O vama gospodine Maršićanin.

Kršili ste Poslovnik, član 99.

Molim vas da vi obratite pažnju na svoj odnos prema poslanicima. Već sam rekao, nego vi ne možete ni da čujete, iako sam vam već citirao član 99. u prvom  minutu svog izlaganja, i cela sala je čula, ali vi niste to mogli da čujete. Neka građani razmisle zbog čega to niste mogli da čujete ili zapamtite.
I još nešto da vam kažem, oko smeha, plakanja - dobro bi bilo kada bih mogao, najrađe i najbolje bi osećanje bilo da se isplačem nad sudbinom svih, zbog onoga što radite, ali meni to ponos ne dozvoljava.
A što se tiče straha od nečega, ili nekoga, koliko vas ima iz DSS, đuture se skupite, dođite koliko vas ima u ovoj skupštini, probajte svi zajedno da me napadnete na bilo koji način, sam ću biti jači i sposobniji od svih vas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, složiću se u jednoj stvari sa gospodinom Jovanovićem, da se ne može i nije potrebno i nije dobro uvek kontrirati. Uostalom, mi, poslanici SRS, nemamo potrebu da ovde nekoga posebno ili naročito branimo iz sopstvenih stranačkih ili nekih sličnih razloga, jer se ne radi o ljudima iz SRS, iako su to neki želeli iz vlasti i iz opozicije da zloupotrebe, ali ću govoriti o onome što jeste suština, a to je da od temeljnih reformi, o kojima je bilo reči, u ovom slučaju nema ni govora, nema ni pomena.
Naime, mesecima, pre održavanja izbora 24. septembra prošle godine, decembarskih izbora, i posle toga, slušam uvek kako će sistemski zakoni uskoro doći pred narodne poslanike, pred Narodnu skupštinu, kako ćemo o tome razgovarati, a onda posle svega ništa, i obično samo kadrovska rešenja, kadrovska problematika i kako što više svojih ljudi, odnosno tuđih ljudi zameniti svojim ljudima.
I ne bi ni to bilo ništa loše, da tu nema mnogo demagogije, po kojoj se govori kako su najgori na svetu, uzgred budi rečeno, zaista ne znam ko su ti ljudi koji se menjaju, nisam imao takvu vrstu iskustava. Za veoma mali broj njih znam koji treba da se postave na ova mesta.
Međutim, ovde je reč o jednoj mnogo izbiljnijoj stvari, a to je - šta se to suštinski promenilo, da li to danas ne dolaze funkcioneri stranaka na najviša mesta u domaćem pravosuđu? Dolaze, gospodin Pešić, ne znam na kojoj je funkciji u Čačku, ali znam da je član opštinske vlade i član Demokratske stranke, to svi znaju u Čačku. Da li mu je funkcija predsednik, potpredsednik, sekretar ili nema nikakvu funkciju, to nije naša stvar, ali je član te stranke. Ne možemo mi zabraniti sudijama, tužiocima, da budu simpatizeri pojedinih političkih organizacija. Neki navijaju za "Zvezdu", neki za "Partizan", neki za nekog trećeg. Ne možete to da zabranite, ali je suština u tome da nije dobro, nikako, a to su rekli i ljudi iz vlasti, koji su ovde govorili, nikako nije dobro da se stranački funkcioneri pojavljuju na najvišim pravosudnim funkcijama.
Ono što su egzaktni podaci, o čemu bismo mogli da govorimo ovde, ono što možemo da vidimo iz materijala koji nam je stigao, koji je prilično štur, a to je - dužina studiranja i ocene koje su ljudi imali. Zaista neverovatno, a govoreno je kako ćemo se potruditi da u Srbiji najbolji dobiju priliku da dobiju najviše mesto, a ovde mi se čini da oni koji su bili najlošili, od onih koji su nekako prošli, dobijaju pravo i mogućnost da budu najbolji, da budu iznad svih ostalih.
Ne bih ponavljao, ali je u biografijama ljudi evidentno da je najveći broj onih ljudi koji su studirali 8, 10 ili 11 godina, mnogo više nego onih četiri ili pet godina. Rekao bih još jedan primer, za koji imamo podatke, a koji sam izrekao gospodinu Hiberu, doduše u neformalnom razgovoru, ali sam računao da će pogledati i proveriti u materijalima, pa možda to promeniti. Nije se to dogodilo.
Naime, iz Braničevskog okruga sam, iako ga lično ne poznajem, doneo overen prepis, da pokažem Narodnoj skupštini Republike Srbije, da vidite koga postavljate za predsednika Opštinskog suda u Žabarima. Dakle, pokazaću vam, tu se radi o overenom prepisu, sa pečatom Opštinskog suda u Žabarima (poslanik pokazuje papir) - radi se o tome da je taj čovek, koji danas treba da bude predsednik Opštinskog suda, a reč je o Branković Jugoslavu, proverio sam, nije skinut sa liste, dakle, protiv njega je pravosnažna presuda izrečena 20. juna 1998. godine. Reći ću vam zbog čega.
Da je neko manje značajno ili manje simptomatično krivično delo, ne bih vam ni pominjao. Dakle, reč je o tome - "Kriv je što je dana 14. avgusta 1997. oko 23,20 časova, u glavnoj ulici u Žabarima, ispred zgrade u kojoj stanuje privatna tužilja, istu tukao (dakle, o ženi se radi) tako što je pesnicama nekoliko puta udario po glavi, od kojih udaraca je privatna tužilja, Marinović Svetlana, pala na zemlju, a zatim je nastavio da je šutira nogama po telu, nanevši joj tom prilikom povredu u vidu nagnječenja sedalnog predela sa leve strane, oguljotine kože, sa nagnječenjem obe šake i nagnječenjem mekih tkiva poglavine". Izvršeno je to i to krivično delo, pa mu sud, primenom člana tog i tog KZ SRJ i KZ Republike Srbije i ZKP-a, utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od dva meseca.
Je li to čovek za predsednika suda? Možda jeste. Mislim da to ne bi trebalo da budu argumenti koji ga na tako važno mesto preporučuju i čini mi se da to nije biografija za pohvalu. Znate, ako se tuku muškarci, to je i normalno, ali ako neko tuče ženu, složićete se da to, u krajnjoj liniji, nije normalno. Nije normalno ni svoju tući, a kamoli bilo koga drugog.
Želeo bih da ukažem na još nešto, na opšte stanje u pravosuđu. Govoreno je kako dolazi konačno do stvaranja nezavisnog sudstva, kako ćemo uživati blagodeti pravne države, ili kako to Nemci zovu "reksštat", ali meni se čini da od toga nema ništa. Nema ništa zato što niko ne želi stvaranje ozbiljne pravne države.
Navešću vam jedan primer od juče, koji će vas mnoge iznenaditi, možda će vas tema čak iznenaditi - radi se o onome što ste prikazivali na svim medijima o Željku Simiću. Naime, možda bi meni kao konkurentskoj političkoj organizaciji onoj organizaciji kojoj je pripadao Željko Simić odgovaralo da se tako nešto pojavi. Očigledno je, ako je već to priznao ...

Molim vas da me ne prekidate, ako već ne razumete šta govorim i o čemu govorim. Molim vas, slušajte me pažljivo i shvatićete da govorim o temi, i niko drugi se u sali nije bunio, osim vas. Molim vas da me saslušate pažljivo.
Meni je žao tog čoveka, žao zato što vidite da je to očigledno bolest neka i da je mesto tome da se rešava na nekom drugom mestu, ali moram da vam kažem nešto - strašno je i ono što je policija uradila, strašno. Pojavio se jedan genije, koji je podelio kasete svima, u istražnom postupku. Da je to uradilo to privatno lice, pa on odneo, i to ponudio, ali da to radi policija, a to ne može da koristi čak ni u dokaznom postupku. Da je bio pametan taj protiv koga se vodi postupak, mogao je da kaže - to sve nije tačno, samo da je to znao, i ništa mu ne bi mogli. Ništa mu vlast ne bi mogla, da je bio pametan, ali nije. Govorim vam samo o tome kako nema pravne države, kako nema pravnih principa, to je činjenica.
Ako mogu neki da sude, a mogu da sude, i kao političari, i novine, i svi ostali - pravne države, vladavine prava u Srbiji nema.
Govorite o Slobodanu Vučetiću. Sada je u javnosti napravljena jedna situacija kao da su, otprilike, zločinci svi oni koji slučajno neće da dozvole da Slobodan Vučetić bude sve i sja u pravosuđu Srbije. Ljudi, to je onaj isti čovek koji je bio najviši funkcioner Saveza komunista, isti čovek koji je bio najviši funkcioner SPS-a. To je čovek u čijoj se kući pisao Žabljački ustav, koji toliko kritikujete. Da li je to tačno? Tačno je i to znaju poslanici vlasti. Zašto o tome neće da govore? U čijoj se kući pisao taj Žabljački ustav? Naravno, i taj Ustav je mnogo bolji od onoga koji se sada priprema, sa konfederalnim elementima. Sada, kao da je to neki pravnički genije, kao da je to neki Mesija u kojeg niko ne sme da dirne i ni na koji drugi način. Mislim da to nisu argumenti i da o tome ne bi trebalo na takav način da se govori.
Rekao bih nešto o tome da nikako nije bilo moguće da se uvaže zahtevi onoga ko je v.d. javnog tužioca i zbog toga što on to pravo nema, pa po principu nemo plus juris, to se nije moglo prihvatiti ni na koji način. Moram da kažem da je on poznat po još nečemu, što je dokaz i pravi pokazatelj kako nema pravne države u našoj Srbiji. On je čovek koji je edž officio morao da pokrene gonjenje protiv lica koja su izvršila otmicu jednog lica, u ovom slučaju se radi o Slobodanu Miloševiću, a mogao je da bude bilo ko drugi. Mogao je u Centralnom zatvoru da bude i Stakić i bilo ko drugi, a on je to morao da uradi. Morao je po službenoj dužnosti da učini.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Ne samo da on to nije učinio, nego je izlazio u javnost sa obrazloženjem da je to učinjeno u krajnjoj nuždi i da zato nema razloga za pokretanje postupka. To su zaista, složićete se, neverovatne stvari.
(Predsedavajuća: Gospodine Vučiću, 11. je minut. Imamo još dosta prijavljenih za diskusiju.)
Čim prođe 10 minuta, vi ulazite u 11. minut. Završiću.
Rekao bih samo još nešto oko retorike - ne valja ovo, ne valja ono. Ja vam sada kažem - ovde nema ni jednog sudije, ni jednog tužioca koji je radikal, koji se smenjuje ili koji se postavlja. Dakle, nemamo tu vrstu ličnog ili partijskog interesa. Ali, nemojte sa tom komunističkom retorikom kao 1945-1946. - sve pre nas nije valjalo, a sad stiže novo doba, stiže petoletka, stiže samoupravljanje, pa će svaki put nešto novo, mnogo bolje, mnogo drugačije da bude. Nije problem samo u prethodnih 60 godina. Nismo mi imali demokratiju ni pre toga. Nismo mi imali demokratiju ni u Kraljevini Jugoslaviji.
(Predsedavajuća: Gospodine Vučiću, 12. minut.)
Nismo imali demokratiju ni u Kraljevini SHS, ni u Kraljevini Srbije. To oni koji čitaju knjige, koji čitaju nešto iz istorije, dobro znaju. Suština je u tome da mi moramo da napravimo jedan demokratski poredak, a ovakvim izmenama, samo ovakvim promenama u kojima će druge stranke umesto nekih stranaka postavljati svoje funkcionere, svoje poslušnike ili one koji će u njihovo ime obavljati određene poslove, siguran sam da nismo ništa uradili. Naprotiv, mislim da je Srbija na potpuno pogrešnom putu i plašim se da ne zaluta mnogo daleko od puta na koji je trebalo da ode.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao je narod Srbije, očekivali su građani Srbije, posle svega što se u njoj poslednjih meseci dešava, da danas raspravljamo o mnogo ozbiljnijim temama, o tome kako ćemo rešiti problem našeg naroda na Kosovu i Metohiji, o tome ko to gura i tera naš narod na izbore kako bi se priznala nezavisna i samostalna država Šiptara na Kosovu i Metohiji, da razgovaramo o tome zašto se u Srbiji živi sve teže, zašto su cene sve više, a plate ni nominalno ne rastu, da razgovaramo zašto u Srbiji ima sve manje demokratije, zašto u Srbiji vlada jedno jednoumlje kakvo nije vladalo još od 1989. godine, od vremena rastakanja Socijalističkog saveza radnog naroda i Saveza komunista Jugoslavije.
Bez obzira na to, danas razgovaramo o nečemu što bi za mnoge trebalo da predstavlja beznačajnu temu, ali u parlamentarnoj praksi to mora da znači mnogo više od ad personam odlučivanja, dakle o imunitetima pojedinih ljudi, u ovom slučaju dvojice ljudi, i trebalo bi da predstavlja donošenje određenog stava po kojem će se ubuduće ponašati Narodna skupština Republike Srbije, ne samo sa ovom većinom, već i sa promenjenom većinom i da se pokaže da je moguća drugačija politička praksa od one kakva je bila.
Pošto su mnogi ljudi govorili ovde o tome kakva je praksa, ja ću vam govoriti nešto o onome čega se sećam, kroz šta smo prošli mi iz SRS, šta se sve protivustavno i protivzakonito dešavalo u ovom parlamentu, u ovoj Narodnoj skupštini. Želeo bih da vam ukažem da to vi ne ponovite prema svojim političkim protivnicima, jer se vrlo brzo možete naći na suprotnoj strani, da li na ovoj strani u parlamentu ili u manjini, ili na ovoj strani, potpuno je svejedno.
Naime, 1994. i 1995. godine uhapsili su Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića, Jovicu Stojmenovića i mnoge druge poslanike SRS, i aktiviste u Gnjilanu, ni zbog čega, zato što su se popeli na klupicu i hteli da govore. Oni su ležali u gnjilanskom zatvoru četiri meseca, po prekršajnoj prijavi. Na noćnoj sednici, dva meseca tada, a četiri meseca je bilo pre toga, skinut im je imunitet, posle ponoći je zakazano, mimo svih normi, mimo prakse, uporedno-pravne političke prakse, mimo dotadašnje naše domaće prakse. Onda su krenuli ovde, nikada čak ni njima nisam baš do detalja pričao kako se sve to odigravalo, ali sada mogu, pošto vidim da su neki od njih prešli na vašu stranu, kakvi su pritisci vršeni ovde.
Slučajno sam u to vreme bio zamenik šefa poslaničke grupe, a Toma Nikolić je bio u zatvoru i mogu vam reći da su ti pritisci bili užasni, to su bile pretnje, ucene - skinućemo ti imunitet, pa mi na kraju nisu ni skidali imunitet, a vodili su postupke protiv mene kako sam navodno napao nekoga koga nisam ni video, verovali ili ne. Navodno sam napao tada Miroslava Deretu, sada to prvi put javno govorim, koga nisam ni video čitavog tog dana o kojem je bilo reči. Vođen je prekršajni postupak protiv mene, a ja uopšte o tome nisam hteo da govorim. Govorio sam sve najgore o Slobodanu Miloševiću i Socijalističkoj partiji, ali ni o čemu drugom nisam želeo da pričam, ali vam govorim kakva je praksa ako se na takav način ukidaju imuniteti.
I tada i danas postoji jedna praksa suprotna onoj, odnosno o čemu je govorio danas predsednik poslaničke grupe DOS-a. Rekao je - nije parlament mesto za suđenje i nigde se drugde neće suditi, osim u sudnici. To nije tačno. Suđeno je u ovoj zemlji pre svega u svim medijima. Možete da mislite kako je tim ljudima.
Tada sam imao nekih 25 godina, nisam nikome mogao da kažem koliko mi je teško bilo. Odvodili su ljude iz poslaničkih grupa koje su mogli da kupe i potkupe, pokušavali su i sa mnom i samo zato što se nisam dao, bauljao sam po centru grada ne znajući, niko da mi kaže "dobar dan" i "dobro veče", jer je na državnoj televiziji pravljen prilog od 12 minuta o tome kako sam "Hitler jugend", kako sam ludak, nenormalan, ovakav i onakav i ne znam ni ja šta sve.
Posle toga da vam pokažem samo da nikakve razlike nema između vas i njih, ne brinite, neće vam se to ponoviti, ma koliko se smejali i ma kako vam to lepo izgledalo. Kada budete završili pola škole od one za koje neki smatraju da su takvi, onda to možete da im kažete, a taj cinični osmeh vam ničemu neće doprineti. Dakle, nadam se da vam se to neće ponoviti.
Posle toga ste me optuživali preko vaših medija, izvesni čovek po imenu (a nikada ovo u javnosti nisam govorio) Gradimir Nalić bezmalo je optužio za ubistvo preko svih medija koje ste kontrolisali. Mesecima je to bilo, i kada sam izlazio napolje, ljudi misle - vidi, ovaj je nekoga ubio, ovaj je ko zna šta uradio. Šta sada vi? Lagali ste. Pred svojim detetom od dve godine u to vreme sam morao nekoliko puta da se tučem, nekoliko puta, i neću da bežim ni od koga i neću da se plašim nikoga jer znam šta sam, ali vam govorim o vašem suđenju. Sudite svakome.
Pre samo mesec ili dva držali smo mitinge na beogradskim ulicama, iznenada čujem, javljaju mi preko TV "Pink", zovu roditelji i kažu - šta je, sine, što opet krivična prijava? Kažu - zato što niste podneli ne znam ni ja kakvu prijavu. Osudili čoveka unapred, a da ni nemate krivične prijave. Opet se neko igrao ljudskim sudbinama, opet se neko radovao tuđoj nevolji, tuđoj nesreći, a da ne zna ni zašto, a na kraju to nije ni tačno. Zato što misli da može da sudi i zato što misli da može da radi u Srbiji šta hoće i kako mu je volja i zato što su i neki drugi mislili na isti način. Zato što misle da je takva vrsta političkog pritiska profitabilna.
Postoje oni koji se toga neće uplašiti, ja sam i tada rekao, i prošli put, šta hoće i kako hoće, uopšte se neću pozivati na imunitet. Hoćete da streljate? Streljajte. Sve možete, kao što ste linčovali ljude, a nikada oni koji su ljude linčovali nisu odgovarali, već oni koji su bili predmet tog linčovanja. Nemojte to da smetnete s uma, nemojte to da zaboravite. Iskreno se nadam da vam se to nikada neće dogoditi.
Vidim kakva se, ponovo, nažalost, mržnja razvija u ljudima koji su protiv vas, kao što je postojala u ljudima koji su bili protiv prethodnog režima. Ja to vidim i ne radujem se tome. Vidim to u svojoj familiji, kod svojih prijatelja, kod svojih poznanika i to nije dobro u Srbiji. Mi zajednički moramo to da izlečimo, mi zajednički moramo protiv toga da se borimo. Mogu mi svi biti politički protivnici, ali nikada niko ne treba nekoga da ubije ili da se plaši za svoju sudbinu ili za sudbinu svoje porodice. Na ovakav način, zato što se misli da se jedan institut koji je uspostavljen da bi se izbegavala svaka arbitrarnost, pre svega političke vlasti, dakle upravne i sudske vlasti, jer sudska vlast je, nažalost, bezmalo deo izvršnog sistema, izvršne vlasti u našoj zemlji, kao da je jedan deo bicefalne izvršne vlasti u našoj zemlji, a ne samostalna grana vlasti i to je ono što mora da se spreči. Suština parlamentarizma je u sistemu tzv. "checks and balance" - kočnica i ravnoteže. Parlament je taj, Narodna skupština je ta koja mora da zaustavi upravu i sudstvo ukoliko ne idu u pravom smeru, u pravom pravcu. To je suština.
Ako mi to budemo dopustili, pa svaki sudija bude morao da radi šta hoće po nalogu nekoga iz vrha političkog establišmenta, onda nismo uradili ništa i onda ćemo da pokažemo da ne posedujemo nikakvo političko poštovanje, nikakav respekt prema svojim protivnicima, pokazaćemo da ne poštujemo građane koji su birali one koji misle drugačije od vlasti i koji misle drugačije od režima. To je jedan princip i ukoliko se poruši mislim da će doneti katastrofalne posledice za našu zemlju i za naš narod.
I još nešto na kraju, pošto nikada nisam voleo, ali ovog puta nije to govorio sa svog mesta, već je izašao za govornicu. Moram da primetim da smo mnogo toga slušali, čak i mnogo teže optužbe, od onih koje je izrekao Tomislav Nikolić, od predstavnika vlasti iz DSS-a, ali oni svaki put misle da to ne treba da ponove na određenim mestima, ili se plaše kad je neko tu, ko bi mogao iz drugog dela DOS-a da im odgovori. U to neću da ulazim, ali nemojte da govorite da smo mi upropastili za dve godine onoga što smo bili manjinski partner, pred rat, u toku rata i posle rata, kada vi vedrite i oblačite u ovoj Srbiji već godinu dana, a bićete mnogo više, a da za to niste izneli nijedan dokaz.
Najlakše je da nekoga uvredite, da kažete besmislicu, da kažete neistinu, i mislite da ste time rešili sve. Niste, gospodine Maršićanin, vi ovom narodu ostavljate i bezakonje, i korupciju, i kriminal.
(Predsednik: Vreme.)
Znam da je vreme, vreme tek dolazi za nas. Za vas odlazi vreme, nemojte da smetnete to s uma. Ali, još nešto morate da znate, gospodine Maršićanin, takva vrsta uvreda, takva vrsta komunističke retorike iz 1946. godine, za sve što se desi, kiša kad ne padne, e, kriv je onaj pre toga, kriv je kralj, kriv je Milan Stojadinović, krivi su svi drugi. E, tako i vi. Nije niko kriv, krivi ste vi, krivi ste nam i za to što smo izgubili ovolike ambasade, konzulate, rezidencije, krivi ste nam za narastajući kriminal, krivi ste nam za sve veću bedu, za sve veće propadanje našeg naroda, koje je gore, i veće i izraženije nego što je bilo čak i u vreme najvećeg stradanja našeg naroda, i u vreme agresije, čak i u vreme neposredno posle te agresije.
I tada smo imali veću proizvodnju, i tada smo više radili, nego što se radi danas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazao bih predsedniku Narodne skupštine, ne zbog onih koji nisu u stanju nikoga da uvrede, nikoga da povrede osim sebe, ali pre svega zbog toga što se takve stvari dešavaju u Narodnoj skupštini i želeo bih da ukažem na nedoslednost u ponašanju predsedavajućih i molio bih da se to ubuduće ne dešava.
Za stvari koje su bile potpuno jasne i očigledne i kao činjenice iznošene u ovom visokom domu, vi ste davali opomenu narodnim poslanicima Srpske radikalne stranke. Ne mislim uopšte da govorim o onome što je govorio neko ko je malo pre istupao sa ove govornice, koji ne zna ili teško može da savlada jezik na kojem govori, a kamoli da shvati značenje sopstvenih reči, ali bi bilo dobro da takav odnos promenite i da imate uravnotežen odnos, dakle i prema poslanicima opozicije i prema poslanicima vlasti.
Znate, ako neko misli da će na takav način uvrediti talibane, dovoljno je da se pogleda u ogledalo i stasom i glasom će jasno videti ko na talibane liči, a vama gospodine predsedniče dužan sam, zloupotrebiću pa ću u dve rečenice reći samo nešto: niste danas govorili istinu i to ću vrlo blago saopštiti. Inače, doktorska disertacija gospodina Šešelja je "Politička suština militarizma i fašizma". Čitao sam je kao student, i to svojevremeno jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta u Beogradu, a čitao sam i jednu od dve knjige iz velikog naučnog opusa predsednika Koštunice - "Socijalističko samoupravljanje u društvenim delatnostima". To je činjenica, to je istina, gospodine predsedniče, i mnogo drugačija od onoga što ste vi jutros govorili.

Dame i gospodo narodni poslanici, molio bih vas za malo pažnje, nije u pitanju bilo kakva proceduralna greška gospođe Čomić, već bih želeo nešto drugo da predložim, u skladu sa Poslovnikom.
Naime, u skladu sa članom 69. stav 1. i 2, a zbog posebnih okolnosti, zbog kojih nismo u situaciji da pismenim putem obavestimo Narodnu skupštinu, pozivam narodne poslanike da formiramo anketni odbor, koji će, u skladu sa stavom 2. člana 69. dakle, ispitati stanje u određenoj oblasti i utvrditi činjenice o pojedinim pojavama i događajima.
Naime, sinoć, na državnoj, nacionalnoj televiziji, dogodilo se nešto što predstavlja istorijsku sramotu i katastrofu za srpski narod. Ovo govorim pre svega zbog onih koji nisu obavešteni ili koji to ne znaju, a ceo dan traje hajka i kampanja protiv srpskog naroda, posebno protiv srpskog naroda zapadno od Drine, traje prava histerična propaganda onih koji su oduvek bili poznati kao srbomrsci, koji su vodili propagandnu kampanju protiv srpskog naroda, izvesni Lesli, ne znam ni kako se zove, nije u krajnjoj liniji ni važno.
Gospođo Ruždić, znam da je vama mnogo drago to što se sinoć prikazivalo na televiziji i nemojte da dobacujete.

Nemojte mene da molite, nego nju molite da prekine da dobacuje sa mesta.

Pozivam vas da utvrdimo anketni odbor, da utvrdimo ko je taj ko je naredio. Ne možemo da zabranimo privatnim televizijama da rade šta hoće, osim ako na brutalan način ugrožavaju nacionalno dostojanstvo naroda i države, ali zahtevam da se ovakvi programi kao što je bio onaj program o Srebrenici sinoć, ne emituju sa programa nacionalne televizije, jer to predstavlja bruku i sramotu za srpsku državu, jad i čemer za srpski narod. Tražim da se ustanove činjenice, da se vidi ko su odgovorni za taj zločin protiv srpskog naroda, da se vidi, da se izmeri njihova krivica i da idu, u najmanju ruku, na političku odgovornost, jer to su uradili ljudi koji moraju da imaju političku odgovornost i pred Vladom Republike Srbije, i pred Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Ako ne prihvatite ovaj moj predlog o formiranju anketnog odbora, molim one koji imaju uticaja iz vlasti DSS-a i DOS-a, sve njih, da učine nešto da se prekine hajka protiv srpskog naroda, da se prekine hajka protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, protiv onih koji su branili srpski narod, a koje danas progonite vi, kao mnogo gore zveri, od onih iz Haškog tribunala, koji hoće njihovu glavu.
Ovo je bruka, sramota za Srbiju i tražim od vas da se prihvati usvajanje ovakvog anketnog odbora, o kome sam govorio. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam da kažem da nije tačno i  da je laž ono što ste izgovorili gospodine Pavloviću. Izmislili ste. Reći ću vam šta sam rekao. Rekao sam, pošto mi je više puta dobacivala i onemogućavala da govorim sa ove govornice, rekao sam da je očigledno da joj je milo što je emitovan film, a ne što su počinjeni zločini nad bilo kim ili što se zločini prikrivaju ili ne prikrivaju, ili bilo šta drugo i nemojte da izmišljate. To je vaša namera, da dalje vodite hajku, jer će večeras vaših deset fondova za humanitarno pravo da diže tužbe protiv Vučića i protiv još ko zna koga,  zato što mislite  da je to jedina politika koju možete da vodite izmišljajući, falsifikujući istinu, govoreći ono što niko sa ove govornice nije ni izgovorio.

Proverite stenogram. Tačno, jeste, to je vaša politika, politika laži, politika izmišljotina i ništa drugo. Ovde se radi o nečemu drugom. Ne o tome da bilo ko hoće da amnestira nekoga ko je počinio zločin, već da želimo da amnestiramo srpski narod od onoga što mu vi pripisujete, da je ceo narod zločinački, da smo svi zločinci i da su svi srpski junaci, da su svi srpski heroji zločinci.

Zašto meni upozorenje pred opomenu?

Srpski narod nije kriv, već ste vi krivi što hoćete da mu nametnete krivicu, što hoćete da kažete da su krivi i Karadžić i Mladić i svi ostali Srbi koji su junaci, a ne zločinci i krivci. Za to ste vi krivi, a ne ja i ne ceo srpski narod.
Molim vas, ove vaše ljude što lupaju u klupe, što dobacuju, primirite ih. Ne znam što su toliko nervozni, što im toliko smeta samo jedan anketni odbor koji će da ustanovi ko vodi tu antisrpsku histeriju, ko vodi tu hajku protiv srpskog naroda, ko su ti ljudi koji hoće da unište srpski narod.
(Neda Arnerić, sa mesta: Lažeš.)

Moram zbog poslanika da kažem da nisam do sada naučio, ali mi je zanimljivo da gospođa Arnerić psuje iz klupe i govori najgore moguće reči, ali to govori o vama, gospođo Arnerić.
(Neda Arnerić, sa mesta: Ne, rekla sam da lažeš.)
To samo o vama govori, o nesreći koju želite srpskom narodu da nametnete, o jadu i čemeru koji ste mu već stavili. Nemojte da vičete, jer me nećete uplašiti. Vi ste obični miševi antisrpski, koji ćete uskoro u istoriju da odete zato što ste najgori u srpskom narodu.