Poštovana gospođo ministre, saradnici iz Ministarstva, uvažene kolege, dočekali smo konačno da raspravljamo o ovom vrlo važnom zakonu koji se tiče našeg agrara. Možemo naravno pričati i o tome da li je moglo ranije, da li je trebalo ranije, ali sigurno da je uvek mnogo bolje kada nešto dođe, nego da pričamo o tome zašto nije došlo. Možemo da pričamo i o tome da li je trebalo 1992. ili 1996. godine da se podržavi zemlja, pa da onda nemamo ovih rasprava i problema, ne bi bilo ovih privatizacija, ali o prosutom mleku ne vredi pričati i žaliti.
Dovoljno je da kažemo da je ovaj zakon još 1994. godine koncipiran kao takav, da se vodila velika rasprava, jer ovaj zakon nudi mnogo novina, mnogo nekih novih stvari koje do sada, ovih 60 godina, nisu bile u pravnom prometu kod nas i normalno da je to izazvalo puno diskusija, puno žestokih polemika i da se to onda odužilo sve do današnjeg dana kada je ušlo u skupštinsku proceduru.
Ne mislim da je to manjkavost, jer, po onom narodnom "tri puta meri, jednom seci", mislim da je dobro da su se čula razna mišljenja, jer mi koji smo pratili donošenje zakona znamo da je dolazilo do određenih izmena u tom zakonu, u predlogu i nacrtu zakona, što je naravno dobro.
Kao i svaki zakon i ovaj ima više razdelaka, a jedan je koji govori o osnovnim pravnim institutima, definiše se poljoprivredno zemljište, obradivo, komasacija itd. O tome ne bih govorio. Osvrnuću se kratko na jednu novinu koja se pojavila u ovom zakonu, a to je poljoprivredna osnova. Poljoprivredne osnove su koncipirane tako da se shvataju i doživljavaju kao planski dokumenti koji definišu sve mere uređenja, zaštite, korišćenja poljoprivrednog zemljišta.
Novina je u tome da imamo tri nivoa poljoprivrednih osnova. Jedna bazna je poljoprivredna osnova Republike i nju usvaja i donosi Vlada Republike Srbije. Zatim, za autonomne pokrajine imamo poljoprivredne osnove pokrajine, koje donosi Skupština. Doduše, postoji amandman da to radi izvršno veće i videćemo da li će taj amandman biti usvojen. Naravno, ono što je najbitnije, to su poljoprivredne osnove lokalnih samouprava koje donose skupštine lokalnih samouprava.
Mora se reći, pošto je bilo raznih primedbi na ovako koncipirana viđenja poljoprivrednih osnova, da one moraju biti međusobno usklađene i da sve proističu iz republičke osnove. Naravno, za sprovođenje svih ovih osnova izrađuju se godišnji programi po kojima se oni sprovode.
Koje su polemike bile povodom ovog člana? Prvenstveno se vodila polemika da li su jedinice lokalne samouprave sposobne za definisanje lokalne zemljišne politike u svojim sredinama, da li je potrebno vršiti decentralizaciju u ovoj oblasti agrarne politike.
Nudila su se rešenja u smislu da odluke o izradi osnove opštine donosi uprava za poljoprivredno zemljište, a na osnovu predloga nadležnog organa opštine. To je viđenje koje postoji u susednoj Mađarskoj gde postoji institucija za državno zemljište, tzv. NFA institucija; između ostalog, ona izrađuje plan korišćenja zakupa državnog zemljišta, određuje visinu zakupnine na godišnjem nivou i sve to podleže verifikaciji ministra poljoprivrede. Po tom rešenju opštine nemaju pravo donošenja sopstvenih osnova.
Međutim, naša vlada je sledila svoje predizborno obećanje da će se decentralizacija vlasti spuštati u svakoj sferi života i ovo je jedan od prvih pokazatelja da se u agraru ide sa decentralizacijom, samim tim se na lokalnu samoupravu prenose ovlašćenja i prava.
U odeljku o zaštiti poljoprivrednog zemljišta ima više mera, a ja ću samo istaći neke.
Recimo, zabrana ispuštanja i odlaganja opasnih i štetnih materija – definisano je da se ne mogu ispuštati štetne materije koje kvare strukturu zemljišta i koje štetno deluju na zemljište i na vodotokove. Mi iz DSS-a smo intervenisali amandmanom da ne cenimo kolike su to štetnosti, nego da se svaka štetna materija zabrani i da se ne sme ispuštati. Ministarstvo nam je uvažilo to, tako da će ta odrednica ići. Dakle, svako ispuštanje je zabranjeno.
Zatim, imamo odrednice o kontroli plodnosti zemljišta i količine unetog mineralnog đubriva i pesticida. To su neke stvari koje, nažalost, do sada kod nas nisu bile masovnije primenjivane, ali EU zahteva da se tačno zna šta se baca u zemljište po pitanju veštačkog đubriva, po pitanju pesticida i od toga ne možemo pobeći ako mislimo da idemo dalje.
Ono što je jako važno, to je da se uvodi evidencija onoga što je urađeno, tako da ne moramo svake godine vršiti kontrolu ako imamo jasnu i čistu evidenciju. Sada je samo stvar da se naviknemo da moramo i sa olovkom i papirom da radimo.
Zatim, imamo odrednice o zabrani korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe; zatim, o promeni namene obradivog poljoprivrednog zemljišta, gde se jasno definiše kada može da se izvrši ta promena, da li to ide na određeno vreme, na neodređeno i procenat naknade u procentu od tržišne vrednosti zemljišta.
Takođe, i ovde spuštamo na lokalni nivo, gde se kaže da obaveze i visinu naknade za promenu namene rešenjem utvrđuje opštinska uprava, i to u iznosu od 60 posto za republički budžet, a 40 posto za lokalni budžet. Zašto je ovo bitno? Iz prostog razloga što na ovaj način motivišemo lokalne samouprave da se mnogo bolje bave zaštitom poljoprivrednog zemljišta i da mnogo ažurnije kontrolišu promenu namene obradivog zemljišta, zato što će svoje budžetske prihode povećati na taj način.
Vrlo važna mera zaštite poljoprivrednog zemljišta jeste zabrana usitnjavanja parcela. Veliki problem Srbije je sitan, neuređen posed. Ovim odredbama je regulisano sve to, odnosno da se ne mogu usitnjavati parcele ispod polovine hektara, a ona zemljišta koja su prethodno uređena komasacijom ispod jednog hektara.
Odrednice o poljskim štetama takođe su detaljno navedene, a govori se, naravno, o zabrani uništavanja useva, sadnica, mehanizacije i tome slično, zabrani spaljivanja organskih ostataka posle žetve. Dakle, večita tema u ratarstvu, odnosno u svakom zakonu postoji ta odrednica, a svedoci smo da se vrlo malo ili nikako ne poštuje.
Problem je, jer nemamo stočni fond, uništen nam je stočni fond, koji je po prirodi, po definiciji trošio organske ostatke, a drugo je što nemamo teške mašine koje sitno seckaju biljne ostatke.
Svi oni koji se bave ratarstvom znaju da biljni ostaci prave velike probleme prilikom zaoravanja. Seljaci, sa jedne strane, nemaju tešku mehanizaciju, a sa druge strane, nemaju stoku da potroši te biljne ostatke i dolaze do jedinog rešenja, do spaljivanja tih ostataka, a tu smo onda u problemu, jer uništavamo mikrofloru i faunu na 15-20 santimetara najplodnijeg dela zemljišta; ne vršimo đubrenje zemljišta organskim ostacima; da ne govorim, što nas lovce najviše muči, o štetama koje nastaju od spaljivanja i svega ostalog itd.
Ovde je opet regulisano da sve te mere propisuje jedinica lokalne samouprave. Mi se sećamo, mi koji smo nekada radili u upravi, kada je država bila mnogo decentralizovanija, da su opštine imale poljske čuvare ili, kako se to kod nas zvalo, subaše.
To je bila jedna izuzetno dobra zaštita u atarima, jer smo sada u situaciji da niko ne brine o poljskim štetama. Policija drži saobraćajnice, poljočuvari ne postoje, i jednostavno, inspekcija ne može fizički da stigne da obiđe sve i veliki su problemi. Nadamo se da će ovim merama i ovim sredstvima koja ostaju lokalnim samoupravama zaživeti ponovo te službe poljočuvara i da će svi naši proizvođači, kako veliki, tako mali, imati adekvatnu zaštitu.
Odredba o zabrani nomadske ispaše ovaca je takođe vrlo važna odredba, pogotovo u Vojvodini, gde je nekada postojao zakon o zabrani nomadske ispaše ovaca.
Skraćenjem ove naše države i odvajanjem BiH taj problem se smanjio, nažalost, zbog države, a sreća što se taj problem smanjio, ali još uvek postoje nomadi koji prelaze sa stotinama i stotinama ovaca i gaze njive, prelaze preko zasejanih polja, izbegavaju ove odredbe tako što se više ne tretiraju kao nomadi, time što se prijave da su građani opštine gde bitišu i na taj način zloupotrebljavaju taj svoj položaj. U saradnji sa Ministarstvom uspeli smo da promenimo tu odredbu i ona glasi da je svaka ispaša zabranjena, a ne samo nomadska.
Naravno, tu je i zaštita poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada, požara, takođe je vrlo bitna, a jedinice lokalne samouprave same propisuju te mere.
Tu imamo jednu zebnju, jer nije regulisano kako ćemo finansirati sve te mere, pa se bojimo da one male opštine koje baš i nemaju mnogo sredstava neće imati adekvatnu zaštitu, pogotovo od grada ili od nekih drugih nepogoda, bojimo se da će biti – koliko para toliko muzike, ali verujem da će se to kroz neke uredbe dalje regulisati i da će se svi staviti u ravnopravan položaj.
Podaci govore da centralna Srbija ima prosečan posed 2,5 hektara na pet parcela; Vojvodina nešto malo bolje – 3,2 hektara na tri parcele.
Gazdinstava koja obrađuju više od 10 hektara je svega 5,5%. Primera radi, da bismo mogli da se uporedimo, procenat gazdinstava sa više od 10 hektara u Evropi, recimo Belgija, Danska, Francuska, Velika Britanija, da ne nabrajam dalje, kreće se između 50 i 80%. Tu može da se radi i planski i da se primenjuje i znanje i nauka. Na malim parcelama nema napretka.
Jedan od razloga je i nepostojanje zakona o nasleđivanju, gde bi se pravo nasleđivanja poljoprivrednog zemljišta ograničilo samo na jednog naslednika koji se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. To malo možda izgleda kao neka jeres, ali takve zakonske odredbe postoje u pojedinim zemljama EU i pokazale su se kao vrlo korisne, postoje mehanizmi kako se ostali naslednici obeštećuju, a ostala gazdinstva ostaju ucelo.
Jednostavno, mi imamo mali neuređen posed, ne može se primenjivati nikakva agrotehnika, ni mehanizacija. Zbog toga i imamo demotivisanost ljudi koji se bave isključivo poljoprivredom; pa onda imamo masu takozvanih, pežorativno nazvanih, "polovnjaka", koji su stalno u procepu između grada i sela, između njive i posla i ne daju adekvatan rezultat svoga rada ni na jednom, ni na drugom poslu.
Komasacija je, u tom smislu, najvažnija i najkompleksnija mera, koja treba da se sprovodi u Srbiji stalno, i dobro je ovde definisana, ali ono što ostavlja malo zebnju je pitanje finansiranja. Komasacija je skup i kompleksan posao i pitanje je koliko će male opštine moći da finansiraju te komasacije. Zbog toga je nužno da u nekom narednom periodu u budžetskim stavkama bude odvojena i stavka za podsticaj komasacije, kako bismo ove mere zaista podstakli, jer to je ono što može da vodi poboljšanju našeg agrara.
Drugi institut je dobrovoljno grupisanje zemljišta. Prvi put je, kako reče ministar, uvedeno u zakonske okvire kod nas, a inače je poznato u zemljama EU. Jako dobra mera, i ako naši zemljoradnici to pravilno shvate, to će biti jedan od načina kako da se ukrupni posed i da dođemo do što racionalnije obrade.
Ovde je definisano da se to radi na predlog najmanje 10 vlasnika zemljišta, a da odluku donosi opet skupština opštine, lokalna samouprava, što je opet jako bitno, jer ti ljudi najbolje znaju na koji način treba da se to vrši. Od strane države stimuliše se tako što su za sve spise i radnje u ovom postupku oslobođeni plaćanja administrativnih taksi i takozvanog prometa na apsolutna prava, odnosno sva poreska opterećenja su otklonjena od ovih aktivnosti, sve u cilju da bi se što više stimulisalo ukrupnjavanje i povećavanje poseda.
Melioracija je takođe jedna od mera.
Ono što je izazvalo mnogo polemike, kako su neki prethodnici govorili, i uglavnom su se sve diskusije, najvećim delom, svodile na to, to je pitanje korišćenja poljoprivrednog zemljišta – prvo zemljišta uopšte, a onda se kasnije prešlo najviše na državno zemljište. Neka revolucionarnost; nije revolucionarnost, vraćamo se na ono što je nekada bilo, a to je da je poljoprivredno zemljište prirodno bogatstvo i dobro od opšteg interesa. To se zaboravljalo svih ovih godina.
Bez obzira na strukturu vlasništva, jednostavno, kao što su šume, vode, i poljoprivredno zemljište je nacionalno blago i dobro od opšteg interesa. Prema tome, ne može da bude apsolutno predmet nečije volje ili želje da se na ovaj ili onaj način ono koristi. Zato je i regulisano ovim zakonom da je vlasnik, odnosno korisnik dužan da redovno obrađuje to zemljište i da postupa kao dobar domaćin. Naravno, i detaljnije je naznačeno, ja se ne bih sada zadržavao na tome.
Vredi istaći da upravo zbog toga što je tako koncipirano postoji odrednica da se zemljište koje nije obrađeno u jednoj sezoni, koje je evidentno ostalo, može oduzeti i dodeliti u zakup bilo fizičkim, bilo pravnim licima na period do tri godine.
Moramo da budemo svesni da u Srbiji postoji jako mnogo neobrađenog zemljišta. Po nekim procenama čak između 200 i 400.000 hektara zemljišta se vodi kao neobrađeno ili neadekvatno obrađeno. Uporedbe radi, i zbog ove gungule i galame oko državnog zemljišta koja se digla, po procenama, državnog zemljišta je oko 350 - 380.000, a trenutno je evidentirano svega 270.000; mi imamo neobrađeno ili neadekvatno obrađeno, po procenama, od 200 do 400.000.
Dakle, to je veliki problem u Srbiji i zbog toga je ova mera izuzetno dobra. Tamo gde imamo neke naslednike koji se godinama sude i svađaju ko će da radi tu zemlju, ta zemlja ostaje neobrađena, ili imamo ljude koji su u inostranstvu, pa ih ne zanima šta će biti sa njihovom zemljom, a neće nikom drugom da daju, ili jednostavno staračka nepoljoprivredna gazdinstva – sve su to korisnici, konzumenti ovog zakona. Ta zemlja će se na predlog lokalnih samouprava, odlukama lokalnih samouprava, koje to najbolje vide, oduzimati, davati u zakup korisnicima i te vlasnike će obeštetiti u visini zakupnine.
Moram da kažem da smo imali ranije mnogo odredaba koje su bile vrlo rigorozne po pitanju obrade zemljišta. Recimo, ja sam godinama radio kao poljoprivredni inspektor i na stotine prekršajnih prijava sam pisao samo zato što se do 31. decembra tekuće godine nije izvršilo duboko oranje. Ali, bili su ratovi, sankcije, poljoprivreda je bila socijalni amortizer svih ovih godina, sve se to izgubilo.
Ako hoćemo da agrar ponovo dignemo na jedan zavidan nivo, a agrar se oporavlja, onda moramo i da se vladamo onako kako struka i nauka propisuje i kako sve razvijene zemlje i sprovode.
Kao što sam rekao, najveće polemike u okviru javne rasprave izazvalo je korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Šta je to tako novo što je izazvalo toliko talasanja u javnosti? To što je ovim zakonom određeno da poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini raspolaže i upravlja država preko Ministarstva. Dakle, nema više poljoprivrednih kombinata, zadruga, raznih institucija koje neprikosnoveno gazduju državnim zemljištem. Državnim zemljištem raspolaže i upravlja država preko Ministarstva, a na način kako je to ovim zakonom propisano.
Dakle, propisano je da se državno zemljište koristi prema godišnjem programu zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta koji donosi nadležni organ u jedinici lokalne samouprave. Već je govoreno koliko imamo ovde miliona hektara obradivog, koliko državnog zemljišta, ali da bismo uspešno upravljali ovim prirodnim resursom potrebno je da prethodno tačno utvrdimo koje su to površine, da se reše imovinsko-pravni odnosi, da se uradi katastar nepokretnosti, da se uradi informacioni sistem o poljoprivrednom zemljištu, da se jednostavno izvrši razgraničenje šta je to državna zemlja, šta je zadružna, a šta je privatna. Ima još mnoštvo stvari koje treba da se urade da bismo pravilno gazdovali ovim resursom. Ovaj zakon to pokušava da uredi i to su prvi i najbolji koraci koji će ići.
Dakle, nama sledi zakon o restituciji, zakon o zadrugama. Možemo da kažemo sa ponosom da su mnoge vlade od 2000. naovamo obećavale da će doći do povraćaja i denacionalizacije. Ova vlada je izašla i mi smo skoro usvojili Zakon o vraćanju imovine crkvama, usvojili smo Zakon o evidenciji bespravno oduzete imovine.
Budimo sigurni da će ova vlada vrlo brzo izaći i sa zakonom o denacionalizaciji, koji će sve ove nepravilnosti koje su do sada bile jednostavno anulirati.
Dok do toga ne dođe, da bismo ipak mogli uvesti neki red u upravljanju i korišćenju državnog zemljišta, moramo da krenemo sa ovim merama. U drugom delu izlaganja osvrnuću se na način korišćenja i upravljanja državnim zemljištem.

U svom prvom izlaganju naveo sam više odrednica ovog zakona koje su na jedan potpuno nov način ili jedan savremeniji način regulisale mnoge delove i potrebe u agraru, a koje su zbog javne rasprave koja je išla u sasvim drugom pravcu, kako je rekao i kolega Vitošević, bile potpuno marginalizovane i nisu imale ono pravo komentarisanje kao što je bilo o odrednici o korišćenju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Oko tih odrednica se najviše vodila polemika, zato što smo prvi put došli do novih rešenja o korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Zakonom je regulisano da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini daje u zakup javnim oglašavanjem. Odluku o raspisivanju javnog oglasa i davanju u zakup donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave uz saglasnost Ministarstva poljoprivrede. To su te odrednice koje su izazvale jako puno polemika za svih ovih godinu i po dana i zbog kojih je dolazilo do određenih promena nekih rešenja u prednacrtu i do žučnih rasprava.
Ovo je konačno rešenje. Međutim, dosta je bilo polemika i uglavnom su se te polemike, manje-više, svodile na ideološke rasprave. Nažalost, dolazilo je, po meni neprimereno, do nekih izjava od ljudi iz Ministarstava u nekim javnim raspravama koje su bile prosto kao neke inicijalne kapisle koje su povele te rasprave u nekom neželjenom pravcu. Mediji to uvek malo zloupotrebe i predimenzionišu. Recimo, jedan napis u novosadskom dnevnom listu "Dnevnik" kaže – Srbija dobija agenciju za poljoprivredno zemljište, paorima državne njive u arendu. Onda kaže jedan predstavnik Ministarstva – neće se moći desiti da jedan kombinat koji sada koristi 5.000 hektara zatraži da se raspiše jedinstven tender za iznajmljivanje svih ovih njiva odjednom.
Zemljišni kompleksi će biti podeljeni u blokove od 50, 100 ili više hektara i na tender će morati ići odvojeno, kako bi svi mogli konkurisati. Monopol na njive niko neće imati.
Normalno da ovakva izjava uzburka strasti, jer ljudi sa različitih pozicija to posmatraju. Onda su se u tim diskusijama iskristalisala dva pola koja su uglavnom vodila rasprave, ne kroz prizmu struke i ekonomije, nego prvenstveno kroz ideološku raspravu. Jedni su, recimo, zagovarali da su državni kombinati recidivi prošlosti, da su tvorevine komunističkog režima nastale bezakonjem komunističke vlasti, nezakonitim oduzimanjem imovine i tome slično.
Poljoprivredno-industrijski kombinati su se razvijali i opstajali do današnjeg dana samo zahvaljujući privilegijama državnog režima, pa su navodili: besplatna ulaganja države, povoljni krediti, otpisi dugovanja, prvenstvo u nabavci sredstava za rad i repromaterijala, privilegije prilikom otkupa i isplate poljoprivrednih proizvoda i tome slično.
Ovi drugi, branioci, koji su takođe ostrašćeno diskutovali, tvrdili su da su poljoprivredni kombinati jedini koji se nisu smeli ponašati tržišno svih ovih godina, jer su uvek bili u funkciji očuvanja socijalnog mira, za razliku od seljaka koji su uvek sledili samo svoj interes, a ne opštedruštveni interes; da su kombinati bili u funkciji razvoja čitavog društva i da su, zahvaljujući tome, morali da se prilagođavaju i svoju strukturu setve i proizvodnje i sve u funkciji prerađivačke industrije, opet na opštu korist čitavog društva.
Ovi prvi su isticali da se agrokombinatima mora oduzeti državna zemlja, bez obzira na njihovu dalju sudbinu, da je to istorijska pravda koja se mora zadovoljiti. Šta će biti sa njima kao privrednim subjektima, šta će biti sa zaposlenima, to već nije problem sadašnjeg vremena. Čak je bilo i naznaka da će tako grub način biti pravo pospešivanje tržišta poljoprivrednog zemljišta.
Ovi drugi su tvrdili da nije vreme za takve radikalne mere, da kombinati moraju imati bolju poziciju za privatizaciju sa državnom zemljom, da se mora sačekati proces restitucije, da se mora voditi računa prvenstveno o zaposlenima u agraru, a njih ima, po proceni, preko 80.000 plus članovi porodice.
Tvrdili su da su kombinati nešto najvrednije u agraru i da, uz podržavljenje imovine i pomoć države, oni i dalje mogu da budu oslonac razvoja čitavog društva. Čak se išlo dotle da se ne sme oduzimati državna zemlja od kombinata ni u procesu restitucije, nego da se moraju tražiti neka druga rešenja, kao što je sistem akcionarstva ili obeštećenja bivših vlasnika od strane države, a da kombinati kao takvi ostaju.
U Demokratskoj stranci Srbije smo uvek, i dan-danas, prvenstveno vodili računa o državnim i opštenacionalnim interesima, nismo želeli da ovo pitanje posmatramo kroz neku ideološku raspravu, već da isključivo sučelimo argumente kako struke, tako nauke, i da dođemo do nekih najboljih rešenja za celo društvo, ceo narod, a ne samo za neke interesne grupacije koje uvek lobiraju za svoje interese.
Ko je bio poslanik u prošlom mandatu, ko se seća, mi smo sa ove govornice insistirali, prilikom donošenja Zakona o privatizaciji, kod ministra Vlahovića – šta će se desiti sa prirodnim dobrima koja su nacionalno blago i opšte dobro od opšteg interesa? Ministar Vlahović nas je tada, pisanim putem se obavezao, uveravao da ta nacionalna dobra neće biti predmet privatizacije, a pogotovo neće poljoprivredno zemljište koje još nije regulisano statusom ići u privatizaciju.
Nažalost, svedoci smo da nije tako. Primer je Beočinska fabrika cementa, koja je prodata kao fabrika, a uporedo sa tim i prirodno blago, koje se zove ruda laporca, nesmetano se koristi, kao da je to plaćeno. Naravno, prodaja društvenih poljoprivrednih gazdinstava pre povraćaja zemlje je krenula i neumitno se nastavila.
Nažalost, ova vlada je ovo stanje zatekla. Jednostavno, nije bilo moguće povratiti se nazad. Morali smo tražiti rešenja kako dalje da se ide. Smatramo da se pitanje korišćenja državne zemlje do završetka restitucije mora gledati isključivo sa aspekta struke i ekonomije. Ideologiju treba da ostavimo po strani, istorijske pravde ili nepravde neka rešavaju istoričari, a ekonomisti moraju da rešavaju ono što je najbolje i najprofitabilnije za državu.
Smatramo da državno zemljište ne sme da bude nikakav marketinški poligon za predizborne nastupe bilo koje političke stranke. Jednostavno, to je nedopustivo, jer to je nešto što je opšte nacionalno dobro. Moramo da znamo da, bez obzira koliko nam je agrar posrnuo, koliko se bavimo poluekstenzivnom proizvodnjom, poljoprivreda sa prerađivačkom industrijom čini i tvori 40% bruto društvenog proizvoda ove zemlje. Poljoprivreda je još uvek glavni stub nacionalne ekonomije. Ko ne veruje neka se seti kako nam je bilo kada je bila katastrofalna suša, kako nam je bilo kada je bila rodna godina, kako je živnula čitava privreda, odnosno kako je išla u sunovrat.
Prema tome, Demokratska stranka Srbije je zagovarala i sada zagovara da je ukrupnjavanje poljoprivrednih parcela nešto što je neminovnost, jer je to trend u razvijenim agrarnim zemljama.
Ako želimo da pređemo u tabor barem srednje razvijenih, ako ne i visoko razvijenih poljoprivrednih zemalja, moramo imati veliki i krupan posed koji će moći da odbacuje mnogo bolje i mnogo brže racionalnu proizvodnju.
Dakle, agrosistemi sa velikim zemljišnim posedom imaju mnoge i tehnološke i ekonomske pogodnosti za produktivniju i profitabilniju proizvodnju. To je zakonitost i to ne može niko da spori, i to kako u stočarskoj i biljnoj proizvodnji, a posebno u strateški vrlo važnoj semenskoj proizvodnji. Možemo da se sporimo da li je semenarstvo strateška proizvodnja ili nije, da li je bolje imati uvozne sorte ili domaće, to je stvar za struku i nije mesto i vreme da možemo sa skupštinske govornice da raspravljamo.
Mi iz DSS-a smatramo da ne smemo svesno uništavati i obezvređivati ogromni društveni kapital koji je uložen, a uložen je u mnoge stočarske farme, u mašinske stanice, zalivne sisteme, prerađivačke kapacitete. Oni su projektovani na određenu bazu i bez te baze ne mogu da funkcionišu. To su neki osnovni postulati od kojih smo mi kao stranka krenuli kada se počeo izrađivati ovaj zakon, i svoj doprinos u izradi ovog zakona smo hteli na taj način da damo.
Međutim, moramo da znamo i neke druge stvari, treba javno da se kaže, a to je da su mnoge zadruge, poljoprivredna gazdinstva, kombinati propali svih ovih godina. Jednostavno, prestali su da funkcionišu. U njima imamo zaposlene koji rentiraju državnu zemlju. Sva aktivnost im se svela na to da izdaju državnu zemlju, dele pare od toga. Oni se zovu neki privredni subjekti. To ne može više da se dozvoljava. Rekli smo da je to prirodno nacionalno blago i tako više neće moći da ide.
No, imamo i drugu stranu medalje, a to su oni koji još uvek uspešno funkcionišu. Koliko uspešno, to je opet stvar za diskusiju, ali činjenica je da su opstali u ova teška i tegobna vremena. Moramo da im omogućimo da do završetka postupka privatizacije, odnosno restitucije, imaju mogućnost da i dalje rade i da proizvode.
Ne možemo smetnuti sa uma, ovde je bilo govora o dva naša najveća poljoprivredna kombinata – PKB i "Bečej", da samo oni proizvode semensku robu sa kojom se zasejava između 600.000 i 700.000 ha širom Srbije. To je ogroman potencijal i o tome mora da se vodi računa.
Međutim, mora da se kaže da, bez obzira ko je u pitanju, niko ne može više da koristi državno zemljište besplatno, da svi moraju da plate zakupninu državi, a onda će ta sredstva preko agrarnih fondova ponovo da se vraćaju u agrar i da pospešuju razvoj našeg agrara. Na kraju krajeva, tako je i sa drugim prirodnim bogatstvima, kao što su šume, vode. To je nešto na šta moramo da se naviknemo. Svi oni koji su svih ovih 60 godina naučili da koriste besplatno državno, vreme je da se filozofija poslovanja menja.
Dakle, kako je vreme prolazilo, u početnoj fazi smo zagovarali sistem centralističkog raspolaganja državnom zemljom, nešto slično kao što je u Mađarskoj, Sloveniji, već je ovde spominjano. Dakle, nešto što funkcioniše u zemljama Evropske unije.
To su zemlje koje su primljene u Evropsku uniju, to je jedan koncept koji je sasvim legitiman. U početku smo zagovarali taj sistem. Međutim, vreme je prolazilo, privatizacija poljoprivrednih kombinata je po inerciji nastavljena i postavilo se pitanje da li je taj naš stav ispravan u tim promenjenim okolnostima, zašto je opet došlo do te privatizacije, ko je to omogućio itd, ali to je tema za neko drugo vreme.
Došli smo do saznanja da jednostavno ne možemo imati isti odnos prema preostalim društvenim kombinatima i prema nekim novim veleposednicima ili, kako se to sada moderno kaže, tajkunima, koji su jednostavno preko noći, u roku od nekoliko godina postali velike gazde i korisnici državnog zemljišta. Moramo jasno da kažemo, da budemo svesni da su to ljudi koji nisu došli iz sveta agrara, koji nisu stekli svoje bogatstvo baveći se poljoprivrednom proizvodnjom. Oni su stekli bogatstvo na nekim drugim poslovima.
Onda se postavlja pitanje zašto oni investiraju u poljoprivredu, kupuju poljoprivredna gazdinstva, ako svi vrlo dobro znamo da je niska akumulativnost u poljoprivrednoj proizvodnji, da je stepen obrta kapitala spor i da se teško može ogazditi u poljoprivredi. Iz prostog razloga – ti ljudi čekaju neko novo vreme koje će vrlo brzo doći, nadamo se, približavanjem naše zemlje Evropskoj uniji zemlja dobija na ceni i njihov prvenstveni, ako ne jedini, ali prvenstveni interes je da raskrčme tu zemlju, da prodaju i da na taj način dođu do sredstava na vrlo lak i brz način.
Dakle, kod nas se rodila sumnja da se taj centralistički način upravljanja državnim zemljištem baš i neće podudariti sa interesom i voljom lokalnih samouprava, tako da smo sa našim koalicionim partnerima iz Ministarstva, iz G17, dolazili do raznih predloga na koji način možemo da rešimo ovo, pa je došlo do toga da postoji sumnja da ako lokalne samouprave budu same gazdovale, prešlo se na to da lokalne samouprave same gazduju državnim zemljištem, tu je tek stepen korupcije vrlo izražen i vrlo je moguće da dođe do zloupotreba na lokalnom nivou.
Konačno, posle svih tih rasprava, svih tih godinu i po dana, za koje mislim da su pametno iskorišćene, došli smo do jednog kompromisnog rešenja koje je u ovom zakonu, a to je da odluku donosi lokalna samouprava uz saglasnost Ministarstva. Prednost je što imamo taj dvostruki ključ i on će nam obezbediti, sa jedne strane, javnost rada, a sa druge strane, interes opštine i svih njenih građana prvenstveno procenjuje i artikuliše lokalna samouprava.
Smatramo da je to dobro rešenje, jer ljudi u lokalu odlučuju o tome šta je za njihovu sredinu najbolje. Da li će biti nekih zloupotreba i pritisaka od strane Ministarstava, kako neko pokušava da imputira, ostaje da vidimo.
Formalno i zakonski tako je kako je napisano i smatramo da je to dobro. One koji nemaju poverenje u lokalne samouprave moramo da podsetimo da decentralizacija znači prenos ovlašćenja na ljude u lokalu i jednostavno moramo imati poverenja u te ljude, oni znaju šta je za njih najbolje i na koji način će to uraditi.
Što se tiče drugog dela, otuđenja državnog zemljišta, tu je takođe bilo mnogo polemika. Naravno da smo svi malo skeptični prema mogućnostima da se državno zemljište prodaje. U uvodnom izlaganju ministar je rekla da odrednice o prodaji zemlje stranim građanima nisu na snazi.
Prema tome, strani državljani ne mogu da kupuju našu zemlju, a sama prodaja unutar našeg domaćeg prostora, postoji mogućnost, ali je to tako jasno i decidirano rečeno da ne ostavlja nikakvu sumnju, dakle, može da se prodaje, ali samo nakon postupka denacionalizacije.
Prema tome, ne stoji priča da će opet neko da prodaje nešto tuđe i to samo odlukom Vlade, ne Ministarstva, nego odlukom Vlade; pa ako je cela Vlada korumpirana, ako svi misle da Vlada ne štiti državni i nacionalni interes, onda neka bude tako, čekaćemo drugu, odgovorniju vladu.
Naravno, rečeno je i u kojim slučajevima – samo u izuzetnim slučajevima ukrupnjavanja i zbog drugih društvenih interesa, može se prodavati državna zemlja.
Moramo reći da to nije ništa novo, postojala je i do sada ta mogućnost, pa nije bilo prodaje. Prema tome, ubeđen sam da ni ova vlada neće prodavati državnu zemlju i da ta bojazan ne postoji.
Ovaj zakon možemo da okarakterišemo kao jedan kompromisan zakon koji pokušava da pomiri interese više slojeva društva, što naravno nije lako.
Preopterećeni smo istorijom, ideološkim razmiricama i nije lako rešiti sve nepravde i kročiti jedan korak napred. Kvalitet ovog zakona je taj da ne nameće gotova rešenja i to je jako dobro. Jednostavno ostavlja mogućnost ljudima na lokalu da sami procenjuju šta je za njihovu sredinu najbolje, da sami sprovode i brinu o svim merama koje su i sami utvrdili.
Prema tome, želimo im srećan i uspešan rad na dobrobit svih nas.

Uvaženi predsedniče, gospodine ministre, drage kolege, konačno je došlo na dnevni red ono što je još pre 2000. godine obećano, a sada je stiglo voljom i hrabrošću ove vlade, zakon o vraćanju ili restituciji imovine crkava i verskih zajednica.
Sva imovina crkava i verskih zajednica u najvećem delu je oduzeta Zakonom o agrarnoj reformi 45. godine i kasnije Zakonom o nacionalizaciji 58. godine. Tada je od crkava, verskih zajednica, verskih zadužbina, manastira, verskih ustanova, sve kompletno oduzimano, mnogo štošta, a najviše poljoprivredno zemljište i šume, čuveni onaj višak preko 10 hektara, zatim građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.
Oduzeto je više hiljada crkvenih i manastirskih poseda različitih površine i od toga je napravljen veliki, tada čuveni, agrarni fond. Treba reći i treba podvući, mada se to zna, oduzeto je bez naknade i do dana današnjeg to nije obeštećeno niti je plaćeno. Kada se nešto oduzme, onda počinje da se razmišlja, kada vreme prođe, i o vraćanju. Drugačije ne može da se kaže, kada nešto se oduzme, to se i vraća. Možemo ovde terminološki da se nadgornjavamo, ali ono što se oduzme mora da se vrati kod čestitog sveta.
Šta su polazni principi u ovom zakonu? Polazni princip, prvi i osnovni, to je poštovanje prava svojine, to je nešto što je u savremenom svetu alfa i omega svega, a to podrazumeva i pravo na povraćaj nasilno, neopravdano i neosnovano oduzete imovine.
Može ovde da se pokušava da se minimizira donošenje ovog zakona, hrabrost i spremnost, ali ova vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i DSS, prva je počela ispravljanje istorijskih nepravdi. Davno je bilo obećanje pre 2000. godine da će se ispraviti te nepravde, već nekoliko vlada je prošlo, da ne govorimo o čuvenom zamešateljstvu, kada je ova skupština 1992. godine izglasala, a tadašnji predsednik formalno nije potpisao. Dakle, sve su to bile igre i pre i posle, ova vlada je jedina imala hrabrosti da pred vas poslanike, pred građane Srbije izađe sa konkretnim predlogom o povraćaju imovine.
Mi smo još 2005. godine u junu, dakle, prošle godine, izašli sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i tamo je u članu 10. rečeno da se utvrđuje da će se vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediti posebnim zakonom. Tada smo slušali slične demagoške priče kako je to sada samo bacanje prašine u oči, kako je to zamajavanje javnosti, ko se prepozna, kako je to samo kupovanje vremena za ovu vladu.
Dakle, ovo je potvrda za sve te "neverne Tome" koje su tada osporavale i jednostavno, mi iz DSS ovim zakonom poručujemo svima da se sada vidi ko drži zadatu reč i da se sada zna ko sme da vas pogleda u oči. DSS je prva posle 60 godina izašla sa ovakvim zakonom i želi da se ispravi istorijska nepravda.
Zašto crkvama treba da se vrati imovina baš posebnim zakonom? Iz prostog razloga što se ta imovina, rekao je u uvodnom izlaganju gospodin ministar, najlakše i najbrže može vratiti.
To su uglavnom nekretnine u državnom ili još uvek društvenom vlasništvu. One su manje-više u stanju u kojem su bile i ranije.
Zatim, to je mali finansijski trošak za državu, bez obzira što se pokušava sada to izvrgnuti, jer je osnovno opredeljenje ovog zakona da se imovina vraća u naturalnom obliku. Dakle, nema opterećivanja ni građana, ni privrede.
Treće, postoji izuzetno dobra crkvena evidencija. Crkve i verske zajednice su dobri domaćini. Oni su sačuvali tapije, sačuvali su dokumentaciju i vrlo lako, odnosno kad se poredi sa onom imovinom koja je oduzeta građanima, moći će se identifikovati i otpočeti proces vraćanja.
Naravno, zašto je važno vratiti imovinu? Onaj ko nema ekonomsku osnovu, taj ne može da funkcioniše. Nama je interes, barem nama koji smo u ovoj vladi, da se crkvama omogući njihovo delovanje, prvenstveno njihova duhovna misija, a naravno i humanitarna, obrazovna i kulturna funkcija. To sada izgleda malo nestvarno, ali ću na jednom primeru pokazati kako je nekad crkva delovala po svim tim principima.
Dakle, u vreme komunističkog režima postojala je jedna floskula, koja je bila kao šaljiva, a u stvari je bila vrlo perfidno plasirana, da bi se narod odbio od crkve. To je bila floskula "hodže i popovi najveći lopovi". Bilo je jako smešno onome ko je hteo da se smeje. Mi se nikada nismo smejali tome, jer onaj ko je ekonomski iscrpljen, onaj ko je egzistencijalno ugrožen, a to je naše sveštenstvo, oni su morali da naplaćuju svoje usluge, morali su, kako se to kod mene u kraju gleda kad se sveti vodica, da pogledaju šta je ispod tanjira.
Kako je bilo pre oduzimanja ove imovine? Navešću vam primer iz opštine Srbobran, odakle potičem. To je mala opština u srednjoj Bačkoj, oko 20.000 stanovnika. Do Drugog svetskog rata u vlasništvu SPC je bilo, postoji i Rimokatolička, 1.500 katastarskih jutara černozema. Ko se malo razume u poljoprivredu i u pedologiju zna da je to najplodnija zemlja u Evropi. Postojalo je 12 poslovnih i stambenih zgrada, četiri parohije sa sveštenstvom, sa crkvenjacima, sa bogoslovima. Jedna razvijena crkvena opština, sa ekonomski jakom podlogom, a sve dobijeno legatima, zadužbinarstvom, i onim što je u tradiciji najsvetlije u srpskom narodu.
Svaki sveštenik je imao, oni to nazivaju sesijom, 20 katastarskih jutara zemlje, i on je bio gospodin u pravom smislu reči. On nije morao da gleda šta će dobiti pod tanjir, sve je bilo besplatno. Tada popovi nisu mogli da se krste kao "hodže i popovi najveći lopovi", jer su bili gospoda, imali su ekonomsku podlogu, imali su svoja primanja i mogli su da rade svoj duhovni posao, za šta su se i opredelili.
Druga misija crkve, sem duhovne, tada je bila u Srbobranu narodna kuhinja. Preko 200 obroka se spremalo svaki dan za sirotinju. Tako se brinulo o sirotinji. Permanentna pomoć se davala za crkvene praznike, za sve važnije datume. Crkva je imala tu humanitarnu dimenziju, jer je imala mogućnost iz čega da to radi.
Pomagalo se školama, učenicima, kulturnim i sportskim udruženjima. To su bile stalne aktivnosti. Stipendirali su se daroviti studenti srpske nacionalnosti u Beču, u Pešti. Tako se očuvalo srpsko nacionalno biće u tadašnjoj Austrougarskoj. Crkva je ta koja je to radila, zahvaljujući ekonomskoj snazi koju je imala. U mojoj familiji je bio prvi lekar koji se školovao u Švajcarskoj o trošku crkve sve vreme školovanja.
Kakva je situacija danas? Danas imamo dva sveštenika, jednog crkvenjaka, tek po kojeg bogoslova i ništa od imovine.
U Srbobranu postoji jedan predsednik opštine koji je istaknuti funkcioner DSS. Katastrofalno je porazio u drugom krugu njegovog protivkandidata, neću imenovati iz koje stranke, da ne bih izazvao replike. Njegov program, između ostalog, bio je i da će se zalagati za povraćaj crkvene imovine. On je katastrofalno porazio rivala upravo glasovima i Srba i Mađara, jer su oni shvatili poruku i podržali su da imovina crkvama treba da se vrati.
Čim je stupio na dužnost, odmah je vratio pet lokala na korišćenje, pošto ne može da se vrati ovako. Dobio je podršku i u skupštini i u javnosti. Dakle, imao je listom podršku svih onih koji veruju da se nepravda mora ispraviti. To je samo jedan primer. Od onoga što ga je porazio nije imao podršku, nažalost.

Da.
Koja su osnovna načela na kojima se bazira ovaj zakon? Kao što sam rekao, to je pravo svojine, prirodno i neotuđivo pravo, što znači da se nikome ne može oduzeti imovina bez valjanog pravnog osnova i bez pravedne naknade.
Zatim, drugo osnovno načelo je ravnopravnost tretmana. Jasno je rečeno da se sve crkve i verske zajednice imaju jednako tretirati u svojim pravima za povraćaj svoje imovine. Znači, nema veze da li su tradicionalne ili netradicionalne, svi moraju imati jednaka prava, jer su verovatno, manje-više, jednako svi stradali.
Takođe je osnovno načelo u ovom zakonu i pravna sigurnost, zaštita prava tzv. trećih savesnih lica. Šta to znači? To znači da mi nećemo jednu nepravdu zamenjivati drugom, nećemo praviti nove revolucionarne pohode i metode.
Svi oni koji su zakonskim putem došli do imovine koja je nekada pripadala crkvama, oni mogu da budu sigurni da će tu imovinu zadržati, ali će država da obešteti crkve. To je razlika u konceptu. Država mora da obešteti one koji su izgubili imovinu, a koja ne može da se vrati, odnosno štitimo prava ovih trećih savesnih lica.
Koji su delovi zakona? Kao i svaki zakon, naravno, on ima osnovne odredbe, gde je tačno naznačeno da je ovo specijalan zakon. To znači da reguliše samo tu osnovnu neposrednu materiju, a sve ostalo što se tiče tog pravnog prometa i funkcionisanja reguliše se prvenstveno Zakonom o opštem upravnom postupku.
Tačno je rečeno ko su nosioci prava i obaveza. Nema nikakvih dvosmislenih odrednica. Pravo imaju crkve i verske zajednice, tj. njihovi pravni sledbenici, a obaveza je prvenstveno na državi, koja je osnovni i krajnji obveznik. Naravno, oni koji su do sada bili korisnici imovine, privredna društva ili neka druga pravna lica, oni su neposredni obveznici. Prvenstveno se misli na one koji nisu platili tu imovinu i koji su 60 godina bespravno koristili tuđu imovinu. To je sad bolno saznanje za mnoge koji koriste tuđu imovinu, ali pravda je spora i dostižna, mora se pomiriti sa tim da se tuđe mora vratiti.
Zatim, imamo odrednicu o predmetima vraćanja. Već sam rekao da su to uglavnom nekretnine, zemljište, šume. Deo koji se odnosi na način vraćanja imovine, ono što se ovde malo polemisalo, ali u zakonu je vrlo jasno rečeno da je osnovno opredeljenje da se sve vraća u naturalnom obliku. Naravno, predviđa se i novčani deo, ali taj novčani deo samo kao fakultativna alternativa, tamo gde nije moguće. Dakle, izdavaće se državne obveznice na donosioca.
Zatim, jasno je naznačeno da se ne priznaje pravo na nadoknadu zbog nekorišćenja imovine. Dakle, za 60 godina ne mogu crkve tražiti izgubljenu dobit ili neki drugi prihod po tom osnovu. Jednostavno, utvrdiće se vrednost prema njenoj vrednosti u vreme donošenja prvostepenog rešenja, a prema stanju u trenutku oduzimanja.
Koji su izuzeci, zakon je predvideo i to. Dakle, ova vlada brine o opštem interesu. I u prethodnoj javnoj raspravi je bilo, a moguće je da će i ovde biti i to da je ova vlada klerikalizovala državu, da favorizuje crkve na račun privrede, građana i tome slično.
Znači, demagogiji sigurno neće biti kraja, ali odrednice zakona su jasne i tamo se kaže - da se neće vraćati ona imovina ako se tim vraćanjem narušava ekonomska, odnosno tehnološka održivost i funkcionisanje nekih privrednih subjekata. Ako će se tim vraćanjem imovine prouzrokovati neki enormni gubici, otpuštanje većeg broja zaposlenih, nemogućnost nastavka privredne delatnosti i tome slično, neće se vraćati.
Naravno, o tome se mora voditi računa da se ne ide slepo automatski sa vraćanjem, nego svaki će se zahtev posebno tretirati. Mora se reći da ona imovina koju sadašnji korisnici izdaju u zakup nekom drugom, to ne spada pod to. Ako im ne služi da oni sami privređuju i zarađuju za sebe i za svoje porodice, nego rentiraju, e tuđe se ne sme rentirati, tuđe se mora vratiti.
Dakle, predviđeno je da se, isto u cilju što bezbolnijeg prelaska, dozvoljava da se ugovorom o zakupu koji treba da reše crkve i stari korisnici, ostavi jedan vremenski period kako bi stari korisnici prilagodili svoje poslovanje nekim novim uslovima, jer ostaju bez dela imovine.
Ali, oročeno je, taj vremenski period ne može biti duži od dve godine. Pretpostavlja se da je dve godine dovoljno za svakog ozbiljnog poslodavca da prekomponuje svoju delatnost i da nastavi da radi.
Definisan je postupak za ostvarivanje prava. Formira se direkcija za restituciju, jedna posebna organizacija koja se izmešta iz Vlade i ona je odgovorna i vlasna da rešava čitav ovaj postupak koji će trajati više godine. Tu se predviđa način rada, kako se podnose zahtevi, rokovi.
Oročeno je ovim zakonom da rok za podnošenje zahteva bude do 30. septembra 2008. godine. Dakle, ima dovoljno vremena da se pronađu akti i papiri, tragovi, da se formulišu zahtevi i da se podnesu. Propisano je koja dokumentacija koja mora biti u zahtevima.
Propisan je institut koji je vrlo važan, a to je obaveza službenog obezbeđenja dokaza. To znači da ne možemo da fingiramo da želimo nešto da vratimo, a u suštini da osporavamo, da odugovlačimo i da onemogućavamo vraćanje. Znači, kada direkcija dobije zahtev i nema dovoljno elemenata da pokrene postupak, ona je dužna da se stara da obezbedi potrebne dokaze.
Ako neki privredni subjekt svesno opstruira stvari, ne daje određenu dokumentaciju, oni će naložiti da se ta dokumentacija i svi ti podaci iznesu i da se omogući da se taj postupak završi. Dakle, jasna je odrednica i želja i volja zakonodavca da se stvari rešavaju, a ne samo da se demagoški okreće, gubi vreme i da se ništa ne dešava.
Takođe je predviđen institut sporazuma o poravnanju. Dakle, ne mora da se ide na sud, ne mora da se odugovlači ako pređašnji vlasnik, odnosno crkva i verska zajednica sa sadašnjim korisnikom mogu da naprave sporazum. Oni će napraviti taj sporazum o poravnanju i vrlo brzo, lako i elegantno će se to pitanje rešiti.
Na kraju, moramo reći i podvući šta su efekti donošenja ovog zakona. Prvo i osnovno to je ono što smo rekli, bez obzira kako ko to smatra, ali to je jednostavno ispravljanje istorijske nepravde. Nepravda se mora ispraviti, što će reći pravda mora biti dostupna kad-tad.
Sledeće, omogućavanje delovanja crkava i verskih zajednica u svojoj prvenstveno duhovnoj misiji, a onda i sve ostale funkcije koje sam već spomenuo. Zatim, treba reći da ovi efekti neće ići na štetu i neće proizvoditi troškove ni za građane, ni za privredu.
Možemo filozofski da kažemo da je društvo, država 60 godina nešto koristila bespravno i da je mnogo toga stekla, pa ovi mali troškovi koji će biti proizvedeni usled ovog postupka vraćanja, neće biti ni blizu onome što je uzeto od prethodnih vlasnika.
Takođe, efekti na očuvanje imovine Kosova i Metohije, bilo je rasprave ovde, ministar je vrlo lepo i jasno objasnio šta znače sukcesori, šta znači državna imovina.
Nije rečeno da postoji i društvena imovina. Još uvek imamo i društvene imovine, imamo poljoprivrednih dobara, kombinata, koji su se vodili kao društvena imovina, a crkvena je zemlja i objekti.
EU, međunarodna zajednica ne poznaje institut, odnosno pojam društvenog vlasništva. Crveno vlasništvo postoji. To je korporativna vrsta imovine, odnosno vrsta privatne imovine, a to je u zapadnom svetu, demokratskom svetu, ustrojenom svetu, svetinja.
Tu svetinju mi hoćemo da i kod nas vratimo, a sa tom svetinjom ćemo i sačuvati našu imovinu crkvenu, odnosno narodnu, nacionalnu imovinu na Kosovu.
Naravno, u ovom momentu, u ovoj političkoj situaciji, možda i najvažnije, a to je taj spoljnopolitički efekat, a to znači da ćemo mi sa ovim zakonom i sprovođenjem njegovim, iskrenim, preporučiti se međunarodnoj zajednici da Srbija, na čelu sa ovom vladom, sa DSS-om i Vojislavom Koštunicom na čelu, ima ozbiljnu nameru da se vrati, da vrati zemlju na demokratske principe i principe pravne države.
Kada to budemo učinili i kada nas budu iskreno shvatili, a ovim zakonom ćemo sigurno to pospešiti, onda će put Srbije ka EU biti mnogo brži i mnogo kraći.

Uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, predstavnici ministarstva, drage kolege, bilo je reči da je ovaj zakon pisan od strane nestručnih ljudi i da nije uopšte kvalitetno obrađen.
Ministar je to rekao, a ja ću to da potvrdim, na skupu koji je organizovan na Kopaoniku prilikom izrade ovog zakona, zaista su bili prisutni svi oni kojih se tiče ova problematika: od predstavnika Skijaškog saveza, od Fakulteta za fizičku kulturu, preko Udruženja ski-instruktora, najvećeg skijališta – Kopaonik, "Geneks" firme, koja većinski gazduje, predstavnik JUTE, svih onih turističkih organizacija koje se neposredno bave organizacijom turističkog prometa, naravno, do Ministarstva trgovine i turizma, Ministarstva sporta i nas narodnih poslanika.
Bilo je diskusija, ali na kraju je, kada se sve svelo, posle dva dana zaključeno da je ovo jedan izuzetno dobar zakon i da je izuzetno važno da se ova materija konačno reguliše zakonom.
Dakle, šta je razlog za donošenje ovakvog zakona, koji je dve godine bio u proceduri, u postupku donošenja, usaglašavanja i koji su radili dva ministarstva, trgovine i turizma i sporta. Razlog je prvenstveno taj, čuli smo u uvodnom izlaganju od ministra, što je zimski turizam toliko počeo da se razvija da postaje jedna ozbiljna privredna grana, odnosno deo privredne grane koja se zove turizam i koja je jedna naša perspektivna izvozna šansa.
Bez obzira koliko se pokušalo ozbiljno i detaljno da se sažme sve ono što treba da bude regulisano, ipak je mnogo stvari ostalo koje nisu regulisane i koje će tek život da nametne. To će biti regulisano podzakonskim aktima, to je sasvim normalno i prirodno i tako se to uvek radi, pogotovo kada se neka materija prvi put reguliše zakonom.
Šta je bio dalji razlog da se ovaj zakon donese? Jedan od vrlo bitnih razloga je bezbednost, pričaću vam kasnije kada budem razrađivao delove ovog zakona. Bezbednost na skijalištima je jako važna, kako samih skijaša, tako i ostalih učesnika koji tamo provode vreme. Naravno, da bismo našu turističku ponudu integrisali u međunarodno turističko tržište mi moramo da imamo normativno regulisano, da nema improvizacije, da se zna kako kod nas funkcioniše i kako se odvija turistički život na skijalištu.
Naravno da treba da kažemo da su skijališta isključivo u ruralnim područjima. Cela Vlada, sva ministarstva imaju segmente svoje delatnosti posvećene isključivo razvoju ruralnih sredina. Ovo je šansa za razvoj ruralnih sredina, a nema investicija ni domaćih, a pogotovo stranih, ako nema zakonski regulisane ove materije, ako investitori ne znaju šta ih čeka i pod kojim uslovima će da ulažu svoj novac, odnosno kako će da privređuju.
Treba reći i podvući da su ove odredbe zakona apsolutno upodobljene sa evropskom regulativom i da smo dobili saglasnost Svetske skijaške organizacije sa odredbama, a posebno sa terminologijom koja je tu da bi jednostavno bila prepoznatljiva od stranih konzumenata koji treba da dolaze.
Deo, kao u svakom zakonu, koji reguliše osnovne odredbe, gde se pravi razlika između skijaškog centra i skijališta. To je velika razlika i mnoštvo ljudi ne pravi razliku između ta dva pojma. Tu je regulisano da je skijaški centar dužan da obezbedi korišćenje skijališta kao javnog dobra, pod jednakim uslovima za sve korisnike. Nema diskriminacije, mora svako da ima pravo da koristi skijalište, naravno, pod propisanim uslovima.
Dati su osnovni pojmovi šta je to ski-staza, šta je poligon, šta je žičara, šta je ski-lift. Oni koji su skijaši, koji učestvuju u vršenju tog sporta znaju šta je to, ali za mnoštvo ljudi to su neki termini koji moraju da se objasne i zakonski moraju da se jasno definišu. Uređeno je obeležavanje celokupnog skijališta i to jednako, po međunarodnim standardima. Ne može da bude razlike od skijališta do skijališta, ta obeležja moraju da budu prepoznatljiva na svakom skijalištu.
Rečeno je da mora da se izvrši klasifikacija staza. To nije nimalo naivna stvar. Dešava se. Na Kopaoniku, našem najrazvijenijem skijalištu to je već davno urađeno, ali mi imamo skijališta gde toga nema. Dešava se da vi krenete da se spuštate jednom blagom stazom, a odjedanput naiđete na neke nordijske uslove. Naravno da su tu povrede i nesreće neizbežne. Tu mora unapred da se zna koja je to staza, kakvog kvaliteta i da se svako prema svojim sposobnostima i umeću tako i vlada.
Zatim, regulisane su obaveze, prvenstveno održavanja skijališta, kako u sezoni, tako i van sezone. Ne može van sezone da se zaključa i da niko više o skijalištu ne brine. To je nešto što mora da bude u kontinuitetu.
Postoje neobezbeđene staze. Nažalost, imamo uvek one koji su zainteresovani da voze i po tim neobezbeđenim stazama.
Ovde je propisana obaveza da skijalište mora da ima službu obaveštavanja, odnosno informisanja, i da, jednostavno, taj ski-centar mora da se svaki dan obaveštava o vremenu, padavinama, opasnostima od odrona i svega onoga što skijanje može da učini vrlo ozbiljnim, odnosno opasnim sportom.
Naravno, mere bezbednosti su na zavidnom nivou propisane i o tome ću nešto malo kasnije govoriti. Propisano je, takođe, korišćenje i rad skijališta.
Pod kojim uslovima ski-centar može da obavlja svoju delatnost? Nema improvizacije, mora tačno da se zna, to je deo privredne grane, kao što drugi privredni subjekti u privrednim granama imaju uslove pod kojima rade, tako i ski-centrima mora da se propiše pod kojim uslovima mogu da rade.
Bezbednost je, kao što sam rekao, posebno izražena, odnosno propisane mere bezbednosti možemo da podelimo na mere koje su obavezujuće za ski-centre i drugi deo, što je prethodni kolega govorio, o obavezama skijaša radi bezbednosti.
Dakle, za ski-centre je obaveza da postoji spasilačka služba i da postoji služba prve pomoći. Nema više komercijalnog skijališta ako ne postoji spasilačka služba i ako ne postoji služba prve pomoći. To mora da se obezbedi, to je trošak, ali to je trošak bez koga ne može da funkcioniše ovaj sport, koji može da bude vrlo opasan.
Takođe je propisana redarska služba. Kod te redarske službe, čuli smo i u prethodnom izlaganju, a iz iskustva se zna da je to vrlo šarolika služba. Do sada smo imali redarsku službu da je redar bio nezainteresovan, sedi tamo sa strane, pijucka piće, udvara se devojkama, ne gleda uopšte šta se dešava na stazi. Ili smo imali obrnut slučaj.
Imali smo suviše revnosne redare, pa su se ponašali kao da im je to deda ostavio u nasleđe, postrojavao sve skijaše. Dakle, ne može tako da se ostavi na slobodno tumačenje firmi koja organizuje to. Mora da bude jasno propisano kako su ti redari odeveni, kako se oni ponašaju, koja su njihova prava, koje su njihove obaveze.
Prevozna sredstva, takođe jedno od bolnih pitanja, na skijalištima. Manje se misli na prevozna sredstva, transportna i sve ono ostalo pomoću čega se cirkuliše na samom skijalištu i od skijališta. Najviše prostora je dato za transportna sredstva na motorne sanke.
Ko je bio na Kopaoniku mogao je da vidi da se to skijalište pretvorilo u džunglu od bahatih momaka i devojaka koji vitlaju sa onim motornim sankama, bez ikakvog reda, bez ikakve putanje, danju, noću i sva ona lepota Kopaonika se zaseni upravo time da ste stalno u grču, u strahu, pogotovo starije osobe, mala deca, da li će neko naleteti na njih, da li će ih zgaziti, maltretirati bukom, gasovima itd.
Znači, ovde je jasno i taksativno nabrojana i rečeno kako moraju motorne sanke da se koriste. Posebno je izraženo da to mora da ide po posebnim stazama. Nema vitlanja po skijalištu tamo gde su šetači ili gde su skijaši, i to moraju da voze ovlašćena lica. Ne može više tamo neko da plati 100 evra, uzme sanke i maltretira svoju okolinu.
Drugi deo, koji se odnosi na bezbednost, to su obaveze skijaša i drugih učesnika u skijanju. Kolega, prethodni govornik, govorio je prilično sa nipodaštavanjem o ovom taksativnom nabrajanju određenih obaveza. Ja imam sasvim drugačije mišljenje i mislim da je izuzetno dobro nabrojano i napisano, bez obzira što možda malo izgleda i smešno i nepotrebno. Kažem, ko je imao iskustva, taj vrlo dobro zna i prepoznaje stvari koje su ovde regulisane.
Recimo, u članu 55. kaže se: ''Skijaš je obavezan da se na stazi ponaša tako da druge ne ugrožava ili povređuje''. Neko sad može da kaže to je normalno, to se podrazumeva.
Podrazumeva se za normalne ljude, ali, nažalost, imamo i one koji ne spadaju u tu kategoriju i za njih mora da se propiše da ne mogu da se tako ponašaju, a ako se tako ponašaju onda će da snose i određene sankcije. Do sada nije niko mogao da snosi sankcije.
Recimo, propisano je da mora da vozi pažljivo, da brzinu i način vožnje prilagodi svojim znanjima i uslovima okoline, odnosno staze i vremenskim prilikama, broju skijaša na stazi itd. Opet će neko reći da je to normalno, da se podrazumeva. Pa ne, ko je imao iskustva taj može da zna da, imate malu stazu, blagu, gde su deca ili početnici i naiđete na nekog divljaka koji je napravio spust sa tri kilometra dužinske staze, juri 50 ili 100 kilometara na sat. Dakle, on ne može to da radi na toj stazi gde su drugi učesnici.
Isto tako, s druge strane imamo one koji mogu da izazovu nesrećne slučajeve. ''U slučaju kada se penje, odnosno vraća uz stazu ili kada peške silazi za kretanje koristi isključivo ivicu staze''. Opet će neko reći da je to nepotrebno napisati ovde, ali mi imamo iskustava da šetaju pešaci posred staze. Ako ih skijaši ne primete na vreme dolazi do udara, dolazi do određenih povređivanja zato što neko sebi dozvoljava da šeta, recimo, sredinom staze. E, sada je propisano ne može da ide, onda će ga redar opomenuti, odnosno uzeće mu ličnu kartu, inspektora itd. itd, da ne govorimo o tehnici kako.
Šta skijaš ne sme da radi? Kaže – ''Ne sme skijati na skijalištu, odnosno stazi koja je označena kao zatvorena''. Mi, upravo, uvek imamo da se nađe neki pametnjaković koji će baš da skija na zatvorenoj stazi, baš da vidi da li može ili sme i kada dođe do povrede onda treba neko drugi da odgovara. E, zabranjeno je skijati po zatvorenoj stazi, a ako skija onda skija na svoju odgovornost i zbog toga će snositi i posledice.
Recimo, kaže se da je, zabranjeno na bilo koji način ugrožavati stubove žičara, mašina za pripremu staze i drugu opremu na stazi. Opet će neko reći to je nepotrebno. Ali, ko je video kako se kači za žičaru, kako se hvata sidro ili tanjirača, da se ne bi platila karta, pa se lupa o stubove, uništava imovina, taj će reći da je ovo vrlo pametno i vrlo potrebna odrednica da stoji baš u zakonu da bi se to i tako sprečavalo.
Još jedna karakteristična odrednica, kaže da je zabranjeno, ''skijati na stazi, ukoliko je pod dejstvom alkohola, droge ili nekog drugog psihoaktivnog leka, odnosno sredstva koja negativno utiču na njegove sposobnosti''.
Apsolutna potrebna odrednice. Vožnja na skijama je vrsta saobraćaja, da kažemo tako, malo je banalno. Vi ste videli skijaše, momke i devojke unezverenih pogleda, zajapurenih, mutnih očiju, jurcaju sa skijama. Pa, na pravi pogled se vidi da su pod dejstvom alkohola ili ne znam ni ja kojih drugih sredstava. Prema tome, ne može da učestvuje, ne može da ugrožava druge. Ako je tako, utvrdiće se i biće kažnjen zbog toga i biće isključen. Utvrdiće se, utvrdiće se. Ako ne propišemo nikad utvrditi nećemo.
Dakle, to su sve odredbe koje su vrlo važne i jako je dobro da su tako taksativno nabrojane i da stoje u Predlogu zakona.
Postoji deo o podučavanju skijama, takođe vrlo važan segment gde je jasno određeno koji su uslovi za obavljanje podučavanja za skijanje. Znači, mora da bude registrovana firma, mora da ima poslovnu prostoriju gde će ti ljudi koji su polaznici da dođu, da se okupe, mora da ima ugovor o osiguranju korisnika, znači, ako se nešto desi mora da bude osiguran taj korisnik, da bude zaštićen na neki način i mora da obuku vrše ovlašćena lica, odnosno instruktori.
Znači, ja mogu da registrujem firmu, ali može obuku da vrši samo instruktor koji ima licencu, koja je opet propisana kako se dobija. Ono što je vrlo važno, to je, da se u svim školama moraju obezbediti jednaki uslovi. Bilo je na tom seminaru, a i pre toga, pokušaja da se limitira broj škola za podučavanje. To nije u skladu, slobodno da kažem, sa tržišnom ekonomijom, svi moraju da imaju pravo, naravno, pod uslovima koji su propisani, a kvalitet će isplivati i samim tim će se i taj broj sigurno limitirati.
Regulisana je organizacija sportskih manifestacija, takođe vrlo bitno. Mora da se zna kako se organizuje, koji su to uslovi, da ne bude tog šarenila i svakojakog cirkusa i parade. Naravno, kao i u svakom zakonu, nadzor je određen i to vrši turistička inspekcija prvenstveno, a nadzor sportskih manifestacija vrši inspekcija Ministarstva sporta.
I, naravno, zakon ne bi bio zakon ako ne bi postojale i kaznene odredbe, koje su, takođe, vrlo taksativno razrađene – za svaku odredbu obaveza koja je propisana i to daje jednu ozbiljnost ovom zakonu, tako da će se koleginica uveriti da će se to i primenjivati.
Ono što je posebno važno da se istakne i ono što je dalo posebnu ozbiljnost ovom zakonu to su amandmani Vlade koji su dostavljeni i koji su sastavni deo ovog predloga zakona. Poseban kvalitet i značaj ovom zakonu daju, a to je amandman, da je, javno skijalište uređeno kao javna površina za skijanje i sve ostale aktivnosti od opšteg interesa. Znači, mi prvi put sada definišemo skijalište kao javnu površinu od opšteg interesa. Šta to konkretno znači?
To znači, konkretno, da je to proglašeno, da mora biti važniji opšti interes razvoja skijališta od ličnog interesa, od privatnog interesa.
Ima primer, čuli smo od predstavnika Ministarstva, da, recimo, na Kopaoniku postoje dve zemljišne parcele koje su već godinama kost u grlu razvoja nekih staza koje su uređene i ne mogu da budu puštene u promet, jer su se kapricirali vlasnici, neće ni da izdaju, neće ni da prodaju, neće ništa. Hoće, jednostavno, da ne dozvoljavaju da se ta staza pusti u promet, da funkcioniše.
E, ne može privatni interes da bude iznad interesa lokalne sredine, iznad interesa regije, iznad interesa države, jer razvoj skijališta je državni interes koji mi moramo da pospešujemo. Zbog toga, kada imamo definisano kao dobro od opšteg interesa onda se zna kako to funkcioniše, zna se šta su eksproprijacije i šta su sve mere koje država može da preduzima da bi to razvijala.
Zatim, amandmanom je regulisano da se formira, jedinstveno, javno preduzeće za gazdovanje skijalištima kao nacionalnim dobrom. Znači, mora jasno da se kaže da su skijališta nacionalna dobra. Naravno, tu se misli prvenstveno i isključivo na komercijalna skijališta, a komercijalna skijališta su preko 1.500 metara nadmorske visine i mi ih, nažalost, nemamo jako mnogo.
Rečeno je u uvodnom izlaganju, to su prvenstveno Kopaonik, zatim Stara Planina, Besna Kobila, na Kosovu i Metohiji Brezovica i još neke naše planine koje zadovoljavaju ove uslove.
Podvučeno je ovde i treba ponovo reći da skijališta ne moraju biti javna.
Znači, imamo skijališta koja, recimo, ima Ministarstvo unutrašnjih poslova, imaju neke škole koje naprave svoja skijališta i koriste ih, ali sve odredbe zakona moraju da važe kako za javna skijališta, tako i za sva ova druga da bismo tu bezbednost i tu uniformnost sproveli na svim skijalištima.
Treba reći da bi ova materija bila kompletno regulisana i da bi se jasno definisala odgovornost svakog ministarstva, da bi se zaokružila ova materija, mora da se kaže da nedostaje zakon o žičarama i liftovima. Nadamo se da će ministarstvo koje je nadležno za ovo vrlo brzo izaći sa predlogom zakona koji ćemo usvojiti, tako da će ova materija biti jedinstveno regulisana i sa time bismo mi ušli u red uređenih zemalja.
I, završavam samo sa jednim pitanjem, bilo je ovako malo posprdnih pitanja, pa kako sada zakon o skijalištima kada, evo, sada dolazi leto? Pa upravo je sada vreme da se zakon o skijalištima donese, upravo je sada pravi momenat da bi naši ski-centri, da bi naša skijališta imala vremena da se upodobe, da se transformišu, da shvate da bez normativnog regulisanja više ne može da se funkcioniše.
Dakle, mi smo ubeđeni da će ovaj zakon u tome pomoći i da ćemo mi na sledeću sezonu, odnosno na zimu, na jesen, izaći sa jednom ozbiljnom turističkom ponudom na dobrobit države i naravno svih nas. Hvala lepo.

Hteo sam da se javim povodom komentara koji je ovde izrekao jedan od prethodnih govornika, a na ovaj amandman. Veština je koristiti govornicu i pozivati se na jednu temu, a onda govoriti o nečem drugom. Ako neko nije učestvovao u prethodnoj načelnoj raspravi, onda ne bi trebalo sada da se zloupotrebljava rasprava u pojedinostima, da se ponovo vraćamo na načelnu raspravu.
Moram da prokomentarišem neke stvari koje ne stoje.
Ovde je izneto da se, maltene, ovaj zakon na silu nameće, iz razloga što su mnoge nevladine organizacije bile protiv određenih rešenja, pa se predsednica Odbora za integracije izjasnila protiv toga, a Odbor izglasao. Ili tvrdnje da su neke tradicionalne crkve imale ozbiljne primedbe, onda to zavređuje da se malo prokomentariše.
Dakle, šta su nevladine organizacije i da li one moraju uvek da se saglase sa svakim zakonskim predlogom? Naravno da ne moraju. To je demokratska tekovina da se neko slaže, da neko se ne slaže. Koje su primedbe Venecijanske komisije? Toliko se puta poteže to pitanje, ali niko nije konkretizovao i rekao kakve su primedbe Venecijanske komisije.
Kratko ću pročitati glavne preporuke. Kaže, "da se ograniče diskreciona ovlašćenja koja su data u ovom nacrtu, umesto da se ostavlja da ih uredi ministar nekim budućim podzakonskim aktima". Šta je tu sporno? Ako je predlagač smatrao da treba da se uredi baš ovako i ako ne može u ovom momentu da se predvidi razvoj daljih događanja, normalno je i u svakom zakonskom projektu se nekim podzakonskim aktima još detaljnije razrađuje sprovođenje određenih odredbi.
Sledeće, "da se obezbedi garancija verskih sloboda neregistrovanih grupa, posebno u delu sticanja svojstva pravnog lica". Upravo je ovde bilo, posebno sa strane poslanika SRS, mnogo primedbi na određene verske organizacije koje u žargonu možemo da nazivamo sektama, koje ne mogu da se registruju ili, ako se registruju, a u ovom zakonu je vrlo jasno precizirano na koji se način registruju, ako se ne zadovolji taj uslov, onda oni ne mogu imati svojstvo pravnog lica. To je upravo ona brana da takve organizacije ne mogu da uđu u pravni sistem kod nas i da ne mogu da funkcionišu. Zašto bi se to menjalo?
(Predsedavajući: Vreme.)
Pošto mi vreme ističe, da ne pričam mnogo o primedbama Venecijanske komisije, koje se uglavnom svode na tu temu. Prema tome, ako predsednik odbora ili bilo koji član bilo kojeg odbora glasa protiv ili ima nešto protiv, to ne znači da odbor mora da bude unison, manjina mora da se podredi većini. Prema tome, ne stoje primedbe da se ovaj zakon na silu forsira, ne stoje primedbe da nema široku podršku. Upravo je obrnuto i ovaj zakon će sigurno biti zato izglasan.

Takođe reklamiram povredu ovog člana koji, kako je moj uvaženi kolega rekao, traži da poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine. Zaista ovo je sada već preterivanje koliko se napadno, koliko licemerno se pokušava ponižavati ova Narodna skupština.
Osećam se zaista već povređen od strane stalnih izlaganja iz Socijaldemokratske partije.
Pa na čega to liči kad se stalno govori da ovaj zakon ugrožava neverujuće ljude, pa čime ih to ovaj zakon ugrožava? Je l' to neko zagovara da ovaj zakon ne treba da se donese, da više od 60 godina praznine i komunističkog uređenja ove materije treba i dalje da ostane kao takvo? Šta to znači sa ovim zakonom se ugrožavaju neverujući ljudi? Da li to znači da možda ovo ne znači ništa u članu 3. gde se kaže: "Sloboda veroispovesti ili verskog uverenja se može podvrgnuti samo onim ograničenjima koji su propisani Ustavom, zakonom i ratifikovanim međunarodnim dokumentima, a neophodna su u demokratskom društvu radi zaštite javne bezbednosti, javnog reda, morala i zaštite sloboda i prava drugih."
Prema tome, sve ako se negde pojavi bilo kakva smetnja po ovom pitanju, to će se odmah ograničiti. Ali to ne možemo unapred sada da kažemo da će se nešto dešavati ako donosimo ovaj zakon i ako regulišemo te odnose crkve i verujućih ljudi. Šta znači to da se stalno spominje da se ovaj ministar ponaša kao vladika, govori kao crkveni velikodostojnik? Pa bogu hvala da imamo ministra koji se razume u svoj posao, da nemamo komunističke ministre koji samo propagiraju svoju ideologiju, nego rade na dobrobit 95% verujućih ljudi u ovoj državi. Bogu hvala da smo dobili takvog ministra, koji zna šta je dobro za ovu državu i za ovaj narod.
Nemojte nas više ubeđivati u ono što nije, jer zaista je to već ponižavajuće za ovu skupštinu i za sve nas. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, kolege poslanici, danas raspravljamo o zakonu o crkvama i verskim zajednicama. Tematika ovog zakona je da se urede konačno odnosi između države i crkve, odnosno da se ustanovi mesto i uloga crkve u društvu.
Zašto je potrebno doneti baš ovaj zakon? Iz prostog razloga što je, čuli smo od gospodina ministra, Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema zakonom regulisanu ovu oblast. Nemamo je od 1993. godine, kada je ukinut zakon koji je do tada važio, a važio je 40 godina, novi nije donet, a ukinut je taj zakon koji je donet iz vremena kada je ateizam bio proglašen za državnu religiju, a crkva svedene na udruženje građana.
Da bismo bolje spoznali kompleksnost ove materije i odnosa sadašnje države i crkve, moramo ipak malo da se vratimo u istoriju, ne tako daleko kao kolega iz SRS, vratiću se samo do polovine XX veka. Taj period od 1945. do sada možemo da podelimo na četiri faze. Prva faza bi bila od 1945. do 1955. godine i neki smatraju da je to bila faza i vreme terora države nad crkvom. U to vreme komunističke vlasti su nasilnim putem izvršile socijalni i kulturni prevrat. Versko učenje je tada shvaćeno kao konkurentska ideologija. Opšte je bilo proklamovano da je crkveno učenje prošlost, a da je komunistička ideologija li nova pseudoreligija budućnost.
Nakon tog vremena možemo da karakterišemo novu fazu kao vreme kontrolisanja crkve od strane države. Kako je došlo do te promene? Zato što su tadašnji vlastodršci shvatili da se vera u narodu ne može ni brzo ni lako iskoreniti, a to verovanje su pomogli predstavnici slobodnog sveta koji su sa povoljnim kreditima u to vreme, aranžmanima, došli sa određenim preporukama i zahtevima da se verske zajednice moraju uvažavati kao važan socijalni činilac.
Bez obzira na sve ipak je krajnji cilj tadašnje vlasti bio da se crkva izoluje na portu i da se svede na bogoslužbeni obred. Taj period trajao je četiri decenije.
Sledeća faza može da se okarakteriše kao vreme manipulisanja crkvama od strane države. U poslednjoj deceniji XX veka širom Evrope i u Sovjetskom Savezu su odbačene sve vrednosti komunističke ideologije. Bivše jugoslovenske republike su iskoristile propast komunističke ideologije i istakle su nove istorijske svoje ciljeve, a to je stvaranje nezavisnih nacionalnih država.
Vlasti u Srbiji i Crnoj Gori u to vreme, nažalost, ostale su privržene idejama socijalizma i jugoslovenstva. I jedni i drugi uporište i podršku za ostvarivanje tih svojih ciljeva su tražili u krugovima gde je nacionalna ideja bila najviše ukorenjena, najbolje očuvana, a to je po definiciji bila u SPC, odnosno u crkvama drugih naroda. Zato je to vreme političkog manipulisanja države crkvama i verskim zajednicama.
Poslednje vreme, koje je ne tako davno bilo kod nas, naziva se vremenom nakon demokratskih promena 2001. godine, gde su deklarativno predstavnici države i crkve izražavali da žele da ustroje mnogo bolju i plodonosniju saradnju, ali takva saradnja nije legitimizovana donošenjem novog zakona. Zašto taj zakon nije donet, to treba da odgovore oni koji su tada bili na vlasti.
Dolazimo u sadašnji trenutak, sadašnje vreme kada DSS tvori ovu vladu u najvećem delu i kada ima odgovornost za regulisanje ove oblasti.
Mi smo se prihvatili tog zadatka, a taj zadatak je da trajno uredimo odnose između države i crkve, ali na jedan savremen, demokratski način, s jedne strane primeren našoj tradiciji i kulturi koja je viševekovna, a sa druge strane i da je upodobimo sa nekim evropskim okruženjem koji postoji oko nas.
Drugačije se ne može to regulisati nego jedino zakonom. Čuli smo ovde mišljenja da može i bez zakona, ali mi kao DSS uvek smo se zalagali da su zakoni jedino merilo po kojem moraju da se vladaju svi. Dakle, moramo doneti zakon. Siguran sam da ćemo ga ovih dana doneti u ovoj skupštini, a tim zakonom se rešavaju neke najosnovnije stvari prvenstveno.
Kao prvo, priznaju se crkve konačno kao javne ustanove, kao javni, kulturni i socijalni sistemi, koji vrše svoju autohtonu, nezamenjivu ulogu u društvu. Vreme je da konačno odbacimo te sintagme udruženja građana, nevladine organizacije, štaviše neke nebuloze kao privatna pravna lica i tome slično.
Drugo što treba ovim zakonom da se reguliše, to je da se uspostavi kontinuitet u pravnom subjektivitetu tradicionalnih crkava, a koje su istorijski tradicionalne crkve i verske zajednice stekle još u davnim vremenima, zakonima kako Kraljevine Srbije, tako Kraljevine Jugoslavije.
Treće, verske obrazovno-kulturne ustanove moraju se uključiti u državni obrazovno-kulturni sistem, ali na specifičan način, tako što se poštuje njihova autonomija, a unutar sekularnog sistema obrazovanja i kulture.
Naravno, ne manje bitno i manje važno, ovim zakonom se mora utvrditi da je Srbija izvorno multireligijska zajednica. To znači da, pored tradicionalnih crkava i verskih zajednica, postoje i brojne evanđeoske i duhovne hrišćanske crkve, a one sebe ne smatraju sektama i s pravom traže da kao građani ove države ispovedaju svoja verska uverenja i opredeljenja.
Čuli smo od ministra da nema crkve koja ne postoji u Evropi, a da postoji u Srbiji. Mnoštvo crkava u Srbiji nas samo povezuje sa skoro svim evropskim narodima i državama. Da bismo bolje odredili budući status i mesto crkve, moramo nakon donošenja ovog zakona, a imamo uverenje iz Ministarstva i Vlade da se dobrano već odmaklo, moramo hitno doneti zakon o vraćanju oduzete imovine crkvama, i to naravno pod povoljnijim uslovima nego za druge forme nacionalizovane imovine.
Ta imovina nije bila ni privatna, a ni u funkciji stvaranja profita. Zato se razlikuje od drugih. Ona je bila u službi duhovne, dobrotvorne i obrazovne kulturne delatnosti crkve.
Šta se za ovaj zakon može reći? Prvenstveno se može reći da je on izuzetno pažljivo izbalansiran, jer u jednakoj meri uvažava kao prvo našu srpsku pravnu tradiciju uređenja odnosa između države i crkve. Zatim uvažava zakonska rešenja i praksu u nekim državama članicama EU, konkretno ovde se radi o nemačkom i austrijskom pravnom uređenju. Kažemo nekim, jer jednostavno u EU to mora da se zna da ne bi bilo zablude, u EU ne postoji jedinstveno rešenje ove materije. Svaka država rešava ovu materiju u skladu sa svojim tradicijama, običajima i svojom opštom voljom i željom.
Naravno, ovaj zakon je vodio računa i uvažavao opšteprihvaćene međunarodne konvencije o ljudskim pravima, kao i stavove evropskih institucija o ostvarivanju verskih sloboda.
Koja su osnovna načela na kojima počiva ovaj zakon? To je prvo i osnovno načelo pune verske slobode svakog građanina. Zatim načelo zaštite kolektivnih prava, jer moramo znati da je popisom od 2002. godine oko 95% naših građana se izjasnilo da pripada određenim crkvama ili verskim zajednicama.
Naravno, to je načelo saradnje države i crkve. Ova saradnja se ustanovljava kao mogućnost i pravo, a ne obaveza. U međusobnoj saradnji obe strane su potpuno slobodne. To je ministar jasno naglasio i mislim da ne bi trebalo zloupotrebljavati u nekom drugom smislu.
Kako da se definiše načelo odvojenosti od države, koje je toliko puta i toliko dugo unazad rigidno tumačeno i zloupotrebljavano? Ono se tumači na jedan savremen način i definiše se tako što se crkvama i verskim zajednicama, sa jedne strane, priznaje pravo učešća u javnom životu, a s druge strane ugrađivanjem u zakon načela o punoj autonomiji crkve jasno se otklanja opasnost da se država upliće i meša u neki unutrašnji život ili misiju crkve.
Formalno-organizaciono ovaj zakon se sastoji iz tri dela. Jedan je osnovni deo, gde se utvrđuju sloboda veroispovesti, zabrana verske diskriminacije i tome slično. Drugi deo pravni položaj crkve i verskih zajednica, tu prvenstveno imamo poglavlje o autonomijama odnosno autonomiji, gde se govori o autonomijama crkve, sveštenika, priznaje se kontinuitet, identifikuju se tradicionalne crkve, verske zajednice i tome slično.
(Predsednik: Koristite i drugih 10? Da, izvolite.)
Drugi deo, odnosno drugo poglavlje je poglavlje o registraciji. To je onaj famozni deo koji u komunističkom zakonu nije postojao, koji je bio liberalizovan i koji je doveo da se crkve i verske zajednice svedu sve na udruženja građana. Ovde je jasno propisano kako se vodi registar, koja je sadržina registra, utvrđen postupak, način korišćenja naziva verske zajednice, razlozi za brisanje, pravni lek i sl. Sve ono što je jasno prepisano ne može da se izvrne manipulisanju.
Treće poglavlje - imovina i finansiranje, utvrđeni su izvori finansiranja, imovina, zaštita imovine kao deo kulturne baštine i utvrđena su socijalna prava sveštenika i drugih lica.
I treći deo, to su delatnost crkve i verskih zajednica. Prvo poglavlje bogoslužbena delatnost, zatim obrazovna delatnost, gde su definisane verske ustanove koje se bave obrazovnom delatnošću, status, diplome koje se stiču, socijalna prava učenika i studenata verskih ustanova. Dakle, sve ono što do sada nije postojalo.
Slično je i sa kulturnom delatnošću, gde se određuje ko su nosioci kulturne delatnosti, prava i zaštita sakralnog nasleđa, uslovi za informativno-izvođačku delatnost, taksativno i detaljno sveobuhvatno nabrojano, tako da možemo da kažemo da je ovaj zakon zaista svobuhvatan, ali umesto zaključka možemo i da kažemo da je donošenje ovog zakona zaista bio težak i odgovoran posao.
Čuli smo od gospodina ministra, nije bilo lako uskladiti sve suprotnosti, ispraviti sve nepravde, pomiriti sve netrpeljivosti, omogućiti svakom da pronađe svoje duhovno mesto, a da s druge strane ne ugrožava ni individualna ni kolektivna prava svih drugih.
U Srbiji postoji, pored istorijskih crkava i verskih zajednica, još 189 organizacija. Sve su one pozvane da učestvuju i sve su one dale svoje viđenje. U izradi ovog predloga učestvovale su 53 institucije, domaće, strane, nevladine organizacije, Venecijanska komisija, OEBS, Savet Evrope itd. Predlog zakona je bio na javnoj raspravi skoro dve godine, dakle, jedan ogroman posao, izuzetno složen i težak, doveden je do kraja.
I opet smo svedoci da postoje mnoge žestoke polemike i mnoga osporavanja. Šta je suština ovih polemika? Suština je što neke institucije iz evroatlanskih integracija pokušavaju da nam nametnu neka rešenja i neka viđenja koja nisu primerena našoj tradiciji i našoj kulturi.
Ono što možemo da kažemo, to je da su svi standardi o ljudskim pravima i načelima verskih sloboda u potpunosti ispoštovani. Takođe, možemo da kažemo i moramo da nisu uvažene sugestije, ali one sugestije koje su bile na liniji da se ukida naš verski pluralizam, da se ne ukine identitet svake verske zajednice ponaosob, te da se ne dozvoli, ono što je za nas bilo najvažnije, uspostavljanje kontinuiteta, pravnog subjektiviteta, a koje je nastalo nakon pustoši komunističkog režima 60 godina.
Posle donošenja ovog zakona, a i na samoj Skupštini, mi moramo da kažemo jasno i glasno da je Srbija zemlja sa bogatom viševekovnom verskom tradicijom i tolerancijom. Toga ne treba da se stidimo, to je naše bogatstvo i toga moramo uvek da se držimo.
Ovim zakonom se to stanje samo ponovo vaspostavlja i mi na to imamo pravo kao država, kao što i sve ostale države u Evropi imaju to pravo.
Mi moramo našem verujućem narodu da kažemo, jasno i glasno, da dok je god ovog ministra ovde, dokle god je ove vlade na čelu sa Vojislavom Koštunicom, Demokratskom strankom Srbije, to pravo nam niko neće dirati i niko nam ne može uzeti. Koristim priliku da se zahvalim i čestitam gospodinu ministru i Vladi prvenstveno na sposobnosti, na znanju i na hrabrosti da se donese baš ovakav zakon. Hvala lepo.

Poštovani potpredsedniče, članovi Ministarstva, uvažene kolege poslanici, moram priznati da sam bio malo iznenađen prvim nastupom gospodina Mašića kada je na neki način malo optužio ovo ministarstvo da ne uvažava ovu skupštinu nedolaskom na sednicu Odbora. Mislim da to nije bilo korektno, jer mi smo usvojili jedan set zakona iz poljoprivrede, i zaista su svaki put i ministar i resorni pomoćnici uvek bili prisutni na sednicama i maksimalno su nam omogućavali da uđemo u suštinu i problematiku propisa koji se donose.
Nije korektno, posebno ako znamo kako je rečeno; to je posao opozicije, naravno, slažem se sa tim, ali nismo naučili od profesora Mašića, jer on je zaista vrlo korektan čovek i zbog toga je i predsednik našeg Odbora za poljoprivredu i do sada imamo sve pohvale na njegov račun. U ovom drugom izlaganju profesor Mašić je u stvari bio onaj pravi i izneo stručno mišljenje, jer on je jedan od najkompetentnijih da o ovome priča.
Dakle, mislim da možemo da pohvalimo Ministarstvo što se tiče dosadašnjeg rada, jer smo uvek imali maksimalnu saradnju i nije u redu da sada spominjemo genetski modifikovanu soju i sve one stvari koje nemaju veze sa ovim zakonom, a znamo vrlo dobro da nisu do sada bile u nadležnosti ovog ministarstva.
Da se vratimo na ovaj zakon. Mislim da je Ministarstvo i do sada i na ovom zakonu potvrdilo onu praksu koja je do sada bila, a to je da se uvažava i struka i nauka. Ovaj zakon je pretrpeo više verzija, što znači da se nije tvrdokorno držalo one prvobitne verzije u Ministarstvu, nego se osluškivao glas svih onih koji su zainteresovani za sprovođenje ovog zakona. Održano je puno rasprava širom Srbije, gde smo i mi kao DSS, preko svojih resornih i stručnih odbora, učestvovali i davali svoja mišljenja i poboljšavali ove predloge, a završna javna rasprava je bila u Velikoj Plani, gde su zaista bili prisutni svi relevantni faktori za donošenje ovih propisa.
Dakle, pored ljudi iz Ministarstva, pored predstavnika svih poslaničkih grupa, ne samo članova Odbora za poljoprivredu, nego svih onih koji su bili zainteresovani, bili su tu prisutni i stručnjaci iz veterinarskih instituta, fakulteta, veterinari iz veterinarskih stanica, a bili su prisutni i predstavnici udruženja privatnih veterinara. Dakle, svi oni koji su bili zainteresovani za donošenje ovih propisa.
Koliko su bitni ovi propisi, to možemo samo da analiziramo u dosadašnjem stanju koje imamo u agraru, prvenstveno u stočarskoj proizvodnji. Svi znamo koliko smo mi nekada bili veliki izvoznici stoke i mesa, a kakve sada probleme imamo oko toga.
Setimo se i čuvene afere "balkanske ptice", koju su neki čuveni "zeleni" pokušali da imputiraju našoj lovačkoj organizaciji. To nema veze sa lovom, nego ima veze sa izvozom mesa i sa nemogućnošću da se meso izvozi iz naše zemlje zbog neusaglašenosti propisa, zbog nepostojanja ovlašćenih klaničnih industrija i svega ostalog što EU zahteva.
Dakle, mnogo je razloga zbog kojih je bilo potrebno doneti ove propise. Oni su konačno, posle više verzija usaglašavanja, ovde pred nama.
Mi iz poslaničkog kluba DSS možemo da kažemo da smo zadovoljni ovim predlozima, da smo maksimalno uzeli učešće da upodobimo te propise i podržaćemo ove propise, jer smatramo da su neophodni, da su sveobuhvatni. To su propisi koji su upodobljeni sa propisima EU, uvažavaju sve.
Nisam juče bio prisutan na Odboru, da ne pričam o tome kako je zakazan Odbor juče za juče, ali vidim da je preko 20 amandmana usvojeno. To znači da Ministarstvo uvažava sve ono što je ispravno i svrsishodno i da nema razloga da se ovi zakoni ne usvoje, tako da i jedan i drugi zakon imaju podršku DSS-a i mi ćemo ih podržati.

Kao ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke Srbije po ovom pitanju nisam želeo da se uključujem do sada u raspravu o amandmanima iz nekoliko razloga.
Prvo, što smo o tim amandmanima raspravljali na Odboru za poljoprivredu i što smo od predstavnika Ministarstva dobili suvisle odgovore i mislim da nema potrebe i dalje da se o tome raspravlja.
Drugo, iz razloga što ti amandmani nisu izvorni amandmani SRS-a, nego su uzeti iz materijala Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada. Dakle, taj materijal imam i ja i svi ostali.
Već je bilo govora o tome da je i Demokratska stranka iste te amandmane stavila na dnevni red, međutim, gospodin Mićović, bivši predsednik Odbora za poljoprivredu, posle obrazloženja Ministarstva povukao je te amandmane, čak na Odboru nije ni glasao za te amandmane, jer je shvatio da su to amandmani koje, kako je već rekao gospodin Kronić, mahom obrađuju drugi zakoni. To su suvisli amandmani, ali su obrađeni u drugim zakonskim rešenjima i nema potrebe, niti mogu u ovaj zakon da se ugrađuju.
Zbog toga se ne uključujem u raspravu, ali neverovatno je... Naravno, ja znam da svaka politička stranka može da koristi ovu govornicu za promocije svog programa. Kada izlaze kolege iz Odbora, ja im apsolutno ne zameram, to je njihov posao. Čudno je kada izlaze ljudi koji nemaju veze sa poljoprivredom, pravnici, da ne govorim koje druge struke, i tako pričaju stručno o ovom zaista stručnom zakonu. Ovo je stručan zakon, koji ne bi trebalo da se politizira. Jednostavno ne može da se politizira, sem te priče o švercu, kriminalu i tako dalje, što nema veze sa ovim stručnim zakonom.
Kada se ovi stručnjaci za sve pojave, onda je to zaista čudno i onda dođemo u situaciju da se spominje taj čuveni zakon našeg bivšeg kolege Laze Marjanskog o sirku kao elementarnoj nepogodi. To je bio jedan smešan predlog zakona. Ja sam i u prošlom sazivu to komentarisao. Šta je bila želja predlagača – ne znam, ali se cela Srbija smejala tom predlogu zakona, jer sirak ne može biti nikada elementarna nepogoda. Ne može na jednoj njivi da bude sirka, a na drugoj da ne bude.
Znači, tamo gde je domaćin, gde se radi, sve tehničke mere primenjuju, gde se motika uzima u šake, nema sirka, a tamo gde se politizira, gde se rade druge stvari, gde se njiva ostavi zapuštena, tamo sirak može da bude elementarna nepogoda.
Prema tome, zaista apelujem da se ponovo vratimo na temu. Neka svako iznosi svoje mišljenje o amandmanu, ali apelujem da ipak ljudi koji su u struci malo o tome pričaju, da ovi ″univerzalci″ malo ipak spuste loptu.

Uvažena gospođo ministre, članovi Ministarstva, poštovani predsedavajući, drage kolege, zakon o semenu o kome danas raspravljamo treba da zameni dosadašnji važeći Zakon o semenu i sadnom materijalu, koji je donet 1993, odnosno 1994. godine i koji je jedinstveno regulisao ovu problematiku, znači i semena, i sadnog materijala, i poljoprivrednog i šumskog bilja.
S obzirom na to da postoje značajne razlike u proizvodnji semena i sadnog materijala, poljoprivrednog i šumskog bilja, nametnula se potreba da se ovo reguliše sa dva različita zakona. Do sada smo usvojili, kako smo do sada čuli, Zakon o šumskom reproduktivnom materijalu, Zakon o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja i sada nam je na redu zakon o semenu.
Potrebu za donošenje ovog zakona naravno nameće i proces integracije naše zemlje u EU kojoj težimo i usaglašavanje sa njihovim propisima i direktivama. Srbija je prepoznatljiva, za sve one koji ne znaju, kako u Evropi, tako i u čitavom svetu, po bogatstvu, mnoštvu genetičkih resursa koje posedujemo, tako da je ovaj zakon preko potreban iz dva najvažnija razloga: prvi, da domaćim proizvođačima semena omogućimo bolji pristup međunarodnom tržištu i savladavanju konkurencije; drugi, naravno ništa manje značajan, da obezbedimo seme boljeg kvaliteta domaćim potrošačima, što bi se odrazilo na što uspešniju i bolju poljoprivrednu proizvodnju.
Zašto je značajna proizvodnja semena? Za proizvodnju semena možemo komotno reći da je u strateškom interesu naše zemlje iz dva razloga: najpre, da je to jedan od retkih domaćih proizvoda, koji ima gotovo neograničene mogućnosti izvoza i donosi značajan devizni prihod našoj zemlji – samo hibridi sa novosadskog ratarskog instituta seju se na 42 miliona hektara u svetu; drugi razlog, o kome svaka odgovorna država mora da vodi računa, a to je, omogućavanje samodovoljnosti proizvodnje i obezbeđivanja nacije vrhunskim sortnim semenom poljoprivrednog bilja, što je pretpostavka za uspešno zadovoljavanje ishrane svog stanovništva.
Dakle, stvaranje novih sorti je zaista jedan dugotrajan, neizvestan, skup i mukotrpan posao. Da bi se proizvela jedna nova sorta potrebno je mnoštvo naučnih saznanja iz više oblasti, i znanje i iskustvo vrhunskih stručnjaka, odnosno oplemenjivača sorte.
Ovaj zakon, kao što smo čuli i pročitali, uređuje kompletnu materiju, kako proizvodnju, doradu, korišćenje, promet, uvoz, ispitivanje kvaliteta semena poljoprivrednog bilja, rasada poljoprivrednog bilja, tako i micelija jestivih i lekovitih gljiva.
Ovim zakonom takođe se reguliše i priznavanje sorti i upis u registar. To je jedan veliki i pozitivan napredak, jer zakon o semenu, zakon o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja i upis u registar sorti čini jednu logičnu celinu, koju ne može i ne treba razdvajati.
Šta su novine u zakonu? Novina je i način obeležavanja semena u prometu, tako da svaka kategorija ima svoj poseban tip etikete. Takođe je ujednačeno obeležavanje etiketa na vreći, kao što je to i u međunarodnom prometu. No, potkrala se jedna greška, nažalost nismo ni amandmanima na to reagovali, u članu 4. za predosnovno seme umesto roze boje, kako piše, treba da stoji "ljubičasta boja", da bi bilo ujednačeno sa OECD. Možda to pravno-tehničkom redakcijom može da se ispravi.
Kao što sam rekao, uvođenje registra proizvođača, dorađivača i prometnika semena je usaglašeno sa odredbom EU, što omogućuje kontinuitet praćenja semena od proizvođača do krajnjeg kupca. Kao što je ministar naglasio, zakon propisuje obaveznost sprovođenja postkontrolnih testova od strane nacionalnog tela. Nažalost, to nacionalno telo još nismo formirali, tako da tu ulogu preuzima Ministarstvo, nezavisno od proizvođača, odnosno vlasnika semena.
Ima jedan od zahteva, takođe OECD, bez koga nema punopravnog članstva. Proizvodnja semena u drugim zemljama takođe je regulisana ovim zakonom. Za račun domaćeg naručioca, to do sada nije bilo regulisano zakonom, već se to rešavalo tako što se u Ministarstvu podnosio zahtev od slučaja do slučaja. Naravno, otvaralo je mesta za određene sumnje i dobro da je to sada konačno zakonom regulisano i jasno definisano.
Jasno je definisana i odgovornost ako seme ne ispunjava uslove u pogledu deklarisane sorte, vrste, kvaliteta i svega ostalog što nosi seme. Znači, nema više prebacivanja odgovornosti u lancu, nego je jasno da je odgovoran dorađivač semena za slučaj domaćeg semena i uvoznik za slučaj uvoznog semena.
Pitanje etiketa je izazvalo dosta polemika, kako smo čuli danas, na Odboru za poljoprivredu, pošto su određene kolege iz drugih poslaničkih grupa smatrale da etiketu treba da izdaju oni koji proizvode seme.
Zakonom je regulisano da etikete izdaje stručna organizacija koju ovlasti ministar, a za sitna pakovanja može uvoznik. Zašto je to bitno? Iz prostog razloga što ne sme da dolazi do sumnje u bilo kakvo mešetarenje. Jednostavno, mora se sprečiti zloupotreba, tako što će se jasno definisati da onaj koji prati proizvodnju semena, kontrolisanu proizvodnju i doradu, taj mora da ima i kontrolu na izdate etikete, na količinu i vrstu etiketa.
Zatim, regulisano je pitanje uvoza. Seme može da se uvozi samo u originalnom pakovanju. Naturalno seme može da se uvozi samo sortno i ako je proizvedeno za račun domaćeg naručioca.
Ispitivanje kvaliteta je jako bitna stvar u lancu proizvodnje, ono je definisano i to isključivo mogu da obavljaju akreditovane laboratorije. To je tako regulisano u EU i nikako drugačije ne može da se rešava. Znači, uvođenjem akreditacije, kao uslova za obavljanje i ispitivanje semena, obezbeđujemo da se rezultati jedne laboratorije moraju vrednovati, poštovati u čitavoj državi, i da nema potrebe za nekim sumnjičenjem, odnosno dopunskim ispitivanjem.
Da bi se obezbedila objektivnost tj. da sve sorte u postupku priznavanja imaju jednak tretman, i njihovo ispitivanje, kako na oglednim poljima, tako i u laboratorijama, radi se pod šiframa, da ne bi bilo nikakvih privilegija. To nije sporno i niko oko toga nije pravio pitanje.
Ono pitanje koje se poteglo na Odboru za poljoprivredu, nažalost, nismo imali većinsko mišljenje, to je pitanje koliko treba da traju ispitivanja na oglednim poljima. Zakonom je predviđeno da to traje dve godine. U EU taj period je od dve do pet godina.
Ima dosta zagovornika koji smatraju da taj period treba produžiti na barem tri godine za ratarske biljne kulture, a dve mogu da ostanu za povrtarske. Ako se zna iz prakse da se veća sigurnost u utvrđivanju postojanosti neke osobine sorte postiže u dužim vremenskim ogledima, kada nema nekog racionalnog objašnjenja zašto bi ovaj period trebalo da se skrati na baš onaj minimum koji je predviđen u EU, zašto ga ne bismo makar malo produžili.
Postoje čak i mišljenja u nekim stručnim krugovima, koja naravno nisu pismeno izneta, ali su sugerisana u određenim poslaničkim grupama, da se ovom odredbom čine čak i neke određene usluge nekim multinacionalnim kompanijama koje se bave semenskom proizvodnjom.
Zbog toga smo mišljenja da bi ipak trebalo razmisliti i možda ovaj period produžiti na tri godine. Postupak deklarisanja, odnosno sertifikacije je potpuno obuhvaćen i tu nema ništa da se doda. Dakle, to su bile samo neke od novina i dobrih stvari koje su ovim zakonom regulisane.
Šta je to što je propust, odnosno što ne bi trebalo da bude uključeno u ovaj zakon, i šta nije uključeno? Zakon ne bi trebalo da obuhvati problematiku micelija jestivih i lekovitih gljiva. To bi trebalo da bude definisano nekim drugim zakonskim aktima. Nije ništa strašno, ali možda bi trebalo razdvojiti, ali ako je ovako predviđeno neće smetati.
Zatim, zakon ne treba da reguliše, odnosno da rešava pitanje fitosanitarne kontrole, odnosno izdavanje fitosertifikata, jer je to rešeno Zakonom o zaštiti bilja, kao ni pitanje zdravstvenog stanja semena, jer je to takođe rešeno ovim zakonom.
Ono na šta je takođe bilo puno primedbi i sugestija je pitanje nacionalnog instituta za priznavanje i zaštitu novih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja. Mišljenje je da je ovaj institut neophodan, da treba da postoji i da treba da ga formira Ministarstvo, kao i da brine o njegovom radu. Dakle, da bude direktno podređen Ministarstvu, ali da to ipak bude jedan nezavisan institut.
Navodi se da takve vrlo uspešne institucije već postoje u našem okruženju, mislim na Mađarsku i Hrvatsku, i trebalo bi koristiti njihova pozitivna iskustva. Na ovaj način možda bi se otklonile one primedbe koje smo čuli, a koje se iznose u nekim krugovima, da je po ovom zakonu većina aktivnosti koncentrisana na ministarstvo i da je na taj način malo skrajnuta nauka, marginalizovana domaća struka, strukovne organizacije itd. Postoji mišljenje da je donošenje ovog zakona trebalo biti uslovljeno formiranjem tog nacionalnog instituta za priznavanje i zaštitu novih sorti, tu mislim na poljoprivredno i šumsko bilje. To su stvari koje se mogu u hodu popravljati izmenama i dopunama ovog zakona, onako kako praksa bude nalagala, i to ne bi trebalo da bude veći problem.
Šta je najveći problem u ovoj materiji, kome se za sada se ne vidi rešenje, mada sam u razgovoru pred ovu sednicu sa ministrom dobio uveravanja da će to ipak ići u dobrom pravcu. To je proces stvaranja i priznavanja sorti, i mora da se prati njihova zaštita. O tome je već bilo govora. Kada bi se zakonu o semenu priključio i zakon o zaštiti sorti, dobili bismo jednu proevropsku regulativu, koja bi objedinjavala kako proces stvaranja sorti, tako proces priznavanja i, na kraju, proces zaštite.
Zaštita sorti je vrlo važna operacija i segment u semenarstvu. Ako nema zaštite, vrlo lako može doći do krađe intelektualne svojine oplemenjivača, može da dođe do krađe nekih naših nepriznatih sorti. Naš legendarni oplemenjivač, profesor Škorić, na Odboru za poljoprivredu javno je izneo sumnju da je već nekoliko linija izneto iz naše zemlje, što ne može da nas raduje i ne može da nam služi na čast.
Postavlja se pitanje šta je sa ovim predlogom zakona o zaštiti novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja, koji treba da bude usaglašen sa konvencijom UPOV-a, i o tome je već bilo reči, dakle, to je jedna unija za zaštitu biljnih sorti. Pitamo šta je sa tim, jer oni koji se bave ovom problematikom znaju da je taj predlog zakona uvršten u skupštinsku proceduru državne zajednice Srbije i Crne Gore još 2002. godine.
Nažalost, zbog političke nestabilnosti u formiranju i funkcionisanju države, do današnjeg dana on nije usvojen. Bez ovog zakona ne možemo postati članica ove unije, a time ni naše sorte ne mogu biti zaštićene, jer se ne priznaje vršenje DUS testova bez kojih nema zaštite sorti.
Ova unija insistira da se ovaj zakon može doneti isključivo i jedino na nivou državne zajednica Srbija i Crna Gora, a nikako na nivou njenih članica. Nikakvi zakoni Republike Srbije za promenu tog stava nisu do sada urodili plodom, a dobili smo uveravanja od ministra da je zaista mnogo činjeno i još uvek se čini.
Sada se postavlja pitanje zašto je to tako. Sigurno je da našoj konkurenciji u svetu nije u interesu da što brže postanemo punopravni članovi ove unije, jasno je da na taj način određene lobi grupe eliminišu sebi konkurenciju i po tom pitanju mi ne možemo puno da učinimo. Postavlja se pitanje, u čijem interesu rade svi oni koji opstruiraju izgradnju državne zajednice Srbija i Crna Gora i poštovanje Ustavne povelje; za čiji interes rade svi oni koji zagovaraju razgradnju ove državne zajednice, kada je iz ovog primera evidentno da svi građani Srbije trpe ogromne ekonomske štete i da svi kao društvo nazadujemo.
DSS će, i pored manjkavosti koje smo izneli, podržati ovaj zakon o semenu, jer to je jedan dobar zakon, neophodan je našem agraru i tu nema nikakve dileme, ali isto tako ćemo se boriti za poštovanje Ustavne povelje i njeno očuvanje, jer je to dugoročno i najbolje rešenje za srpski narod u celini i za sve građane Srbije.

Dobio sam repliku na osnovu zahteva kao predstavnik lovaca, koji su ovde uvređeni. U prošlom sazivu, koji se sećaju, gospodin Toma je sigurno na osnovu toga intervenisao, imao sam amandman kojim su oslobođeni lovci plaćanja poreza, ali ne kompletno nego svega na dve puške.
Gospodin Nikolić je uvredio preko 80.000 lovaca. U najboljim godinama u Srbiji je bilo preko 100.000 lovaca koji su bili članovi lovačkih udruženja. Sada ih ima 80.000. Gospodine Nikoliću, ne možete nazivati 80.000 ljudi ubicama životinja. Mi ne ubijamo životinje, mi odstreljujemo životinje. To je velika razlika.
Drugo, treba da znate da postoji sanitarni odstrel, postoji plan gazdovanja kako se radi. Znači, nije sve u funkciji mesa, kako vi pretpostavljate. Lovci su jedni od retkih koji se brinu o prirodi. Postoji nešto što se zove prihranjivanje divljači, nešto što se zove briga o divljači. Znači, kada pada sneg, kada je jako hladno, kada svi sedite pored toplih peći, lovci idu napolje, na hladnoću, brinu se o tim životinjama da prežive. Prema tome, molim vas da se ubuduće prema lovcima lepo ophodite.
Nešto mi je palo na pamet. Skoro sam čitao da je veliki ljubitelj životinja, da više brine o životinjama nego o ljudima, gospođa Brižit Bardo. Kaže da ima puno prijatelja u Srbiji. Nije valjda među radikalima da ima prijatelja Brižit Bardo? Dakle, molim da se više o lovcima tako ružno ne izražavamo, jer to je jedna mnogoljudna, organizovana grupacija ljudi i, prema tome, nisu oni zaslužili da se tako prema njima odnosimo.
Drugo, ovaj žal za povećanjem poreza na revolvere i pištolje, zaista ne vidim razloga zašto je to. Koliko sam shvatio ministra i koliko sam pratio, to je samo za oružje koje se nosi. Znači za oružje koje stoji u kući kao odbrana, to je apsolutno legalno. Prema tome, svima onima koji žele da nose oružje poručujemo da ćemo im izgraditi takvo društvo da nema potrebe da se nosi oružje, a svako kome je mirna savest nema potrebe za tim.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice poslanici, prvo obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika kod nas je počelo 1986. godine na osnovu zdravstvene evidencije. Od 1997. godine prijave i evidenciju dužne su da rade lokalne samouprave  preko svojih mesnih kancelarija.
Važećim zakonom, koji je još uvek na snazi, nije dovoljno jasno preciziran pojam osiguranika, niti lokalne samouprave imaju ažurirane podatke o članovima poljoprivrednih domaćinstava. Po zvaničnim podacima, na dan 28. februara 2003. godine ukupan broj poljoprivrednih osiguranika u Srbiji, bez Kosova i Metohije, broji 418.373 osobe, a u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zemljoradnika pravo na penziju ostvaruje 213.751 penzioner.
Dakle, sadašnji odnos penzionera i osiguranika je 1:1,96. To je vrlo loš odnos koji ne može ni da servisira ovaj fond, a kamoli da upristoji seljačke penzije. Primera radi, krajem ovog meseca će se isplatiti tek prva polovina novembra 2001. godine. Dakle kasni se za 15 meseci sa seljačkim penzijama.
Ovim zakonom se i dalje predviđa obavezno osiguranje poljoprivrednika, što je sigurno jedna civilizacijska tekovina, koja ovu kategoriju stanovništva jednostavno stavlja u ravan i izjednačava sa ostalim kategorijama stanovništva. Iz amandmana sam primetio da neke poslaničke grupe u Skupštini zagovaraju ukidanje ovog obaveznog osiguranja, odnosno propagiraju osiguranje samo jednog člana domaćinstva. Pravdaju to lošim materijalnim stanjem seljaka, niskim i neredovnim isplatama penzija i mogućnošću dobrovoljnog osiguranja.
Trenutno u Srbiji broj domaćinstva sa osiguranim poljoprivednicima iznosi 289.126, sa prosečnim brojem osiguranika od 1,45. Dakle, već sada je u proseku osigurano više od jednog člana domaćinstva.
Obavezno osiguranje je neophodno iz više razloga. Kao prvo to je način da se obezbedi kakva-takva socijalna sigurnost starima na selu. Prosečan posed u Srbiji je suviše mali da bi se, zbog nemogućnosti daljeg rada, moglo živeti samo od izdavanja te zemlje u zakup. Treba da znamo i da priznamo da, nažalost, na selima nema više onih kompaktnih porodica, gde mladi ostaju na selu, preuzimaju imanje i staraju se o svojim starim članovima ili ih ima vrlo malo.
Dobrovoljno osiguranje ne pruža tu sigurnost, jer znamo vrlo dobro da ljudi kada su u nemaštini prvo se odriču onoga što je dobrovoljno i bez čega procenjuju da mogu, a to se naravno kasnije sveti.
Bitan razlog za zadržavanje ovog vida osiguranja je potreba rešavanja problema tzv. tehničkih viškova ili prekobrojnih industrijskih radnika. Bez obzira na sve pokušaje i socijalne programe za mala i srednja preduzeća jasno je da se problem nezaposlenosti neće moći rešiti bez vraćanja na selo i podmlađivanja seljaka.
Takođe, nije jasno kako možemo motivisati 180.000 ljudi koji se grčevito bore i drže za propale fabrike po gradovima, a u isto vreme se i ekstenzivno bave poljoprivredom na selu. Kako će oni dočekati penziju po radničkom osiguranju ako ne ostvare kontinuitet osiguranja? Neće imati motiva da se opredele za rad na poljoprivredi.
Na kraju je takođe bitno pitanje ako se ukine obavezno osiguranje, ko će plaćati sadašnjim korisnicima penzija i šta će biti sa onima koji su do sada uplaćivali doprinose u Fond? Sve su to pitanja koja iziskuju da se obavezno osiguranje i dalje zadrži.
Tačno je da su sadašnje penzije i niske i neredovne. To je iz razloga kratkog vremena otpočinjanja osiguranja od 1986. godine, zatim obračuna po najnižim osnovicama i naravno katastrofalnog stanja u poljoprivredi poslednje decenije, a posebno u zadnje dve godine. E, tu smo došli na pravu stvar, dakle to je glavni problem, mesto agrara u našem društvu i odnos drugih privrednih delatnosti prema njemu.
Dobro je to što gospođa Matković nije ovde da je pohvalim. Razume stanje u agraru i siromaštvo seljaka. Da nije tako, ne bi ni uvažavala realnost da mnoga domaćinstva ne mogu izmiriti višegodišnje zaostale doprinose i zato predlaže otpis, što je sigurno za svaku pohvalu. Takođe se uvažava i to da je poljoprivreda proizvodnja pod vedrim nebom, te je podložna raznim vremenskim nepogodama, pa se predviđa i mogućnost mirovanja osiguranja u članu 14. To je takođe jedno dobro rešenje.
Međutim, šta to sve vredi kada seljake ne razume njihov nadležni ministar poljoprivrede, odnosno Vlada u celini. Te zbog toga sva ta objektivno dobra rešenja za veliki deo seljaka u ovom momentu predstavljaju dodatno opterećenje.
Ova vlada nažalost nastavlja već dobro ustaljenu praksu pljačkanja agrara, prvenstveno tzv. "makaze" cena, odnosno dispariteta industrijskih i poljoprivrednih proizvoda, koji su još drastičnije nego ranije na štetu poljoprivrede. Uvozni lobiji i dalje imaju sva prava i blagoslov ministarstva, pa se nesmetano obara cena domaćim prozvodima.
Svedoci smo sada da je kriza u svinjogojstvu, gde su svinje pale čak na 35 i 40 dinara za kilogram, a zimus su bile 60 dinara. Prerađivačka industrija diktira sve cene poljoprivednih proizvoda i dalje. Opet smo svedoci da je cena pšenica 8,5 dinara, a letos se otkupljivala za 5,5 dinara od seljaka. Da ne kažem banalni primer da je jaje na pijaci 2,5 dinara, što bi rekao Lala možeš fruštukovati za 10 dinara, a jedna žvaka ili suva kifla toliko košta. Dakle, toliko o položaju agrara, a da ne pričamo o novcu, kada smo pričali o budžetu, da se novac iz agrarnog budžeta ne troši na agrar nego se i preliva u druge svrhe itd.
Dake, to su problemi koji muče seljake i dok se to ne reši nema boljitka ni sa ovim predloženim merama, koje u principu i u suštini nisu loše za seljaka. Dok se stanje u agraru ne popravi država je dužna, bar u ovom delu, da pomogne seljake, recimo po ugledu na neke zemlje kao što je Poljska, gde se u tzv. kru sistemu 100% seljačke penzije plaćaju iz državnih sredstava; u Hrvatskoj se 50% plaćaju doprinosi za seljački penzioni fond.
Prilika za ovu vladu će biti da pokaže brigu za seljaka kada dođemo do raspravljanja o rebalansu budžeta i nadamo se da će se tu ne samo deklarativno, nego i stvarno založiti i usmeriti sredstva da se položaj seljaka koliko-toliko poboljša.

Gospođo predsedavajući, gospodine ministre, kolege i koleginice poslanici, gospodin ministar u svom prvom izlaganju reče: "Pokušaću da vam dam vrlo kratku informaciju o tome šta smo mi do sada uradili, iako skupštinski odbor dobija kompletne izveštaje o toku privatizacije, sve potpisane ugovore."
Postavlja se pitanje koji to skupštinski odbor dobija te silne informacije, kada Odbor za privatizaciju još nije ni konstituisan, a kamoli da počne da radi i da raspravlja o svemu ovome. Da ne govorimo o tome da ova skupština još nijednom nije dobila nikakav izveštaj o radu Vlade, a pogotovo o toku samog procesa privatizacije. Onda se postavlja pitanje na osnovu čega mi da diskutujemo ovde, da se određujemo da li smo za ove izmene i dopune zakona, da li privatizacija treba da ide u predloženom pravcu ili možda treba neki drugačiji zaokret.
Ja ću se osvrnuti samo na deo načina sprovođenja privatizacije, što se vrlo često u javnosti spominje. Ministar reče: "Način na koji je postavljen koncept privatizacije daje nam mogućnost da unapred prepoznamo potencijalne kupce, da izmerimo njihov nivo kredibiliteta i u jednoj konkurentnoj proceduri odaberemo najpovoljniju varijantu privatizacije za naša preduzeća".
Pitam se koje su to najpovoljnije varijante kada se za tri cementare jave svega četiri zainteresovana kupca, a za šećerane po pravilu jedan, ponegde dva. Kako da prihvatimo da su to najpovoljnije varijante, kada je u vreme sankcija prema SRJ isti inostrani kupac Lafarž za beočinsku cementaru nudio 75 miliona dolara, a sada kada je ova nova demokratska vlast priznata u svetu plaćeno je svega 50,89 miliona dolara, sa sličnim investicijama i socijalnim programom.
Setimo se samo onih velikih rasprava koje su nas uveseljavale, kada je gospodin Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, javno pretio ministru Vlahoviću: "Nosićeš bukagije na robiji, a ugovor o prodaji će biti poništen". Ni ministar Vlahović mu naravno nije ostao dužan u prepucavanju.
Gle čuda, odjednom se svi ućutaše, cementara se prodade, svi se izgleda namiriše, a samo ova država i narod ostadoše kraći za 25 miliona dolara. Niko izgleda više ne pita di su naši novci i koliko je para moglo ozdraviti preduzeća, koliko se moglo podeliti povoljnih kredita zanatlijama, seljacima, trgovcima, a da ne govorim o korisnicima socijalne pomoći.
Posebno je pitanje u vezi ove cementare po kom osnovu se koristi laporac za proizvodnju cementa. Da li je to neko prodao prirodno blago ove naše države?
Pre godinu i po dana kada smo raspraljali o pitanju prodaje prirodnog bogatstva, onda smo bili uveravani da se prirodna bogatstva neće prodavati, a sada je ostalo nejasno kako se to u Beočinu koristi laporac, po kom osnovu, da li je to koncesija, da li je to prodaja ili nešto sasvim treće i nažalost nemamo o tome nikakvih podataka.
Da se osvrnemo malo na šećerane u Vojvodini. O tome je bilo puno priča. Konkretno šećerana "Jugozapadna Bačka" iz Bača prodata je, to ste svi čuli, verovali ili ne, za tri evra. Doduše, sa potpisanim ugovorom o investicijama od 2,01 milion evra i socijalnim programom od pet miliona evra. Nije obrnuto. Gospodine ministre, ovde imam zvaničan dokument Privredne komore gde piše, a to što vi nama niste dostavili i što mi nemamo, to je već nešto drugo.
Dakle, to je vrlo velika razlika, kada novac morate da izbrojite odjedanput ili kada to može sukcesivno na rate. No, obzirom da je kupac svima dobro poznati "MK Komerc" iz Novog Sada, kupac još nekoliko šećerana, čiji je vlasnik dugogodišnji finansijer i funkcioner Demokratske stranke, a onda se naravno nije ni čuditi što je tako povoljno i urađeno.
Ako uporedimo sa sličnom šećeranom "Šajkaška" iz Žablja, koja je prodata inostranom kupcu za 1,1 milion evra, socijalni program 7,98 miliona i investicijama od 1,05, onda računica jasno pokazuje da je naš kum ušparao samo u Baču oko tri miliona evra, a da ne spominjemo ostale šećerane.
Posebno je pitanje šta bi sa opredeljenjem i zaklinjanjem ove vlade da će se proizvodni i privredni kapaciteti od vitalnog interesa za ovu državu prodavati samo strateškim partnerima tj. svetski priznatim i renomiranim proizvođačima, da bismo što pre ušli u svetske tokove privrede itd. Firma "MK Komerc" nikako ne spada u te strateške proizvođače šećera, priznate u svetu. "MK Komerc" je jedna klasična trgovinska firma i sada će verovatno postati ozbiljan proizvođač.
Mnogo je raznih afera u vezi rasprodaje preduzeća bilo do sada, ali posebno mučna su bila dešavanja oko Fabrike šećera "Crvenka" iz Crvenke. Ova naša najjača šećerana prodata je za tri miliona, socijalnim programom oko 6,5 miliona i investicijama osam miliona evra.
Da se malo oko toga pozabavimo. Po proceni zvanične Vladine finansijske konsultantske firme, vrednost imovine šećerane bila je 12,5 miliona evra, a po proceni naših relevantnih ustanova kapital je iznosio oko 20 miliona evra, plus prošlogodišnje urađene investicije, silos i remonti u iznosu od sedam miliona. To nije bilo uračunato. Takođe nije uračunata ni dobit preduzeća, znači razlika između potraživanja i dugovanja, koja je iznosila u datom momentu 4,5 miliona evra. Nismo računali ni postojeće zalihe šećera, niti ugovorenu avansnu proizvodnju šećerne repe na oko 13 hiljada hektara, koja će biti dovoljna za sezonu prerade 2003. godine. Ko ne zna, industrijski kapaciteti avansiraju proizvodnju industrijskog bilja, šećerne repe, suncokreta, soje i to je ozbiljna investicija za njih.
Takođe je prošle godine u ovoj šećerani vrednost proizvodnje bila 33 miliona i plus tri miliona je otpadalo na melasu, na rezance, a ovo vam govori kolika je vrednost ovog privrednog subjekta koji je privatizovan. U njegovo vlasništvo, pošto je noseći privredni kapacitet dugo godina, ulazi i fudbalski stadion, bazen u Crvenki, dva odmarališta na moru i još mnogo toga, ribnjak, motel itd. Dakle, mnogo je nezakonitih stvari bilo u vezi privatizacije ove šećerane.
To smo sve čitali, bili smo obavešteni preko medija, nažalost ne zvanično. Navešću samo neke podatke koje sam dobio od ljudi iz Crvenke; oni su, naravno, bili najzainteresovaniji za to.
Počećemo od imenovanja člana komisije za pregovore, čoveka koji je već bio vlasnik 69 akcija preduzeća, što je protivno Uredbi o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom. Postoji i krivična prijava upravo za to. Flagrantnoje da posle prve neuspele prodaje ne dolazi do poništavanja tendera, kako bi to trebalo po zakonu, da bi se pružila šansa novim potencijalnim kupcima, pošto prvi kupac nije prihvaćen.
Međutim, dolazi samo do traženja nove ponude o Grka. Oni sa dva miliona povećavaju ponudu na tri miliona evra. Grčka firma "Helenik šugar" obaveštava agneciju da će u slučaju prihvatanja njihove ponude formirati konzorcijum, probajte da pogodite, naravno, sa firmom "MK Komerc", što je takođe bilo u tom momentu protivzakonito.
U međuvremenu se ljudima preti otkazima, a na skupštini akcionara, druga prodaja, radnici su prinuđeni da se izjašnjavaju javno da li su za to ili nisu, dok su ministar Veselinov i budući vlasnici - Grci uredno sedeli ispred i beležili kako se koji akcionar, odnosno radnik izjašnjava. Morate priznati da je to vrlo neprijatno, izjašnjavati se, a budući vlasnik sedi ispred vas i beleži kako se vi izjašnjavate.
Čuvena izreka ministra Veselinova je tada bila, kada su radnici izražavali protest zbog niske cene otkupa fabrike, da nemaju radnici šta da se brinu o tome koliko će država da zaradi, na njima je da se brinu o socijalnom programu, što će reći da su samo ministri zaduženi da brinu u ovoj državi, a mi svi ostali možemo ići na odmor.
Što se tiče kredibiliteta kupca, juče nam ministar nabroja sve multinacionalne kompanije koje su renomirane u svetu. U jednom stručnom časopisu Evropske unije za šećer objavljena je rang lista proizvođača šećera, gde "Helenik šugar" nije zauzeo baš tako slabo mesto na toj rang listi.
O svemu ovome sam pribavio krivične prijave protiv gospodina ministra Aleksandra Vlahovića, protiv ministra Dragana Veselinova i protiv gospodina Popović Dragana iz Kule. To je taj gospodin koji je nezakonito bio imenovan u tu komisiju, a probajte da pogodite kakvu sada funkciju ima. Gospodin je, normalno, vršilac dužnosti direktora. Pogodite šta je prvo uradio - sve ove prijave je povukao, normalno, da se naše pravosuđe ne zamlaćuje takvim stvarima.
O nepravilnostima aukcijske prodaje, primer iz Telečke, gde se iza jedne neuspešno nameštene prodaje odmah sprovodi druga, naravno po nižim cenama, sa mogućnošću plaćanja obezvređenim obveznicama. Nemam sada vremena da govorim, ali mogu samo da vam ilustrujem neke primere kako se prodaju neke firme.
Recimo, Društveno preduzeće "Prvi maj" - Bečej prodato je za 55.000 dinara gospođi Mirjani Dragić; ne znam da li je to supruga gospodina Dragića, koji snabdeva MUP tekstilnom robom. Društveno preduzeće "Hrast" - Novi Sad je prodato za 16.000 dinara. Na jednoj baraci da kupite prozore i vrata koštalo bi više. Vrhunac, ovo smo čitali pre neki dan, "Urna" - Subotica je prodata za 169 dinara.
Ne tvrdim da tu ima nekih zloupotreba, ali mislim da je zaista jako važno da se upoznamo sa svim ovim prodajama i da možemo da dobijemo odgovarajuće obrazloženje, ali ne ovakvo kakvo gospodin ministar iznosi kad ovde izađe.
Ne, gospodine ministre, mi ne treba da polemišemo ovde tako što ćete vi nama održati vruće govore, izbombardovati nas sa nekim neproverljivim podacima; mi hoćemo da dobijemo pismene izveštaje, potpisane, što bi rekao naš narod omurene (sa pečatom), da mi možemo da proverimo to i da onda ukažemo vama poverenje ili nepoverenje povodom tih izveštaja.
Dakle, kada svega toga nema, kada ne dobijamo nikakve izveštaje, a žalbe su velike, odijum javnosti je veliki, mi iz DSS-a predlažemo da ova skupština formira anketni odbor koji će utvrditi da li postoje ili ne postoje sve ove nepravilnosti i zloupotrebe. Tek nakon toga se mi možemo izjasniti po pitanju ovih izmena zakona i možemo podržati ili ne podržati kurs kojim ova vlada ide.

Uvaženi gospodine ministre, predsedništvo, dame i gospodo poslanici, u obrazloženju Vlade, kao razlog za donošenje ovog zakona navodi se stvaranje uslova za ulaganje u dobra u opštoj upotrebi i delatnosti od opšteg interesa.
Postavlja se pitanje - zar je trebalo dve godine da se Vlada seti da treba stvarati uslove za ulaganja i putem koncesija? Očigledno je da je u pitanju nešto sasvim drugo. Da i pored ponuđene rasprodaje svih naših ekonomskih resursa, koje je na sceni, ozbiljnijih stranih investicija u Srbiji nema! Nema ih jer nema političke stabilnosti i nije izvršena stvarna transformacija sistema; nema ih jer još uvek nije vraćena imovina oteta od strane komunističkog režima, već se ta, tuđa, nudi na prodaju. U takvim uslovima nijedan ozbiljan strani investitor neće da investira, sasvim razumljivo.
Dakle, kada ne ide rasprodaja - ajde da probamo sa koncesijama, ali naravno i za to su neophodni preduslovi kao i za privatizaciju. Pre svega potreban je jasan i precizan zakon. Za ovaj ponuđeni zakon se to nikako ne može reći.
Skrenuću pažnju samo na neke karakteristične manjkavosti, ima ih dosta i daju nam za pravo da ne prihvatimo ponuđeno. Odeljak - "Sadržina koncesionog akta", član 10. tačka 6) govori o uslovima i načinu obavljanja koncesione delatnosti. Tu je propušteno, a obavezno se mora predvideti, da se koncesije moraju obavljati u skladu sa tehničkim normativima uz primenu sistema kvaliteta ISO standarda.
Zašto ovo govorim? Zato što se mora jasno precizirati, jer se može očekivati da će strani investitori pokušati da izbegavaju primenu ovih standarda, koji su kod njih obavezni, sve zbog povećanja troškova, a samim tim i manjeg profita. Setimo se "Beočinske fabrike cementa" i čuvenog "spaljivanja guma" radi ušteda energenata. Da naši ugovarači ne bi dolazili u razna "iskušenija" prilikom stvaranja ugovora, bolje je da to odmah jasno piše u zakonu.
Odeljak "Tenderska komisija", član 14. stav 5. kaže: "U komisiju ne mogu biti imenovana lica koja imaju bilo kakve poslovne odnose sa bilo kojim od učesnika na javnom tenderu". Na prvi pogled, sasvim u redu. Međutim, kada malo dublje analiziramo, postavlja se pitanje: kako će se utvrditi ko to ima, s kim i kakve "poslovne odnose". Ništa nije tačno rečeno. Koje su to vrste poslovnih veza, šta se pod tim podrazumeva? Šta će se desiti kada se naknadno utvrdi da je postojala neka "poslovna veza"? Da li će se te tenderske komisije tada poništavati? Šta sa prekršiocima, kako će biti kažnjeni? Ništa se o tome ne govori. Očigledno, ovde je puno nejasnoća, koje daju široke mogućnosti zloupotrebe i eliminisanja nepoželjnih lica iz tenderske komisije.
Član 28. - odeljak "Usmeravanje sredstava koncesione naknade", u žargonu se kaže "čiji su novci" - predviđa da se sredstva od koncesione naknade ustupe lokalnoj samoupravi i pokrajini u iznosu, rekao bih sramotnih, 5%. Posle ovoga je valjda i maloj deci jasno da od proklamovane i obećane predizborne decentralizacije Srbije, posebno u finansijskoj sferi, nema ni pomena. Ova vlada deklarativno sve prihvata, ali kada su novci u pitanju tu dileme nema, sve mora biti u njenoj kesi, a raspodeljivaće se onako kako gazda kaže. Pitam se šta je sa čuvenom predizbornom rečenicom - autonomija novčanika? Nekako se brzo zaboravi sve kada se dođe na vlast.
Ako pogledate amandmane Skupštine Vojvodine koje je Vlada usvojila po onoj prvobitnoj verziji, a koje je odbila, jasno je ovo što govorim. Može veći uticaj Vojvodine u sprovođenju koncesija, ali veći udeo u novcima - to ne može. Očigledno da će Neša Čanak morati da zapreti neizglasavanjem Predloga zakona da bi Pokrajina dobila veći udeo u koncesijama. Ali čime da prete lokalne samouprave širom Srbije da bi došle do više sredstava koja im pripadaju? Jasno je da ovakvo rešenje nije dobro, te da se pripadajuća sredstva moraju opredeljivati prema značaju stvari koje se daju u koncesiju za državu, region ili lokalnu samoupravu. To je jedino ispravno rešenje.
U ovom predlogu zakona ne postoji odeljak - kaznene odredbe. Svaki zakon, da bi bio pravi, mora da ima i kaznene odredbe. Da li to znači da se neko već unapred amnestira od delovanja koje može biti pogubno i štetno po ovaj narod? Prirodna bogatstva, nacionalna dobra i sve ono što su generacije i generacije stvarale, suviše je vredno da bi se ova vlada sa tim poigravala.
Zbog svega navedenog, a i još mnogo toga drugog, DSS je ponudila ovoj skupštini svoj predlog zakona o koncesijama. Nismo ga do sada pustili u skupštinsku proceduru, između ostalog, i iz razloga što smo očekivali da predsednik Narodne skupštine već jednom stavi na dnevni red zakon o denacionalizaciji, koji smo davno dali u Skupštinu.
Očekivali smo da Vlada posle debakla procesa privatizacije shvati da je "oteto - prokleto", i da se ne može ni prodavati tuđe, niti davati u koncesiju. Ali sada je valjda svima jasno da ova vlada, za svog mandata, nema nameru da vraća otetu imovinu, jer im ta imovina treba za rasprodaju ili dugogodišnje zakupe, kako bi još malo produžila tu vlast, po sistemu "posle nas potop".
Kada je Vlada ponudila ovaj zakon o koncesijama bili smo prinuđeni da i mi pustimo naš zakon u proceduru, da bi koliko-toliko regulisali ovaj proces. Nažalost, kao i sve zakonske projekte koje je do sada DSS predala u skupštinsku proceduru, ni ovaj nije stavljen na raspravu, a mi to smatramo vrlo lošim.
Ako već Vlada nije želela da se naš zakon raspravlja i usvoji, jer bi time svima bilo jasno da vlada u senci DSS mnogo stručnije i odgovornije obrađuje ovu materiju, vodeći računa pre svega o dugoročnim interesima ove države i naših potomaka, a ne o trenutnim stranačkim i ličnim interesima ili interesima stranih investitora, mogla je barem da ima toliko odgovornosti prema svojim građanima, pa da se ovaj vladin zakon povuče, uporedi sa zakonom DSS, preuzmu sva ona dobra rešenja i tako inoviran stavi na razmatranje u Skupštinu.
To bi bilo sigurno državnički mudro i odgovorno. No, nažalost, od toga nema ništa, forsira se ovaj nejasan i nedorečen zakon, koji ostavlja, a nabrojao sam nekoliko primera, velike mogućnosti za nemarnost i zloupotrebe. Mi iz DSS smatramo da se ovaj ponuđeni zakon ne može popraviti amandmanima i zato, kao što ste primetili, nismo ni ulagali amandmane, što nažalost znači da mi, kao odgovorni i moralni ljudi, ne možemo ni podržati ovakav predlog zakona. Hvala.