Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, reklamiram Poslovnik, član 100. u kome stoji u stavu 1. da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Ukoliko to narodni poslanici ne čine, rade direktno protiv interesa građana Srbije. Očekivao sam posle izlaganja gospodina ministra da ćemo se bar oko nečega složiti, a to je da je interes Srbije da se grade koridori, da se grade putevi. Očigledno srpska posla, nismo se ni tu složili.
Pre nekoliko dana sam bio u prilici da sa nekoliko poslanika Republičke skupštine boravim u Albaniji, u Tirani, na tripartitnom sastanku parlamentaraca Bosne i Hercegovine, Srbije i Albanije. Albanci su istakli svoj strateški interes, gradnja koridora od Drača do Niša, normalno preko Tirane i Prištine. Prvo pitanje za sve vas - da li mislite da će se albanski parlamentarci oko toga raspravljati i svađati do čijeg sela će doći neki krak ili ići put? Da li mislite da već nemaju novca bar za deo od Drača do Prištine? Dakle, dok se mi ovde preganjamo oni će verovatno međunarodnoj zajednici nametnuti, vi se smejte, zabavljajte se, a posle će uvek neko biti kriv, kriva će biti vlast.
Ova vlast, ova vlada je predložila ovo. Ukoliko parlament ne veruje, molio bih gospodina ministra neka se pokrene inicijativa, neka se odmah ovde osnuje neki međuparlamentarni odbor za nadzor, za praćenje, koji će, ako treba, redovno Skupštinu izveštavati dokle se stiglo u postupku, ali nepoverenje unapred samo će nas sprečiti da uradimo ono što valja za građane Srbije. Zato vas molim da se bar oko nečega složimo.

Hvala. Pa, gospodin Nikolić je veliki majstor u rečitosti i tumačenju tuđih reči, i izvrtanju, ali mislim da me je samo pogrešno protumačio i pogrešno razumeo. Interes građana se ovde štiti kada se oko strateških pitanja dogovaramo i pokušavamo da nađemo rezultantu, i zaštitimo interes svih građana i države Srbije.
Kada su strateška pitanja na dnevnom redu onda moramo da uložimo napor u pravcu dogovaranja, a tamo gde se razlikujemo, to su već stranačka prepucavanja, sitni stranački, lokalni interesi. Molim, ovde, naročito šefove poslaničkih klubova da uvek imaju u vidu zajednički interes, državni interes i interes građana i naroda Srbije. A, stranačke interese neka rešavaju neki drugi put i na drugi način.

Dame i gospodo narodni poslanici, kroz ovu raspravu se vidi da nije dovoljno imati dobru volju prema građanima. Otprilike 15 godina se pominje denacionalizacija imovine u Republici Srbiji i ja sam bio ubeđen da je to vrlo lako uraditi – vrati se pređašnjim vlasnicima i sve je u redu.
Mislim da onaj ko ovde sada govori da je ovo loše urađeno, način, postupak otpočinjanja denacionalizacije, nema dobre namere, iz prostog razloga što su neke poslaničke grupe ovde i stranke imale priliku skoro 10 godina da nešto urade po tom pitanju. Ako ništa drugo, da stave van snage postupke nacionalizacije koji su sprovedeni posle Drugog svetskog rata.
U kakvu bismo situaciju došli? Došli bismo u situaciju da bi 90% ili više vlasnika bilo nepostojeće i postojali bi nizovi pravnih postupaka, porodičnih sukoba i koječega da se utvrdi sada ko su u stvari ti naslednici, jer je veliki diskontinuitet u vremenu, 60 godina je proteklo. Ovaj predlog je neko prirodno rešenje kako krenuti u taj postupak, kako vršiti denacionalizaciju u nekom budućem periodu, a da postoji sistem, da postoji red.
Red se zavodi prvo da se utvrdi šta je to, koja je to imovina i ko se pojavljuje kao mogući potražilac, odnosno naslednik te imovine. Time se izbegavaju mogući sporovi da se nekom industrijalcu koji nije živ vrati oduzeta imovina ili nekome vrati stan ili zemljište, a pri tom se ne zna ko će se pojaviti. To su svađe, pravni postupci, sudovi zatrpani i troškovi bez ikakvih granica.
Prema tome, vrlo je jednostavno. Ovo nije zakon o vraćanju imovine, da se narod ne dovodi u zabunu. Ovo je zakon o evidentiranju, o prijavi imovine. Da li će se ona vratiti, da li će se obeštetiti zavisi od toga da li ta imovina postoji uopšte, šta je sa tom imovinom. Nekada je bila njiva, a sada su stambene zgrade; nekada je bila fabrika, ona više ne postoji.
Prema tome, evidentiraće se imovina, pa će se onda utvrditi da li će naslednici, koji će se ovde legitimisati kao pravni naslednici ili vlasnici, daj Bože da ima i živih, dobiti svoju imovinu nazad ili će ta imovina biti obeštećena.
Ko će da vodi o tome evidenciju, nego zvanična javna i državna ustanova? Šta mislite, gospodo radikali, da je neko predložio da se za to osnuje posebna agencija? Kuku i lele kakvu bismo onda ovde raspravu imali. Ne, imamo Direkciju za imovinu Republike koja treba da vodi evidenciju. Ništa prirodnije. Siguran sam da se u tome razumemo.
Pominjanje Srpske pravoslavne crkve potpuno je bespredmetno, jer u ovom predlogu stoji da će se posebnim zakonom regulisati imovina Srpske pravoslavne crkve. Prema tome, tu instituciju stvarno treba izuzeti i ne mešati u ovoj raspravi.
Dakle, još jednom, da građane ne dovodimo u zabludu: ovo nije zakon o povraćaju imovine, nego zakon koji prethodi takvom zakonu, koji treba da uvede red, da vidimo koja je to imovina i ko su sada ti ljudi koji smatraju da treba da im se vrati. Da bi se to desilo, oni moraju da se legitimišu. Za mene koji nisam pravnik jednostavno je. Gospodo pravnici, molim vas, nemojte da komplikujete.

Hajde da se vratimo na temu. Sada smo slušali propagandni program. Građani ne znaju sada o čemu se razgovara, da li su izbori na redu ili neki zakon. Na redu je Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Dakle, ova vlada ima šta da radi. Ova vlada otvara procese, ne otvara sukobe. Oni koji su bili spremni ovih prethodnih sat vremena ili 45 minuta da ovde otvaraju sukobe očigledno nemaju šta da kažu o ovom zakonu. Nemaju, jer da su imali šta da kažu u prethodnih 10, 15 godina, rekli bi, predložili bi neki zakon i rešili ovo pitanje.
Svakako ni ova vlada ne pledira da reši ovo pitanje. Neko je rekao da je vrednost oduzete imovine, kako ovde piše – imovine koja je nacionalizovana, oko 60 milijardi dolara. Ni ova niti bilo koja vlada, a verujem ni mnoge vlade u svetu, nikada neće imati te pare da bi to pitanje rešila. Prema tome, želja je ove vlade da otvara procese.
Kao što je otvorila i nastavila proces privatizacije, nastavila obnovu infrastrukture, rešila da se pozabavi Ustavom, ne da otvara nego i nastavlja proces rešavanja kosovskog pitanja, pridruživanja Evropi, saradnje sa Hagom, ova vlada se hvata u koštac i sa povraćajem oduzete imovine. Ovo je samo početak i ko god raspravlja na način da već na početku ovo blokira, nema dobre namere.
Građani treba da podnesu prijave šta im je oduzeto, šta je njihovim precima oduzeto i to treba da uđe u postupak evidentiranja, a kada i kako će biti vraćeno, to će biti odlučeno tek kada prijavljivanje bude okončano. Prema tome, ne treba raspravama koje blokiraju ovakav proces dovoditi u zabunu građane da sutra ne učestvuju u ovom postupku. Ovde je u pitanju dobra namera i svako ko je dobronameran u ovoj skupštini treba da podrži to otvaranje procesa. Ako već učestvujemo u radu po amandmanima na ovaj zakon, onda treba time da se bavimo.
(Predsedavajući: Vi ste već učestvovali u raspravi o amandmanima, gospodine Jankoviću.)
Treba ovim da se bavimo, a ne međusobnim stranačkim sukobima i obračunima.

Poštovane kolege i koleginice, kao poslednji prijavljeni za diskusiju želim da izvršim neku vrstu male rekapitulacije, jer ovo je svakako jedan novi zakon i u evropskom zakonodavstvu, koliko smo čuli, i imamo nešto novo da naučimo, znači, i o novim demokratskim pristupima u Evropi. Postavlja se pitanje da li su ovolike primedbe koje sada čujemo, posebno za ovaj drugi deo zakona oko postupka, primedbe koje mogu da se otklone. Ako samo tri zemlje nisu ovakav zakon usvojile, očigledno je da Srbija mora da ga ima.
Postavlja se samo pitanje kako će taj zakon da funkcioniše. Ne vidimo nijedan drugi način nego da one odredbe koje su bitne i suštinske za ovaj zakon, a to su odredbe prvih 14 članova, počnu da se primenjuju u praksi.
A onda da vidimo kako funkcionišu u našem društvu, da li treba menjati nešto u Zakonu o upravnom postupku, da li je dobro da bude poverenik ili ministarstvo. Ovako možemo ove teoretske rasprave da vodimo, da kažemo da treba da bude poverenik, treba da bude ministarstvo, ali nećemo ovde za govornicom i u ovoj sali to pitanje rešiti dok ne krenemo na praksu i da sprovodimo zakon.
Na kraju krajeva, poverenik nije sam. On ima za sobom jednu određenu službu. To je neka vrsta malog ministarstva, s tim što nije pri vladi, nego je Skupština direktno osniva. Možda je to neka vrsta paralelne vlasti, neko će tako i reći, možda je neustavno, ali hajde da probamo.
U februaru smo slavili dvesta godina nove srpske države. Srbija je postala tada i ušla među evropske zemlje, demokratske zemlje i gradimo demokratiju. U Evropi se ta demokratija gradi, napreduje, menja. Ovakav zakon je novi za Evropu. Mi smo se složili oko prvih 14 članova da je to to. Oko ostalih 36 članova koji govore o postupcima ne slažemo se svi u ovoj sali. Hajde da vidimo, da probamo da to funkcioniše. Tu su predstavnici ministarstva koji su i sami rekli, iskreno, da ne znaju ni oni kako će to da funkcioniše, da vidimo, menjaćemo taj zakon i dobro je ako treba češće da ga menjamo, posebno u tom delu.
Među primedbama koje su se ovde čule ima osnovanih primedaba i moj prethodnik ih je nagovestio. Kada pogledate postupke koji se vode pred ovim organima i ako se ispoštuje pravo građana, odnosno medija da dobiju informacije, svi postupci mogu da traju 100 dana. Sada kada je sistem informisanja moderan, kada vesti idu iz minuta u minut, znate šta je 100 dana, jer niko ne zna da se nešto dogodilo pre 100 dana, zaboravljeno je, otišlo je u istoriju. Dakle, moramo da vidimo kako da informacija bude dostupna, ali ne bilo kada, nego što pre.
Imamo sada informaciju da je neko pucao u beogradskog kriminalca, u tome je očigledno učestvovalo, kako novinari kažu, i vozilo sa vojnim tablicama, zapaljeno u nekoj šumi oko Beograda. Kada novine budu tražile od Ministarstva odbrane informaciju, Ministarstvo odbrane po ovom zakonu može da im kaže 15 dana, čekajte, nemamo dovoljno informacija, produžavamo za 40 dana rok, pa onda da odbiju, a onda da postoji rok 15 dana kod ovog poverenika, pa još neki rok od 30 dana, i to je 100 dana. Kome treba informacija posle 100 dana, a to je sve po ovom zakonu?
Dakle, to će se u praksi pokazati, a čuli smo ovde razne primedbe, da je to dodvoravanje nekome, da je to nepotreban zakon. Očigledno je zakon potreban, dodvoravanje ili ne, takav zakon moramo da imamo i takav zakon mora da funkcioniše.
Kada je u pitanju da li će to biti poverenik ili ministarstvo, jednostavno mi moramo da vodimo računa i moramo da razvijemo poverenje u autoritete pojedinaca. Dakle, ne one vrste kako smo imali u starijim sistemima, neprikosnovene autoritete, nego autoritete postavljene demokratski. Na kraju, i jedan poverenik može da bude potpuno pametan, da bude kao jedno ministarstvo, ako je pod kontrolom ovog parlamenta, a na kraju krajeva, lakše je kontrolisati njega nego jedno ministarstvo u okviru Vlade, gde morate da kontrolišete celu Vladu da biste imali kontrolu ministarstva i gde neće organ Vlade da štiti drugi organ Vlade. Prema tome, to je sada za jednu široku otvorenu diskusiju.
Kada se vratimo na početak, usvajanjem ovog zakona mi u suštini usvajamo prvih 14 članova, usvajamo novo, demokratsko ponašanje u Srbiji, a onda možemo svi zajedno da krenemo i da menjamo ono što ne funkcioniše. Znači, ono što je rečeno ovde, praksa će pokazati da li je dobro u određenom segmentu ili nije. Predlažem da ovaj zakon što pre usvojimo i da izaberemo poverenika i da ovaj zakon počne da se primenjuje, a prvi ću biti za to da se menja ako ne funkcioniše dobro. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je sreće, a mi izgleda nemamo sreće, mi bismo o jednoj ovakvoj rezoluciji razgovarali na početku ovog mandata. Zašto? Ako postoji neki kamen temeljac spoljne politike ove zemlje o kome treba da se raspravlja u Skupštini Srbije to je rasprava o odnosu prema Evropskoj Uniji, rasprava o Evropi.
Mi smo se bavili svim i svačim ovde, svađali smo se oko svega i svačega, ali nismo razgovarali kuda ćemo i kako ćemo dalje.
Dok mi o tome razgovaramo deca vaših i naših prijatelja, deca mojih prijatelja, moje dete, razmišljaju da odu u inostranstvo ili su već otišli.
Ponavljamo one stare priče kojima smo zamerali socijalistima, drugima itd. kako su nam deca u inostranstvo odlazila, a evo i sada deca idu u inostranstvo, možda čak i više nego ranije. Zašto? Jednostavno zato što mi nemamo strategiju o tome gde je naše mesto u Evropi i sada smo se setili. Voleo bih da su građani ovaj tekst imali pred sobom danas u novinama pa kada prate ovaj prenos da mogu da čitaju šta smo mi to predložili.
Voleo bih da građani ovde vide javno glasanje pa da sutra prozovu one koji su protiv ovakve rezolucije da pitaju - gospodo, zašto ste vi protiv širenja evropskih vrednosti, zašto volite da nosite mašne, odela i to najčešće sa stranim etiketama, da vozite lepe automobile, imate dobre stanove, a nećete smederevac u sobici četiri sa četiri da širite naše domaće balkanske vrednosti?
Neću govoriti sada o onima koji će glasati protiv. Postavlja se pitanje onih koji će glasati za ovu rezoluciju, a posebno ako su u vladajućoj garnituri. Da li čine i šta će činiti da ova rezolucija zaživi i da ova rezolucija postane politika ove zemlje.
Pre par meseci sam imao priliku u jednoj parlamentarnoj delegaciji da budem u Skupštini Bugarske. Tamo, pored njihovih državnih simbola i obeležja, stoji i zastava Evropske unije. Na vladinim zgradama stoji svuda zastava Evropske unije. Pitao sam ih zašto, ako nisu u Evropskoj uniji. Jednostavno to je opredeljenje te države i tog naroda. Oni žele da uđu u Evropsku uniju i time pokazuju svoje opredeljenje. Ne verujem da smatraju sebe manje patriotama i nacionalistima i manje Bugarima samo zato što su stavili zastavu Evropske unije.
Ovde se postavlja pitanje: Šta će ova vlast – a za građane smo vlast mi, Vlada, predsednik Republike – uraditi da ispoštuje Rezoluciju? Do sada smo radili manje više sve protiv te rezolucije. Kao parlament, sporo smo donosili i usklađivali zakone sa zakonodavstvom Evropske Unije. Kao Vlada, nikako da rešimo ona najteža pitanja, a najteže pitanje od svih je saradnja sa Haškim tribunalom. Predsednik Republike, evo sada je nov, novo sito o klin visi, sinoć se uključio i evo doživeo je šta je doživeo.
Prema tome, postavlja se pitanje još jednom šta ćemo uraditi da ovo ispoštujemo ili da kažemo da ovo nismo u stanju da usvojimo. Ne da ne želimo, nego nismo u stanju da usvojimo i nismo u stanju da vodimo računa o tome šta ova zemlja treba da radi u narednom periodu.
Ne zaboravite, mi sada donosimo odluke koje se neće ticati samo nas. Ticaće se naše dece, dece naše dece.
Prema tome, još jednom kažem da oni koji budu glasali za rezoluciju imaju veliku obavezu da se založe u svojim strankama, u svojim poslaničkim grupama, kod svojih nosilaca vlasti da se odredbe rezolucije sprovedu.
Suština se ipak nalazi u osmoj tački – širenje evropskih vrednosti, a mi pričamo o Hagu, pričamo o NATO, pričamo o svemu onome što dira možda u emocije, dira možda u istoriju, ali verujte ne dira ni u čiji tanjir, ne dira ni u čije školovanje, ne dira ni u čiju budućnost.
Prema tome, vreme je da se sada ovde uzmemo u pamet, da ovo usvojimo i da vidimo kako ćemo ovo sprovesti. Ovde, na kraju krajeva, imamo predstavnika Vlade koji će nam reći šta Vlada planira u ona tri meseca kada će podneti izveštaj i šta Vlada planira da inicira ovde pred Skupštinom Srbije tako da i Skupština Srbije brže radi na realizaciji ove rezolucije.

Ja sam Miroslav Janković, član Narodne demokratske stranke. Razumeo bih predlagača koji je predložio ovaj amandman i još neke amandmane kada želi da popravi. Uvideli su grešku, rekli su, pogrešili su negde, razumemo to i žele da poprave. Ali, ne razumem kada predlažu recept koji su oni primenili.
Posebno kada predlaže neko ko je i dan-danas na mestu u vlasti, kada je ministar, kada je u Vladi, to ne mogu da razumem.
Posebno ne mogu da razumem recept, koji nije pokazao uspeh ili je pokazao niz afera, u prethodnom zakonu o ministarstvima. Ministarstvo za kapitalne investicije sada, a ranije ministarstvo za telekomunikacije i ministarstvo za urbanizam, faktički je isti raspored rada, samo je raspodela organizacije sprovođenja tih poslova različita.
Šta nam je prethodno iskustvo? Prethodno iskustvo nam je rad ministarke Rašete-Vukosavljević. Prethodno iskustvo nam je asfaltiranje koje je vršio Čume. Prethodno iskustvo nam je Zakon o izgradnji objekata koji niko nije u stanju da primeni u Srbiji. Prethodno iskustvo nam je legalizacija objekata.
Dakle, šta se tu predlaže? Ne predlaže se ništa novo, ne predlaže se tzv. zaštita državnog interesa. To nije suština predloga. Suština predloga je drugo. Suština predloga je da ostanemo, ako možemo, još jedan dan duže. Suština predloga je da ne kažemo da se ova dva zakona mnogo ne razlikuju. Nama se ne sviđa ko će da vlada, a ne šta će da radi - to treba ovde otvoreno reći. Svi ovi amandmani za sadržaj imaju borbu protiv nove vlasti koja treba da dođe. Izdržaćemo još i ovo, a poslanici Narodne demokratske stranke će glasati protiv ovog amandmana.