se ljudi žale na neprijatan miris i ukus svežeg mesa; trgovci ih ubeđuju da to što meso koje im prodaju ima malo jači miris nije ništa strašno i da potrošači taj miris mogu da izvuku tako što će meso potopiti u čaj od kamilice. To je nedopustivo, jer se radi zarade igraju zdravljem potrošača.
Gospodin Papović dalje nastavlja – kad mesu istekne rok ono treba da se uništi, a ne da se uz gomilu začina vraća potrošačima kao svež ćevap, kobasica ili pečena šnicla. Verujemo da se tako (pazite, podatak!) 90% mesa kome je istekao rok ponovo nađe na trpezama potrošača. Verujemo da veterinarska inspekcija nalaže uništavanje takvog mesa, ali nikada nismo dobili povratnu informaciju da je to zaista i učinjeno.
Veterinarska inspekcija dalje kaže da je ona samo u prošloj godini i samo u Beogradu zaplenila 18.130 kilograma neispravnog mesa, dok je u januaru ove, 2011. godine samo u Beogradu zaplenjeno 430 kilograma mesa. Šta su oni zatekli? Kažu u inspekciji da su tokom kontrole zaticali više nepravilnosti: od nepotpunih deklaracija, zatim, nepostojanja žigova na mesu, preko promene organoleptičkih svojstava, a to su boja i miris, recimo, do mesa sa istekom roka trajanja.
Kada sam prošli put govorila ovde je bio prisutan ministar Dragin, koji je tada tvrdio da sve što ja govorim nije moguće i da ako imam neka saznanja u vezi sa tim gde se prodaje takvo meso treba da ga obavestim, njega i državne organe koji bi to istražili. Međutim, Srbija je upravo u to vreme brujala, imala aferu tzv. mesa iz Brazila, imala aferu mesa švercovanog sa Kosova, i to su bile činjenice. Gospodin Dragin sada više nije ministar i mislim da bi sada, kad malo prođe, mogao da promeni mišljenje, ali to Srbiji, naravno, ništa neće značiti. Dok nije otišao, ostavio je izmene i dopune Zakona o veterini. To je njegov kapital koji je ostavio Srbiji. Te izmene i dopune su zapravo napravile veliku pometnju i situaciju da „koza čuva kupus“. Posledica svega toga jeste ovo što sada pričam.
Srbija je danas dobila, ne danas, ali ovih dana, novog ministra poljoprivrede, advokata. To je jako veliki doprinos, biće veliki doprinos poljoprivredi, s obzirom na ono čime se gospodin ministar do sada bavio. No, neću se baviti tim. Od novog ministra očekujem konkretne i ozbiljne korake, naravno i brze korake, u zaštiti potrošača, jer to je ono o čemu pričam. Pre svega, mislim da ministar mora da donese podzakonska akta, koja očigledno Dragin nije doneo. Smatram da je neophodno da se što pre formira nacionalni savet za bezbednost hrane.
Kad sam pomenula nacionalni savet za bezbednost hrane, a s obzirom na tačku o kojoj govorim, moram da govorim o jednoj činjenici, o nekoliko stvari koje su vrlo uznemirile srpsku javnost i o kojima treba reći nešto, s obzirom na to da je bivši ministar Dragin vrlo nemušto javnosti objasnio da on ne zna o čemu se radi, a da je kasnije priznao da se ovaj zakon nalazi na pravnoj analizi. Naravno, radi se o nacrtu novog zakona koji treba da legalizuje uzgoj genetski modifikovanih organizama. Gospodin Dragin je tada govorio da to nije moguće, da dok je on ministar to neće proći. Očigledno, on više nije ministar, dakle, sada očekujemo nešto slično, jer taj predlog zakona je gotov, nacrt zakona je gotov i nalazi se na pravnoj analizi.
Sada bih prokomentarisala nešto što je posledica ovog što je govorio gospodin Dragin, a na šta je srpska javnost reagovala, a to je tzv. Codex alimentarius. Jedna velika fabrika mesa se reklamirala time da svojim proizvodima dodaje i standarde koje propisuje Codex alimentarius. Načelnik veterinarske inspekcije je rekao da je, što se njega tiče i veterinarske inspekcije, to još jedan plus za ovu firmu i da on ne vidi u čemu je ovde problem i zašto se buni javnost. Sve ovo dalje je pripisao poslovičnoj srpskoj neobaveštenosti. Volela bih da sada malo razjasnimo o čemu se tu radi, pa da srpska javnost bude obaveštena, jer smatram da je ovo vrlo važno.
Šta je Codex alimentarius? To je skup pravila za potpunu kontrolu poljoprivrede, poljoprivrednog proizvoda, hrane, i to od semena do gotovog proizvoda. Sam naziv je latinski i znači pravilnik hrane, znači svetski zakon o hrani. Kodeks podrazumeva postepeno izbacivanje i zabranu, pazite, nemodifikovane hrane! Na primer, u Iranu, koji je postupio slično Srbiji pa svoje seme upropastio, zabranjeno je seljacima da čak i u svojoj bašti zaseju zdravo seme. Naravno, u igri je samo „Monsantovo“ seme, koje u ovu zemlji uvozi jedna firma.
Dalje, zabranjuje se upotreba vitamina, minerala i lekovitih biljaka, uopšte, prirodnih sastojaka i prirodne medicine. Kodeks dalje nalaže obaveznu upotrebu hormona rasta i antibiotika u odgoju životinja koje se uzgajaju zbog mleka i mesa; zatim, upotrebu herbicida i obaveznog zračenja, da bi meso ili seme ostalo duže sveže. U proizvodnju hrane ponovo se uvode davno zaboravljeni, zakonom zabranjeni otrovi, poput diditija. Dalje se zabranjuje da se na etiketama hrane navodi da se u toj hrani nalaze genetski modifikovani organizmi, tako da ljudi neće znati šta jedu, niti će znati zbog čega su bolesni. Ko će ih lečiti? Pa, farmaceutske fabrike, koje stoje iza cele ove priče.
Hajde da vidimo koji su kriterijumi u proizvodnji hrane dozvoljene ovim kodeksom i zbog čega su proizvodi te mesne fabrike toliko traženi. Uvođenje GMO hrane na globalnom nivou... Osim toga, na proizvodima više uopšte ne mora da piše da je neki proizvod GMO, a do sada je to bilo obavezno. Zatim, uvodi se više od 300 različitih aditiva, većinom sintetičkih, koji su odobreni kao „sigurni“. Među njima su: aspartam, BHT, potasijum bromat i slično. Oni su do sada tretirani kao kancerogeni i bili su zabranjeni za upotrebu kod ljudi i životinja. Više nije obavezno ni potrebno obeležavati životinje koje su genetski modifikovane, a to je do sada bilo obavezno.
Eko-proizvođačima je dozvoljeno da svoje proizvode podvrgnu zračenju da bi meso ostalo duže sveže. Na etiketama eko-proizvoda ne moraju da budu navedeni sastojci neorganskog porekla. Dozvoljene su povišene koncentracije više od 3.275 vrsta pesticida u hrani, uključujući i one koji su direktno kancerogeni ili remete rad endokrinog sistema.
Radi li se ovde o bezbednosti potrošača? Evo vam odgovora načelnika Odeljenja za veterinu Slobodana Šibalića – moram da naglasim da je reč o pravilniku o kvalitetu, a ne o bezbednosti hrane. Dakle, ako je nešto kvalitet, onda je bezbednost hrane. Ministarstvo ne smatra da je ovo uopšte problematično. Ali, stručnjaci zato upozoravaju, ja ovde imam ko su ti stručnjaci, da antibiotici, hormoni, mnogi lekovi i aditivi, kada se nađu u hrani, izazivaju prevremeno polno sazrevanje dece, što zatim dovodi do pojave kancera, naročito kancera materice i dojke u dvadesetim godinama.
Da li je obavezno ovo potpisati? Nije, ali ako hoćemo da budemo član Svetske trgovinske organizacije onda je obavezno, onda je Codex alimentarius obavezan. Ako hoćemo da budemo član EU, onda je obavezno. Čak nam i naš vrli prijatelj, ambasador SAD u Srbiji, gospođa Vorlik, kaže da bi za Srbiju bilo jako dobro da potpiše Kodeks. Blago nama sa svim ovim.
Ako niste razumeli, evo jednog vrlo smelog zaključka: dakle, ovo je biološki udar na srpsko tlo i na srpske građane. Razmislite o tome. Svaka vrsta saradnje treba da dođe u obzir, ali ova ne. Hvala.

Gospođo predsednice, gospodine Marinkoviću, u jednom ste potpuno u pravu, to nije moja struka, ja sam samo jedna odgovorna žena i majka koja brine o tome šta i kako mogu da kupim za svoju porodicu, kao što to rade svi građani Srbije.
Za ovo što sam govorila navodila sam izvore koje sam koristila, znači, izveštaj Svetske zdravstvene organizacije, komparativne analize stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta i instituta, izveštaje veterinarske inspekcije, koja kaže da je samo u toku prošle godine zaplenila 18.130 kilograma mesa u Beogradu i da je zaticala više nepravilnosti (nema žigova na mesu) i to jasno aludira na ovo što sam ja govorila.
Drugo, rekli ste da u mesnu industriju ulaze sirovine sumnjivog porekla, da sam to ja rekla. Ja to tako nisam rekla, potpuno sam sigurna, jer sam govorila o prodaji mesa. Šta vam je ova afera „Zlatiborac“, ako nije ovo što ste sada govorili? Dakle, tu je reč o mesu koje je sumnjivog porekla, koje je ušlo sa brazilskog tržišta, argentinskog, albanskog ili ne znam kakvog.
Dakle, ja sam samo pokušala da otvorim oči i inspekciji i veterinarskoj službi, da otvorim oči narodnim poslanicima i građanima Srbije, bez namere da bilo koga plašim, samo da im otvorim oči da budu vrlo odgovorni kada kupuju meso, jer država očigledno ne radi svoj posao. Hvala vam.

Kolega, vi i ja se očigledno ne razumemo. Niste vi mene ubedili. Evo, ja ću vam vrlo jednostavno reći, znači, niste me ubedili. Vi govorite sa pozicije poslanika koji pripada vladajućoj koaliciji i pokušava da kaže da je u državi sve u redu. Ako pogledate činjenice, činjenice kažu da na jedan kilogram mesa koje je neispravno i koje je pronađeno ima deset puta više onog koje nije pronađeno.
Dakle, mi možemo da govorimo o onome što je nađeno, ali o onome što nije nađeno ne možemo da govorimo.
S druge strane, pomenuli ste još jednu stvar u prvom obraćanju, a to je Zakon o bezbednosti hrane. Tako je, ali Zakon o bezbednosti hrane nigde ne govori o Kodeksu alimentarijusu, a Mesna industrija „Matijević“ ga primenjuje. Hvala vam.