Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, evo meni je nekako palo da budem poslednji u diskusiji i to na neki način predstavlja jednu obavezu više.
Mislim da je ta obaveza pre svega u tome da pokušam da za sebe zaokružim iskustvo iz svih ovih diskusija.
Inače se isto držim jednog osećaja koji je malopre gospodin Mamula pomenuo, a to je da postoji jedna vrsta jedinstva u razumevanju interesa kada je u pitanju ovaj zakon, a čak mislim da u jednom opštijem smislu postoji i saglasnost čak i oko velikog broja tehnika kojima se ovaj zakon definiše i operacionalizuje.
Međutim, ono što je važno pomenuti svakako, to je jedno loše iskustvo naše zemlje u 20. veku, a to je da su se preko naših leđa žestoko prelomile dve ideologije.
A, sa druge strane, ovo što sam malopre rekao, dobro je zato što pokazuje da izlazimo iz zone ideološke podeljenosti i ideoloških sukoba, jer hteli mi ili ne neki odjeci tih ideoloških sukoba postoje, da li u strankama, da li u sferi kulture, nekada i u pojedincima, pa i u svakom od nas se ponekada nađe poneki odjek toga.
Jedna ideologija je bila ona koja je okrenula sva svoja koplja i sve svoje strele protiv crkve kao duhovne institucije i koja je istovremeno bila radikalno za ukidanje privatne svojine.
Kao što je svojevremeno bio naslov jednog italijanskog neorelastičkog filma, ispada da je privatna svojina nekada bila i greh. Međutim, kažem, vreme se promenilo i stvari danas stoje bitno drugačije.
Kada je 45. godine ideologija koja je osporavala duhovni i društveni značaj crkve, istovremeno osporavajući privatnu svojinu, ona se rukovodila sa dva motiva oduzimajuću crkvenu imovinu. Tu se motiv razlikovao od agrarne reforme.
Moramo da vodimo računa da je agrarna reforma u prethodnim periodima bila jedan razlog zbog čega je oduzimana imovina crkvama i verskim zajednicama. To je bilo jedno.
A ovde iz eminentno ideoloških razloga, jer se smatralo da ukoliko se, kako je to neki od predgovornika rekao, oduzimaju logističke mogućnosti crkvenim zajednicama, da će time da se suzi i mogućnost njihovog opstanka u našem duhovnom prostoru.
Međutim, evo kažem, događa se nešto sasvim drugo, takođe evo drugi put da pomenem gospodina Mamulu, zato što sam i sam smatrao da je u mome rakursu posmatranja problema glavni ugao da SPC nikada nije inklinirala teokratiji.
Vrlo je interesantno da je SPC, od svih svojih preteča, od Svetog Simeona i od Svetog Save, pa kasnije od nekih modernijih duhovnih vođa srpskog naroda, kao što je patrijarh Georgije Branković, sama se zalagala u stvari za razdvajanje duhovnog od svetovnog, sama je inicirala izgradnju svetovne države u Srba.
Dakle, treba da se odbije svaka mogućnost i svaka senka koja bi pomislila da SPC ima bilo kakvu drugu vizuru i bilo kakvo drugo viđenje građanskog društva. Ali, upravo zbog toga i ona, kao jedan korporativni subjekt, mora da ima regulisano pitanje svojine.
Ovim zakonom upravo se otvara mogućnost utemeljenja poretka. Ono što mi svi želimo i za šta smo se opredelili devedesetih godina, dakle apsolutno svi učesnici na političkoj sceni Srbije, jer kada smo se opredelili za višestranački parlamentarni politički sistem u našoj zemlji, onda smo morali da se istovremeno opredelimo i za sve druge implikacije koje on podrazumeva.
To je znači civilno društvo, dakle društvo u kome su građani nosioci političke volje i to je društvo u kome su odnosi regulisani preko svojinskih odnosa u dobrom delu tog pojma.
Dakle, ovim zakonom se izvlače posledice iz našeg temeljnog opredeljenja da uvedemo višestranački parlamentarni demokratski sistem i civilno društvo u našu zemlju. To je očigledno na dobrom putu, to se razrešava. Moglo je možda naravno da bude brže, ali mi moramo da vodimo računa i o još jednom aspektu i delatnostima i SPC i drugih verskih zajednica, odnosno crkava u našoj zemlji. Oni imaju jednu naglašenu socijalnu funkciju.
Evo, samo da vam kažem da je u proteklih nekoliko meseci, bogu hvala, zahvaljujući Javnom servisu RTS, imao sam prilike da vidim kako u jednom manastiru, mislim da je u pitanju manastir Gomionica, da se sestrinstvo manastira stara o ljudima koji su rođeni sa teškim defektima, sa urođenim bitnim anomalijama, koji su u tom smislu apsolutno nesposobni za socijalni život.
Dakle, ono što je bilo čak teško i državnim institucijama tokom decenija i generalno da se late tog posla, to na sebe preuzima crkva. Isto tako, ovo je pravo mesto i pravi trenutak da se prisetim njegovog preosveštenstva pokojnog vladike Save Šumadijskog, zahvaljujući čijem preduzetništvu je u vrlo teškim danima za naš narod manastir Divostin kod Kragujevca bio utočište za jedan veliki broj dece Srba iz Republike Srpske, odnosno iz Bosne i Hercegovine, koji su ostali bez jednog ili oba roditelja, koliko znam.
To je dakle jedna od tužnih epizoda iz naše novije istorije, ali koja govori o tome koliko je crkva bila ne samo duhovna institucija, nego se držala svoje važne tradicije i svog istorijskog kontinuiteta da preuzme jedan vid socijalnog staranja za one koji su prosto izmakli pažnju državnih institucija.
Molio bih na kraju da mi dozvolite da u istom smislu prosto uputim apel nadležnim institucijama u Beogradu, beogradskim vlastima, da se vodi računa da naši sugrađani muslimanske veroispovesti dobiju pravo da imaju i groblje na kome će se sahranjivati. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ovaj zakon ima jedno svojstvo koje ne samo da ga preporučuje nego sigurno može da ga smesti među one političke akte od najvećeg značaja za ovu zemlju, a to je da spaja dve stvari. Da sa jedne strane spaja realnost, da kanonizuje neke odnose koji su već ili barem postoji tendencija da se uspostave i da se, sa druge strane, potpuno uklapa u očekivani vrednosni sistem ili u ono što se zove horizont očekivanja Evropske unije, a to je ipak društvo za koje smo se opredelili i to je u svakom slučaju društvo budućnosti.
Međutim, ono što se već nekoliko dana čulo u diskusijama kada je u pitanju ova tema, a to jesu kršenja verskih prava naših građana u susednim zemljama, upravo donošenje ovog zakona ima taj uzorni značaj da pokaže i Evropi i da svojom paradigmatičnošću može da pokaže prednost Srbije u rešavanju korpusa civilnih pitanja i da kao takvo bude, kažem, smernica za zakonodavstvo u susednim zemljama. Dakle, mi danas ako možemo sa nečim da se borimo, možemo da se borimo sa onim vrednostima koje su zapisane u Paktu o građanskim i političkim pravima, dakle, evropska definicija ovog problema.
Što se tiče onoga da bi ovaj zakon trebalo doneti i posle donošenja novog ustava, pa naravno da zakonodavna aktivnost u ovoj skupštini ne sme i neće prestati zbog toga što se očekuje novi ustav. To je formalno pitanje.
Što se tiče one primedbe da je diskutabilni teritorijalni domen nadležnosti ovog zakona. Prvo, ovo je Republika Srbija, ovo je zakon koji donosi Narodna skupština Republike Srbije, a, isto ono što bih poručio, za nas će i Kosovo uvek biti Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, prosto ne znam da li da brinem ili da se radujem što i jedna ovako uzvišena tema izaziva ovolike diskusije, ovolike polarizacije. Na kraju krajeva, mislim da možda čak može to da se gleda iz jedne optimističke perspektive. Možda je to dobro, možda je to zaista zbog toga što je većina zabrinuta za ovaj aspekt našeg društvenog života, ali upravo zbog toga pokušaću da dam jedan doprinos za kanalisanje same diskusije.
Ako mi dopuštate, ne gledam ni iz kakvih posebnih stranačkih uglova, nego gledam ovako univerzalno, a to je da se još jednom podsetimo samog bića crkve. Crkva je, između ostalog, ona organizacija iz koje su proistekle prve misli ili proto-ideje o tome šta su ljudska prava i šta su ljudske slobode. Crkva je prva institucionalizovala slobodu kao univerzalno pravilo u čovečanstvu.
Da vas ne podsećam sada na velika imena koja su govorila da je nekada bio slobodan samo jedan satrap ili despot, ili vladalac, a drugi su bili neslobodni. Tek u krilu crkve se pojavljuje ideja da su svi slobodni, da su svi jednaki. Treba li da vas podsetim da će iz te velike ideje da nastanu ideje o prirodnim pravima čoveka i građanina, kao što je kod Rusoa, da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki?
Treba li da podsetim, isto tako, da je crkva u jednom trenutku bila i prosvetna ustanova, da je iz crkve proistekla i pismenost, to su bile forenzičke dužnosti i misije crkve u istoriji ovog naroda. Crkva je bila i socijalna ustanova. Prve bolnice su bile građene oko manastira itd.
Međutim, naravno, dobro je da se društvo sekularizovalo. Mi živimo u sekularnom društvu, ovo je sekularna država i to odvajkada, 200 godina, pa čak i sekularizaciju države je inspirisala crkva želeći da se odvoji od države. Crkva je u samim svojim fundamentima bežala od toga da vrši svetovnu vlast. Bilo je i ono: caru carevo, bogu božije, dignuto čak i na nivo maksime.
Ono što jeste funkcija crkve danas, to jeste duhovnost, potraga za smislom. Gospodo, kao što se ne bave svi ljudi umetnošću, nisu svi u Srbiji zainteresovani za postojanje opere, pa se vodi diskusija oko toga da se napravi ipak opera, da se izdvoje sredstva iz budžeta, da Srbija ima jednu operu, da li na Ušću da li na Trgu republike.
Radi se o tome da se crkva nalazi u fokusu jedne ozbiljne društvene potrebe, a to jeste duhovnost, potraga za smislom. Upravo da se ne bi dogodilo da 50 posto stanovništva, kao što je u nekim zemljama, ima potrebe da koristi psiho-farmakološka sredstva da bi uopšte ujutru uspela da stane na noge i uđe u neki radni režim.
Ovde se u Predlogu ovog zakona ni na koji način, gospodine Radovanoviću, ne ostavlja prostor za ovo o čemu ste vi govorili što se sekti tiče. Ovde se radi o tome da se uredi u javnom prostoru uloga i pozicija crkve, a ne u državnom, država nema veze sa tim. Dakle, u javnom prostoru, tamo gde zaista postoji crkva, prisustvo crkve i potreba za crkvom kao takvom.
Ali, postoji jedan problem, gde vas molim da pokušamo da osetimo inerciju jednog vremena, koje sam mislio da je iza nas. To je da dva posto ljudi prosto se ne zanimaju za crkvu, koji ne veruju u Boga, pokušavaju da nametnu svoje viđenje i svoj pogled na svet za 98 posto ljudi koji veruju u Boga.

Gospodo predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko uređuje naš život je uredio da upravo ovaj zakon bude na dnevnom redu u veliku ili svetu nedelju. Mislim da je to povoljan znak i to je za mene neko ohrabrenje, jedna obaveza više, emocionalna obaveza. Žao mi je što  nije gospodin ministar tu, žao mi je što nije tu i gospođica Nataša Jovanović, pošto je pokazala veliku brigu, kao i svi uostalom, zaista ozbiljnu i nežnu brigu kada je u pitanju ovaj aspekt života našeg društva, rekao bih religijski aspekt.
Međutim, za razliku od onih koji su tu brigu iskazali sa prevelikom zebnjom, mislim da je u samom biću, u svojstvu religije da ona samu sebe najbolje štiti. Dakle, kao što smo već spomenuli, u toku jednog dugog perioda došlo je do apstiniranja od religije, barem na jedan otvoren i javni način.
Pokazalo se da je bio potreban samo jedan mali prelomni trenutak, tamo negde početkom 90-tih, da se pokaže kako ljudi i dalje idu u crkve ili u džamije, kako su ponovo pune medrese, sjemeništa i bogoslovije đaka i studenata.
Kao fenomen, vera je sama u sebe neuništiva. I upravo ono što je smisao i svrha ovog zakona, jeste da se to pitanje maksimalno uredi, ne gušeći slobodu, naprotiv, organizujući slobodu veroispovesti, a ono što prave, humano utemeljene verske zajednice ili religije imaju u svojoj osnovi, u svom biću, to je upravo širenje jedne humanističke poruke, između ostalog.
Elem, crkvu uvek moramo da povežemo sa moralom, kao prvom institucijom koja zapravo i kanonizuje moralne odnose u društvu. Dakle, moralna uverenja, moralna načela, moralne maksime, one nalaze svoj prvi iskaz u crkvama i u verskim zajednicama. Zbog toga, kada danas govorimo o ovom zakonu, u stvari, mi uređujemo odnos crkve u javnom prostoru.
Tačno je to da je odnos između crkve i države odnos saradnje i to je dobro. Isto tako, tačno je da je vera u svojoj najdubljoj osnovi nešto što pripada privatnosti i individualnom odnosu čoveka. Međutim, ovde se ta privatnost konstituiše u odnosu na državu, a ne u odnosu na javnost, jer u biću crkve jeste da širi poruku. Sve crkve su misionarske.
Dakle, ovde uređujemo javni prostor u kome će da deluju crkvene zajednice. Kao što sam rekao da je jedna od bitnih društvenih funkcija crkve moral, rekao bih da je to i taj osećaj spasenja koji, barem u našem društvu, ne bi trebalo da bude previđen, da ne bude zanemaren.
Setimo se samo jednog od skorijeg događaja, kada su nas bombardovali, pa nas je udostojio svoje solidarnosti i svoje posete patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej. Sećate se onog ogromnog broja ljudi, gde su bili funkcioneri ove države, gde je možda u tom velikom okupljenom svetu bilo ljudi koji su bili ateisti, ali to je bio jedan profilaktički trenutak, u kome se kroz tu solidarnost koju je pokazala Ruska pravoslavna crkva, podržao i naš narod u jednom od teških trenutaka u njegovoj novijoj istoriji, rekao bih čak i u njegovoj svakodnevnoj egzistenciji, jer tih dana su padale bombe. Mislim da čak ni taj dan nisu napravili pauzu u bombardovanju naše zemlje i našeg naroda.
Takođe, ne treba prevideti i činjenicu da je SPC, kao crkva većinskog naroda, bitno učestvovala i u očuvanju njegovog nacionalnog identiteta i mi danas pamtimo i državotvornu ulogu SPC. Naravno, država je odvojena od religije.
Rekao bih da je čak i u intencijama humanistički utemeljene crkve bila namera da se odvoji državna vlast od religijske svesti, ali to ne znači da religijska svest ne treba da bude prisutna u tom javnom prostoru, između ostalog i kao podsećanje na veličanstvenu ulogu crkve i religije u izgradnji moderne srpske evropske države.
To čak nema veze sa konfesionalnom opredeljenošću. Mislim da to cene svi, i oni koji nisu članovi SPC.
Kada je u pitanju uređivanje položaja crkve u javnom prostoru, ovde se pokazala jedna mala nedoumica kada je u pitanju odnos univerzalnih zakona, pre svega ustavnog i pravnog sistema i autonomije kojom može da raspolaže svaka crkvena zajednica u našoj zemlji. Tu se radi o onome što pravnici zovu supsumirano pravo. To znači da je crkveno pravo, naravno, ispod građanskog prava, ispod onoga što reguliše Ustav i što regulišu drugi zakoni i da, normalno, nijedno svešteno lice, nijedan član crkve ne može da učini nekažnjeno prestup kada je u pitanju građansko zakonodavstvo.
Ovde se radi do tome da crkva ima autonomiju da uređuje svoj život prema svojim načelima, prema svojim vrednostima, unutar sebe, a da to ni na koji način ne može da bude u suprotnosti ili u protivurečnosti sa opštim zakonodavstvom jedne zemlje.
Najzad, ono na šta bih želeo da skrenem pažnju, to je jedna misao koja je porođena pre nekih 50-tak godina, izrekao ju je jedan engleski teoretičar civilizacije, Arnold Tojnbi. On je rekao - religije su kičma civilizacije.
Dakle, prosto, najveći broj ljudi veruje, najveći broj ljudi u svetu, pa naravno i kod nas, najznačajniji deo svog identiteta povezuje sa verskom pripadnošću. Na ovome prostoru se, nažalost, tokom istorije događalo da zloupotreba religije tokom vekova, a možda i tokom milenijuma dovede do antagonizacije crkava i do antagonizacije veroispovesti, odnosno pripadnika crkava.
Mislim da upravo ovaj zakon u tom svom demokratskom, slobodoumnom aspektu, i mislim da je to bila osnovna intencija predlagača zakona, upravo ide na to da se na ovom prostoru konačno crkvene zajednice, velike tradicionalne crkve i veroispovesti, izađu iz tog modusa gde su bili antagonizirani i da počnu da sarađuju. Dakle, da pre svega imaju ravnopravan tretman u javnom prostoru, a da se zatim i u odnosu prema državi, koja ipak uređuje celinu društvenih odnosa, pokaže da su to konstruktivni faktori za unapređenje čitave naše zemlje i svih odnosa u ovom društvu.
Pošto je došao gospodin ministar, prosto bih ponovio misao sa početka, a to je da je izuzetno važno da se pokazala briga, kada kažem briga zaista mislim u najdubljem filozofskom smislu te reči, da se pokazala briga za ovaj aspekt života našeg društva. Ako smem da pohvalim ministra, jako mi se dopao entuzijazam i optimizam u načinu kako je u svom pledoajeu branio ovaj zakon.

Dame i gospodo, gospodine predsedavajući, gospodin Žarko Obradović je u svom izlaganju malopre upotrebio jedan analitički pojam, rekao je kontrarevolucija.
Javio sam se upravo zbog toga jer, ne bih ulazio u to da li je suština 5. oktobra bila revolucija ili kontrarevolucija, ali mogu da kažem da sam se borio, a i Demokratska stranka Srbije sigurno tada, za stvaranje legitimnog društva.
Dakle, da ne čitamo to ni kao revoluciju, ni kao kontrarevoluciju, nego za stvaranje legitimnog društva, u kome neće biti ni povlašćenih ni onih koji nisu povlašćeni, ni privilegovanih, ni deprivilegovanih, jednostavno, borili smo se za demokratsko društvu u kome neće ideologija da pravi razliku između ljudi, jer će sve razlike da budu harmonično smeštene u demokratski dijalog.
Problem je što su 5. oktobar i ovaj sistem vrednosti za koji sam se borio kompromitovali oni koji nimalo ne bi se moglo reći da su hteli kontrarevoluciju. Naprotiv, to su bili i te kako tvrdi marksistički kadrovi koji su kritikovali Tita, i 1968. i posle 1968, zato što im nije bilo dovoljno komunista. Mnogi od njih bili su i ministri, i potpredsednici Vlade, bili su tako zgodni da je čovek od njih mogao da napravi jedan alternativni centralni komitet.
Demokratska stranka Srbije se borila zaista za jedan evropski, demokratski politički sistem u kome ima mesta za sve. Mi zbog toga nismo skloni da delimo političke stranke na one koje jesu demokratske, koje nisu demokratske, nema nikakvog ekstremizma, hoćemo sa puno ljubavi prema svojoj državi, prema svom narodu da etabliramo, da ustanovimo, da uspostavimo korak po korak jedno normalno, razumno, neostrašćeno političko društvo, u kome sve razlike mogu i treba da postoje i da se raspravljaju na ovakav način pred parlamentom.
Već sam pre neki dan rekao da je ponajmanje parlament taj koji treba da generiše podeljenost u srpskom društvu. Čak i ovaj zakon o kome danas raspravljamo, što je rekao bih matična diskusija danas, jeste za to da više nemamo podela u društvu, da istoriju tumačimo u svim svojim nijansama.
Naravno, pravda uvek traži izdiferenciran pristup, nikada onaj ko se ogrešio o temeljne ljudske principe i o zakon ne može da bude stavljen u istu ravan sa ostalim građanima. Samo bih hteo da kažem da oni koji su kompromitovali ono za šta smo se borili 5. oktobra apsurdno i danas sami sebe nazivaju "Organizacija 5. oktobar".

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, imam čast da se naslonim na vaš komentar malopre, pošto se dan-dva događa nešto, ne znam kako se to stručno zove u politikologiji, ali je priča poznata većini. Kaže se ovako: kada neko kine, kihne, u Kini, onda, kaže, uznemiri jednog leptira, leptir poleti, uznemiri jato vrabaca, a jato vrabaca napravi lahor, a lahor napravi monsun u Indiji i onda dođe do orkana u Londonu i tako dalje.

Znači, mi moramo da vodimo računa i kada kinemo da ne proizvedemo negde neki tajfun.

Tačka 2. ja mislim da je, apsolutno, svima nama, pre svega, koji sedimo ovde potpuno jasno da je jedna vrsta harmoničnog odnosa, ako tako može da se kaže, al' na demokratiju ne mislim kao na unionist, kao homogenost, kao ne znam kakvo jedinstvo, jednoumlje, da možemo da se složimo barem oko procedure i stila. Nešto reguliše Poslovnik, a nešto reguliše sam naš stil ponašanja.

Ono što je ovoj zemlji najmanje potrebno, u ovom trenutku, jeste blokovska podeljenost. Znači, mi i vi. Moram da kažem, tu su radikali, mene nekada kada pitaju, ne znam, vi ste demokratski blok, to nije demokratski blok, to su ljudi koji prihvataju demokratska pravila igre i ja ne prihvatam da mene neko uvede u tu zamku blokovske podele. Ne znam, ovakvi su "žuti", kako kažu, mislim da je to nedolično govoriti na taj način o ljudima. Ne, to su sve demokratske stranke, mi svako na svoj način radimo, ima, naravno, što bi rekli komunisti, devijacija, svuda ima pojedinaca, ali ono što je nama potrebno, to je ono što bi se zvalo demokratsko jedinstvo.

Znači, Srbija ne sme da doživi da bude podeljeno društvo, a ponajmanje da se iz ove kuće generiše ta podeljenost. Da se vratim na onu priču, vodimo računa i kada kinemo. Nije rečeno nikome, govorim i sebi samom, u krajnjem slučaju. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je početnik na studijama za dirigovanje pitao svog pedagoga kako može najkraće da se objasni šta je to dirigovanje, ovaj je rekao da je to veština na koji ćete akord da stavite akcenat i da interpretacija muzičkog dela zavisi od toga da li ćete da stavite akcenat na prvi ili na poslednji akord.
Ovde je bilo dosta diskusija. Mislim da je većina stavljala akcenat na prvi akord, a ja ću početi od prvog, da bih ipak taj konačni muzički i smisaoni politički akcenat stavio na ono zadnje.
Elem, ponajmanje sam očekivao da ću morati da se prisetim sopstvenog detinjstva i biografije sopstvene porodice. Kao dete onih koji su bili proglašeni narodnim neprijateljima, koji su bili proganjani od Nemaca, Gestapoa, pa posle i od partizana, bio sam građanin, kako bi se reklo, drugog reda.
Dakle, bio sam izložen onome što bi moglo danas modernim politikološkim jezikom da se nazove – sistematska segregacija. Dobro pamtim termin moralno-politička podobnost koji je čitavu klasu građana stavio u poziciju građana drugog reda, uključujući i to da ne mogu da dobiju određeni posao.
Primera radi, kao diplomirani filozof radio sam kao noćni čuvar, zato što nisam bio moralno-politički podoban. Sa druge strane, nasuprot ideološkim konfrontacijama, demokratija upravo nastoji da izjednači sve građane, da ideologiju podredi, tj. spakuje ideološke razlike u jedinstven sistem, u kome će svi građani da žive harmonično, bez obzira na svoje ideološko opredeljenje ili etničko poreklo, da kažem – nacionalne manjine ili na svoju versku pripadnost.
Pošto sam se tokom života osećao kao građanin drugog reda, jer nisam imao moralno-političku podobnost, jer je to bila i zakonska kategorija, borio sam se za demokratizaciju društva samo zbog jedne stvari – da nikada niko ne bi bio u tom smislu podređen segregacijom.
Dakle, imam isti ljudski odnos, istu emociju, bez obzira da li je čovek član ove partije, neke pozadi, moje stranke. To ljudi dobro znaju.
Ovde sam čak hteo da pokažem tu odnegovanu ljudsku, prosto običnu humanu crtu i u prijateljski boljim odnosima sa ljudima koji su drugačijih ideoloških uverenja. Tu je, na primer, gospodin Bušetić, može da potvrdi da uvek odlično razgovaramo, i imamo dobre međuljudske odnose, ili gospodin Perić.
Dakle, cela stvar je u tome da bi trebalo svi zajedno da gledamo donošenje ovog zakona sa aspekta ovog zadnjeg akorda, odnosno budućnosti.
Hajde da što više harmonizujemo Srbiju, hajde da ne radimo ono što je jedan od učesnika pregovora u Dejtonu rekao – da podelimo Srbe na zapadne Srbe, Srbe u Srbiji, južne Srbe, pa ćemo lakše sa njima.
Mislim da je demokratija, a to znači pravedan odnos i prema prošlosti, u stvari – uslov moći Srbije i svih građana u Srbiji i nas Srba. Naravno, slažem se da treba imati vrlo izdiferenciran odnos prema svim pojavama.
Dakle, verujem u kompetentnost sudova i u kompetentnost svih odluka, da postoji izdiferenciran odnos. Apsolutno mislim na tu primedbu na koju su neki predgovornici skretali pažnju. Prosto, imam pozitivan odnos.
Dakle, da niko ne bi više nikada bio pod segregacijom, mislim da treba da, kroz ovu vrstu pravednog odnosa prema sopstvenoj prošlosti, to je dug prema svima nama, utoliko možemo da očekujemo i spokoj u budućnosti.
Samo u ime toga, jer to je prosto nadpolitički zakon u ovom slučaju, molim vas da uvažite ovaj rezon i da date svoj glas ovom zakonu.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ne znam da li ovo sa čim ću početi ima oblik naučnog iskaza, ali bih rekao da imam utisak da postoji neko ko u životu i u svemiru pakuje stvari. Evo, danas je 29. novembar, čuveni veliki dan jugoslovenskih naroda, specijalno njihovog najvećeg sina. Imao sam neizostavnu asocijaciju upravo na Broza.
Razlog zbog čega mi nismo imali svoju enciklopediju tokom 60 godina je, pre svega, vrlo jasno - politika Josipa Broza Tita. Postojao je Leksikografski zavod u Zagrebu, na čijem čelu je kao direktor bio Miroslav Krleža. Mi smo učili da svet izgleda onako kako je prošlo kroz prizmu Miroslava Krleže. Nije uveseljavajuća ni činjenica da je postojalo, u izdanju "Narodnog dela" pre Drugog svetskog rata, jedno izdanje enciklopedijskog tipa koje se zvalo "Sveznanje", jedna pozamašna zelena knjiga koju je uredio Petar Petrović.
Ali, i tu smo, iz obzira prema drugim pripadnicima trojednog plemena, morali da vodimo računa šta će se reći o banu Jelačiću, šta će se reći o Anti Starčeviću. Kako će izgledati borba srpskog naroda za ujedinjenje 1914. do 1918. godine i tako dalje. Dakle, vreme je došlo da srpski narod dođe do apsolutne samospoznaje, do apsolutne samosvesti.
Sećam se, dok sam bio urednik lista "Država", mi smo ga 1990. godine nazvali List za politiku, kulturu i ekonomiju, pa smo onda shvatili posle dva ili tri broja da je mnogo važnije da napravimo jedan drugačiji raspored pojmova i da stavimo da je kultura ispred politike i ispred ekonomije. Kultura je izvorište svega, kultura je izvorište samog smisla postojanja.
Ne mogu da se ne setim da reč "enciklopedija" inače znači kružno znanje, od koga god pojma da krenete, kada prođete sve cikluse znanja, na kraju ćete se vratiti na onaj od koga ste počeli.
Elem, imam opet jednu asocijaciju, a to je šećer. Kakve sad šećer ima veze? Ima, ima vrlo direktne enciklopedijske veze. Gospodo, mi znamo kako je izgledalo kada su naši tzv. privredni subjekti prepakivali šećer i ispostavljali ga Evropi kao naš. Isto se to radilo sa srpskim jezikom kada je prepakivan i napravljeni novi jezici, kao što je u ovim danima tzv. crnogorski jezik i ostali jezici.
Dakle, šta mi moramo da uradimo? Mi moramo jednostavno da izvučemo pouku iz toga šta nama valja činiti. Nama valja shvatiti, a to je rekao jedan veliki filozof iz 20. veka kada je pokušavao da objasni kako nastaju nesporazumi između ljudi, nastaju tako što iste reči ili iste pojmove upotrebljavaju na dva različita načina.
Nama sledi ujednačavanje pogleda na svet, nama sledi da mi prvo između sebe napravimo pojmovne, i obrazovne, i kulturne, i svakojake druge standarde, da nam se ne bi desilo da ne znamo kako da izdamo udžbenik, da ne znamo šta ćemo napisati o Grigoriju Božoviću, a šta ćemo o Dragiši Vasiću. Da li će neko reći, to je narodni neprijatelj, a on u stvari bi trebalo da u svakoj enciklopediji stoji kao veliki srpski pripovedač.
To je ono što Srbija mora da uradi, a što je reformsko po svojoj suštini. To je prva reforma koja stoji, da kažem, kao zadatak ispred srpskog naroda. Ovi što su prepakovali naš jezik, za njih važi ono što je nekada rekao Epiktet, pa kada kaže - uzmeš nešto tuđe, pa poveruješ da je tvoje, onda si na pogrešnom putu koji će ti se kad-tad lupiti o glavu.
Dakle, u Novom Sadu negde pre 40 godina vodila se bitka za jezik koju, nažalost, mi nismo dobili. Tada je jedan od dogovora velikih lingvista iz Zagreba i Beograda bio da će tzv. jedinstveni srpsko-hrvatski jezik da bude tako upriličen da će u zagrebačkoj varijanti da se kaže tačka i zarez, a mi ćemo da prihvatimo da se kaže zarez, s tim da će onda oni prihvatiti da se kaže tačka.
U jezičkoj praksi, koja je u stvari pravi lakmus papir svakog političkog odnosa, u Zagrebu se uvek govorilo točka i uvek govorilo zarez, a kod nas osim eto te neke tačke, kao sećanja na srpski jezik, upotrebljavao se zarez.
Gospodo, taj zarez i dan-danas čujem. I dan-danas čujem, i to od ljudi sa najviših mesta, da kažu euro umesto evro. Evro je srpska reč za Evropu i svi koji kažu euro pokušavaju da se opravdaju i kažu da je to internacionalni termin. Koliko znam, Englezi kažu juro, Nemci oer i tako dalje.
Elem, da bismo mi uspostavili jedan sistem pojmova i sistem znanja koji će biti srpski, koji će nam omogućiti da i mi budemo kosmopoliti, koji kada bude stao na jedan CD, moći će svaki naš inženjer ili radnik koji odlazi u svet, kada ode tamo da kaže, nosim Srbiju sa sobom, nosim srpstvo sa sobom, bez obzira da li sam iz Banja Luke, da li sam iz Podgorice, da li sam iz Beograda, da li sam iz Temišvara.
Dakle, mi ćemo morati da napravimo jedan tako interesantan poduhvat koji je, mislim, dostojan da bude izazov svake velike generacije. To je, ako smo dostojni toga da budemo velika generacija, da učinimo da vrh srpske kulture, koji se pre šesto godina pod Nemanjićima ukazivao u svim oblicima kulture, od likovne, muzičke, od kulture ratovanja do kulture bankarstva, putogradnje i tako dalje, kada smo bili u špicu civilizacije svoga doba, da učinimo sve kao da tih šesto godina mraka i praznine nikada nije bilo, kao da je Srbija nastavila da postoji u ozbiljnom, kulturnom, civilizacijskom kontinuitetu.
Zbog toga, pravo da vam kažem, mislim da se u stvari Srbija danas nalazi u najmanjoj tački i kada počnemo da vodimo računa o toj najmanjoj tački, onda ćemo dobiti kompletnu igru za srpske nacionalne i državne interese.
Ta tačka se bukvalno zove zapeta.

Po novom Poslovniku, ne znam tačno koji je član, ali javljam se po Poslovniku.
Činjenica je da mi danas u vrlo važnoj sferi – koja može da bude dobrim delom i odlučujuća, pa da budem čak i do kraja dramatičan, i presudna za političku sudbinu Srbije.
Međutim, sa svim mogućim implikacijama za političku sudbinu srpskog naroda koji živi izvan Srbije u zemljama u prstenu okruženja, koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije – imamo histeriju, koju mnogi nazivaju antisrpskom, pa bih se složio sa tom kvalifikacijom. U svakom slučaju, izvesno je da svako mora da uoči da se vodi kampanja protiv državnih interesa Srbije.
Tu kampanju vodi taj tzv. nevladin sektor za koji, ako ništa, ono uvidom u finansijske sponzore možemo da kažemo da su instalacije centara moći koji su izvan naše zemlje.
Pre svega, kao najviša politička institucija političke svesti i političke volje našeg naroda, mislim da je Narodna skupština Republike Srbije obavezna da se odredi prema ovom fenomenu, koji se najblaže zove kampanja protiv interesa srpskog naroda i države Srbije.
Pošto su činjenice koje se spočitavaju kao važan, navodno politički argument na ovu temu o kojoj govorim, najčešće isfabrikovane političke konstrukcije, mislim da bi Narodna skupština Republike Srbije trebalo da barem pokrene jednu inicijativu i da je izvede do kraja, a to je da se razmisli i eventualno formira komisija za ispitivanje istine o Srebrenici, u onom delu u kome postoje insinuacije za umešanost države Srbije na bilo koji način u to. Dakle, samo povodom insinuacija koje lansira taj tzv. nevladin sektor.
Mi smo izuzetno važno mesto na kome jedino u krajnjem slučaju, transparentno i javnosti dostupno, može javnost Srbije da se upozna sa mišljenjem svojih najviših i suverenih predstavnika.

Mislim da smo se svi mi borili 1990. godine da imamo demokratsku Srbiju, da imamo demokratske institucije vlasti. Kao posledica toga jeste, a sada govorim vrlo lično u svoje ime, zadovoljan sam što imamo ovakvu skupštinu. Ne mogu da kažem da sve diskusije nisu na jednom visokom civilizacijskom i demokratskom nivou.
Uživam i u diskusijama gospodina Krasića, a morate priznati da su veoma otmene i diskusije gospodine Milana Markovića. To su različiti polovi naše političke celine.
Međutim, pošto sam prozvan po pitanju glasanja, reći ću gde je naš problem. Nije problem ko je za koga glasao, da li je glasao za Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, nego je problem što na srpsku aktuelnu političku situaciju utiču oni za koje nije glasao niko.
Moram na kraju ovog svog kratkog, ali mislim sasvim dovoljno jasnog izlaganja, da vam dam jedno podsećanje iz istorije, kao učiteljice života. Izvinite me, može da deluje ovako visokoučeno, ali to je tako. Rim je bio veliki i imao je svoje velike i važne političke institucije, na kojima su se donosile odluke o najvažnijim pitanjima Rimskog carstva. Bile su velelepne avenije, trgovi, agore.
Međutim, institucije vlasti u Rimu su, prosto rečeno, počele da opadaju. Dogodilo se da su politički avanturisti iz različitih budžaka, iz ondašnjih krčmi, sokaka, počeli da definišu šta su to državni interesi Rimskog carstva. Rim se raspao, varvari su ušli i Rim nije mogao da pruži otpor. Neki putopisac 50 godina posle toga opisuje Rim i kaže: tamo gde su bile velelepne avenije i trgovi, sada gospodare magarci.
Mislim da mi moramo da budemo odgovorni građani svoje zemlje, svoje patrije i da ne dozvolimo da magarci iz srpskih budžaka vladaju ovom zemljom.

Dame i gospodo narodni poslanici, obraćam se istovremeno i onima koji nas gledaju elektronskim putem, a nadam se da je to jedan dobar deo Srbije, nažalost onaj koji nije zaposlen, ali dobro, biće i toga.
Ovo što smo razgovarali, na ovaj način, sa ovim temperamentom juče, nije to tako loše, to je naša vruća hajdučka krv i to je posledica toga što smo se izborili za demokratiju. Ja sam se prisetio, jer nekada ljudi kada hoće da razumeju vreme u kome žive tumače ga iz prošlosti, a ja ću malo da ga tumačim iz dimenzija budućnosti, iz dimenzija moje ćerke.
Ona sada ima 17 godina, a negde pre sedam-osam godina, valjda negde 1996. godine, u školi jednim povodom učiteljica da jednu reč pa vi treba da napišete kao đak celu rečenicu da biste vežbali. Ona ima taj talenat da rimuje i učiteljica dala da se oko reči cvetnik napiše neka rečenica.
Ona je čula u kući kako je babin brat, a moj ujak po kome nosim ime, kao dečak od 17-18 godina otišao u đački četnički korpus Marka Kotarca da pređe u Bosnu i Hercegovinu, da brani svoj srpski narod od ustaškog handžara. Čula je da su komunisti tamo negde oko Miljevine pobili preko 10.000 ljudi koji su pripadali đačkom četničkom korpusu Marka Kotarca.
Dete napiše ovakav stih: "Jedan mladi četnik pao je u cvetnik, ono što proklija zvaće se Srbija". I proklijalo je. Ovaj narod se ujedinjuje, pod onim istim znamenjima za koje su se borili ravnogorci, to su ova koja sada stoje iznad mene, to su one časne zastave, nose ih pripadnici svih političkih stranaka. Bogu hvala, izborili smo se i za ovu demokratiju.
Ono što je za mene takođe vrlo bitno jeste da su se i u Srpskoj Republici naši sunarodnici izborili pod istim tim znamenjima, istom tom himnom, za onaj deo prava na nacionalno samoodređenje koji se danas zove Srpska Republika. Rekao bih ne da je proklijalo nego je dobro rodilo, jer i partizanovi navijači nose Čičine slike na stadionu.
Meni je juče zasmetalo kada gospodin za koga znam, neću da ga imenujem, neću ja njega da dojavljujem srpskoj javnosti, ali čovek koji je došao iz Crne Gore i koji sa jednom skojevskom retorikom nosa ovde neke papire koji liče na one brošurice radničkih univerziteta svojevremeno, kada hoće ovde ponovo da ne dozvoli da se unese red među nas.
Vidite, mi jesmo ovde napravili jedan problem. Problem je što je Ravnogorski pokret politizovan u nekoliko političkih partija. To je problem, ali svi mi, svako na svoj način, da parafraziram onu špansku rečenicu, odani smo tom pokretu svako na svoj način, pet šestina ljudi koji su prisutni u ovom parlamentu, i to se juče pokazalo. Taj čovek sada se zalaže da nam priča da smo mi kolaboracionisti, kako ne dozvoljava da se ponovo zalepi podeljena i popucala Srbija, taj čovek neka ide u Crnu Goru i neka spaja podeljenu Crnu Goru danas, neka ne dozvoli da se podeljena Crna Gora otcepi, neka spaja popucalu Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, a ne da zavađa Srbiju koja mu je pružila utočište i gostoprimstvo.
Gospodin Ivica Dačić, koji je po mojoj oceni izvanredan intelektualac, mislim da je častan rodoljub, mislim da je vrlo pošten čovek i molio bih da se uvaži njegovo veoma izdiferencirano stanovište koje je juče izrazio. Kao što znate, pošto je na Baškom kongresu pre puno godina bila jedna stolica u kojoj je sedeo Živko Topalović, predsednik socijalista, i pošto ne verujem da je ova Socijalistička partija Srbije naslednik marksističkih političkih vrednosti, kada bude tako neki skup tim povodom voleo bih da gospodina Dačića tu čeka njegova stolica.
To je častan čovek i dozvolite, rekao bih da ga pomalo diskretno greje plamen četništva. Ako ima nešto onda je on možda četnik u tetrapaku, ali je častan čovek. Zato što je u tetrapaku imam i njega nešto da propitam, zna da ovo prijateljski pitam. Ako se, gospodine Dačiću, pozivate na mišljenje velikih sila u nekim ocenama, u nekim papirima kada je u pitanju Ravnogorski pokret, kako ne vidite da su te iste velike sile o ovoj državi, o ovom narodu 1992, 1993, 1994, 1999. i 2000. godine isto tako ogavno opisale? Zar ne pravite analogiju? Mi treba da se uzdamo u svoje iskustvo, u svoje istine.
Kada se pominje ono diktirano pismo kralju Petru II Karađorđeviću koje je uputio četnicima sa pozivom da se priključe Titu podsećam vas da je ista ta sila diktirala vama da napravite embargo na Drini 1994. godine, s tim što naši nisu poslušali taj diktat, a bogami ovi vaši jesu poslušali taj diktat.
Da se vratim sada na jedan više faktografski deo. Postoje dve istorije. Jedna službena istorija koju pišu pobednici i najčešće se piše u tim pamfletima radničkih univerziteta; i postoji druga istorija pokrivena tamom anonimnosti. Sada ću da vam ispričam jedan deo te priče.
Moja majka Staka Marković, rođena u Valjevu, službenik Ministarstva spoljnih poslova, diplomirani ekonomista pre Drugog svetskog rata, po svom patriotskom zovu i po istoj onoj srpskoj hajdučkoj krvi još 1941. godine stupila je u kontakt sa komandom Ravnogorskog pokreta direktno na Ravnoj gori. Jedan deo moje familije, jedan deo mojih prijatelja su upravo sa Ravne gore, iz sela Kadina Luka, Paležnica.
Molim vas obratite pažnju na faktografiju, vi koji istoriju učite iz komunističkih udžbenika. Daću kardinalni primer. Kada su Nemci opkolili Ravnu goru da hapse Dražu Mihailovića, gospodine Omeroviću poštujte, ovo je istorija mog naroda. Kada su Nemci opkolili Ravnu goru u oktobru da hapse Dražu Mihailovića, on se te noći krio u kući Dušana Obradovića i Milice Obradović u selu Kadina Luka.
Moja majka je te noći bila u toj kući i te noći su Nemci, tražeći Dražu Mihailovića, uhapsili časne srpske oficire, jedan je slovenačkog porekla, Fregl i majora Mišića. To je inače sin vojvode Živojina Mišića. Uhapšeni su i streljani, i jedan i drugi.
Moja majka je kao časni srpski patriota proganjana od Gestapoa, čak bila na prekom nemačkom vojnom sudu, proganjana od Gestapoa. Kada je mogla pomagala je i pripadnicima onog drugog pokreta, prosto zato što su Srbi, govoreći – to su i srpska deca. Ta srpska deca će joj doći glave 1945. godine lažno svedočeći protiv nje.
Moja majka je uhapšena 16. maja 1945. godine, nekoliko dana posle tzv. oslobođenja i osuđena i odležala pet godina robije od komunista. Nosila je u Zabeli u Požarevcu broj 356. Prestali su da daju brojeve kada su dogurali u ženskom odeljenju do 20.000.
Dakle, hoću da kažem da sam radostan. Ono za šta su se moji borili to je pobedilo, ali to nije bilo ni protiv koga. Mogu danas da kažem da možda ima suludih glava koje još uvek veruju u rezoluciju kongresa u Drezdenu pre nekih 80 godina, da je glavni politički interes Komunističke internacionale da se slomi kičma srpskom hegemonizmu na Balkanu i da se ta fraza još uvek upotrebljava, i upotrebljavala se i bila je fatalna i u ovom raspadu Jugoslavije u proteklih 10 godina.
Neću da verujem da takvih ima više u ovoj sali. Neću da verujem da neko može da misli da je pobeda jednog, do danas manjinskog dela srpskog naroda nad većinskim delom srpskog naroda, da je to pobeda. Pobeda je, gospodo, svih nas i zato mogu samo ovo da kažem, da su primordijalni politički ciljevi Komunističke partije Jugoslavije, čak nije bilo ni srpske komunističke partije kako su dobro mislili o Srbima, bili ne borba protiv Nemaca, to je izvedeno, nego borba za komunističku državu.
To su bili dokumenti pre Drugog svetskog rata, a ovo je bila časna misija, apsolutno ništa u tome ne sporim. Mislim da nama nije potrebno pomirenje. Mi koji smo hteli da se pomirimo, mi smo na neki način juče svi dali amnestiju, niko nije optuživao ovaj drugi pokret, niko nije crveni pokret optuživao, ali nećemo ni da se branimo više. Gotovo. Mi smo pružili tu ruku pomirenja. Mislim da smo mi između sebe, kažem uz neke meni besmislene političke razlike apsolutno u miru.
Šta je ono što mislim da je duboki smisao ovog zakona? Ne toliko pomirenje, to zavisi od morala, to zavisi od strukture karaktera ljudi, nego izjednačavanje u pravima. Ko hoće da se miri, neka se miri. Pitajte generala Mirkovića da li hoće da se miri sa nama? Nema mira sa Mirkovićem. Mi samo hoćemo pravdu, izjednačavanje u pravima.
Mi hoćemo da se ponište sudske odluke protiv ravnogoraca i to se stručno u pravu ne zove rehabilitacija. Znate šta je rehabilitacija? Kada je bilo malo krvi ovde u Požarevcu i u Zabeli, onda se 1948. hvatalo i među svojima, pa se teralo na Goli otok, pa tamo uredno se pretuče, mučeni pet-šest puta, pa kada se vrati posle pet-šest godina, onda ga pitaju kako je bilo, a on onako bez zuba mučenik kaže – poučno. Onda ga oni rehabilituju.
Mi rehabilitaciju ne tražimo, mi hoćemo poništenje presuda i ono što se pravnim jezikom zove deskulpacija, a to znači skidanje montirane krivice sa pripadnika ravnogorskog pokreta.
Na kraju, da završim sa ovim ženskim rodoslovom, verujem u karakter i moral Srpkinja. Opet ću da pomenem kada je moja ćerka iste te neke godine u trećem razredu osnovne škole čula od učiteljice kako su ravnogorci, četnici, narodni neprijatelji, a ona onako mala, plava, sićušna, ali hrabra, kao i svaka Srpkinja, ustane i kaže: “Moja baba je četnik, ali nije narodni neprijatelj.”

Da bi moj stav bio razumljiviji, moram da vam se, pre svega, kako bi se to reklo, politički predstavim. Još 1990. godine jedna grupa demokratski orijentisanih Beograđana, uglavnom, a onda i nekih drugih, sticajem okolnosti, pokrenula je jedan list demokratskog i patriotskog opredeljenja. Insistirao sam da se taj list zove "Država". Verovao sam da srpski narod ima pravo da živi u etničkim granicama i da svoju državnost poklopi sa njima. Nije se dogodilo to. Danas sam čvrstog uverenja da se naša šansa pruža u ujedinjenoj Evropi.
Inače, bio sam predsednik Srpske demokratske stranke u Srbiji. Dakle, sva moja politička stremljenja bila su tokom godina raspada prethodne Jugoslavije orijentisana upravo na Srbe koji žive van Srbije. Ja sam sa liste DOS u onoj prelaznoj vladi od 15. oktobra, koja je trajala negde do februara 2000. godine, bio zamenik ministra za veze sa Srbima van Srbije. I sada sam član Odbora za dijasporu. Moja opsesija nije dobrobit samo srpskog naroda koji živi u Srbiji, nego srpskog naroda kao takvog, ma gde živeo.
Učestvovao sam u izbornoj kampanji Srpske demokratske stranke u Crnoj Gori, učestvovao sam i u izborima Srpske demokratske stranke u Republici Srpskoj. Samo mislim da svako od nas, zbog toga molim da se ovaj nesporazum apsolutno otkloni, učini sve, koliko je moguće, da se poboljša položaj našeg naroda bilo gde da živi, konkretno, kada ima probleme pravno-etničkog uređenja svoje egzistencije u Hrvatskoj, kao što znate da sada ima, da se mi nađemo kao čvrsti oslonac našem narodu koji živi u Republici Hrvatskoj.
Dakle, meni se, kao čoveku koji je bio glavni i odgovorni urednik i pokretač lista "Država", koji je bio član Srpske demokratske stranke, ponajmanje može pripisati srbijanstvo. Jedan moj prijatelj, inače, zove se Đorđe Ocić, napisao knjigu, gde je, povodom one priče gde se dokazuje da su Crnogorci Srbi, obrnuto rekao – i Srbi su Crnogorci. Verujem da je ogroman deo Srba crnogorskog porekla. Ovo govorim zbog toga što je ovo očigledno nesporazum. I moje prezime Kojčić imate samo u Crnoj Gori i jedan krak koji je otišao do Slavonije, preko Arsenija Čarnojevića.
Dakle, samo sam predložio da se naša politička energija, konstruktivna politička energija, u cilju očuvanja zajedničke države, a to na izvestan način implicira i očuvanje teritorije Kosova i Metohije u Srbiji i u zajedničkoj državi, orijentiše tamo gde možemo da damo doprinos. Još uvek sam spreman da idem i u Crnu Goru, da idem u Srpsku Republiku, sa apsolutno istim ciljevima koji imaju potpuni legitimitet.
Dakle, mislim da je ovo samo bio nesporazum, mislim da je to stenogram, malopre sam pogledao, isto potvrdio. Nema razloga da to ne bude tako.
(Predsednik: I u to ime se izvinjavate?)
U ime državnog razloga, ako se neko oseća povređenim, izvinjavam se, i isto tako, u ime državnog razloga, neću da postavim pitanje da li je uvredljiva reč reći nekome i njegovoj porodici da je kolaboracionista.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ne bih prihvatio da budem učesnik u ovoj raspravi da nisam dubokog uverenja da mi imamo pravo da raspravljamo i imamo pravo da zauzmemo stav. Pokušaću da teorijski obrazložim svoju odluku da učestvujem u ovoj raspravi.
Pre svega, ovo je pitanje iz oblasti takozvanih pitanja suvereniteta. Suverenitet, i na nivou Republike i na nivou državne zajednice, imaju narodni poslanici. Zbog načina na koji su izabrani poslanici državne zajednice, izvorno pravo ili nadležnost suvereniteta ima ova skupština, a onda se iz njega izvodi i nadležnost po pitanjima suvereniteta u državnoj zajednici.
Dakle, mi imamo pravo da donesemo stav koji ima obavezujući ili u najmanju ruku smisao preporuke za naše kolege iz parlamenta državne zajednice.
Pre svega, kada je direktna tema u pitanju, činjenica je da mi zaista već duže vreme, predugo, nemamo razvijenu strategiju međunarodnih odnosa. Do bombardovanja naše zemlje 1999. godine, bili smo zemlja u izolaciji, upravo zbog toga što nismo imali razvijene međunarodne odnose.
Gospodin Todorović je pomenuo Slobodana Miloševića, kaže, kao da je samo on kriv za sve. Dobrim delom je kriv i njegov vojno-politički strateg i savetnik Mirjana Marković-Milošević, zbog koje se naša spoljna politika tog vremena oslanjala pre svega na pogrešan izbor saveznika. Dobro se sećamo. Najčvršćeg saveznika imala je svega jednu noć, one noći kada se pio šampanjac i kada su pogrešno tipovali na svog strategijskog partnera u Moskvi.
Činjenica je, isto tako, da posle 5. oktobra, a govorim kao jedan od učesnika 5. oktobra, na strani Demokratske opozicije Srbije u to vreme, da nemamo razvijenu strategiju međunarodnih odnosa i za sve što bi se moglo reći da je urađeno, urađeno je u smislu prijema zemlje u one organizacije i međunarodne institucije u koje bismo inače bili primljeni po automatizmu.
U takvoj situaciji apsolutno ne čudi što imamo ovde dva suprotstavljena stava. Jedan je stav da svaku odgovornost treba svaliti na međunarodnu zajednicu i drugi stav je da se ama baš u svemu može amnestirati međunarodna zajednica.
Dakle, ono što je pred nama jeste utvrđivanje jedne ozbiljne i, da kažem modernim jezikom, izvodljive strategije međunarodnih odnosa.
To što je Vuk Drašković dao takvu izjavu kakvu je dao, to je posledica dobrim delom i toga što mi zapravo na nivou državne zajednice nemamo klasičan oblik vlasti organizovan u vladu. Dakle, postoji samo tzv. horizontalna podela vlasti, u kojoj nisu definisani protokoli kojima bi se utvrđivala zajednička politika. U takvoj situaciji prirodno je da neko kao Vuk Drašković daje izjavu. Odmah da kažem, ne bi bilo korektno da je data bilo kakva izjava, čak i ona sa kojom bih se složio, ako nije posledica proceduralno definisanog i donetog zaključka o zajedničkom stavu vlade na nivou savezne države.
Za mene ovo je koristan razgovor, ali postoji jedan problem. Nije dobar signal međunarodnoj zajednici u ovom delikatnom trenutku, a svi smo zainteresovani za razvoj događaja i pozicije naše zemlje pred međunarodnim faktorom. Ovo kako razgovaramo između sebe, apsolutno, nije dobar signal.
U svakom slučaju, mi treba da se opredelimo između dva načela – između načela pravde i pragmatičnosti. To je nekada teško uklopiti, a pokušaću da vrlo kratko, gotovo u jednom bljesku dam skicu svog viđenja, da krenem od onog načela koje je principijelno, načela pravde, koje pre svega izvire iz etičkih odluka.
Činjenica je da je tokom NATO bombardovanja ubijeno nekoliko hiljada naših sugrađana. Namerno ću da izbegnem da budem patetičan, ali to je i moj bol, kao što je, verujem, i bol većine vas.
U momentima smo čuli da ne postoje elementi za optuživanje NATO za genocidnu radnju protiv našeg naroda. Čulo se u diskusiji da su se SAD nagodile sa Narodnom Republikom Vijetnam i nisu se međusobno tužakali samo zbog toga što je iznela pravna teorija po okončanju tog rata. A najzanimljiviji je bio, inače estradno veoma poznati advokat Žak Verže, nije blizak meni po političkim uverenjima, ali je tada izneo tvrdnju da, kada postoji nasumično ubijanje civila, tu postoji genocidna radnja. U Grdelici, u Varvarinu nije bilo nasumično nego je bilo namerno ubijanje civila.
Pitam – ko ima pravo da amnestira bilo koga od odgovornosti za ubijanje naših sunarodnika i naših sugrađana? To pravo na sebe iz moralnih razloga ne bih mogao da preuzmem.
Drugo, ako se svi zalažemo za vladavinu prava, onda to pravo mora da važi na nacionalnom nivou, ali mora da važi i na međunarodnom nivou. Ko ima prava da amnestira NATO za kampanju bombardovanja naše zemlje bez pravnog utemeljenja, bez utemeljenja u odluci Saveta bezbednosti, i to na isfabrikovanom povodu u selu Račak, kao što su nam nametnute ekonomske sankcije koje su opustošile našu zemlju na isfabrikovanom povodu koji se zove pijaca u Markalama.
Najzad, da pređem na ovo što se tiče pragmatičnosti. Gospodin Verko Stevanović, žao mi je što nije tu, pomenuo je princip dobre volje u međunarodnim odnosima. Ne isključujem tu mogućnost. Za razliku od nekih drugih diskutanata, ne mislim da je gospodin Verko Stevanović izdajnik. Inače, pamtim kao građanin ovog grada veoma časnu i veoma efikasnu ulogu SPO na nivou gradske vlasti tokom bombardovanja, a to kažem radi istine, da se zna.
Međutim, gospodin Verko Stevanović je u svom ekspozeu prevideo da dobru volju uvek pokazuje onaj ko je jači, a mi smo dali dovoljan signala dobre volje – dva predsednika ove države su u Hagu, nekoliko generala, nekoliko visokih funkcionera i nijedan uzvratni signal.
Dva druga primera – krnja Vlada Bosne i Hercegovine, dakle bez saglasnosti predstavnika Republike Srpske, nema nameru, i jasno i glasno ovih dana govori da apsolutno nema nameru, da povuče tužbu protiv naše zemlje, čak uprkos činjenici da smo mi povukli tužbu protiv Bosne i Hercegovine.
Ovih dana je, inače, pokrenuta inicijativa da se pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope pokrene diskusija o navodnom šikaniranju pripadnika mađarske nacionalne manjine u Vojvodini. Žalosno je što su tu i taj naš saveznik Rusija, njeni predstavnici, Ukrajina, za Azerbejdžan me manje čudi itd. Hoćete li da vas pitam – da li je ijedan dobar signal dat ovoj zemlji kada je pre dva meseca ozvaničena kandidatura Republike Hrvatske za članstvo u Evropskoj uniji, sa jednim od argumenata da je ispunila uslove tzv. delujuće demokratije.
Pitam, da li ti uslovi važe i za 300.000 etnički očišćenih Srba, koji danas žive u našoj zemlji i kojima će, pošto je Hrvatska očigledno u ovom trenutku u prednosti u tempu, biti potrebna šengenska viza da bi ostvarili svoja elementarna politička prava, recimo pravo glasa u Republici Hrvatskoj? Da li je to dobar signal za našu zemlju?
Dakle, ne bih bio apsolutno i bezuslovno protiv povlačenja tužbe, ali prihvatio bih jedino jednovremeno povlačenje svih tužbi, jer je to jedini modus koji ne bi uvredio naše žrtve tokom kampanje bombardovanja naše zemlje. Ne radi se ovde o materijalnoj šteti, to su drugi govorili koji su kvalifikovaniji od mene, ali bih rekao da bi povlačenjem tužbe protiv NATO, a pri ostajanju svih onih tužbi protiv naše zemlje i zaključaka iz kampanje satanizacije naše zemlje, mi ostavili jedan veoma problematičan testament ili nasleđe našim potomcima, da su njihovi preci zaista bili krivi za sve.
Mi nismo bili krivi za sve. Prema tome, povlačenje tužbe u ovom trenutku može da dođe, između ostalog, samo ukoliko bi se prestalo sa satanizacijom Srbije i ukoliko bi se na međunarodnom planu doneo ipak jedan zaključak koji bi bio i rehabilitacija srpskog naroda kao takvog.
Takođe, postoji jedan veliki paradoks u našoj međunarodnoj politici kod onih koji je vode, a to je – diplomatija i njen prvi čovek trebalo bi da deluju na međunarodnu zajednicu a ne na nas. Međutim, prvi čovek naše diplomatije želi da nas ubedi da mi promenimo stav prema ovom događaju o kome govorimo, o bombardovanju naše zemlje, umesto da se njegova uspešnost meri, koliko je uspeo da ubedi međunarodnu zajednicu da promeni stav prema Srbiji i srpskom narodu.
Najzad, istovetnost ocene o bombardovanju, o tom događaju, moram da kažem, ni na koji način ne podrazumeva istovetnost u oceni politike koja je prethodila bombardovanju naše zemlje.

Kod nas postoje dve vrste evrofobije, malo deluje veleučeno, ali to je tako, straha od Evrope. Jedna koja nas je gurala u izolacionizam i druga koja je išla u udvoričku Evropu, koja se isto tako plašila da li će nas Evropa ravnopravno tretirati.
Inače mislim da je jedna velika strategijska prednost ovog predloženog zakona upravo u tome što nam, osim one evropske osposobljenosti da razumemo realnost i vreme u kome živimo, isto tako oprema kvalitetnom definicijom nacionalnog identiteta.
Ne verujem da se nacionalno sasvim dovoljno pije sa majčinim mlekom, treba ga malo i kultivisati. Pošto je kod nas 50 do 60 godina ta kultivacija bila zapostavljena, pa je još odozgo bio onaj poklopac Brozovog režima, onda i nije čudno što se u ovom društvu raspleta krize 1991, 1992. počeo da događa na ovako tragičan način.
Dakle, kada imamo problem sa atributom nacionalni savet, odmah da vam kažem da to nije nikakav isključivi nacionalni savet. To se uklapa u nacionalnu definiciju svih onih koji žive u ovoj državi, onoga što je pokojni Zoran Đinđić, neka mu je laka zemlja, govorio kao sinergija, dakle kao sadejstvo svih u pravcu dobrobiti ove države i mi imamo jedan primer da se upravo to nacionalno u Evropi ne smatra samo našim pravom, nego istovremeno našom obavezom da priključimo svoje kvalitete evropskom identitetu, isto tako našom šansom.
U ravni elitne kulture dobar vam je primer, gospođo Stojačić-Lakićević, odličan primer je književni opus Milorada Pavića, koji je nacionalni i zato je postao evropski, i u oblasti masovne kulture najnoviji primer Željka Joksimovića. Otišao čovek u Evropu, otpevao srpsku pesmu na srpskom jeziku i vratio se trijumfalno. On je bolje shvatio smisao Evrope nego prethodni ministar spoljnih poslova. Samo u Srbiji biva da je lane pametnije od Sokrata.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, pre neki dan je bila proslava 200 godina od podizanja srpskog ustanka, od 1804. do 2004, koja je, a ovo je sada direktno i u vezi sa temom, bila tako koncipirana, specijalno u Sava centru, da je potpuno prikriveno samo biće srpskog ustanka, pa se prošvercovao događaj kao da je u pitanju dva veka od moderne srpske državnosti, pa je pevana arija toreadora iz Bizeove opere "Karmen". Mi se danas ovde nalazimo u situaciji kao u Marićevića jaruzi, da nemamo ni blizu temelje ustavnosti, zakonitosti, pravnosti i institucionalnosti. Situacija koju smo zatekli od prethodne vlasti je u tom smislu i gora nego ona koju su ustanici 1804. zatekli u Marićevića jaruzi. Postoji jedan problem.
Postoji problem da SRS ima jednu vrstu nejasnoće oko stvarnih političkih interesa u toku ovih zasedanja. Sa jedne strane se iskazuje žurba u vezi sa izborom novog predsednika Srbije, a sa druge strane se zapravo ometa mogućnost da se donese jedna takva dopuna Zakona o izboru predsednika Republike Srbije koja bi omogućila da se Zakon i sprovede u delo i da mi zaista posle gotovo dve godine dobijemo predsednika Republike.
Dakle, nejasno je da li hoćemo da dobijemo brzinu ili utemeljenu brzinu, ili samo hoćemo da dobijemo brzinu bez temelja. Neutemeljenost se ovde oslanja i na jedno drugo shvatanje koje se pokazalo tokom rasprave o Kori Udovički, ili direktno, kada se govorilo da je to legalni guverner, ili kroz tezu da je to živi guverner. Srbija samo ima Kori Udovički, ona je naravno, Bogu hvala, živa i dobro izgleda, ali Kori Udovički nije legalni guverner NBS, i tu je pravi problem.
Moderna teorija legitimnosti i teorija legitimnosti u demokratskom društvu podrazumeva da je legalno samo ono što je legitimno, samo ono što se kvalifikovalo tako što je prošlo proceduru. Dakle, Kori Udovički nije prošla proceduru. Ona nije ni legalna ni legitimna. A, postoji i jedan drugi problem, što je takvo shvatanje legalnosti, gde je samo važno da je samodržac udario pečat na neku odluku, možda ono što predstavlja tajnu vezu između DSS-a i SRS u ovom slučaju. Dakle, to je nešto što pripada vremenima koja su iza nas, a mi ćemo kao narod koji se opredelio za demokratsku izgradnju države da prihvatimo da od sada, u svim zakonima koje budemo donosili, osnova legalnosti uvek bude striktno legitimnost.
Pošto je nagoveštena mogućnost izbora za predsednika Republike, a očigledno je započela i predizborna kampanja, moram da konstatujem da je značajan broj glasača SRS, koji su iz najčestitijih patriotskih pobuda dali svoj glas, mogao, i ovim se razlikujemo od svojih prethodnika, da izvuče samo jedan zaključak, da je nažalost taj glas za zaštitu nacionalnih i državnih interesa neupotrebljen. To je glas dobar za opoziciju, ali nama je potrebna pozicija. DSS je upravo zbog toga sigurno mesto na kome će se najviše sakupiti oni glasovi kojima je stalo ne samo do priče o nacionalnim i državnim interesima nego do njihove operativne realizacije.
Dakle, Tomislav Nikolić je sigurno dobro izašao sa Dragoljubom Mićunovićem, ali pošto je u funkciji predsednika Republike, pre svega predstavljanje naroda, a to je jedna vrsta našeg ogledala, pred nama samima, to je reprezent pre svega pred svetom, a i u svetu moramo da delujemo, pokazalo se da su mnogi naši pehovi posledica zapravo nerazumevanja na koji se način realno štiti nacionalni interes pred međunarodnom zajednicom.
Naravno, nije ona bez debelog dela odgovornosti, vrlo je važno da se uz samu ličnost predsednika Republike sakupi maksimum onih vrlina i onih interesa naroda koje danas ova zemlja može da ima. Pošto je bilo predloga za politički duel Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice, koji nije istakao svoju kandidaturu za predsednika Republike, ja ću vam samo reći da je predstavljački kapacitet Vojislava Koštunice danas najveći predstavljački reprezentativni kapacitet ovog naroda.
A propo legaliteta i legitimiteta, ova pešačka zebra tu negde iza nas nema ni legitimitet ni legalitet, a možda bi radi razbijanja uroka bilo dobro da počnemo od njenog sklanjanja. Zahvaljujem se.