Uvaženo predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, uvažene kolege poslanici, promene u ovoj napaćenoj  i napljačkanoj zemlji, promene koje se čekaju skoro šest decenija, nisu počele 5. oktobra. Tada su samo stvoreni uslovi da se sa promenama konačno otpočne.
Prvi i osnovni početak počinje vraćanjem otete imovine, obeštećenjem opljačkanih, promovisanjem privatne imovine kao svetinje. Neophodno je što pre ukinuti društvenu svojinu, koja ne postoji nigde u svetu, i koja je izvor korupcije, nepotizma i krađe, sve ono što je pratilo ove protekle godine. Ne radi se ovde samo o pravima bivših vlasnika, nego i o našoj celokupnoj budućnosti koju ne smemo zasnivati na kršenju prava i produžavanju ranije nanetih nepravdi.
Moderna država koja proklamuje višepartijski sistem, slobodno tržište, privatizaciju i univerzalna ljudska prava i slobode, mora da obezbedi centralno mesto građaninu i privatnoj svojini.
Ovim "setom" zakona o privatizaciji se konačno otpočinje sa ovim procesom. Zbog toga je potrebno da napravimo zakon o privatizaciji koji neće trpeti česte naknadne izmene i dopune, slične stvari, jer se ovim zakonom vrši trajni prelaz sa jedne vrste vlasništva nad kapitalom i imovinom, na drugu vrstu vlasništva. Ovaj zakon se donosi samo jednom i bitno će uticati na sudbinu našeg naroda i države uopšte, te smo mišljenja da predloženi zakoni treba da budu što jasniji i precizniji.
Radi definisanja takvih zakona pripremili smo niz konstruktivnih primedbi, bez kojih mislimo da primena, sprovođenje i tumačenje ovih zakona neće biti efikasni.
Jedna od najbitnijih primedbi se odnosi na učešće Skupštine Republike Srbije na ostvarivanje privatizacije. U predlogu ovih zakona se nigde ne spominje uloga Skupštine, te se sve prepušta Vladi, ministarstvu i agenciji. Ako to ne regulišemo ovim zakonima, jer nije u duhu ustavnih nadležnosti Skupštine, kako nam to sugerišu predstavnici Vlade, neophodno je da se formiraju stalne skupštinske komisije. One će pratiti i kontrolisati sve segmente procesa privatizacije, i o tome periodično izveštavati ovu skupštinu.
Zakonom o privatizaciji treba predvideti obavezu obeštećenja žrtava komunističkog režima, prvenstveno povratom ranije oduzete imovine, odnosno davanjem prava izbora između imovine kakva je sada ili novčanog obeštećenja, maksimalno pravičnog.
Mi iz DSS smo se zalagali da zakon o povraćaju imovine bude u proceduri u ovoj Skupštini istovremeno sa zakonom o privatizaciji. Iz tehničkih razloga to nije sprovedeno, ali on mora biti sledeći na redu u narednom raspravljanju, kako bismo smo razvejali sve one sumnje da će bivši vlasnici biti i od ove vlasti oštećeni.
U cilju decentralizacije i regionalizacije, proklamovane u programu reformi, potrebno je predvideti da se određena sredstva od privatizacije usmere ka područjima gde se subjekti privatizacije nalaze. Ta sredstva bi se koristila za podizanje infrastrukturnih mogućnosti tih područja, sanacije ekoloških zagađenja i drugo.
Predlogom zakona su predviđene izuzetno blage kazne za sve moguće malverzacije oko sprovođenja privatizacije, što je nedopustivo, jer je ovo najvažniji proces koji se mora neizostavno sprovesti, radi naših predaka, a posebno potomaka.
U zakonu nisu predviđeni rokovi za osnivanje centralnog i privatizacionog registra. Smatramo da je preciziranje ovih rokova izuzetno važno i da prodaja kapitala i raspodela akcija ne bi smela da započne pre nego što se formiraju ovi registri, jer ažurno praćenje i evidentiranje prodatih i raspodeljenih akcija jedino može da spreči zloupotrebe koje su moguće usled neažurnog i neefikasnog sistema obrade podataka.
Rok za raspodelu akcija iz privatizacionog registra (koje se prenose bez nadoknade građanima), takođe nije preciziran u predlogu ovog zakona, te nije jasno kada će građani postati vlasnici ovih akcija i steći prava koja iz njih proizilaze.
Trebalo bi preciznije odrediti šta ne može biti predmet privatizacije, jer su sada postavljeni pojmovi preširoko određeni. Mada ima uveravanja predstavnika Vlade da je to nekim drugim zakonima precizno regulisano, ali se još nismo u to uverili.
Dakle, sve ove primedbe ne bi trebalo posmatrati kao neku neosnovanu kritiku, već kao želju da se ovaj vrlo bitan zakon definiše u što boljem obliku, kako ne bismo u budućnosti doživljavali njegove stalne izmene, dopune ili ne daj bože, zloupotrebe.
Poslanici Demokratske stranke Srbije će ove zakone podržati u načelu. Ali ćemo u amandmanima pokušati da ih što bitnije popravimo i približimo našim programskim opredeljenjima, za koja smo se godinama zalagali. U zavisnosti od toga, naravno, izjasnićemo se i o zakonima u celosti. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, amandman koji sam stavio odnosi se na član 1, sa malom razlikom u odnosu na amandman gospodina Pelevića. Tačka 5. - "Zaposleni u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja", stavio bi se zarez i dodalo bi se: "osim zaposlenih u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja za koje nisu predviđena sredstva u budžetu Republike".
Vlada je odbila ovaj amandman pozivajući se na Zakon o javnim prihodima i rashodima, gde je rekla da se mora voditi računa o bilansima prihoda i rashoda i gde je navela da su doprinosi za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja javni prihodi. Po izmenama Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, koje smo mi 31. marta usvojili, jasno se kaže u članu 5. - "Za finansiranje javnih rashoda budžetu Republike pripadaju javni prihodi i to", pa nabraja sve šta pripada pod javne prihode. Nigde nema da su to doprinosi za Fond obaveznog socijalnog osiguranja. Toliko što se tiče obrazloženja Vlade za odbijanje amandmana.
Moje obrazloženje za ovaj amandman je slično kao što je naveo gospodin Pelević. Prema članu 68. stav 2. Ustava Republike Srbije, organizacije socijalnog osiguranja su posebne organizacije, kojima upravljaju osiguranici i korisnici prava. Mi govorimo kako je sad formalno-pravno. Ono što je gospodin Šešelj govorio, to je kako je bilo. Ali, ovako piše. Isto rešenje je sadržano i u odredbi člana 95. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kome su fondovi pravna lica sa statusom organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, u kojima se ostvaruju prava i obezbeđuju sredstva za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Takođe, prema članu 158. ovog zakona, jasno je rečeno da se na rad fondova ne primenjuju propisi o javnim službama. Time ovi fondovi imaju karakter posebnih organizacija, kao pravna lica koja se razlikuju od organa državnih uprava i javnih službi. Sredstva doprinosa pripadaju Fondu, kao organizaciji, i oni se smatraju vanbudžetskim prihodima. Dakle, poslodavci zaposlenima su osiguranici i korisnici prava, koji prema Ustavu upravljaju organizacijama za osiguranje. To što je bilo zloupotreba ovih fondova u ranijim režimima to ne znači da bi mi sad trebalo dalje da nastavimo na taj način da radimo. Valjda ćemo se boriti da bude drugačije.
Nisam podneo istovetan amandman kao gospodin Pelević zato što je u Zakonu o budžetu Republike Srbije navedeno da su utvrđeni javni rashodi po osnovnim namenama. Deo rashoda koji se finansiraju iz budžeta Republike, član 6. odeljak 7, kaže: "Sredstva za ostale potrebe", namenjen je i za dotacije nekim od organizacija obaveznog socijalnog osiguranja. Znači, tu postoji ta kopča, gde možemo da kažemo da Vlada ima pravo da reguliše i plate u ovim fondovima, jer i participira određene iznose po potrebi.
Ovo što sam naveo odnosi se isključivo na one fondove koji nemaju nikakve dotacije. Dakle, ako imamo u vidu ustavni položaj ovih organizacija za obavezno socijalno osiguranje, a posebno okolnost da za te određene organizacije nisu predviđeni budžetski transferi i da se na njihov rad ne primenjuju propisi o javnim službama, onda je sasvim osnovano da takve organizacije isključimo iz režima koji je predviđen ovim zakonom.
Prvenstveno mislim na fondove obaveznog socijalnog osiguranja samostalnih zanatlija, koji su uspeli svih ovih decenija da se očuvaju bez upliva države. Uvek su redovno isplaćivali i dan-danas isplaćuju sve svoje obaveze prema osiguranicima. Nikada ne kasne. Zaista su domaćinski poslovali i nema razloga da sada država stavlja šapu na njih i da im određuje plate i sve ostalo što ide. Ako su do sada mogli samostalno da posluju, mislim da nema razloga i sada da se menja.

Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, u analizu  tipa da li predlagač kao predstavnik bivšeg režima koji je totalno uništio agrar u našoj zemlji, ovim predlogom demagoški brine o seljacima i o poljoprivredi, ne bih ulazio,  to neka svako proceni za sebe.
Ono što je nesporno, da je predlagač učinio veliki napor da obrazloži svoj predlog i to na vrlo stručan i sveobuhvatan način, i za to zaslužuje sve pohvale, posebno zato što su mnoge kolege poslanici sada prvi put i čuli za "divlji sirak".
No, potičem iz centra Vojvodine, moja porodica obrađuje oko 200 jutara zemlje, a to je preko 100 ha najplodnijeg bačkog černozema. Diplomirani sam inženjer poljoprivrede, dugo godina sam radio kao poljoprivredni inspektor i glavni zakon nad kojim sam vršio nadzor je bio "Zakon o poljoprivrednoj inspekciji". Zato sebe smatram vrlo kompetentnim da mogu malo da komentarišem ovo.
Dakle, divlji sirak je korovska biljka, izuzetno štetna po svaku ratarsku proizvodnju, i to apsolutno nije sporno.
Potrebe za uništavanjem sirka su zaista velike, ali je teško da se to može uraditi donošenjem jednog zakona, a pogotovo ovako nedorečenog zakona. Jedini efekti koji se stvarno mogu postići su posebne agrotehničke mere i hemijsko tretiranje. Dakle, mi imamo mehaničko tretiranje zemljišta, kultiviranje i okopavanje okopavina, ili ugarenje i tzv. trećačenje strnina. Zatim, može se iskoreniti biološkim merama, primenom plodoreda, gde se populacija sirka uništava biološki jačom kulturnom biljkom, znači pšenicom, ječmom, ražom, konopljom itd.
Sledeći su hemijski metodi, znači odgovarajućom stručnom primenom herbicida, mada sirak vrlo brzo postaje prilično rezistentan, znači otporan na dejstvo mnogih otrova. Dakle, sve ovo je dobro poznato našim poljoprivrednim proizvođačima. Otud se postavlja pitanje zašto se onda divlji sirak tako namnožio i proširio, kako to tačno i precizno iznosi gospodin Laza Marjanski. Zato što je poljoprivreda uopšte, a posebno u zadnjih 10 godina ekonomskom politikom države opustošena.
Kako seljak da kupi herbicid kada je skup kao dragi kamen, pa još ako ne proceni dobro vreme tretiranja efekti su ravni nuli. Nekada se tretiralo i više puta na istoj parceli, a danas to ne može ni jedared da se uradi. Kako seljak ili poljoprivredni kombinat, zadruga, da vrše kultiviranje, špartanje, trećačenje, kada nema goriva svih ovih godina, kada je preskupo i dan danas, kada je mehanizacija stara i kada nema rezervnih delova? Kako da poštuje nauku i plodosmenu, kada mu država svake godine otme žito po bagatelnim cenama, i još plati posle par godina? Na kraju, kako da vrši okopavanje, kada je danas nadnica 20 maraka dnevno, i ne može da nađe ko će da radi. Kako i da nađe, kada je socijalna politika svih ovih godina bila takva da zaposleni radnici u nekim slabijim ili propalim firmama nisu dobijali plate, a zato oni neradnici koji nikada nisu nigde radili, a po onoj narodnoj - mogu konju rep da iščupaju - dobijali su socijalnu pomoć, sedeli po jendecima, pili pivo, kartali se, sastavljali reprezentacije itd. Recimo, u mom Srbobranu, odkale potičem, godinama je 300-500 sezonskih radnika dolazilo svake godine sa Kosova, zato što nije moglo domaćih sezonaca da se nađe, a neopravdanih korisnika socijalne pomoći bilo je i suviše.
Dakle, ovaj problem se ne može rešavati nikakvim zakonskim obavezama, već pravilnom agrarnom politikom i to je suština cele priče. Dakle, prvenstveno politikom pariteta i cenovnih odnosa. Sve ove godine to nije bilo u agraru. DSS se zalaže za to da seljak i ostali poljoprivredni proizvođači budu samostalni i ekonomski jaki. Svaki domaćin zna vrlo dobro šta treba da čini na svom imanju i ne treba država da mu to propisuje. Mi iz DSS ćemo se truditi da mu omogućimo ekonomsku zainteresovanost za proizvodnju, a on će se sam izboriti sa svojim sirkom. Na kraju, i danas pogledajte i prođite atarom, pa ćete videti dve različite njive, dva različita domaćina, u jednoj puno korova, a u drugoj sve čisto. Prema tome, nije to baš tako.
Da zaključimo, elementarnom nepogodom se smatra pojava na koju čovek skoro ne može ili nikako ne može da utiče. Divlji sirak je biljna kultura, i bez obzira što je vrlo neprijatna korovska biljka, na smanjenje njene populacije apsolutno se može uticati. Stoga smatram da je ovaj zakon nepotreban, da treba preduzeti pomenute mere u sferi ekonomske politike - ozdravljenje agrara, revitalizacija sela, popularisanje seljaka i seljačkog života.
Jedno naravoučenije za predlagača, kaže se u našem narodu - manje divana, motiku u šake i ne bojte se sirka.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, uvažene kolege, rizikovaću da budem nezanimljiv pošto ću se držati dnevnog reda, ali to nam je, valjda, osnovni posao.
Uložio sam amandman na član 30. tačka 2. ovog zakona koji se odnosi na stope poreza, na prenos ostalih apsolutnih prava, konkretno na nepokretnosti koje čine zgrade, stanovi i drugi građevinski objekti. Suština mog amandmana je bila da se ostavi ona poreska stopa koja je do sada bila, 3%, umesto predloženih 5%.
Obrazloženje koje sam naveo je da je uvođenjem stope od 3%, u odnosu na raniji period nekoliko puta u apsolutnom i relativnom iznosu povećana naplata u odnosu na ranije stanje kada je stopa bila daleko veća, bila je oko 20% sa nekim oslobađanjima. Znači da su građani počeli masovnije da plaćaju ovaj porez. Uvođenjem stope od 5% po ovom predloženom zakonu, tzv. odbrambeni mehanizmi obveznika bili bi aktivirani. Znači, ugovori se ne bi overavali, ne bi se prikazivali poreskim ustanovama, radile bi se neke fiktivne zamene, nastao bi zastoj sa plaćanjem, itd. Dakle, promet nepokretnosti bi rapidno pao i doveo do smanjenja zahvatanja po ovom osnovu, pa bi sve ovo dovelo do smanjenja naplate iz ovog osnova.
Pored zdravstvene, stambena potreba građana je jedna od vrlo važnih potreba, i sigurno da bi povećanjem stope od 5% bilo otežano ostvarenje ove potrebe. Vlada je dala obrazloženje zašto ne može da prihvati ovaj amandman i mogli bi ga grupisati u tri tačke.
Prvo, visina stope poreza obezbeđuje pravičnost u raspodeli poreskih tereta. Po meni je to prilično proizvoljno i diskutabilno tumačenje pravičnosti, povećanjem stopa određenih poreza.
Drugo, porez na prenos apsolutnih prava kao javnog prihoda propisan je u korist budžeta opština, te bi prihvatanje ovog amandmana imalo za posledicu umanjenje prihoda navedenih budžeta. Ovo obrazloženje vrlo često se od strane predlagača pominje i po drugim amandmanima. Mislim da apsolutno to ne može da stoji, jer poreskim obveznicima je sasvim svejedno u koji budžet će otići njihove pare, da li u republički, da li u opštinski, ili bilo koji drugi. Bitno je koliko je sredstava još potrebno dodatno da svako izdvoji, a ne u čiji budžet će ona da se sliju.
Treće obrazloženje koje je predlagač dao je da sticanje prava svojine na nepokretnosti pretpostavlja overu ugovora kod suda, upis u javne knjige ne vrši se bez dokaza o plaćenom porezu itd, te su neosnovani navodi podnosioca amandmana da će predložene poreske stope imati za posledicu umanjenje poreza na promet. Mislim da predlagač zakona ili nije čuo, ili ignoriše institut tzv. vangruntovnog vlasništva.
Mnoštvo ugovora o prometu nepokretnosti se radi u prisustvu dva svedoka, bez zvaničnog overavanja. Mi smo svedoci da je to posebno izraženo u seoskim sredinama, gde se čak neke ostavinske rasprave se ne vode do kraja, jer jednostavno kod našeg sveta još uvek su reč i obraz važni kao i neki overeni papir. Dakle, u želji za izbegavanjem plaćanja povećanog nameta koji zbog vrednosti nekretnina nije ni malo zanemarljiv, sigurno će doći do smanjenja javnog zvaničnog prometa nekretnina, te samim tim i do bitnog smanjenja ubiranja poreza.
Zbog toga treba ostaviti stopu od 3%, kako je predviđeno ovim amandmanom. Dakle, na prvi pogled, možda se čini da je ovaj amandman uperen protiv budžeta. Naprotiv, praksa je pokazala da sa manjim stopama možemo više da uberemo, i samim tim, bolje da napunimo budžet. Zbog toga predlažem da se prihvati ovaj amandman.

Ovaj amandman sam podneo alternativno, iskreno govoreći, bojao sam se da nećete uvažiti ovaj prethodni amandman. Voleo bih da nisam bio u pravu, ali pokazalo se da jesam, tako da je ovo dodatni amandman koji može da barem ublaži ovo što prethodno nismo usaglasili.
Dakle, to je amandman na član 31. koji govori da se porez na prenos apsolutnih prava ne plaća, pa navodi za koje sve stavke se ne plaća. Predlog je da se doda još jedna tačka 10. koja glasi: "Na nekretninu, seobe i promenu mesta boravišta, razdvajanje ili spajanje domaćinstva i slično."
Obrazloženje je da su ovo osnovne elementarne životne potrebe koje građani treba sebi da obezbede, pa ih stoga ne treba dodatno opterećivati. Dakle, ovde se ne govori o trgovini nekretninama gde neko kupuje i prodaje nekretnine i na taj način zarađuje i naravno, ako je opredeljenje takvo, a jeste, treba da plati porez na to. Ovo je samo za slučajeve kada se rešavaju neki životni elementarni stambeni problemi. Dakle, porez se ne plaća pod uslovom da se sredstva ostvarena prodajom nepokretnosti ulože u kupovinu nekretnina kojom se rešava sopstveni stambeni problem ili isti problem člana porodičnog domaćinstva, tj. ukoliko se istim sredstvima vrši razdvajanje ili spajanje porodičnog domaćinstva, odnosno kada se sredstva utroše radi kupovine nekretnine, radi promene mesta prebivališta.
Te odredbe su postojale u ranijem zakonu kada je bila visoka stopa poreza - 20%, onda su bili oslobađani toga, pa se prebacilo na 3%, a onda su ta oslobađanja bila ukinuta. Pošto smo sada povećali stopu na 5%, predlažem da se ove odredbe uvaže, odnosno da se ovaj amandman uvaži, da bismo u tim slučajevima koji su lako dokazivi, gde već postoji mehanizam kako se to kontroliše i kako se radi, na taj način pomogli ljudima da ih, kada rešavaju te elementarne stambene probleme, ipak oslobodimo od dodatnog nameta. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani članovi Vlade, kolege poslanici, suština moje želje i želje 80.000 lovaca je sažeta u članu 25. koji ću obrazložiti, odnosno amandman, s obzirom da sudbina amandmana nikada nije izvesna dok se ne izglasa. Paralelno sam podneo i amandman na član 24. koji govori o porezu na registrovano oružje i iznosima koji su predviđeni za to.
Dakle, u ovom amandmanu sam predložio da se smanji iznos poreza na lovačko naoružanje, kao i da se deo toga ukine. U međuvremenu, Vlada je uvažila ove amandmane, kako smo već čuli od prethodnih govornika, i izvršila smanjenje ovih iznosa. Ostalo je jedino nejasno zašto je Vlada, pored lovačkog naoružanja, umanjila iznos poreza još jedino za malokalibarski revolver, zašto nije za malokalibarski pištolj, ili malokalibarsku pušku, ako je sve to streljačko naoružanje i ako je po tom osnovu bilo umanjenja.
Međutim, s obzirom da je taj amandman Vlade stigao u međuvremenu, to svojim amandmanom nisam predložio i ne mogu ni da diskutujem, a s obzirom da je većina mojih zahteva uvažena kroz amandman Vlade, ovim putem svoj amandman povlačim, a suštinu ću obrazložiti kroz sledeći amandman.

Upravo, ovo je suština ovih stvari o kojima smo razgovarali do sada. Znači, podneo sam amandman, kao i kolege poslanici, na član 25. Predloga zakona, koji govori o porezu na registrovano oružje, da se ne plaća na, pa dodajemo tačku 3) koja glasi: "Jedan lovački karabin i jednu lovačku pušku, a koje su u posedu jednog vlasnika".
U obrazloženju Vlade Predloga zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, u delu stava 2. navodi se - "uvođenjem dodatnih predmeta oporezivanja, na osnovu upotrebe dobara, bitno se proširuje osnovica i pravičnije sprovodi sistem oporezivanja, srazmerno ekonomskoj snazi obveznika".
Znači, ovo se apsolutno ne može prihvatiti kao obrazloženje za oporezivanje lovačkog naoružanja. Jer, lov u smislu hobija upražnjava ogroman broj ljudi u Srbiji. Prosečan lovac, možemo da kažemo, apsolutno deli sudbinu svog naroda. Sigurno je u vrlo nezavidnom materijalnom položaju. Naš sistem lovstva nije elitistički, nego narodni sistem lovstva, još uvek. To potvrđuje cifra od preko 110.000 lovaca 90-tih godina, koja je zvanično egzistirala. Na žalost, sada je ta cifra između 70 i 80.000, baš zbog sveopšteg pada standarda, svih, pa i samih lovaca.
Dakle, zbog sveopšteg siromaštva koje je prisutno, i zakonskih obaveza koje postoje kod lovaca, legalan lov sve više postaje privilegija bogatih, a lovokrađa, na žalost, sve izraženija. Oporezivanjem lovačkog naoružanja, sigurno će se povećati broj nelegalnog oružja, to budimo sigurni, ljudi će se oslobađati tog oružja. Znači, samim tim će biti ugrožena i divljač u lovištima i opšta bezbednost građana. Prosečan lovac u Srbiji poseduje jedan karabin i jednu lovačku pušku. To je neophodan uslov za upražnjavanje ovog hobija. Ko se razume u lov, taj zna da je to minimum. Preko toga, možemo podvesti pod luksuz. Zato je vrlo nehumano da obične, prosečne lovce stavljamo u istu ravan sa kolekcionarima oružja, vlasnicima jahti, letelica i sl.
Još jedan podatak koji je jako bitan a verujem da većina ne zna - za razliku od onih skupih kolekcionarskih pušaka, običan prosečan domaći polovan karabin i lovačka puška kreće se između 100 do 150 nemačkih maraka mesečno. To su vrlo male vrednosti. Stoga je predlog da se oslobode poreza jedan karabin i jedna lovačka puška istog vlasnika, lovca, člana lovačkog društva, a ostalo oružje da se oporezuje po predlogu Vlade.
To je bio amandman koji smo predložili. U međuvremenu, pre 10 do 15 minuta, mi smo obavili razgovor sa ministrom finansija. Obavestio nas je da će Vlada prihvatiti ovakav amandman, s tim što smo se dogovorili da se prihvati da povučemo ovaj amandman, jer nije najbolje definisan. Ja sam ga definisao kao jedan lovački karabin i kao jednu lovačku pušku koji su posed jednog vlasnika, a želja je da zaštitimo prvenstveno lovce, pošto ima naoružanja koje nije u rukama lovaca, a prvenstveno su lovci u ovoj priči bitni.
Dakle, amandman koji je podneo narodni poslanik Kermeci Karolj je identičan onome što je i Lovački savez Srbije podneo. Prema tome, povlačim ovaj amandman samo iz razloga da se preciznije definiše a ministar će obrazložiti ovaj drugi deo.