Ništa nismo razjasnili, mislim da smo zakomplikovali stvari, ne našom krivicom.

Moj kolega prethodni govornik je dvostruko zloupotrebio govornicu. Prvo je govorio 11 minuta o nečemu što nije na dnevnom redu, ali to je manir njegove stranke, a mislim da je učinio mnogo veću zloupotrebu time što je rekao da je koalicija na vlasti, a mislio je, pre svega, na DSS, pobedila na lokalnim izborima u Kraljevu, Smederevu i Bečeju tako što je zloupotrebila državni aparat.

Mislim da se u kampanji izriču mnoge stvari i da svako ko izgovara bilo šta treba da odgovara za ono što kaže. Zloupotreba države podrazumeva zloupotrebu javnih preduzeća, podrazumeva sve ono što je viđeno pre 5. oktobra, da, recimo, direktor neke javne firme preti radnicima otkazom zbog toga što ne glasaju za njegovog kandidata, preti smanjivanjem plata i tera ljude da glasaju onako kako ne misle.

Mislim da ne možemo zbog toga što je neko u kampanji, da li u Bečeju, Kraljevu ili bilo gde, na nekoj tribini obećao bilo šta, da to svedemo na to da je država zloupotrebila ovlašćenja i da je neko iz vrha države naredio da baš tako mora da se radi.

Vi znate dobro da, ako je išta urađeno za ovih dve i po godine, to je da su se prilike smirile u Srbiji, da više niko, pa ni vi ne govorite o potencijalnim krađama na izborima, da više nema sumnje da su svi izbori pošteni, da li su lokalni izbori u mesnim zajednicama ili su izbori na svim nivoima, nikada, otkako je DSS preuzeo kormilo vlasti, tih zamerki nije bilo, za razliku od ranijih prilika. Ako smo išta uradili, to je da smo smirili takve tenzije i takve tendencije.

Prema tome, nemojte da neke reči bilo kog lidera shvatamo kao zloupotrebu države. Zloupotreba države je nešto veoma štetno, veoma opasno i užasavajuće je pare države koristiti u lične svrhe, ali ako iko to nikada nije radio, to je ova stranka, i ako to niko nikada neće da uradi, to nije ova stranka.

 

Opet ne bih reagovao da nije bilo ove skupštine. Ako odem u Skupštinu sa nekom grupom prijatelja i večeras zapalim skupštinu, onda je to hir, krivično delo i za to se odgovara. Ali, niti ja, niti bilo ko može da naredi da sto hiljada ljudi, pola miliona, svejedno, dođe na neko mesto i tek tako upadne u neku skupštinu, dvoranu, halu, televiziju, stadion, svejedno. Molim da kolege smirite.

Samo da objasnim moj stav.
Znači, kada to uradi sto hiljada ljudi ili više, onda to je poruka jednom režimu ili bilo kojoj vlasti. A kada je reč o lokalnim izborima, samo još jedna stvar. Pre dva meseca su bile pune novine priča DS, Karića, vas manje, ali bilo je tu i tamo, dajte izbore, nemate podršku. Čitava ta vaša koalicija na vlasti ima 12 posto, 15 posto, 17 posto itd.
Onda su bili lokalni izbori, gde neko pobedi. Onda to više nije tema, nego je tema zloupotreba, bageri, traktori, putevi asfaltirani, obećanja, kampanje. Da je merilo šta je ko pričao u kampanjama za ovih 15 godina, mislim da biste vi bili na vrlo visokom mestu po obećanjima koja ste davali, a niste ispunjavali. Tako da to ne mogu da ocenjujem, ni vi, nego samo građani koji o tome glasaju.
A ako su građani Kraljeva toliko naivni, da onaj ko je davao lažna obećanja dobije 73 posto glasova, onda to znači da su 73 posto glasova u Kraljevu dali su ljudi koji ne znaju ništa o tom čoveku koji je dobio te glasove, da ne znaju ništa o životu i onda ste vi u pravu, a njih 73 posto u Kraljevu nemaju pojma o životu. Nije baš tako.

Vidim da neke stvari ovde još uvek nisu raščišćene pet i po godina nakon 5. oktobra. Evo, ako je do krivične prijave, ja sam kriv. Ali, to nije suština.

Vrlo je zanimljivo kako pokušavate na sve načine da temu unizite, obesmislite, ali neće vam uspeti. Jedna skupština koja gori, bilo koja institucija nije zbir cigala, prozora, crepa na toj građevini, nego simbol nečega. Verovano je simbol nečeg nečasnog za onaj broj ljudi, koji daleko prevazilazi ili je prevazilazio taj broj od 100.000 kada se desilo ono što se desilo.
A kada uzmete u obzir deset godina koje su tome prethodile, sve moguće krađe na izborima, apele, molbe, pozive da se ta vlast urazumi i da ne čini ono što je činila i kamo sreće da je otišla 1990, 1991, 1992, 1993, 1994, 1995, 1996, 1997, 1998. i 1999. godine, ne bi gorela ta skupština, nego bi se dešavale stvari koje se dešavaju sada.
Vlast bi se dobijala i gubila na izborima, ne bi se niko sastajao noću da proglašava nepostojeću pobedu, ne bi se išlo kod vas u Zemun krišom 5. oktobra po rezultate izbora, jer se vlast osilila i okomila na one koji su pobedili i po peti-šesti put u deset godina, u samo deset godina, odbija da prizna najnormalniju stvar, a to je da je vlast smenjiva. E ,zbog toga je gorela Skupština.
I ako vi pravite sprdnju od toga, e ja sam bio tamo. Nisam ušao nažalost unutra zbog suzavca, ali sam kasnije ušao u Majke Jevrosime i u "Politiku". Nisam uzeo pušku. U "Politici" je sprečena krađa imovine i zloupotreba.
Kažem, da se desi ista stvar ponovo, da neko krade izbore, zloupotrebljava vlast u ličnu korist, neka bude, ali znajte da nijedna institucija, bilo koja, televizija, stanica policije, skupština, bili vi u njoj, bio ja u njoj, nije zbir cigala, prozora i crepa, nego je simbol jedne države i nije je obesmislio onaj koji je to uništio, nego onaj koji je napravio sprdnju od te institucije.

Uvaženi ministre, uvažene kolege, uvaženi predsedniče, zakon o turizmu je zapravo zakon koji smo najduže čekali u ovom sazivu Skupštine i dobro je što je konačno došao na dnevni red. Nadam se da to svedoči o tome da je ozbiljnost ovog saziva samim tim veća.
Naravno, mogu govoriti o turizmu kao grani koja je u prošloj godini ostvarila čist prihod od 227 miliona dolara, kao grani koja je među najprofitabilnijim u našoj zemlji i mogu govoriti o velikim uspesima, velikom radu i ponoviti velikim delom reči mojih prethodnika. Ali, iako je bilo ozbiljnih pomaka u ponašanju države prema ovoj grani u poslednjih godinu dana, ipak ću da kažem neke stvari koje su manjkave, isključivo zbog toga da bih upoznao javnost i da bih time pospešio dalji razvoj ove grane.
Dakle, turizam kao grana privrede u našoj zemlji, sa takvim prihodom, ne može da se meri sa drugim zemljama u okruženju, sa Mađarskom, Hrvatskom, Grčkom, a kamoli sa Španijom i Francuskom, i to ne treba da bude reper ni za koga ovde u sali. Mislim da Srbija kao buduća destinacija ima veliku šansu kao tranzitna zemlja i kao zemlja koja je u prošlosti bila poznata pre svega po negativnim naslovima u novinama i na televiziji i kao takva ima kakvu-takvu reklamu, pa makar i negativnu, i što zbog toga može da tu sliku promeni.
Dakle, Srbija kao takva ima nekoliko prednosti. To je, pre svega, Dunav kao velika evropska reka i taj tranzitni put, autoput koji povezuje zapadnu Evropu sa Bliskim istokom, odnosno Grčkom. Međutim, taj deo i te prednosti nisu dovoljno iskorišćene. Pitaću vas ovde da li znate koliko danas ima na Dunavu aktivnih marina, gde brodovi mogu da pristanu tokom letnje sezone i da upoznaju našu zemlju? Ne postoji nijedna.
Da li znate koliko hotela nedostaje Beogradu, hotela srednje klase? Ne mislim na Hajat, Interkontinental i one hotele gde je vreme stalo još 1989, 1990. godine, nego na hotele srednje klase gde turisti koji dolaze za vikend mogu da potroše novac i provedu svoje vreme. Ima ih jako malo, svega nekoliko, i veoma teško je naći smeštaj u Beogradu koji na nešto liči.
Da ne govorim o tome da po većim centrima u Srbiji, kao što su npr. Niš, Kruševac, Kraljevo, Užice, Šabac, gotovo da nema smeštajnih kapaciteta, sem eventualno u novootvorenim privatnim hotelima ili u privatnoj režiji.
Zatim, veliki naš problem, koji je počeo da se rešava tokom Olimpijade, jeste nehigijena, nečistoća, pogotovo u javnim toaletima, javnim WC-ima. Ministarstvo je prošle godine učinilo veliki napor kada je tokom maja meseca upozorilo sve objekte duž autoputa da treba da vode više računa o tome zbog dolaska velikog broja turista koji su išli za Grčku na Olimpijadu. Bilo je tada i zatvaranja objekata i kažnjavanja, ali to je tek početak i kap u moru, dan-danas je to poslovično i dan-danas tog nasleđa ne možemo da se oslobodimo.
Uđite u bilo koju društvenu firmu, u bilo koji ugostiteljski objekat u društvenom vlasništvu, videćete užasne toalete i videćete da to svedoči ne samo o našoj nehigijeni nego i o nekulturi i nemaru koji vlada u toj oblasti. Time se niko ne može privući, a kamoli neko ko je navikao da troši novac i da ima standarde kakve je imao u svojoj zemlji.
Naravno, i pored toga što su Ministarstvo i nadležna turistička organizacija, TOS, učinili mnogo toga da prezentuju našu zemlju na međunarodnim skupovima i sajmovima, i to na najvećim sajmovima u Londonu, Parizu, Berlinu, Frankfurtu, i što je to imalo veoma veliki odjek i Srbija je uvrštena kao jedna od najboljih destinacija za posetu narednih godina, treba takođe reći da, recimo, turista koji dođe u našu zemlju i koji ne poznaje naš jezik dovoljno veoma teško može da se snađe. To je promenjeno tek tokom prošle jeseni, kada je u glavnom gradu, u Beogradu postavljena signalizacija koja ukazuje na značajne destinacije za posetu.
Znači, neko ko krene od Šida, recimo, ka jugu Srbije, a ne zna srpski, teško da može da sazna gde je manastir Ravanica, gde je Žiča, ukoliko uopšte zna za te manastire i ukoliko hoće da ih poseti. Dakle, veliki je problem ta saobraćajna signalizacija i to mora da se u najskorije vreme promeni. Nama mnogo ne znači što imamo veoma lepe destinacije koje su vredne pomena, ako oni koji treba da ih posete o tome nisu obavešteni.
Naravno, jedna od važnijih stvari koje treba pomenuti – Srbija ima Obedsku baru i Carsku baru koje raspolažu sa 80% staništa svih vrsta ptica u Evropi. Mislim da je taj podatak vrlo značajan i da to može biti činjenica koja može da privuče veliki broj turista, pogotovu iz Velike Britanije. Zatim, lovni turizam u Vojvodini nije dovoljno iskorišćen i, po meni, nije dovoljno promovisan, a može da bude od velikog značaja za turizam u narednom periodu.
Kada je reč o samom zakonu, istakao bih nekoliko stvari koje nisu pomenute. Naime, zakon reguliše jednu novu oblast na mnogo bolji način, reguliše posao turističkih animatora. To je posao koji je nov, nastao je tokom devedesetih godina. Obavljaju ga, pre svega, mladi ljudi po hotelima, koji imaju obavezu da što više gostiju u tom hotelu zadrže i da im pruže što više aktivnosti zabavnog tipa i da taj gost potroši što više novca u tom objektu.
Mislim da je to jedna grana koja je vrlo značajna u turizmu i dobro je što je u ovom novom zakonu ona adekvatno tretirana i što budući animatori moraju da prođu test i jedan oblik polaganja ispita da bi taj posao adekvatno obavljali. Do sada je ta oblast bila prepuštena, kao i mnogo toga, nažalost, stihiji i improvizaciji.
Zatim, imali smo, pogotovu je to bilo aktuelno tokom devedesetih godina, dvojne cene. Znači, stranci su za usluge koje smo mi plaćali na jedan način, po pravilu, plaćali duplo veće ili tri puta veće cene, ne samo na autoputu kada plaćate putarinu, nego u hotelima kada se koriste bilo kakve usluge.
To je bila vrlo pogrešna odluka, pogrešan način ponašanja. Uvek sam zamišljao nas, šta bi to značilo kada bismo otišli negde i tamo plaćali duplo veću cenu nego Nemci u Minhenu, Grci u Atini, na šta bi to ličilo, tako da je ne samo ovim zakonom već i ranijim odlukama ta greška ispravljena i, naravno, to treba pohvaliti.
Dakle, mislim da nama, time završavam, osim ove zakonske regulative u ovoj oblasti, osim toga da moramo da uozbiljimo naš način ponašanja, predstoji veliko suočavanje i oslobađanje od naših zabluda da samo mi imamo čist vazduh, dobru hranu, adekvatnu ponudu. Mislim da to nije dobar pristup i da možemo da se ugledamo na neke druge zemlje i da naš pristup u turizmu učinimo vrlo jednostavnim i racionalnim.
Znači, ako je ove godine prihod bio 221 milion, neka bude ove godine za 10 - 15% veći, neka bude svake godine za 10 - 15% veći, neka broj noćenja, broj turista bude uvek za 10 - 15% veći, jer time će biti zadovoljni svi u ovoj zemlji, počev od nadležnog ministra, od Ministarstva, preko države, pa i građana koji direktno preko toga ostvaruju prihod. Zahvaljujem.

Mislim da nisam izneo nijednu činjenicu koja je neproverljiva i koja je preterana. Nisam ni kritikovao, ni hvalio preterano. Govorio sam o našim zabludama kada smo mi sami u pitanju, a i rekao sam šta je dobro u ovom novom predlogu zakona i šta je nadležno Ministarstvo, po mom mišljenju, dobro uradilo za ovih godinu dana. Da je takvog rada bilo više od devedesetih godina naovamo, danas ne bi bio prihod 221 milion nego, recimo, pola milijarde.
I, zbog toga što je porast prihoda u ovoj grani, dakle u turizmu, primetan, što je dobro i korisno, ja sam to pohvalio i nisam zaista govorio ništa loše o ovom zakonskom predlogu, jer nemam razloga za to. Mislim da je savremen, dobar i nisam našao nijednu zamerku. Mislim da je svako tumačenje i prozivanje tendenciozno i da služi nečemu drugom, a ne tome da se najbolje rešenje pronađe.

Uvažene kolege, pa evo, pošto sam prozvan kao nekakav lider Otpora, a tada Otpor zaista nije imao lidera, bio sam među onih desetak ljudi, i time se zaista ponosim, koji su 1998. godine na taj način reagovali na Zakon o informisanju i Zakon o univerzitetu, koji su bili katastrofalni po našem mišljenju i ništa od onoga što sam mislio tada nisam promenio. To mislim i dan-danas.
I, pošto je već ovde pomenuto da se mora čuti istina o Otporu, moram da kažem da je zaista gospodin Vučić u to vreme, prema tom
bivšem poslaniku DS-a, i prema drugima, bio korektan, ali to ne znači da se sa njim slažem politički i da mislim danas da je ono što je on kao ministar radio, recimo Zakon o informisanju, da je to bilo dobro ili korektno.
To sam i tada govorio, govorim i danas. Ali, takođe je istina da je zaista mnogo mladih ljudi prebijano, hapšeno, tučeno po nalogu nekih ljudi u raznim službama. Ne kažem da su to bili ljudi iz ove ili one stranke. Imam svoje mišljenje o tome. I, žao mi je što niko od tih ljudi, od 5. oktobra naovamo, nije odgovarao. Vrlo mi je žao. Ne zbog mene, i sam sam prebijan nekoliko puta. O tome nikada nisam govorio za ovom govornicom, ali mi je žao... molim vas, govorimo o jako ozbiljnim temama pa vas molim da budemo malo tiši.
Znači, žao mi je zbog ljudi u Požarevcu, koji su prebijani po nalogu Marka Miloševića, jer su nosili majice i bedževe Otpora i prodavali novine. Žao mi je zbog ljudi u Vladičinom Hanu, koji su šest dana držani u pritvoru, tučeni metalnim šipkama, vešani za nekakve bandere ili kuke, i niko za to nije odgovarao. Žao mi je zbog ljudi na ETF-u, na Pravnom fakultetu, na Filološkom fakultetu, koji su tučeni i privođeni, zbog profesora koji su dobijali otkaze nizašta i koje smo, na sreću, vratili na posao. Time se ponosim. Ali, žao mi je što niko nije odgovarao ko je za to kriv.
Pa, svojim političkim delovanjem jasno sam rekao šta mislim i o vlasti SPS-a pre 5. oktobra i o vlasti DOS-a. Ne bih to ponavljao. Ali, istine radi, Otpor sam napustio avgusta 1999. godine. Govorio sam po raznoraznim novinama, lokalnim, manje čitanim, o tome, a danas ću ponoviti - napustio sam Otpor iz dva razloga. Prvi je bio što sam video da je veliki deo tadašnjeg rukovodstva korumpiran i plaćen za ono što radi.
To ne znači da su ljudi koji su hapšeni i tučeni po Srbiji, mladići i devojke, takvi. Nisu bili takvi. Oni su učestvovali srcem u rušenju Miloševićevog režima, i na tome im čestitam.
Druga stvar je da sam, kao pojedinac, hteo da se bavim politikom na drugačiji način i uradio sam ono što je svako od vas uradio pre ili kasnije. Ušao sam u neku stranku, išao na izbore na toj nekoj listi i ušao u parlament, i prošlog puta, a i sada, i to je moje pravo. Neka svako svoj stav iskaže na taj način.
Ali, i to je vrlo važno, bilo je ljudi tada, a pogotovu nakon 5. oktobra, koji su imali nameru da od te priče naprave karijere, da im to bude zanimanje, da bude isplativo. To sam im sve rekao u lice i s njima se nikada, pa ni danas, ne mogu složiti. Imena znate, da ih ne pominjem.
Znači, oni koji su pravili na toj priči karijere, bogatili se, zarađivali, njih mogu samo da osudim. Mnogo ljudi, koji su kasnije bili na medijima, pričali, govorili, nisam viđao pre avgusta 1999. godine, nikada. Tih nekoliko ljudi koje sam poznavao poznajem i danas. Mahom su bili, sem mene i još jednog kolege, članovi raznoraznih stranaka, to je njihovo pravo.
(Predsednik: Vreme.)
Izvinite. Ali, da bismo konačno raspršili tu iluziju, daleko od toga da je Otpor bio isključivo nevin, čist: bio je ako gledamo one ljude koji su po Srbiji tu ideju prihvatali pre 5. oktobra, učestvovali u tome da animiraju mlade ljude da glasaju za opoziciju a protiv Miloševićevog režima; ali, nije bio, i nažalost nije bio, zbog nekolicine koji su nakon 5. oktobra pokušavali da od toga naprave karijeru, i da budu večiti rušioci raznoraznih režima i da to bogato iskoriste.
To je istina kako je vidim, a ako neko to drugačije vidi, onda je to njegovo pravo.

Otkako smo ušli, dragi prijatelji i kolege, u ovaj saziv parlamenta, uzdržavam se da ne govorim o tome kako su mandati ukradeni. Danas sam čuo da je gospodin Boško Ristić, zamislite, izašao za ovu govornicu i da je on pričao o tome da je neko ukrao nekome mandate.
Zamislite, Boško Ristić koji je bio odgovoran za "krađu mandata", a ne da se mandati oduzimaju, govori o tome da je neko nekome ukrao mandat! To je gore nego kada Karić govori o radnicima ili poslodavcima ili makar u istoj ravni.
Pošto više meseci o tome ćutim javno i ne govorim o tome, a reći ću vam da smo ja, Vojkan Tomić i gospodin Bajčetić vašom odlukom, ne pravnom, nego političkom odlukom ostali bez mandata na jednoj sednici koja je bila takođe nelegalna, kao i Zakon o radu koji ste nakon toga izglasali.
Koristim ovu priliku da javnosti konačno objasnim ne samo zbog čega ste to radili i kako ste radili, nego ko ste zapravo vi, gospodine Ristiću. Trebaće mi možda malo više vremena od tri minuta, ali da budemo strpljivi.
Vi ste rekli da ste mandate oduzimali po zakonu i to je formalno tačno. Ono što nije tačno, da meni tadašnja stranka PDS u sastavu DOS-a nikada nije mandat oduzela. Meni, gospodinu Tomiću i profesoru Baječtiću je uzeo mandat Momčilo Perišić na nagovor pokojnog premijera. To je bilo vaša politička odluka tada, da biste ostali na vlasti još par godina i da biste na taj način imali većinu u Skupštini.
Kakve to veze ima sa zakonom? Kakve veze to ima sa mandatima? Vaša odluka je bila da vladate bez većine u ovoj Skupštini i to je suština. Nije bitno ni čije ime. Niste vi ni prvi ni poslednji koji su to radili, to je pre vas radio i SPS nekom drugom.
Nemojte vi koji ste 1995, 1996. godine iz Holandije automobile švercovali, pa da govorite o pravdi i poštenju, da, to ste radili, to ste radili. Izađite ovde i kažite da to nije tačno. Znači, vi ...

Uvaženi predsedavajući, ceo Niš zna da je on to radio. Ja sam samo rekao ono što ceo Niš zna.
Znači, vaša politička odluka da se mandati oduzimaju je omogućila da dve i po godine imate vlast bez većine. Ovaj saziv Skupštine to nikada neće raditi. Ovde nema nikog ko sedi neovlašćeno i nema nikoga ko je prešao u stranku zbog toga što je to nečija politička odluka!!
Ja sam rekao svaku reč istinitu i nisam slagao ništa, a vi, ako imate hrabrosti, izađite ovde i kažite šta nije tačno. Da vam kažem, neću vas ni slušati, a kamoli bilo kada o tome razgovarati sa vama. Nikada.

Uvaženi ministre, uvaženi predsedavajući, uvažene kolege, veoma je dobro što je danas ovaj zakon na dnevnom redu, iz nekoliko razloga. Pre svega, moram da kažem, da se ne bi zaboravilo, da  neće, ako bude kako se planira i ako ovaj zakon usvojimo u danu za glasanje, više važiti Zakon o radu, koji je u ovoj sali izglasan 5. decembra 2001. godine glasom iz Soluna, jedan zakon koji je bio, a jeste i danas neregularan i koji je potpuno pokazao pravo lice one bivše vlasti, kada smo ja i dvojica mojih kolega, prof. Bajčetić i Vojkan Tomić, zbog odbijanja da glasamo za taj zakon tada, protivzakonito, izbačeni iz ove skupštine.
Sa druge strane, ovaj zakon predstavlja jedan pomak u dobrom pravcu, jer se velika diskrepancija između prava poslodavaca, sa jedne strane, koja su data važećim zakonom, i prava radnika, smanjuje.
Zapravo, pokušava se uspostaviti balans u jednom pravcu da poslodavac više ne može da, kako mu se prohte, otpusti radnika bez obrazloženja, ali sa druge strane ne možemo večito da udovoljavamo zahtevima radnika koji smatraju da se i dalje živi u vreme samoupravljanja i u vreme kada oni misle da mogu da odlučuju o svemu. Zapravo, nijedan zakon, pa ni ovaj zakon o radu ne može da pomiri ta dva nepomirljiva stava koja važe već vekovima i za koja se bore kako sindikati, sa jedne, tako i poslodavci, sa druge strane.
Ono što možemo da uradimo ovim zakonom, što i radimo, jeste da promenimo svest naših građana, koja je godinama, nažalost, pogrešna i koju bih opisao najkraće u dva obrasca, u dva stava.
Prvo, ljudi često misle pogrešno da je jednom dobijeni posao trajan i da postoji zauvek.
Sa druge strane, postoji uverenje da je država ta koja uvek može da obezbedi, i da arbitrira, i da pojedinac nije taj koji treba da se bori za sebe. Oba ova stava su krajnje pogrešna i nažalost dominiraju u našem društvu već 50 i nešto godina.
Kada je reč o prvom stavu, imali smo situaciju, pogotovo tokom 70-tih godina, kada su društvene firme primale veliki broj radnika, pogotovo sa sela, da su ljudi prodavali svoja imanja, odlazili sa sela samo iz jednog razloga, da bi dobili posao u velikim društvenim firmama. Evo primera iz opštine Užice - Valjaonica bakra i aluminijuma je tokom 70-tih i 80-tih godina broj svojih radnika maltene utrostručila, i to pod izgovorom da ti ljudi trebaju u proizvodnji i procesu rada.
Od tih 10.000 radnika, gotovo 50% je bilo višak u svakom trenutku radnog procesa. U Užicu, a i u velikom delu zemlje, postojala je izreka - ne radim nigde, radim u Valjaonici; ili - ne može niko da me plati toliko malo koliko malo mogu da radim. Ti ljudi predstavljaju onaj sloj društva koji danas ima 50 i kusur godina, koji je odrastao u pogrešnom sistemu, koji je mislio i koji i dalje misli da time što ima radno mesto imao i posao. Imati radno mesto nije i ne može biti isto kao imati posao. Imati radno mesto, a tamo gubiti vreme, ne može da se toleriše, to ne poznaje savremeni svet kome mi težimo.
Zapravo, privatizacija, kao ključni proces kome teži ova država, uspostavila je novo merilo, da ljudi koji odlučuju, menandžment, ima pravo da usvoji proces proizvodnje kako to zahteva današnji savremeni svet. Ako je taj broj radnika višak, onda to nije problem te firme, nego i tih ljudi, a i te države koja treba da stvara ambijent, da ti ljudi ne gube vreme na radnom mestu i da dobijaju plate nizašta, već da mogu da budu prekvalifikovani, da se i oni sami izbore za svoje radno mesto, da nađu sebi posao, na šta veliki broj naših građana, nažalost, nije navikao.
Tokom 90-ih godina, kada smo se suočili sa istinom da su mnogi ljudi bili zaposleni na prazno, preko veze, na tom radnom mestu ništa nisu radili i doprinosili, onda je taj broj ljudi, radništva pre svega, odlazio u sivu zonu, odlazio na pijace da bi se prehranio, a država na to nije imala odgovor.
Država na to ne može da ima odgovor u potpunosti, ali može da uradi ono što je prošla vlast propustila, a to je da umesto da daje često jednokratne otpremnine, ma koliko bile velike i da smiri tenziju na par godina, može da pokuša da u dogovoru sa radnikom inicira kod tih ljudi rađanje nove svesti, a to je da se moraju, koliko je to moguće, izboriti za bolje mesto u društvu i za bolji posao u tom društvu. Država može da im pomogne u tome, ali ne može uvek do kraja.
Država nije taj arbitar, nije to neko telo imaginarno koje rešava sve probleme, kao što mnogi često i misle, nego je organ koji propisuje pravila koja važe uvek za sve.
Postoji uvek ona doza individualizma koja je potrebna da bi se neko snašao u tome. Ako neko nije sposoban zbog godina, zbog raznih okolnosti, imaće neka olakšanja, ali ne mogu ljudi da se ponašaju kao i da i dalje živimo u vremenu komunizma i u vreme samouprave.
Ovo je jedan veliki i važan ishod, ne samo u tom zakonskom smislu, ne samo ka promeni regulative i normi, već se i nadam ka tome da se promeni svest ljudi i da se za pet do deset godina rodi novo poimanje stvarnosti, u kome se radno mesto ne dobija na poklon, nego se zaslužuje, i na tom poslu se nešto radi, a ne samo sedi i gubi vreme. Tome doprinosi, pre svega, proces privatizacije, koji je uzeo maha i koji će tek da uzme maha, kako se bude razvijalo naše društvo.
U tom smislu ovaj zakon treba pozdraviti i očekujem da će u ovoj skupštini, kada dođe dan za glasanje, ovaj zakon proći bez velikih problema i ovoga puta upućujem kompliment piscima ovog zakona, jer zaista, važeći zakon o radu zaslužuje moj komentar jer je potpuno neregularan i potpuno je upropastio proces rada.

Ja sam, kao i kolega, pri kraju radnog vremena dobio reč.
Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici...

Prvo moje pohvale ovakvom predlogu seta zakona, što je zaista korak napred u ovoj oblasti, koja je kao i druge veoma zapuštena u našoj državi. Za mene su važne dve stvari kada je ovaj set zakona u pitanju, to je da se poštuje pravo pojedinca na zdravu životnu sredinu, odnosno okolinu i to pravo je garantovano velikim brojem konvencija koje postoje i kod nas i u svetu.
Druga stvar koja je veoma važna i koja se poštuje ovim zakonima, to je da privredni razvoj mora da ide uporedo sa čuvanjem životne okoline. Zapravo, kada je reč o svetskim standardima i o svemu što se dešava u svetu, ne samo kada je agenda 21 u pitanju, mi zaista ozbiljno kaskamo u ovoj oblasti. Kaskamo politički, ekonomski, a kaskamo i u smislu svesti o ovom problemu.
U Zapadnoj Evropi, 1980. godina je bila obeležena ekološkim pokretima, pa su čak i stranke pravljene zbog toga što je problem životne okoline postajao toliko važan i značajan da je uticao na raspoloženje u društvu i politički.
Kažem, mi kaskamo po ovom pitanju, zbog toga što smo imali nesreću da u proteklih 15 godina uvek bude pitanje ili - ili.
Znači, ili ćemo da se posvetimo očuvanju životne sredine na uštrb razvoja ekonomije, odnosno privrede ili ćemo da zapostavimo privredu da bismo očuvali životnu sredinu. To je pitanje koje se postavlja u svim nerazvijenim zemljama, kada prosto niste u stanju da imate dovoljan nivo proizvodnje koji bi obezbedio dovoljan nivo nafte ili nečeg drugog, a da istovremeno čuvate životnu okolinu.
Tu se dolazi do pitanja novca i ovim zakonom se malo bolje postavlja to pitanje nego ranije. Znači, mi moramo da vidimo da građane u tom pravcu usmeravamo, da životna sredina nije samo ono što karakteriše bacanje otpadaka ili neke komunalne delatnosti, nego zaista sve ono što utiče na moj, vaš život svakodnevno, a toga nismo ni svesni.
Dakle, kada imate proizvodnju određenih dobara, recimo u nekim gradovima u Srbiji, na primer bakra u Boru ili nafte u Pančevu, mi nismo u stanju kao država taj problem da rešimo adekvatno, da bi smanjili emisiju štetnih gasova koji pri tom nastaju, a da bismo istovremeno održali dovoljan nivo proizvodnje.
Ovim zakonom, gde se rešava pitanje monitoringa, to se pitanje drugačije postavlja. Zapravo, to je jedan veliki pomak u ovoj oblasti, kada će posebne institucije biti zadužene da prate kretanje, odnosno stanje životne sredine i da na vreme upozoravaju na eventualne konsekvence za okolinu.
Dalje, već sam napomenuo neke gradove kao što su Bor ili Pančevo, imamo problem Užica i Valjeva, i u toku zimskog perioda, pogotovo kada toplane rade velikim intenzitetom, imaju problem povećane koncentracije čađi u vazduhu, i taj problem je često u našim okolnostima rešiv tako što, ako je povoljno stanje vetra onda ga ima manje, a ako nije povoljno stanje vetra, ako ne duva vetar, onda ga ima u povećanom obimu.
Jedno rešenje koje se nameće kada je u pitanju grad Užice je gasovod i rešio bi pitanje zagađenja u tom gradu, ali to opština ne može da reši sama iz svojih sredstava.
Zbog toga apelujem na Republiku da pomogne da se taj problem što pre reši. Primarni deo je već završen, bitan je sekundarni deo gasovoda. Dakle, kada se taj deo reši, to nije samo poboljšano stanje toplana i grejanja, nego rešava bitno pitanje životne okoline.
Znači, naši građani još uvek nemaju dovoljnu svest o tome koliko znači kada sačuvamo zemlju, vazduh, vodu, to se tek primeti, po pravilu, onda kada se desi neka havarija, neki problem i kada ostanemo bez onoga što je bilo do juče nadohvat ruke.
Dakle, moj apel je da se građani još bolje edukuju po tom pitanju, da napuste razmišljanja da je bacanje otpadaka pitanje zaštite životne sredine.
To je pitanje i vaspitanja i kulture, a manje pitanje zaštite životne sredine, i da obrate pažnju da, dakle, tamo gde mogu da pomognu da bi živeli u čistijoj sredini, a nismo mi, jer to često mislimo, da samo mi imamo čist vazduh, čistu zemlju, hranu, zdravu hranu, nismo mi jedini koji time raspolažemo, ali imamo prednosti i drugi nemaju te prednosti, dakle, da smo usled raznih okolnosti poslednjih 15 godina ostali bez industrije, ali se to odrazilo povoljno, jer smo manje zagađivali životnu okolinu. Hvala.

Uvažene kolege, uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, na kraju radnog vremena vas molim za nekoliko minuta vaše pažnje.
Dobar zakon o državljanstvu je odraz dobre države. Ne bih se toliko bavio brojevima i o tome koliko je koji član dobar, jer mislim da je zakon u celini dobar i da je nov pristup ovom pitanju.
Ali ću vas upozoriti da mnoge države, pogotovo nakon pada komunizma, imaju drugačiji pristup ovom pitanju. Zapravo je državljanstvo postalo odraz snage države. Iza dobrog zakona o državljanstvu se krije nastojanje da država bude jača, moćnija, snažnija i da poveća broj stanovništva.
Stanovništvo, odnosno ljudi koji čine jednu zajednicu nisu više definisani kao ranije, ne kao narod koji pripada jednoj zajednici po poreklu, već kao ljudi koji imaju određene, pre svega određene ekonomske, saglasnosti i interese. Čitav svet ide u pravcu da poreklo, etnički pristup više nije toliko važan. Dešava se, pogotovo u sportu poslednjih godina, da ljudi koji su rođeni u Keniji, u Africi, osvajaju medalje i to zlatne za jednu Dansku, Norvešku, Finsku, Nemačku. Dešava se da ljudi koji su rođeni u Indiji mahom postaju državljani SAD zbog toga što postoji ekonomski interes, i te države omogućavaju tim ljudima da svoje znanje koriste u službi tih država.
To je tendencija koju ne možemo da prihvatimo, jer pripadamo onim državama koje tek treba da se ekonomski razviju, ali možemo da učinimo ono što ovaj zakon čini, da ljudima koji su ovde, imaju svoje probleme ili kao apatridi ili kao ljudi koji hoće da imaju dva državljanstva zbog toga što je otac ili majka druge etničke pripadnosti, da njima omogućimo da svoj život lakše žive. Taj član 51. zaista treba da bude uvažen na način da ljudi koji su doživeli stresne situacije mogu da dobiju državljanstvo na lakši način i da ti utiču i na ekonomske i društvene prilike u ovoj zemlji.
Ovde je već rečeno da je u ranijem periodu bilo mnogo zloupotreba tih stvari, pa su razne garniture na vlasti smatrale da neki ljudi ne treba da imaju državljanstvo zbog toga što bi glasali za onu drugu stranu. Mislim da je to nebitno u ovoj stvari. Mislim da mi nakon ovog zakona više nemamo ni jednu osobu koja predstavlja problem državljanstva. Ljudi imaju problem da ne mogu da dobiju putne isprave, ne mogu da putuju u inostranstvo, ne mogu da se školuju i da koriste ona prava koja im pripadaju.
Dakle, državljanstvo zaista jeste pravo pojedinca u današnjem savremenom svetu, ali je i obaveza. Danas imamo situaciju da naši državljani albanske etničke pripadnosti ovu državu ne vide kao svoju. To pitanje nije rešeno u prošlosti i zbog toga apelujem da se ustanovi jedno merilo koje nije lako ustanoviti, ali ako je država ozbiljna može tome da teži, da oni ljudi koji ne vide ovu državu kao svoju, poštuju tradiciju ove države, njene simbole, ono što je čini državom, da oni ne mogu da koriste ona prava koja im pripadaju ako to ne podrazumeva da svoje obaveze ispunjavaju.
Neke od tih stvari su lako rešive, plaćanje poreza, služenje vojske itd. Oni ljudi koji to ne žele da rade, ne mogu da koriste prava koja pripadaju svim građanima ove zemlje.
Na kraju bih vas pozvao da podržimo ovaj zakon i radujem se što će, nakon primene ovog zakona, broj ljudi koji imaju ovaj problem biti mnogo manji nego pre.

Uvažene kolege, tema je zaista veoma ozbiljna i nećemo, sem ako Ustav ne bude bio uskoro tema, imati težu temu za raspravu, temu sa više emocija i verujem teških sećanja koja naviru, kada se govori o mnogim stvarima.
Pre nego što se upustimo u razmatranje ove teme, moram da kažem da sam zaista veoma nezadovoljan načinom na koji je rasprava juče vođena. Bilo je mnogo prozivki i rasprava je vođena na način koji je i suviše ličio na način komunikacije od pre pet godina.
Siguran sam u jednu stvar, da ovde u ovoj sali nema nijednog izdajnika. Možda ima boljih i loših ljudi, boljih i loših političara, poštenih i manje poštenih, ali sigurno nema izdajnika. Mislim da nam takva komunikacija otežava vođenje rasprave i otežava da dođemo do rešenja koje će biti najbolje za ovu zemlju.
Pre nego što kažem nešto više, hoću da vas podsetim da je argument – da je do rezolucije koja je na dnevnom redu došlo zbog Vuka Draškovića i njegove izjave, zapravo delom tačan. Tačno je da su neke od tih osam zemalja, koje smo tužili, tražile od nas da se izjasnimo o ovom pitanju. Tražile su to, naravno, od čoveka koji je za to, na neki način, ovlašćen.
Slažem se sa tim da je njegova izjava netačna i nespretna. Nije dobro da ministar spoljnih poslova sebi uzima za pravo, ma kako se on zvao, da tumači stav ove zemlje o ovako važnom pitanju. Ali, te zemlje su tražile naš stav i pitale – da li vi ostajete pri tužbi ili je povlačite. Mi se zbog toga, kao parlament, moramo izjasniti.
Nisam sreo nijednu osobu za ovih pet godina, kao i vi verovatno, koja je koristila drugu reč, sem agresija, od akademika pa do srednjoškolaca. Svi su se složili u tome da je reč o agresiji.
Ako je to već tako, onda državi koja je trpela pod agresijom i koja je napadnuta ne preostaje ništa drugo nego da, u pomanjkanju sile, koristi pravo i pravosuđe, kao kada nasilnik na ulici napadne slabijeg, dete, ženu ili muškarca, tom napadnutom ne preostaje ništa drugo nego da ga tuži sudu.
Tako ni nama nije bilo drugog načina da postupimo nego da tih osam zemalja tužimo. Ne ulazim u to da li je ishod već poznat ili nije, ali mislim da je ovo potpuno jasno.
Ako je to već tako, onda moramo o ovoj rezoluciji razgovarati na dva načina. Prvo, da ova skupština jeste nadležna da o tome raspravlja. Nije nadležna da odluči. Zaista je nadležan samo Savet ministara, pogotovo oni koji podržavaju zajednicu država to treba da imaju na umu.
Naravno, niko ne može da negira stav ove skupštine i da negira stav Srbije. Neće niko imati toliko hrabrosti i nemorala da drugačije postupi ako ova skupština, sa velikom većinom glasova ili jednoglasno, ako može, kaže – ne, mi smo protiv povlačenja ove tužbe. Ali, jedno je biti protiv povlačenja tužbe, a drugo je zabranjivati narednom sazivu, bilo kom sazivu parlamenta, da povuče ovu tužbu. Taj termin, ta reč zaista predstavlja problem.
Zbog toga nas tri poslanika NDS ne možemo da glasamo za ovu rezoluciju. Bićemo uzdržani.
Znači, zabranjivati povlačenje tužbe znači da ovaj saziv parlamenta, ako bi tako odlučio, prejudicira državne interese u narednih 10, 20 ili 50 godina. Možda za dve godine državni interes bude da povučemo tu tužbu. Možda će biti takve okolnosti da će dobitak za ovu zemlju biti veći od gubitka. Kako mi to možemo da znamo?
Doveli bismo naredni saziv parlamenta ili naredni sastav Saveta ministara u situaciju da mora da krši rezoluciju ili da menja odlukom skupštine današnju odluku, da bi to uradio. Ponavljam, termin – zabrana nije najsrećniji termin i bilo bi dobro da se nađe rešenje koje izbegava ovu formulaciju.
Naravno, kada sam rekao da je Skupština Srbije nadležna da razgovara o ovome, ona zaista jeste nadležna u onom smislu koji je politički, a to je da je Srbija najviše štete pretrpela tokom tih napada. Prvi vojnik koji je, nažalost, izgubio život u Crnoj Gori bio je iz Beograda. Svi oni ljudi koji su na neki način trpeli štetu, neposredno ili posredno, velikim delom su bili vezani za Srbiju.
Zbog toga ova skupština ima pravo, ima zapravo i obavezu da priča o tome. Ali, odluka može biti samo u vidu preporuke, odnosno stava koji treba da obaveže Savet ministara kako treba da odluči.
Za tih 78 dana nije bilo većeg jedinstva među strankama i partijama, makar ga ja ne pamtim. Bilo je delom lažno jedinstvo iz straha od tadašnje vlasti, a bilo je velikim delom iskreno. Pozivam vas da takvo jedinstvo ponovo postignemo, makar po ovom pitanju, zbog toga što će to biti veoma jasna poruka. Pozivam vas da zajedno razmislimo da li ćemo, ma kako odlučili, imati dovoljno dobrog razumevanja da budemo predmet rasprave za nekoliko meseci, kada budemo razgovarali o prijemu u Partnerstvo za mir, ako se budemo ponašali kao pre pet godina.
Danas treba da se zapitamo zbog čega smo pre pet godina bili izolovani, sami, zbog čega smo doživeli da NATO na nama prvi put vežba svoje oružje? Nismo bili sami u Evropi, pogotovo ne u svetu.