Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovana gospođo ministre, saradnici iz Ministarstva, uvažene kolege, dočekali smo konačno da raspravljamo o ovom vrlo važnom zakonu koji se tiče našeg agrara. Možemo naravno pričati i o tome da li je moglo ranije, da li je trebalo ranije, ali sigurno da je uvek mnogo bolje kada nešto dođe, nego da pričamo o tome zašto nije došlo. Možemo da pričamo i o tome da li je trebalo 1992. ili 1996. godine da se podržavi zemlja, pa da onda nemamo ovih rasprava i problema, ne bi bilo ovih privatizacija, ali o prosutom mleku ne vredi pričati i žaliti.
Dovoljno je da kažemo da je ovaj zakon još 1994. godine koncipiran kao takav, da se vodila velika rasprava, jer ovaj zakon nudi mnogo novina, mnogo nekih novih stvari koje do sada, ovih 60 godina, nisu bile u pravnom prometu kod nas i normalno da je to izazvalo puno diskusija, puno žestokih polemika i da se to onda odužilo sve do današnjeg dana kada je ušlo u skupštinsku proceduru.
Ne mislim da je to manjkavost, jer, po onom narodnom "tri puta meri, jednom seci", mislim da je dobro da su se čula razna mišljenja, jer mi koji smo pratili donošenje zakona znamo da je dolazilo do određenih izmena u tom zakonu, u predlogu i nacrtu zakona, što je naravno dobro.
Kao i svaki zakon i ovaj ima više razdelaka, a jedan je koji govori o osnovnim pravnim institutima, definiše se poljoprivredno zemljište, obradivo, komasacija itd. O tome ne bih govorio. Osvrnuću se kratko na jednu novinu koja se pojavila u ovom zakonu, a to je poljoprivredna osnova. Poljoprivredne osnove su koncipirane tako da se shvataju i doživljavaju kao planski dokumenti koji definišu sve mere uređenja, zaštite, korišćenja poljoprivrednog zemljišta.
Novina je u tome da imamo tri nivoa poljoprivrednih osnova. Jedna bazna je poljoprivredna osnova Republike i nju usvaja i donosi Vlada Republike Srbije. Zatim, za autonomne pokrajine imamo poljoprivredne osnove pokrajine, koje donosi Skupština. Doduše, postoji amandman da to radi izvršno veće i videćemo da li će taj amandman biti usvojen. Naravno, ono što je najbitnije, to su poljoprivredne osnove lokalnih samouprava koje donose skupštine lokalnih samouprava.
Mora se reći, pošto je bilo raznih primedbi na ovako koncipirana viđenja poljoprivrednih osnova, da one moraju biti međusobno usklađene i da sve proističu iz republičke osnove. Naravno, za sprovođenje svih ovih osnova izrađuju se godišnji programi po kojima se oni sprovode.
Koje su polemike bile povodom ovog člana? Prvenstveno se vodila polemika da li su jedinice lokalne samouprave sposobne za definisanje lokalne zemljišne politike u svojim sredinama, da li je potrebno vršiti decentralizaciju u ovoj oblasti agrarne politike.
Nudila su se rešenja u smislu da odluke o izradi osnove opštine donosi uprava za poljoprivredno zemljište, a na osnovu predloga nadležnog organa opštine. To je viđenje koje postoji u susednoj Mađarskoj gde postoji institucija za državno zemljište, tzv. NFA institucija; između ostalog, ona izrađuje plan korišćenja zakupa državnog zemljišta, određuje visinu zakupnine na godišnjem nivou i sve to podleže verifikaciji ministra poljoprivrede. Po tom rešenju opštine nemaju pravo donošenja sopstvenih osnova.
Međutim, naša vlada je sledila svoje predizborno obećanje da će se decentralizacija vlasti spuštati u svakoj sferi života i ovo je jedan od prvih pokazatelja da se u agraru ide sa decentralizacijom, samim tim se na lokalnu samoupravu prenose ovlašćenja i prava.
U odeljku o zaštiti poljoprivrednog zemljišta ima više mera, a ja ću samo istaći neke.
Recimo, zabrana ispuštanja i odlaganja opasnih i štetnih materija – definisano je da se ne mogu ispuštati štetne materije koje kvare strukturu zemljišta i koje štetno deluju na zemljište i na vodotokove. Mi iz DSS-a smo intervenisali amandmanom da ne cenimo kolike su to štetnosti, nego da se svaka štetna materija zabrani i da se ne sme ispuštati. Ministarstvo nam je uvažilo to, tako da će ta odrednica ići. Dakle, svako ispuštanje je zabranjeno.
Zatim, imamo odrednice o kontroli plodnosti zemljišta i količine unetog mineralnog đubriva i pesticida. To su neke stvari koje, nažalost, do sada kod nas nisu bile masovnije primenjivane, ali EU zahteva da se tačno zna šta se baca u zemljište po pitanju veštačkog đubriva, po pitanju pesticida i od toga ne možemo pobeći ako mislimo da idemo dalje.
Ono što je jako važno, to je da se uvodi evidencija onoga što je urađeno, tako da ne moramo svake godine vršiti kontrolu ako imamo jasnu i čistu evidenciju. Sada je samo stvar da se naviknemo da moramo i sa olovkom i papirom da radimo.
Zatim, imamo odrednice o zabrani korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe; zatim, o promeni namene obradivog poljoprivrednog zemljišta, gde se jasno definiše kada može da se izvrši ta promena, da li to ide na određeno vreme, na neodređeno i procenat naknade u procentu od tržišne vrednosti zemljišta.
Takođe, i ovde spuštamo na lokalni nivo, gde se kaže da obaveze i visinu naknade za promenu namene rešenjem utvrđuje opštinska uprava, i to u iznosu od 60 posto za republički budžet, a 40 posto za lokalni budžet. Zašto je ovo bitno? Iz prostog razloga što na ovaj način motivišemo lokalne samouprave da se mnogo bolje bave zaštitom poljoprivrednog zemljišta i da mnogo ažurnije kontrolišu promenu namene obradivog zemljišta, zato što će svoje budžetske prihode povećati na taj način.
Vrlo važna mera zaštite poljoprivrednog zemljišta jeste zabrana usitnjavanja parcela. Veliki problem Srbije je sitan, neuređen posed. Ovim odredbama je regulisano sve to, odnosno da se ne mogu usitnjavati parcele ispod polovine hektara, a ona zemljišta koja su prethodno uređena komasacijom ispod jednog hektara.
Odrednice o poljskim štetama takođe su detaljno navedene, a govori se, naravno, o zabrani uništavanja useva, sadnica, mehanizacije i tome slično, zabrani spaljivanja organskih ostataka posle žetve. Dakle, večita tema u ratarstvu, odnosno u svakom zakonu postoji ta odrednica, a svedoci smo da se vrlo malo ili nikako ne poštuje.
Problem je, jer nemamo stočni fond, uništen nam je stočni fond, koji je po prirodi, po definiciji trošio organske ostatke, a drugo je što nemamo teške mašine koje sitno seckaju biljne ostatke.
Svi oni koji se bave ratarstvom znaju da biljni ostaci prave velike probleme prilikom zaoravanja. Seljaci, sa jedne strane, nemaju tešku mehanizaciju, a sa druge strane, nemaju stoku da potroši te biljne ostatke i dolaze do jedinog rešenja, do spaljivanja tih ostataka, a tu smo onda u problemu, jer uništavamo mikrofloru i faunu na 15-20 santimetara najplodnijeg dela zemljišta; ne vršimo đubrenje zemljišta organskim ostacima; da ne govorim, što nas lovce najviše muči, o štetama koje nastaju od spaljivanja i svega ostalog itd.
Ovde je opet regulisano da sve te mere propisuje jedinica lokalne samouprave. Mi se sećamo, mi koji smo nekada radili u upravi, kada je država bila mnogo decentralizovanija, da su opštine imale poljske čuvare ili, kako se to kod nas zvalo, subaše.
To je bila jedna izuzetno dobra zaštita u atarima, jer smo sada u situaciji da niko ne brine o poljskim štetama. Policija drži saobraćajnice, poljočuvari ne postoje, i jednostavno, inspekcija ne može fizički da stigne da obiđe sve i veliki su problemi. Nadamo se da će ovim merama i ovim sredstvima koja ostaju lokalnim samoupravama zaživeti ponovo te službe poljočuvara i da će svi naši proizvođači, kako veliki, tako mali, imati adekvatnu zaštitu.
Odredba o zabrani nomadske ispaše ovaca je takođe vrlo važna odredba, pogotovo u Vojvodini, gde je nekada postojao zakon o zabrani nomadske ispaše ovaca.
Skraćenjem ove naše države i odvajanjem BiH taj problem se smanjio, nažalost, zbog države, a sreća što se taj problem smanjio, ali još uvek postoje nomadi koji prelaze sa stotinama i stotinama ovaca i gaze njive, prelaze preko zasejanih polja, izbegavaju ove odredbe tako što se više ne tretiraju kao nomadi, time što se prijave da su građani opštine gde bitišu i na taj način zloupotrebljavaju taj svoj položaj. U saradnji sa Ministarstvom uspeli smo da promenimo tu odredbu i ona glasi da je svaka ispaša zabranjena, a ne samo nomadska.
Naravno, tu je i zaštita poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada, požara, takođe je vrlo bitna, a jedinice lokalne samouprave same propisuju te mere.
Tu imamo jednu zebnju, jer nije regulisano kako ćemo finansirati sve te mere, pa se bojimo da one male opštine koje baš i nemaju mnogo sredstava neće imati adekvatnu zaštitu, pogotovo od grada ili od nekih drugih nepogoda, bojimo se da će biti – koliko para toliko muzike, ali verujem da će se to kroz neke uredbe dalje regulisati i da će se svi staviti u ravnopravan položaj.
Podaci govore da centralna Srbija ima prosečan posed 2,5 hektara na pet parcela; Vojvodina nešto malo bolje – 3,2 hektara na tri parcele.
Gazdinstava koja obrađuju više od 10 hektara je svega 5,5%. Primera radi, da bismo mogli da se uporedimo, procenat gazdinstava sa više od 10 hektara u Evropi, recimo Belgija, Danska, Francuska, Velika Britanija, da ne nabrajam dalje, kreće se između 50 i 80%. Tu može da se radi i planski i da se primenjuje i znanje i nauka. Na malim parcelama nema napretka.
Jedan od razloga je i nepostojanje zakona o nasleđivanju, gde bi se pravo nasleđivanja poljoprivrednog zemljišta ograničilo samo na jednog naslednika koji se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. To malo možda izgleda kao neka jeres, ali takve zakonske odredbe postoje u pojedinim zemljama EU i pokazale su se kao vrlo korisne, postoje mehanizmi kako se ostali naslednici obeštećuju, a ostala gazdinstva ostaju ucelo.
Jednostavno, mi imamo mali neuređen posed, ne može se primenjivati nikakva agrotehnika, ni mehanizacija. Zbog toga i imamo demotivisanost ljudi koji se bave isključivo poljoprivredom; pa onda imamo masu takozvanih, pežorativno nazvanih, "polovnjaka", koji su stalno u procepu između grada i sela, između njive i posla i ne daju adekvatan rezultat svoga rada ni na jednom, ni na drugom poslu.
Komasacija je, u tom smislu, najvažnija i najkompleksnija mera, koja treba da se sprovodi u Srbiji stalno, i dobro je ovde definisana, ali ono što ostavlja malo zebnju je pitanje finansiranja. Komasacija je skup i kompleksan posao i pitanje je koliko će male opštine moći da finansiraju te komasacije. Zbog toga je nužno da u nekom narednom periodu u budžetskim stavkama bude odvojena i stavka za podsticaj komasacije, kako bismo ove mere zaista podstakli, jer to je ono što može da vodi poboljšanju našeg agrara.
Drugi institut je dobrovoljno grupisanje zemljišta. Prvi put je, kako reče ministar, uvedeno u zakonske okvire kod nas, a inače je poznato u zemljama EU. Jako dobra mera, i ako naši zemljoradnici to pravilno shvate, to će biti jedan od načina kako da se ukrupni posed i da dođemo do što racionalnije obrade.
Ovde je definisano da se to radi na predlog najmanje 10 vlasnika zemljišta, a da odluku donosi opet skupština opštine, lokalna samouprava, što je opet jako bitno, jer ti ljudi najbolje znaju na koji način treba da se to vrši. Od strane države stimuliše se tako što su za sve spise i radnje u ovom postupku oslobođeni plaćanja administrativnih taksi i takozvanog prometa na apsolutna prava, odnosno sva poreska opterećenja su otklonjena od ovih aktivnosti, sve u cilju da bi se što više stimulisalo ukrupnjavanje i povećavanje poseda.
Melioracija je takođe jedna od mera.
Ono što je izazvalo mnogo polemike, kako su neki prethodnici govorili, i uglavnom su se sve diskusije, najvećim delom, svodile na to, to je pitanje korišćenja poljoprivrednog zemljišta – prvo zemljišta uopšte, a onda se kasnije prešlo najviše na državno zemljište. Neka revolucionarnost; nije revolucionarnost, vraćamo se na ono što je nekada bilo, a to je da je poljoprivredno zemljište prirodno bogatstvo i dobro od opšteg interesa. To se zaboravljalo svih ovih godina.
Bez obzira na strukturu vlasništva, jednostavno, kao što su šume, vode, i poljoprivredno zemljište je nacionalno blago i dobro od opšteg interesa. Prema tome, ne može da bude apsolutno predmet nečije volje ili želje da se na ovaj ili onaj način ono koristi. Zato je i regulisano ovim zakonom da je vlasnik, odnosno korisnik dužan da redovno obrađuje to zemljište i da postupa kao dobar domaćin. Naravno, i detaljnije je naznačeno, ja se ne bih sada zadržavao na tome.
Vredi istaći da upravo zbog toga što je tako koncipirano postoji odrednica da se zemljište koje nije obrađeno u jednoj sezoni, koje je evidentno ostalo, može oduzeti i dodeliti u zakup bilo fizičkim, bilo pravnim licima na period do tri godine.
Moramo da budemo svesni da u Srbiji postoji jako mnogo neobrađenog zemljišta. Po nekim procenama čak između 200 i 400.000 hektara zemljišta se vodi kao neobrađeno ili neadekvatno obrađeno. Uporedbe radi, i zbog ove gungule i galame oko državnog zemljišta koja se digla, po procenama, državnog zemljišta je oko 350 - 380.000, a trenutno je evidentirano svega 270.000; mi imamo neobrađeno ili neadekvatno obrađeno, po procenama, od 200 do 400.000.
Dakle, to je veliki problem u Srbiji i zbog toga je ova mera izuzetno dobra. Tamo gde imamo neke naslednike koji se godinama sude i svađaju ko će da radi tu zemlju, ta zemlja ostaje neobrađena, ili imamo ljude koji su u inostranstvu, pa ih ne zanima šta će biti sa njihovom zemljom, a neće nikom drugom da daju, ili jednostavno staračka nepoljoprivredna gazdinstva – sve su to korisnici, konzumenti ovog zakona. Ta zemlja će se na predlog lokalnih samouprava, odlukama lokalnih samouprava, koje to najbolje vide, oduzimati, davati u zakup korisnicima i te vlasnike će obeštetiti u visini zakupnine.
Moram da kažem da smo imali ranije mnogo odredaba koje su bile vrlo rigorozne po pitanju obrade zemljišta. Recimo, ja sam godinama radio kao poljoprivredni inspektor i na stotine prekršajnih prijava sam pisao samo zato što se do 31. decembra tekuće godine nije izvršilo duboko oranje. Ali, bili su ratovi, sankcije, poljoprivreda je bila socijalni amortizer svih ovih godina, sve se to izgubilo.
Ako hoćemo da agrar ponovo dignemo na jedan zavidan nivo, a agrar se oporavlja, onda moramo i da se vladamo onako kako struka i nauka propisuje i kako sve razvijene zemlje i sprovode.
Kao što sam rekao, najveće polemike u okviru javne rasprave izazvalo je korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Šta je to tako novo što je izazvalo toliko talasanja u javnosti? To što je ovim zakonom određeno da poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini raspolaže i upravlja država preko Ministarstva. Dakle, nema više poljoprivrednih kombinata, zadruga, raznih institucija koje neprikosnoveno gazduju državnim zemljištem. Državnim zemljištem raspolaže i upravlja država preko Ministarstva, a na način kako je to ovim zakonom propisano.
Dakle, propisano je da se državno zemljište koristi prema godišnjem programu zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta koji donosi nadležni organ u jedinici lokalne samouprave. Već je govoreno koliko imamo ovde miliona hektara obradivog, koliko državnog zemljišta, ali da bismo uspešno upravljali ovim prirodnim resursom potrebno je da prethodno tačno utvrdimo koje su to površine, da se reše imovinsko-pravni odnosi, da se uradi katastar nepokretnosti, da se uradi informacioni sistem o poljoprivrednom zemljištu, da se jednostavno izvrši razgraničenje šta je to državna zemlja, šta je zadružna, a šta je privatna. Ima još mnoštvo stvari koje treba da se urade da bismo pravilno gazdovali ovim resursom. Ovaj zakon to pokušava da uredi i to su prvi i najbolji koraci koji će ići.
Dakle, nama sledi zakon o restituciji, zakon o zadrugama. Možemo da kažemo sa ponosom da su mnoge vlade od 2000. naovamo obećavale da će doći do povraćaja i denacionalizacije. Ova vlada je izašla i mi smo skoro usvojili Zakon o vraćanju imovine crkvama, usvojili smo Zakon o evidenciji bespravno oduzete imovine.
Budimo sigurni da će ova vlada vrlo brzo izaći i sa zakonom o denacionalizaciji, koji će sve ove nepravilnosti koje su do sada bile jednostavno anulirati.
Dok do toga ne dođe, da bismo ipak mogli uvesti neki red u upravljanju i korišćenju državnog zemljišta, moramo da krenemo sa ovim merama. U drugom delu izlaganja osvrnuću se na način korišćenja i upravljanja državnim zemljištem.
U svom prvom izlaganju naveo sam više odrednica ovog zakona koje su na jedan potpuno nov način ili jedan savremeniji način regulisale mnoge delove i potrebe u agraru, a koje su zbog javne rasprave koja je išla u sasvim drugom pravcu, kako je rekao i kolega Vitošević, bile potpuno marginalizovane i nisu imale ono pravo komentarisanje kao što je bilo o odrednici o korišćenju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Oko tih odrednica se najviše vodila polemika, zato što smo prvi put došli do novih rešenja o korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Zakonom je regulisano da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini daje u zakup javnim oglašavanjem. Odluku o raspisivanju javnog oglasa i davanju u zakup donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave uz saglasnost Ministarstva poljoprivrede. To su te odrednice koje su izazvale jako puno polemika za svih ovih godinu i po dana i zbog kojih je dolazilo do određenih promena nekih rešenja u prednacrtu i do žučnih rasprava.
Ovo je konačno rešenje. Međutim, dosta je bilo polemika i uglavnom su se te polemike, manje-više, svodile na ideološke rasprave. Nažalost, dolazilo je, po meni neprimereno, do nekih izjava od ljudi iz Ministarstava u nekim javnim raspravama koje su bile prosto kao neke inicijalne kapisle koje su povele te rasprave u nekom neželjenom pravcu. Mediji to uvek malo zloupotrebe i predimenzionišu. Recimo, jedan napis u novosadskom dnevnom listu "Dnevnik" kaže – Srbija dobija agenciju za poljoprivredno zemljište, paorima državne njive u arendu. Onda kaže jedan predstavnik Ministarstva – neće se moći desiti da jedan kombinat koji sada koristi 5.000 hektara zatraži da se raspiše jedinstven tender za iznajmljivanje svih ovih njiva odjednom.
Zemljišni kompleksi će biti podeljeni u blokove od 50, 100 ili više hektara i na tender će morati ići odvojeno, kako bi svi mogli konkurisati. Monopol na njive niko neće imati.
Normalno da ovakva izjava uzburka strasti, jer ljudi sa različitih pozicija to posmatraju. Onda su se u tim diskusijama iskristalisala dva pola koja su uglavnom vodila rasprave, ne kroz prizmu struke i ekonomije, nego prvenstveno kroz ideološku raspravu. Jedni su, recimo, zagovarali da su državni kombinati recidivi prošlosti, da su tvorevine komunističkog režima nastale bezakonjem komunističke vlasti, nezakonitim oduzimanjem imovine i tome slično.
Poljoprivredno-industrijski kombinati su se razvijali i opstajali do današnjeg dana samo zahvaljujući privilegijama državnog režima, pa su navodili: besplatna ulaganja države, povoljni krediti, otpisi dugovanja, prvenstvo u nabavci sredstava za rad i repromaterijala, privilegije prilikom otkupa i isplate poljoprivrednih proizvoda i tome slično.
Ovi drugi, branioci, koji su takođe ostrašćeno diskutovali, tvrdili su da su poljoprivredni kombinati jedini koji se nisu smeli ponašati tržišno svih ovih godina, jer su uvek bili u funkciji očuvanja socijalnog mira, za razliku od seljaka koji su uvek sledili samo svoj interes, a ne opštedruštveni interes; da su kombinati bili u funkciji razvoja čitavog društva i da su, zahvaljujući tome, morali da se prilagođavaju i svoju strukturu setve i proizvodnje i sve u funkciji prerađivačke industrije, opet na opštu korist čitavog društva.
Ovi prvi su isticali da se agrokombinatima mora oduzeti državna zemlja, bez obzira na njihovu dalju sudbinu, da je to istorijska pravda koja se mora zadovoljiti. Šta će biti sa njima kao privrednim subjektima, šta će biti sa zaposlenima, to već nije problem sadašnjeg vremena. Čak je bilo i naznaka da će tako grub način biti pravo pospešivanje tržišta poljoprivrednog zemljišta.
Ovi drugi su tvrdili da nije vreme za takve radikalne mere, da kombinati moraju imati bolju poziciju za privatizaciju sa državnom zemljom, da se mora sačekati proces restitucije, da se mora voditi računa prvenstveno o zaposlenima u agraru, a njih ima, po proceni, preko 80.000 plus članovi porodice.
Tvrdili su da su kombinati nešto najvrednije u agraru i da, uz podržavljenje imovine i pomoć države, oni i dalje mogu da budu oslonac razvoja čitavog društva. Čak se išlo dotle da se ne sme oduzimati državna zemlja od kombinata ni u procesu restitucije, nego da se moraju tražiti neka druga rešenja, kao što je sistem akcionarstva ili obeštećenja bivših vlasnika od strane države, a da kombinati kao takvi ostaju.
U Demokratskoj stranci Srbije smo uvek, i dan-danas, prvenstveno vodili računa o državnim i opštenacionalnim interesima, nismo želeli da ovo pitanje posmatramo kroz neku ideološku raspravu, već da isključivo sučelimo argumente kako struke, tako nauke, i da dođemo do nekih najboljih rešenja za celo društvo, ceo narod, a ne samo za neke interesne grupacije koje uvek lobiraju za svoje interese.
Ko je bio poslanik u prošlom mandatu, ko se seća, mi smo sa ove govornice insistirali, prilikom donošenja Zakona o privatizaciji, kod ministra Vlahovića – šta će se desiti sa prirodnim dobrima koja su nacionalno blago i opšte dobro od opšteg interesa? Ministar Vlahović nas je tada, pisanim putem se obavezao, uveravao da ta nacionalna dobra neće biti predmet privatizacije, a pogotovo neće poljoprivredno zemljište koje još nije regulisano statusom ići u privatizaciju.
Nažalost, svedoci smo da nije tako. Primer je Beočinska fabrika cementa, koja je prodata kao fabrika, a uporedo sa tim i prirodno blago, koje se zove ruda laporca, nesmetano se koristi, kao da je to plaćeno. Naravno, prodaja društvenih poljoprivrednih gazdinstava pre povraćaja zemlje je krenula i neumitno se nastavila.
Nažalost, ova vlada je ovo stanje zatekla. Jednostavno, nije bilo moguće povratiti se nazad. Morali smo tražiti rešenja kako dalje da se ide. Smatramo da se pitanje korišćenja državne zemlje do završetka restitucije mora gledati isključivo sa aspekta struke i ekonomije. Ideologiju treba da ostavimo po strani, istorijske pravde ili nepravde neka rešavaju istoričari, a ekonomisti moraju da rešavaju ono što je najbolje i najprofitabilnije za državu.
Smatramo da državno zemljište ne sme da bude nikakav marketinški poligon za predizborne nastupe bilo koje političke stranke. Jednostavno, to je nedopustivo, jer to je nešto što je opšte nacionalno dobro. Moramo da znamo da, bez obzira koliko nam je agrar posrnuo, koliko se bavimo poluekstenzivnom proizvodnjom, poljoprivreda sa prerađivačkom industrijom čini i tvori 40% bruto društvenog proizvoda ove zemlje. Poljoprivreda je još uvek glavni stub nacionalne ekonomije. Ko ne veruje neka se seti kako nam je bilo kada je bila katastrofalna suša, kako nam je bilo kada je bila rodna godina, kako je živnula čitava privreda, odnosno kako je išla u sunovrat.
Prema tome, Demokratska stranka Srbije je zagovarala i sada zagovara da je ukrupnjavanje poljoprivrednih parcela nešto što je neminovnost, jer je to trend u razvijenim agrarnim zemljama.
Ako želimo da pređemo u tabor barem srednje razvijenih, ako ne i visoko razvijenih poljoprivrednih zemalja, moramo imati veliki i krupan posed koji će moći da odbacuje mnogo bolje i mnogo brže racionalnu proizvodnju.
Dakle, agrosistemi sa velikim zemljišnim posedom imaju mnoge i tehnološke i ekonomske pogodnosti za produktivniju i profitabilniju proizvodnju. To je zakonitost i to ne može niko da spori, i to kako u stočarskoj i biljnoj proizvodnji, a posebno u strateški vrlo važnoj semenskoj proizvodnji. Možemo da se sporimo da li je semenarstvo strateška proizvodnja ili nije, da li je bolje imati uvozne sorte ili domaće, to je stvar za struku i nije mesto i vreme da možemo sa skupštinske govornice da raspravljamo.
Mi iz DSS-a smatramo da ne smemo svesno uništavati i obezvređivati ogromni društveni kapital koji je uložen, a uložen je u mnoge stočarske farme, u mašinske stanice, zalivne sisteme, prerađivačke kapacitete. Oni su projektovani na određenu bazu i bez te baze ne mogu da funkcionišu. To su neki osnovni postulati od kojih smo mi kao stranka krenuli kada se počeo izrađivati ovaj zakon, i svoj doprinos u izradi ovog zakona smo hteli na taj način da damo.
Međutim, moramo da znamo i neke druge stvari, treba javno da se kaže, a to je da su mnoge zadruge, poljoprivredna gazdinstva, kombinati propali svih ovih godina. Jednostavno, prestali su da funkcionišu. U njima imamo zaposlene koji rentiraju državnu zemlju. Sva aktivnost im se svela na to da izdaju državnu zemlju, dele pare od toga. Oni se zovu neki privredni subjekti. To ne može više da se dozvoljava. Rekli smo da je to prirodno nacionalno blago i tako više neće moći da ide.
No, imamo i drugu stranu medalje, a to su oni koji još uvek uspešno funkcionišu. Koliko uspešno, to je opet stvar za diskusiju, ali činjenica je da su opstali u ova teška i tegobna vremena. Moramo da im omogućimo da do završetka postupka privatizacije, odnosno restitucije, imaju mogućnost da i dalje rade i da proizvode.
Ne možemo smetnuti sa uma, ovde je bilo govora o dva naša najveća poljoprivredna kombinata – PKB i "Bečej", da samo oni proizvode semensku robu sa kojom se zasejava između 600.000 i 700.000 ha širom Srbije. To je ogroman potencijal i o tome mora da se vodi računa.
Međutim, mora da se kaže da, bez obzira ko je u pitanju, niko ne može više da koristi državno zemljište besplatno, da svi moraju da plate zakupninu državi, a onda će ta sredstva preko agrarnih fondova ponovo da se vraćaju u agrar i da pospešuju razvoj našeg agrara. Na kraju krajeva, tako je i sa drugim prirodnim bogatstvima, kao što su šume, vode. To je nešto na šta moramo da se naviknemo. Svi oni koji su svih ovih 60 godina naučili da koriste besplatno državno, vreme je da se filozofija poslovanja menja.
Dakle, kako je vreme prolazilo, u početnoj fazi smo zagovarali sistem centralističkog raspolaganja državnom zemljom, nešto slično kao što je u Mađarskoj, Sloveniji, već je ovde spominjano. Dakle, nešto što funkcioniše u zemljama Evropske unije.
To su zemlje koje su primljene u Evropsku uniju, to je jedan koncept koji je sasvim legitiman. U početku smo zagovarali taj sistem. Međutim, vreme je prolazilo, privatizacija poljoprivrednih kombinata je po inerciji nastavljena i postavilo se pitanje da li je taj naš stav ispravan u tim promenjenim okolnostima, zašto je opet došlo do te privatizacije, ko je to omogućio itd, ali to je tema za neko drugo vreme.
Došli smo do saznanja da jednostavno ne možemo imati isti odnos prema preostalim društvenim kombinatima i prema nekim novim veleposednicima ili, kako se to sada moderno kaže, tajkunima, koji su jednostavno preko noći, u roku od nekoliko godina postali velike gazde i korisnici državnog zemljišta. Moramo jasno da kažemo, da budemo svesni da su to ljudi koji nisu došli iz sveta agrara, koji nisu stekli svoje bogatstvo baveći se poljoprivrednom proizvodnjom. Oni su stekli bogatstvo na nekim drugim poslovima.
Onda se postavlja pitanje zašto oni investiraju u poljoprivredu, kupuju poljoprivredna gazdinstva, ako svi vrlo dobro znamo da je niska akumulativnost u poljoprivrednoj proizvodnji, da je stepen obrta kapitala spor i da se teško može ogazditi u poljoprivredi. Iz prostog razloga – ti ljudi čekaju neko novo vreme koje će vrlo brzo doći, nadamo se, približavanjem naše zemlje Evropskoj uniji zemlja dobija na ceni i njihov prvenstveni, ako ne jedini, ali prvenstveni interes je da raskrčme tu zemlju, da prodaju i da na taj način dođu do sredstava na vrlo lak i brz način.
Dakle, kod nas se rodila sumnja da se taj centralistički način upravljanja državnim zemljištem baš i neće podudariti sa interesom i voljom lokalnih samouprava, tako da smo sa našim koalicionim partnerima iz Ministarstva, iz G17, dolazili do raznih predloga na koji način možemo da rešimo ovo, pa je došlo do toga da postoji sumnja da ako lokalne samouprave budu same gazdovale, prešlo se na to da lokalne samouprave same gazduju državnim zemljištem, tu je tek stepen korupcije vrlo izražen i vrlo je moguće da dođe do zloupotreba na lokalnom nivou.
Konačno, posle svih tih rasprava, svih tih godinu i po dana, za koje mislim da su pametno iskorišćene, došli smo do jednog kompromisnog rešenja koje je u ovom zakonu, a to je da odluku donosi lokalna samouprava uz saglasnost Ministarstva. Prednost je što imamo taj dvostruki ključ i on će nam obezbediti, sa jedne strane, javnost rada, a sa druge strane, interes opštine i svih njenih građana prvenstveno procenjuje i artikuliše lokalna samouprava.
Smatramo da je to dobro rešenje, jer ljudi u lokalu odlučuju o tome šta je za njihovu sredinu najbolje. Da li će biti nekih zloupotreba i pritisaka od strane Ministarstava, kako neko pokušava da imputira, ostaje da vidimo.
Formalno i zakonski tako je kako je napisano i smatramo da je to dobro. One koji nemaju poverenje u lokalne samouprave moramo da podsetimo da decentralizacija znači prenos ovlašćenja na ljude u lokalu i jednostavno moramo imati poverenja u te ljude, oni znaju šta je za njih najbolje i na koji način će to uraditi.
Što se tiče drugog dela, otuđenja državnog zemljišta, tu je takođe bilo mnogo polemika. Naravno da smo svi malo skeptični prema mogućnostima da se državno zemljište prodaje. U uvodnom izlaganju ministar je rekla da odrednice o prodaji zemlje stranim građanima nisu na snazi.
Prema tome, strani državljani ne mogu da kupuju našu zemlju, a sama prodaja unutar našeg domaćeg prostora, postoji mogućnost, ali je to tako jasno i decidirano rečeno da ne ostavlja nikakvu sumnju, dakle, može da se prodaje, ali samo nakon postupka denacionalizacije.
Prema tome, ne stoji priča da će opet neko da prodaje nešto tuđe i to samo odlukom Vlade, ne Ministarstva, nego odlukom Vlade; pa ako je cela Vlada korumpirana, ako svi misle da Vlada ne štiti državni i nacionalni interes, onda neka bude tako, čekaćemo drugu, odgovorniju vladu.
Naravno, rečeno je i u kojim slučajevima – samo u izuzetnim slučajevima ukrupnjavanja i zbog drugih društvenih interesa, može se prodavati državna zemlja.
Moramo reći da to nije ništa novo, postojala je i do sada ta mogućnost, pa nije bilo prodaje. Prema tome, ubeđen sam da ni ova vlada neće prodavati državnu zemlju i da ta bojazan ne postoji.
Ovaj zakon možemo da okarakterišemo kao jedan kompromisan zakon koji pokušava da pomiri interese više slojeva društva, što naravno nije lako.
Preopterećeni smo istorijom, ideološkim razmiricama i nije lako rešiti sve nepravde i kročiti jedan korak napred. Kvalitet ovog zakona je taj da ne nameće gotova rešenja i to je jako dobro. Jednostavno ostavlja mogućnost ljudima na lokalu da sami procenjuju šta je za njihovu sredinu najbolje, da sami sprovode i brinu o svim merama koje su i sami utvrdili.
Prema tome, želimo im srećan i uspešan rad na dobrobit svih nas.
Uvaženi predsedniče, gospodine ministre, drage kolege, konačno je došlo na dnevni red ono što je još pre 2000. godine obećano, a sada je stiglo voljom i hrabrošću ove vlade, zakon o vraćanju ili restituciji imovine crkava i verskih zajednica.
Sva imovina crkava i verskih zajednica u najvećem delu je oduzeta Zakonom o agrarnoj reformi 45. godine i kasnije Zakonom o nacionalizaciji 58. godine. Tada je od crkava, verskih zajednica, verskih zadužbina, manastira, verskih ustanova, sve kompletno oduzimano, mnogo štošta, a najviše poljoprivredno zemljište i šume, čuveni onaj višak preko 10 hektara, zatim građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.
Oduzeto je više hiljada crkvenih i manastirskih poseda različitih površine i od toga je napravljen veliki, tada čuveni, agrarni fond. Treba reći i treba podvući, mada se to zna, oduzeto je bez naknade i do dana današnjeg to nije obeštećeno niti je plaćeno. Kada se nešto oduzme, onda počinje da se razmišlja, kada vreme prođe, i o vraćanju. Drugačije ne može da se kaže, kada nešto se oduzme, to se i vraća. Možemo ovde terminološki da se nadgornjavamo, ali ono što se oduzme mora da se vrati kod čestitog sveta.
Šta su polazni principi u ovom zakonu? Polazni princip, prvi i osnovni, to je poštovanje prava svojine, to je nešto što je u savremenom svetu alfa i omega svega, a to podrazumeva i pravo na povraćaj nasilno, neopravdano i neosnovano oduzete imovine.
Može ovde da se pokušava da se minimizira donošenje ovog zakona, hrabrost i spremnost, ali ova vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i DSS, prva je počela ispravljanje istorijskih nepravdi. Davno je bilo obećanje pre 2000. godine da će se ispraviti te nepravde, već nekoliko vlada je prošlo, da ne govorimo o čuvenom zamešateljstvu, kada je ova skupština 1992. godine izglasala, a tadašnji predsednik formalno nije potpisao. Dakle, sve su to bile igre i pre i posle, ova vlada je jedina imala hrabrosti da pred vas poslanike, pred građane Srbije izađe sa konkretnim predlogom o povraćaju imovine.
Mi smo još 2005. godine u junu, dakle, prošle godine, izašli sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i tamo je u članu 10. rečeno da se utvrđuje da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom. Tada smo slušali slične demagoške priče kako je to sada samo bacanje prašine u oči, kako je to zamajavanje javnosti, ko se prepozna, kako je to samo kupovanje vremena za ovu vladu.
Dakle, ovo je potvrda za sve te "neverne Tome" koje su tada osporavale i jednostavno, mi iz DSS ovim zakonom poručujemo svima da se sada vidi ko drži zadatu reč i da se sada zna ko sme da vas pogleda u oči. DSS je prva posle 60 godina izašla sa ovakvim zakonom i želi da se ispravi istorijska nepravda.
Zašto crkvama treba da se vrati imovina baš posebnim zakonom? Iz prostog razloga što se ta imovina, rekao je u uvodnom izlaganju gospodin ministar, najlakše i najbrže može vratiti.
To su uglavnom nekretnine u državnom ili još uvek društvenom vlasništvu. One su manje-više u stanju u kojem su bile i ranije.
Zatim, to je mali finansijski trošak za državu, bez obzira što se pokušava sada to izvrgnuti, jer je osnovno opredeljenje ovog zakona da se imovina vraća u naturalnom obliku. Dakle, nema opterećivanja ni građana, ni privrede.
Treće, postoji izuzetno dobra crkvena evidencija. Crkve i verske zajednice su dobri domaćini. Oni su sačuvali tapije, sačuvali su dokumentaciju i vrlo lako, odnosno kad se poredi sa onom imovinom koja je oduzeta građanima, moći će se identifikovati i otpočeti proces vraćanja.
Naravno, zašto je važno vratiti imovinu? Onaj ko nema ekonomsku osnovu, taj ne može da funkcioniše. Nama je interes, barem nama koji smo u ovoj vladi, da se crkvama omogući njihovo delovanje, prvenstveno njihova duhovna misija, a naravno i humanitarna, obrazovna i kulturna funkcija. To sada izgleda malo nestvarno, ali ću na jednom primeru pokazati kako je nekad crkva delovala po svim tim principima.
Dakle, u vreme komunističkog režima postojala je jedna floskula, koja je bila kao šaljiva, a u stvari je bila vrlo perfidno plasirana, da bi se narod odbio od crkve. To je bila floskula "hodže i popovi najveći lopovi". Bilo je jako smešno onome ko je hteo da se smeje. Mi se nikada nismo smejali tome, jer onaj ko je ekonomski iscrpljen, onaj ko je egzistencijalno ugrožen, a to je naše sveštenstvo, oni su morali da naplaćuju svoje usluge, morali su, kako se to kod mene u kraju gleda kad se sveti vodica, da pogledaju šta je ispod tanjira.
Kako je bilo pre oduzimanja ove imovine? Navešću vam primer iz opštine Srbobran, odakle potičem. To je mala opština u srednjoj Bačkoj, oko 20.000 stanovnika. Do Drugog svetskog rata u vlasništvu SPC je bilo, postoji i Rimokatolička, 1.500 katastarskih jutara černozema. Ko se malo razume u poljoprivredu i u pedologiju zna da je to najplodnija zemlja u Evropi. Postojalo je 12 poslovnih i stambenih zgrada, četiri parohije sa sveštenstvom, sa crkvenjacima, sa bogoslovima. Jedna razvijena crkvena opština, sa ekonomski jakom podlogom, a sve dobijeno legatima, zadužbinarstvom, i onim što je u tradiciji najsvetlije u srpskom narodu.
Svaki sveštenik je imao, oni to nazivaju sesijom, 20 katastarskih jutara zemlje, i on je bio gospodin u pravom smislu reči. On nije morao da gleda šta će dobiti pod tanjir, sve je bilo besplatno. Tada popovi nisu mogli da se krste kao "hodže i popovi najveći lopovi", jer su bili gospoda, imali su ekonomsku podlogu, imali su svoja primanja i mogli su da rade svoj duhovni posao, za šta su se i opredelili.
Druga misija crkve, sem duhovne, tada je bila u Srbobranu narodna kuhinja. Preko 200 obroka se spremalo svaki dan za sirotinju. Tako se brinulo o sirotinji. Permanentna pomoć se davala za crkvene praznike, za sve važnije datume. Crkva je imala tu humanitarnu dimenziju, jer je imala mogućnost iz čega da to radi.
Pomagalo se školama, učenicima, kulturnim i sportskim udruženjima. To su bile stalne aktivnosti. Stipendirali su se daroviti studenti srpske nacionalnosti u Beču, u Pešti. Tako se očuvalo srpsko nacionalno biće u tadašnjoj Austrougarskoj. Crkva je ta koja je to radila, zahvaljujući ekonomskoj snazi koju je imala. U mojoj familiji je bio prvi lekar koji se školovao u Švajcarskoj o trošku crkve sve vreme školovanja.
Kakva je situacija danas? Danas imamo dva sveštenika, jednog crkvenjaka, tek po kojeg bogoslova i ništa od imovine.
U Srbobranu postoji jedan predsednik opštine koji je istaknuti funkcioner DSS. Katastrofalno je porazio u drugom krugu njegovog protivkandidata, neću imenovati iz koje stranke, da ne bih izazvao replike. Njegov program, između ostalog, bio je i da će se zalagati za povraćaj crkvene imovine. On je katastrofalno porazio rivala upravo glasovima i Srba i Mađara, jer su oni shvatili poruku i podržali su da imovina crkvama treba da se vrati.
Čim je stupio na dužnost, odmah je vratio pet lokala na korišćenje, pošto ne može da se vrati ovako. Dobio je podršku i u skupštini i u javnosti. Dakle, imao je listom podršku svih onih koji veruju da se nepravda mora ispraviti. To je samo jedan primer. Od onoga što ga je porazio nije imao podršku, nažalost.