Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, u odluci o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, kada smo čuli obrazloženje, mogao je da se stekne privid višepartijskog sastava ove komisije, uz učešće predstavnika stručnih institucija, udruženja građana, i tome slično. Bila je očigledna želja da se stvori privid diskontinuiteta od prošlog načina donošenja Ustava kada je jedna partija to samostalno rešavala.
Ali, ako malo detaljnije pogledamo sastav komisije, videćemo da se predstavnici poslanika dvojako biraju: jedni po proporcionalnom sistemu, iz reda predstavnika poslaničkih grupa, a drugi iz sastava stručnih odbora. Ako znamo da su u svim ovim odborima većinu činili predstavnici vladinih stranaka, ako znamo da većinu čine i u poslaničkoj grupi DOS-a, ako povrh toga dodamo još i predstavnike Vlade, što je zaista glupost da se zakonodavna i izvršna vlast tako preklapaju, onda je jasna namera predlagača da se stvori potrebna većina, vladina većina, koja će opet po svojim merilima stvarati novi ustav, kao i sve što je do sada radila.
Ali, neću se dalje na tome zadržavati. Svoju diskusiju bih usmerio na odredbu da Skupština AP Vojvodine daje jednog predstavnika. Ako analiziramo šta je zadatak komisije, onda vidimo da se kaže da se komisija formira sa zadatkom da predloži zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije. Pitamo se - šta će tu onda predstavnik AP Vojvodine?
Da vas podsetim da je Skupština AP Vojvodine skoro donela svoj osnovni akt, zakon ili najviši pravni akt, što će reći - nije donela ali ga je stavila na javnu raspravu, posle koje će biti usvojen, pa se pitam da li je Skupština Srbije učestvovala u donošenju tog pravnog akta. Da li je Skupština Srbije imala predstavnika u komisiji Skupštine Vojvodine? Nije. (Glasovi: Jeste. Gordanu Čomić.) Ona je poslanik Narodne skupštine i isto tako je narodni poslanik i u Skupštini Vojvodine, ali nije kao predstavnik Skupštine Srbije delegirana da učestvuje tamo.
Dakle, ako zakonodavnu aktivnost autonomije shvatimo tako da se to podrazumeva kao regulisanje one materije koja se tiče samo nje i koja ne reguliše odnose koji su zajednički sa ostatkom države, onda je to u redu. Međutim, u ovom slučaju se reguliše materija koja se tiče i ostatka države, bez predstavnika drugog dela države, ili kako se to nekad zvalo - uže Srbije.
Da li vas ovo podseća na kontinuitet koji smo imali od 1974. godine, kada su predstavnici Vojvodine i te kako učestvovali u donošenju svih odluka koje su se ticale života čitave Srbije, a predstavnici Srbije tzv. uže Srbije nisu imali nikakve mogućnosti da utiču na političke, ekonomske i sve ostale životne tokove u Vojvodini.
Mislimo da taj kontinuitet koji sada ponovo počinje ispod žita da se provlači nije dobar, jer smo svi bili svesni posledica koje su iz toga nastale. Naravno da ni ona surova centralizacija posle toga nije valjala, ali to ne opravdava da na mala vrata ponovo uvalimo neke odnose koji se nisu pokazali dobrim.
Interesantno je to da se u svakom predlogu, a vidimo i amandmane koji se podnose na razne zakone, uvek predlaže predstavnik Skupštine Vojvodine kao predstavnik Vojvodine, pa se postavlja pitanje ko su predstavnici građana Vojvodine u Skupštini Srbije i svim ostalim telima koja ova skupština formira.
Da li smo to mi, narodni poslanici iz Vojvodine, bez obzira da li pripadamo poziciji ili opoziciji, da li su to predstavnici svih naroda koji sede ovde, Srba i Mađara i svih ostalih, ili su to predstavnici administracije Vojvodine, neki činovnici, aparatski i politički, koji mogu da zastupaju samo interes vladajućeg establišmenta u Vojvodini.
Da li su poslanici u Vojvodini zastupljeni u svim telima adekvatno veličini biračkog tela Vojvodine to je drugo pitanje, ali se ne može prenebregnuti činjenica da se proturaju neki predstavnici Vojvodine koji nisu birani voljom građana Vojvodine. To pitanje upravo treba da se postavi, sada kada pričamo o tome, u vezi sa legitimitetom Skupštine Vojvodine.
Ne znam koliko vam je poznato, ali Skupština Vojvodine je legalno formirana na osnovu rezultata izbora po tada važećem zakonu, odnosno još uvek važećem zakonu. Zakon sa tri kandidata u drugom krugu spada u izrazito diskriminatorske zakone i ne omogućava ni približno odslikavanje prave političke izborne volje birača Vojvodine.
Primera radi, koliko je Skupština nelegitimna pokazuju podaci da je SRS dobila poverenje 17% birača u Vojvodini, a nema nijednog predstavnika od 120 poslanika u Skupštini Vojvodine; SPS je dobio preko 20%, a ima svega dva poslanika. Da li je to legitimno? Naravno da meni nije žao ni SPS ni SRS, jer su oni doneli takav zakon koji im je u prethodnom sazivu i doneo aposlutnu vlast u Vojvodini, ali ni tada a ni sada Skupština Vojvodine nije legitimna i to mora da se zna.
Ako želimo vladavinu prava, stabilne institucije, ako želimo rešavanje političkih i svih drugih kriza jednim normalnim putem, putem izbora, onda se mora obezbediti, jednom za svagda, poštovanje političkog raspoloženja naroda. Naravno, to se može uraditi normalnim izbornim zakonima i bez naknadnog prekrajanja slobodno izražene političke volje građana. To je suština i poenta cele priče.
Za ovaj saziv Skupštine Vojvodine to se ne može reći i zato smo mi iz DSS već davno tražili od ostatka DOS-a ispunjavanje svih onih predizbornih obećanja, tj. raspisivanje vanrednih izbora za Skupštinu Vojvodine. Naravno, zahvaljujući ovakvom izbornom zakonu, a kao drugo neprincipijelnim ucenama u okviru tadašnjeg DOS-a, onima koji su prigrabili apsolutističku vlast u Vojvodini naravno ne pada na pamet da raspišu izbore i provere ko su zaista pravi predstavnici naroda u Vojvodini.
Ali, baš zato, ne mogu ni sebe delegirati ni promovisati kao ekskluzivne predstavnike Vojvodine, ni u Skupštini Srbije ni u bilo kom drugom telu koje ova skupština formira. Vojvodinu predstavljamo samo svi mi narodni poslanici iz Vojvodine i Vojvodinu ne može niko da svojata, niti da sebe predstavlja kao ekskluzivnog predstavnika. Hvala.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, uvaženi poslanici, taman sam hteo da pohvalim kako su članovi Vlade prisutni, ali polako se krune. Hteo sam da kažem kako ih svih ovih dana nije bilo. Po onoj narodnoj: "Kad se pare traže, onda su svi tu, a kada se polažu računi onda nema nikoga".
Juče sam raspravljao oko agrara, pa ću i danas malo na tu temu. Dobro je da je resorni ministar tu da se izrazgovaramo. Međutim, problematično je kako da se raspravlja o agraru za 2003. godinu kada nije utvrđeno gde su otišli seljački novci ni iz 2001. godine, i to bez odobrenja ove skupštine, pošto znamo da nije bilo rebalansa budžeta? Iznos od 1.160.000.000 dinara nije ničija dedovina da se sa njom raspolaže kako ko hoće, nego se to mora odgovorno raditi u ovoj skupštini, putem rebalansa. Ne samo da su nenamenski trošena ta sredstva u druge svrhe, nego je povrh toga ostalo neisplaćenih, ugovorenih usluga i obaveza od preko 800 miliona dinara. Da li će neko odgovarati za takav način trošenja para.
Znači da seljaci i sve stručne službe koje rade za dobrobit naše poljoprivrede ne samo da nisu stimulisani planiranim sredstvima, već i ono što je urađeno nije im plaćeno na vreme, a para je bilo, videli smo, ali na žalost potrošeno na drugu stranu.
Kako Ministarstvo i Vlada zamišljaju da se povrati poverenje seljaka, kako misle da se privuku mladi ljudi u opustela sela, kada zakida poljoprivredi i ono što je sama predložila, a ova skupština usvojila? Kako da raspravljamo o budžetu za 2003. godinu, kada je i za 2002. godine zakinuto 3.193.510.000 dinara, i to sve bez ikakvog objašnjenja. Doduše, ovoga puta je urađeno rebalansom, ali je problem što je rebalans do kraja godine, pa je pretpostavka da su te pare već davno potrošene na drugu stranu.
Ali, da ne kritikujemo stare račune, da diskutujemo o onome što nam je ponuđeno za ovu godinu. Pozitivno u ovom budžetu je to što se povećao broj mera i aktivnosti koje se finansiraju iz Agrarnog budžeta, a što ranije nije bio slučaj. To moramo da priznamo i to nije sporno. Međutim, zbog nepostojanja agrarnog programa te mere nemaju stalnost niti povezanost. Jednostavno, stiče se utisak da Ministarstvo pojedine mere i aktivnosti uvodi selektivno i bez jasnih ciljeva za dugoročno vreme. Možda je i drugačije, ali, nažalost, nismo bili u prilici da nas Ministarstvo poljoprivrede upozna sa rezultatima i efektima tih mera da bismo mogli drugačije da kažemo.
Osvrnuću se samo na nekoliko karakterističnih pozicija u Agrarnom budžetu 2003. godine, koje smatram izrazito diskutabilnim: Prvo, finansiranje rada Stručnog saveta za stočarstvo.
Sredstva u 2002. godini su bila 625.000 din, rebalansom povećana na 452.400 din. U 2003. godini - 2.000.000 dinara, znatno povećanje. Stručni savet za stočarstvo upravo treba da bude taj koji će dati ocenu rada i analizu mera koje se finansiraju iz budžeta, a u ovom slučaju tiču se samo stočarstva.
Ni ova skupština, a kamoli šira javnost, ne zna opravdanost ulaganja, niti efekte koji su proizišli iz tih mera. Ako se zna da za stočarstvo ide preko 50% Agrarnog budžeta, da su imputi u stočarskoj proizvodnji oslobođeni poreza, a da cene u maloprodaji tih proizvoda, mislimo prvenstveno na meso i mesne proizvode, nisu bitno smanjene, postavlja se pitanje celishodnosti određenih mera.
Šta je ovaj stručni savet uradio po tom pitanju u 2002. godini i šta će da radi za 2.000.000 dinara u 2003. godini? To su pitanja koja interesuju ovu skupštinu. Na žalost, u materijalima i u izlaganjima gospodina ministra nismo dobili odgovor. Posebno je pitanje zašto postoji samo za stočarstvo? Zar ostale grane poljoprivrede ne zaslužuju jednaki tretman?
Druga stvar koja je vrlo diskutabilna, koja je izazvala mnogo polemika i nezadovoljstva tokom ove godine, a očigledno će se preneti na sledeću godinu, to je otkup pšenice. Juče je bilo dobacivanja kako je to bilo jako uspešno. Sredstva za 2000. godinu su bila 430.000.000, rebalansom 317 miliona, a za 2003. godinu su 212.400.000. Ova stavka u budžetu u 2002. godini je direktno uticala na stvaranje neravnopravnih uslova na tržištu pšenice.
Parama poreskih obveznika, što će reći privrede i građana, iz budžeta su finansirani privilegovani proizvođači, slobodno možemo reći, nakupci. Ko nema dodira sa poljoprivredom, objasniću mu o čemu se tu radi. Svi oni koji imaju dodira sa poljoprivredom, znali su letos vrlo dobro kakav je problem nastao. Možemo reći da je to sve rađeno uz blagoslov Ministarstva, iako se na vreme upozoravalo da će predviđeni način sprovođenja ove mere izazvati velika nezadovoljstva proizvođača pšenice.
O čemu se radi? Naime, predviđeno je da se po administrativno utvrđenoj ceni (8 din/kg. I klase i 7 din/kg. II klase) otkupi 450.000 tona, odnosno naturalnom razmenom 150.000 tona, a klasičnim otkupom 300.000 tona pšenice. To je, za one koji ne znaju, simbolična količina u odnosu na celokupnu proizvodnju pšenice koja se proizvede u našoj zemlji, tako da su pšenicu mogli da prodaju samo privilegovani. Za sve ostale, a to je preko 80% seljaka, važila je stvarna tržišna cena od 5,5 - 6 din/kg pšenice za prvu klasu.
Resorni ministar je na ovaj način direktno narušio principe slobodnog tržišta uvođenjem kategorije privilegovnih proizvođača, koji su svoj proizvod realizovali po znatno povoljnijim uslovima u odnosu na većinu proizvođača. Na ovaj način, možemo slobodno da kažemo, oni su slobodno ostvarili zaradu koja se može svrstati u kategoriju ekstraprofita.
Zašto sam rekao nakupci? To je možda malo tvrda reč, ali objasniću kako je funkcionisao princip otkupa pšenice za Direkciju za robne rezerve. Po okruzima širom Srbije su podeljene određene kvote za otkup te količine koja je bila predviđena. Odmah se videlo da su kvote za Vojvodinu vrlo male, a za neke okruge u centralnoj Srbiji su i više nego dovoljne, odnosno potrebne. Neko će pomisliti da je urađeno to iz neznanja, da se ne zna da su navike seljaka u centralnoj Srbiji da se većina tržišnih viškova skladišti u svojim kućama, pa se kasnije to kroz meljavu liferuje, a navike seljaka u Vojvodini su da se svi tržišni viškovi predaju, bez obzira na cenu, na uslove. Jednostavno, velika je proizvodnja, nema skladišnog prostora, bez obzira na cenu. Tako se uvek radi.
Autonomaši u Vojvodini su bili zluradi, pa su rekli - evo opet Srbijanci zakidaju Vojvođanima. Međutim, nije se radilo ovde ni o neznanju, ni o bilo kakvom autonomaštvu, odnosno zakidanju Vojvodini. Ovde se, jednostavno, radilo o profitnim interesima. Okruzi gde nisu popunjene kvote u Vojvodini su kupovali na slobodno po tržišnoj ceni od 5,5 - 6 din/kg i onda svi privilegovani su u tim okruzima prodavali Direkciji za robne rezerve. Moraćete priznati da je to prilično lagodan posao, samo je potrebno imati prave ljude na pravom mestu. Jer zato tu nisu bili pravi proizvođači, nego su bili nakupci, koji su ovim merama ostvarili znatan profit.
Kao što vidimo, i za 2003. godinu se predviđa isti način otkupa pšenice. Očigledno da su svi u ovom lancu bili ove godine izuzetno zadovoljni, bez obzira na silne proteste seljaka i javnosti, koji su potresali više meseci našu državu.
Dakle, da bismo usvojili i ovu poziciju budžeta, Ministarstvo prvenstveno mora da obelodani koji su to ljudi i preduzeća učestvovali u ovome, a posebno da nam predoči način otkupa pšenice roda 2003. godine, da se ne bi ponovila situacija iz ove godine.
Treća pozicija, koju ste želeli da prokomentarišem, jeste Program dugoročnog razvoja poljoprivrede i usklađivanje sa zakonodavstvom EU.
Ako se za prethodnu Vladu može reći da je vodila lošu agrarnu politiku, ova sadašnja će biti upamćena po tome da agrarna politika uopšte ne postoji. Možda i postoji, ali ovoj skupštini nikada nije prezentovana na usvajanje, niti je podnošen izveštaj o realizaciji.
Šta znači ova stavka u budžetu?
U obrazloženju za 2002. godinu se kaže: "Za angažovanje stranih i domaćih stručnjaka za izradu programa dugoročnog razvoja poljoprivrede i usklađivanje sa programima EU i njegovu primenu", to je sve što se kaže o tome.
U šta su potrošena prošlogodišnja sredstva sa ove pozicije, šta je to do sada urađeno po ovom pitanju i šta će se uraditi ove godine za 50 miliona dinara? To su pitanja na koja treba da se daju odgovori.
Do sada su se čule brojne kritike na račun improvizacije rada ovog ministarstva, odnosno odsustva bilo kakvih planskih dokumenata. Ne postoji ni celovit godišnji program rada, a o strateškom viđenju razvoja agrara, njegovom pozicioniranju u privredi, nema ni naznaka, naravno. Onda nije ni čudo što ni zakoni iz ove oblasti nsu ni na pomolu. Stidljivo se u medijima govori nešto o zakonu o veterinarstvu, ali mi ga, kao poslanici, još uvek nismo ni videli, a kamoli dobili.
Očigledno da od Programa dugoročnog razvoja nema ništa, a da ova sredstva uglavnom služe za plaćanje stranih konsultanata iz Kompanije "Lendel Mils", koji sedeći u Ministarstvu poljoprivrede uspešno troše ionako oskudna sredstva agrara.
Postavlja se pitanje koliko ova vlada planira da joj traje mandat, kada za dve godine nije sačinjen nikakav agrarni program? Kako će se u narednih nekoliko godina podići proizvodnja, koja nam je neophodna da uđemo i da se pozicioniramo u EU?
Sa kojim proizvodnim kvotama, sa kojim baznim nivoom ćemo prići EU? Ko se razume u poljoprivredu i EU zna da kada se jednom pristupi EU sa definisanom proizvodnjom više povećanja ne može biti, a da se očekuje da se obezbeđuju sredstva iz EU. To je strateško pitanje, vrlo važno za sve nas.
Ova evropska asocijacija ima agrarni budžet oko 50% opšteg budžeta, a naš budžet se stalno kreće oko 3%. Naravno, to ne može da se poredi, ali je indikativno. Ta 3% ne mogu sadržati u sebi nikakvu razvojnu komponentu, sa 3% nema razvoja agrara.
Mi smo, pre svega, agrarna zemlja, mi nikada nećemo biti konkurentni u bilo kojoj proizvodnji automobila, čipova i sličnih stvari, ali u proizvodnji ekološki zdrave hrane još kako možemo.
Samo nam treba jasno strateško opredeljenje, koje treba da definiše ova vlada, između ostalog i Agrarnim budžetom.
Nažalost, ovim budžetom se agonija poljoprivrede nastavlja, a o spremnosti za ulazak u EU i zauzimanjem mesta u njenoj poljoprivredi koje nam objektivno i pripada apsolutno nema ni govora. Hvala vam.

Naravno, neću mnogo raspravljati sa gospodinom ministrom, da li je meni drago ili nije, ali sigurno da u tom lancu otkupa pšenice, kao pomoćnik, ne bih učestvovao.
Što se tiče neistina, gospodine ministre, u dopunskom izveštaju za 2002. godinu, agrarni budžet doslovce stoji - prenete obaveze iz 2001. godine, razdeo 2 - premije, regresi i podsticaji; premije za mleko - 337 miliona dinara; regres za priplodnu stoku - 32 milina dinara; premija za proizvodnju duvana 100 miliona dinara. Da li to piše, da li je to neistina?
(Dragan Veselinov, sa mesta: Ti to ne razumeš.)
Da, da, ne razumem; mere selekcije za stočarstvo, to ste rekli da je ostalo preneto, a nije napisano šta. Zdravstvena zaštita životinja, svinjska kuga, 160 miliona dinara. Dijagnostikovanje, 60 miliona dinara. Šumarstvo i osnov unapređenja i zaštita šuma 21,74 miliona. Ostali rashodi i regresi dizela nisu, a za pekarsku industriju, 2000. godina i neizmirene obaveze po osnovu tekućih i razvojnih podsticaja, takođe je ostalo nerečeno koliko je. To su sve prenete obaveze iz 2001. godine. Prema tome, to je ono što sam rekao, oko 800 miliona dinara, a da li sam rekao neistinu, to vi recite. A oko toga ko je bio zadovoljan a ko nije, o tom-potom.

Poštovani predsedavajući, gospodina ministra nema, uvažene kolege, u završnom računu za 2001. godinu ne postoji nikakav stvarni izveštaj o načinu izvršenja Agrarnog budžeta. Osvrnuću se na taj deo. U poglavlju "Obrazloženje" na strani 15, čitava poljoprivreda obuhvaćena je samo jednom rečenicom i koja glasi citiram: "U strukturi ukupnih rashoda sredstva namenjena izvršavanju rashoda Agrarnog budžeta izvršena u ukupnom iznosu od 3.940 milijardi dinara ili 77,26% od plana". U prvoj dopuni koju smo dobili nakon pauze koja je napravljena prošle sednice, izveštaja Predloga zakona o završnom računu budžeta za 2001. godinu, na strani 11. razdeo 8. kaže se između ostalog i, citiram: " Zakonom o korišćenju sredstava Agrarnog budžeta utvrđeno je da će se sredstva za razvoj poljoprivrede i sela koristiti u skladu sa strategijom dugoročnog razvoja poljoprivrede, sela, prehrambene industrije, šumarstva i vodoprivrede i ekonomskom politikom Vlade za 2001. godinu".
To je sve što je Vlada smatrala da treba da zna i Narodna skupština, a i svi građani o Agrarnom budžetu, pa samim tim i o agrarnoj politici. Ako znamo da ovoj skupštini nikada nije prezentovan niti ekonomski niti bilo koji drugi program, a kamoli bilo kakav izveštaj o radu, odnosno realizaciji tih programa, postavlja se pitanje, na osnovu čega onda je radilo i trošilo pare Ministarstvo poljoprivrede? Strategiju dugoročnog razvoja poljoprivrede ova vlada za dve godine još nije uspela ni da definiše ni u konturama, a kamoli da je izradi u celosti i prezentuje ovoj skupštini, kako bi to trebalo da bude.
Dakle, ako je verovati ministru da se radi u skladu sa strategijom, kako piše, onda to može biti samo ona iz vremena prethodnog režima. Iz vremena kada je naša poljoprivreda doživela potpuni kolaps,
kada su poljoprivredni kombinati i zadruge, zbog gubitka na supstanci, počeli da potpadaju pod stečaje i likvidacije, kada je stotine hiljada paorskih domaćinstava svake godine zavijano u crno, kada je država sistemski pljačkala sve koji žive od poljoprivrede i nemilice arčila prirodna i nacionalna blaga ove države i naroda. Da li po toj strategiji razvoja poljoprivrede treba da se i dalje radi? Čime je to Ministar toliko zauzet, kada za ove dve godine još uvek nema ni naznaka strateškog viđenja razvoja našeg agrara i njegovog mesta u privredi Srbije, a da ne govorimo o EU. Zar je to diskontinuitet od prethodne vlasti? Jel to dato obećanje građanima 5. oktobra 2000. godine? Jasno je da su se u Ministarstvu poljoprivrede promenili samo personalno čelni ljudi, a da je način rada i odnos prema poljoprivredi i dalje ostao isti ili možda još i gori? Očigledno da postoji nastavljanje kontinuiteta, nebrige prema agraru.
Kako ovo ne bi bilo puko nagađanje, ilustrovaću samo primerima o učešću Agrarnog budžeta u ukupnom budžetu. Videćete tendenciju stalnog smanjivanja. 1997. godine učešće Agrarnog budžeta je bilo 6,61%, 1998. godine je bilo 5,94%, 1999. godine 4,87%, 2000. godine 4,74%. Dolazi nova vlast 2001. godine 3,94% planirano, a na žalost realizovano još manje 3,09%, 2002. godine 3,64% planirano je, a u rebalansu 2,17% učešća u budžetu. Da li je to raskid sa obrascem ponašanja prebacivanja svih promašaja ekonomske politike i dubioza, na leđa seljaka i poljoprivrede. Naprotiv, što bi ova omladina, koja sedi gore "mnogo ste isti".
Koliko je ovom ministarstvu, odnosno Vladi stalo do razvoja poljoprivrede i popravljanja njenog katastrofalnog položaja, govori i sam podatak o realizaciji Budžeta. Naime, od te nedovoljno planirane sume, u iznosu od 5.100.000.000 dinara u 2001. godini, realizovano je svega 77,26% tj. 3.940,14 milijardi dinara, što čini tek 3,09% od celokupnog Budžeta, kako sam malo pre i rekao.
Znači, ministar, ni ova mala sredstva nije sva plasirao u razvoj agrara, već je zakinuo 1.160.000.000 dinara našim stočarima, našim malinarima, svim proizvođačima da kažem slikovito "belog leba crni ruku". Nije zakinuto, videli smo iz budžeta, belim kragnama, ni birokratiji, nego seljacima.
Zašto je to urađeno, za seljake je manje bitno u ovom momentu, od saznanja da im je neko uskratio ono što im je bilo planirano i trebalo pripasti, a uostalom to i nije njihov posao, ali posao nas narodnih poslanika je upravo to. Mi moramo da tražio od Vlade da nam dostavi detaljno obrazloženje ko se to poigrao sa parama, odnosno sredstvima koja su bila projektovana i trebala da pripadnu poljoprivredi.
Da li su sredstva utrošena zbog toga što nije bilo godišnjeg programa rada, pa budžet nije realno planiran zbog toga? Da li je bio predimenzioniran budžet? Da li su se sprovodile sve planirane mere koje su bile zacrtane? Da nisu možda određene obaveze ostale namerno neizmirene i prenete u 2002. godinu ili su sredstva namenjena agraru zloupotrebljena i alocirana u druge svrhe? Zašto nije tražen rebalans budžeta da se utvrdi da se manje sredstava i zbog čega uloži u poljoprivredu?
Na sva ta pitanja Vlada mora da pruži odgovore i to u redovnom izveštaju koji dobijamo, a ne da narodni poslanici moraju sami da vrše ekspertizu svake budžetske stavke i da traže stalno neke dopunske izveštaje kao što je bio slučaj sada. Stiče se utisak da treba ministrima da zavrćemo ruke da bismo dobili podatke koji nam pripadaju kao Narodnoj skupštini.
Prošli put mi iz DSS smo pokušali da raspravljamo o ovom budžetu, ali zaista nismo mogli da raspravljamo, jer nismo nimali nikakvih ozbiljnih podataka, jer je Izveštaj o završnom računu bio zamagljen, šturo prezentovan, bez bilo kakve mogućnosti sagledavanja stvarnog stanja. Ovo je najozbiljniji dokument o kome treba da rasprava ova Skupština i to je gospodin ministar Đelić juče lepo rekao i nema važnijeg posla za ovu Skupštinu nego skenirati, rendgentski pregledati svaku stavku ovog budžeta i dati potvrdu tog stanja i te politike ili uskratiti poverenje. Dakle, ne možemo raspravljati ako nemamo sve ono što nam je potrebno. Mi smo danas pre podne dobili novi dopunski izveštaj o izvršenju budžeta što je, priznaćete, prilično neozbiljno za jedan ovako ozbiljan posao i bilo je teško za ovako kratko vreme detaljnije pregledati, ali ja ću izdvojiti samo nekoliko karakterističkih stavki koje govore o ozbiljnošću ministarstva i uopšte čitave Vlade po pitanju agrara.
U stavci broj 3 - druge obaveze utvrđene zakonom, stavka - unapređenje stočarstva, pozicija realizacije izvršena sa 66,7%. U obrazloženju se kaže da su ova sredstva namenjena za mere selekcije u stočarskoj proizvodnji. Postavlja se pitanje da li mi imamo tako dobar rasni sastav da nema potrebe ni ova mala sredstva da utrošimo za poboljšanje rasnog sastava.
Sledeća stavka je zdravstvena zaštita životinja, izvršena sa svega 35%. Pod zdravstvenom zaštitom životinja, to je ono što interesuje svagdašnji narod, spada između ostalog i isplata šteta za uništena grla. Ko se razume malo u zdravstvenu zaštitu životinja zna da je osnovni problem kod trihineloze upravo ta isplata za uništena grla, koja se apsolutno ne isplaćuje. Problem kod seljaka je što niko ne isplaćuje uklanjanje leševa, pa se ti leševi zaraženi trihenolozom stavljaju na neka smetlišta pokraj sela, gde onda dolaze glodari koji prenose i taj ciklus stalno ide. Umesto da se ta mala sredstva unose to se iskoristilo samo u iznosu od 35%. Prilično neodgovorno od strane ministarstva.
Imamo stavku uređenja poljoprivrednog zemljišta, koja je gle jednocifrena, sa 6,7% svega realizacije. U obrazloženju se kaže da su nepovoljni uslovi obezbeđenja kredita i loš ekonomski položaj primarnih proizvođača onemogućili veće korišćenje ovih sredstava. Šta je osnovni posao ministarstva nego da poboljša ekonomski položaj poljoprivrednih proizvođača. Koje su to mere koje su učinjene da se taj položaj drugačije definiše.
Još jedna karakteristična mera, mere i akcije u poljoprivredi koje su realizovane sa svega 44%. Tu se kaže da su sredstva sa ove pozicije korišćena za pomaganje svih manifestacija vezanih za ruralni razvoj, od učešća izgradnje određenih infrastrukturnih objekata, organizacije izložbi stoke itd. Doajen naše poljoprivrede, gospodin Zaharije Trnavčević na Odboru za poljoprivredu stalno ponavlja kako je preko potrebno i neophodno vršiti edukaciju seljaka i objašnjavati o svim tekovinama nauke koje su u poljoprivredi. Vidimo ovde da od toga nema ni traga, da je iskorišćeno svega 44%. Znači, ono što je problem i gde treba da se angažuje ministarstvo, gde treba ozbiljnije da se poradi, to se ne radi, sredstva se ne koriste, ostaju neiskorišćena ili kako sam rekao, možda zloupotrebljena u neke druge svrhe koje su važnije ovoj Vladi nego što je razvoj poljoprivrede i agrara uopšte.
Dakle, da bismo se izjasnili o ovom budžetu, odnosno o delu agrarnog budžeta, o kome sam raspravljao, potrebno je razjasniti mnoge stvari koje nisu do sada bile prezentovane. Sa ovim izveštajem su ipak malo više raščinjene, ali od svih ovih objašnjenja, koje očekujemo da će biti od strane Vlade, kada predveče dođu, zavisiće naravno i kako će se ovaj dom izjasniti. Računam da tu višestranačka pripadnost nije važna, nego je bitno kako ćemo se odnositi ubuduće prema agraru i kako ćemo ovu Vladu naterati da ozbiljno razmišlja o poljoprivredi i razvoju. Nateraćemo je samo tako ako ih dovedemo ovde da nam objasne i kažu kako će se dalje razvijati naš agrar.

Gospodin minstar je izašao, a inače bih ga pozdravio. Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, osvrnuo sam se na zasnivanje radnog odnosa nastavnika i saradnika na univerzitetu. Članom 23. stav 1. Zakona o radu, a koji smo mi usvojili, precizno je definisano kada se radni odnos zasniva na određeno vreme. Tu se kaže: obavljanje određenih poslova za period koji neprekdino ili sa prekidima traje najduže tri godine.
Poslovi nastavnika i saradnika ne mogu se smatrati ovom vrstom poslova, te se po tom osnovu ne može zaključivati radni odnos na određeno vreme.
Druga je mogućnost da radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje i u slučajevima utvrđenim zakonom. To je po osnovu Zakona o radu. Dakle, Vlada, u obrazloženju odbijanja ovog amandmana navodi upravo to, da su ovim zakonom o univerzitetu, kao ledž specialisom, uređeni slučajevi zasnivanja radnog odnosa na univerzitetu. Sama reč "slučaj" ukazuje da se radi o nečem privremenom, vremenski ograničenom. Da li je uopšte moguće poslove jedne delatnosti, koja se nalazi u vrhu piramide obrazovanja, smatrati slučajem? Tu je cela poenta priče. Poslovi nastavnika i saradnika na univerzitetu su poslovi koji se trajno obavljaju i to se predstavlja kao povereno javno ovlašćenje.
Zvanje, kao poseban uslov za radno mesto nastavnika i saradnika, sasvim je dovoljno, a neposedovanje znanja i sposobnosti ili nepostizanje određenih rezultata rada pravi su razlog za prestanak radnog odnosa. Dakle, moramo razlikovati radno mesto od radnog odnosa. Ni sa pravnog, ali i ni sa moralnog stanovišta ne mogu se ovi ljudi držati u stanju stalne neizvesnosti. Naročito, ako dobro znamo, da izbor u određeno zvanje umnogome ne zavisi samo od tog kandidata. Znamo, nažalost, da za izbor u određeno zvanje ima još mnogo faktora koji ne zavise samo od njega. Dakle, zbog toga ovakvom odredbom stavljamo ove ljude, možda je grubo reći, ali u poziciju bespogovornih poslušnika, što sigurno ne doprinosi kvalitetu ni rada ni međusobnih odnosa na univerzitetu.
U raspravi je bilo pozivanja na autonomiju univerziteta i pravo da se međusobni odnosi regulišu u okviru univerziteta. To je, naravno, delimično tačno. Kažem delimično, jer ipak ne možemo u okviru autonomije kršiti neka osnovna načela Ustava i jednakosti svih ljudi pred zakonom, niti odredbe nekih opštih zakona. Takođe, bilo je pozivanja na tradiciju, što se ne može u potpunosti prihvatiti. Jer, podsetiću vas, na Novosadskom univerzitetu do 1992. godine bilo je sasvim drugačije rešenje, a koje ja zagovaram i sasvim je dobro funkcionisalo. Podsetiću vas da je ovakvih rasprava već bilo i ranije, a u časopisu "Pravni život" 1996. godine, u broju 12, a može se proveriti, vrlo lepo je elaboriran ovaj problem. Nažalost, ni pre nije bilo sluha.
Dakle, amandmanom se predlaže da i nastavnici i saradnici na univerzitetu imaju pravo, kao i svi drugi zaposleni građani, u slučaju da ne budu izabrani u zvanje, da budu raspoređeni na drugo radno mesto koje odgovara njihovim sposobnostima; a samo ako drugog radnog mesta nema, da im u tom slučaju prestaje radni odnos. Dakle, da ljudi kada jednom budu primljeni ne zavise od toga da li će biti izabrani u zvanje ili neće. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, juče nam je predstavnik Vlade rekao da se reformski zakoni u oblasti zdravlja rade,  da su u poodmakloj fazi i da će vrlo brzo biti stavljeni u skupštinsku proceduru. Ako je tako, mišljenja smo da je trebalo sačekati te reformske zakone, pa da onda sve odjedanput završimo, a ne ovako na parče da rešavamo određene stvari. Ali, pošto zaista postoji potreba za usklađivanjem sa Zakonom o radu, onda možemo da uradimo i ovaj deo posla, mada se postavlja pitanje zašto ovi reformski zakoni i reforma u zdravstvu ne idu brže,  da li je to zato što nadležno ministarstvo smatra da stanje u zdravstvu nije alarmantno.
Kakvo je zapravo stanje u zdravstvu? Sredinom marta u jednom novinskom članku izašao je napis Instituta za kardiovaskularne bolesti na Dedinju, pod jednim sablasnim naslovom - "Dugovi da ti srce stane". Tu je direktor objašnjavao u kakvoj nemaštini i bedi radi ova renomirana ustanova, pa između ostalog kaže da se leče oni bolesnici koji mogu sami da plate određene troškove, a ti troškovi, recimo, za baj-pas, za ispitivanje i ugradnju, koštaju oko 8.000 maraka. On takođe kaže - oni koji nemaju novca, staju na listu čekanja. A, na provokativno pitanje novinara da li dočekaju, on kaže - mnogi taj red ni ne dočekaju.
Ovih dana diljem Srbije kola jedan letak, molba sa Univezitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici. To je klinika, ko ne zna, nastavna baza za fakultet, gde dolaze budući dečji lekari specijalisti da uče i da se vežbaju. Između ostalog se kaže kakvo je stanje na toj klinici. Na hematologiji, gde se deca leče od malignih oboljenja, nema razvoda kiseonika. Na kardiologiji ne postoji nijedan ispravan monitor za praćenje teških srčanih mana. Na odeljenju za opekotine otpada malter sa zida, a za anesteziju se koristi poljska oprema pozajmljena od vojske.
Ovde se poziva na jednu kampanju pomoći ovoj bolnici. U toj kampanji se navodi da će učestvovati neki ambasadori, glumci, neke kompanije, političari, kao Mlađan Dinkić, Goran Pitić, Svilanović, Božidar Đelić. Postavlja se pitanje - da li probleme u zdravstvu treba da rešavamo pomoću ovakvih kampanja, pomoću spotova, ili sistemski? Napominjem da su ovo beogradske renomirane zdravstvene ustanove, koje, ruku na srce, ipak dobijaju mnogo više para nego što dobijaju druge zdravstvene ustanove po drugim centrima. Napomenuću samo da Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, za slični obim poslova dobija mnogo manje para nego "Dedinje", koje je bilo miljenik bivšeg režima, a nažalost sada i ovog režima. Kako tek onda prolaze ostale zdravstvene ustanove po manjim opštinskim centrima?
Naše stanje je zaista alarmantno. Nedopustivo je da se Ministarstvo na ovaj način odnosi prema zdravlju i da ne krećemo već u zaista ozbiljne i temeljne sistemske reforme u zdravstvu.
Ali, šta da radimo, mi ćemo se osvrnuti na ovaj predloženi zakon koji se sastoji iz dva lista i šest članova, ali i njega ćemo obraditi da pokažemo da i tu ima mnoštvo nelogičnosti, mada ćemo podržati taj zakon, jer je potrebno da bi se harmonizovao sa ostalim zakonima.
Dakle, vladin Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji smo dobili, najpre propisuje prekovremeni rad. Prekovremeni rad u zdravstvenim ustanovama bio je propisan Zakonom o radnim odnosima iz 1996. godine, ali nažalost nije našao mesto u novom Zakonu o radu. Tu ima samo jedna odredba koja kaže - dežurstvo u zdravstvenim ustanovama, kao prekovremeni rad, uređuje se posebnim zakonom - član 38. Zakona o radu. Taj poseban zakon očigledno je Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Kada njega čitamo došli smo u jedan zatvoreni krug, da Vlada prepisuje prekovremeni rad iz bivšeg zakona o radnim odnosima, a te odredbe se nisu našle u ovom važećem Zakonu o radu. Sasvim je jasno da je trebalo prekovremeni rad propisati u Zakonu o radu, na šta smo mi kao poslanička grupa ukazivali, ali nažalost nije imao ko da nas sluša.
Predlagač Zakona greši ako uređuje prekovremeni rad po uzoru na član 44. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, jer tu zadržava nerazlikovanje između dežurstva i prekovremenog rada.
Naime, pored redovnog dežurstva u zdravstvu postoje i dve vrste prekovremenog rada. Jedno je uobičajeni prekovremeni rad, koji ne može da se planira i to je potreba nezavršene zdravstvene usluge, iznenadno povećanje obima posla i sve što jednostavno ne može da se planira, a realno se dešava svakodnevno.
Druga kategorija je tzv. pripravnost, ili u narodu nazvano kućno dežurstvo, znači kada se izlazak lekara dešava po potrebi, odnosno po pozivu pacijenta. To je jedan poseban vid prekovremenog rada i mora da se uvede, a nažalost nije predviđeno, jer u nekim zdravstvenim ustanovama nije opravdano, zbog opšte prirode delatnosti, da se uvodi neprekidno dežurstvo. To su, recimo, zdravstvene stanice po selima, zatim ustanove kao što je npr. Pasterov zavod u Novom Sadu, gde nema potrebe da se stalno dežura, ali ima potrebe kada pacijenti dođu da se neko odazove i da izvrši intervenciju. To utvrđuje direktor doma zdravlja, da bi obezbedio kontinuiranu zdravstvenu zaštitu.
Dakle, po nama, treba obavezno razdvojiti prekovremeni rad od dežurstva. Međutim, Predlogom Vlade obuhvaćeno je samo redovno dežurstvo i to: noću, na dan državnog praznika i nedeljom, a ograničeno je na svega 10 sati nedeljno, čime se po nama ne može na odgovarajući način obezbediti adekvatna zdravstvena zaštita. To je u praksi već potvrđeno i znamo da dežurstvo po bolnicama traje od 12 do 24 sata, nakon čega se obezbeđuju određeni slobodni dani, a plaćanje je bilo regulisano tim posebnim kolektivnim ugovorom.
Stavom 5. novog člana 9a ovog predloga propisuje se da zdravstveni i drugi radnici imaju pravo na uvećanu zaradu, za prekovremeni rad, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Međutim, to je suvišno jer to već stoji u Zakonu o radu, gde se kaže: "Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama". To je član 82. stav 1. Zakona o radu i vrlo je jasan. Nije bilo nikakvih ograničenja da se uvećana zarada za prekovremeni rad i dežurstva reguliše tim posebnim kolektivnim ugovorom, kako je i ranije bilo, a sa pozivom na ovaj član Zakona o radu. Umesto toga, predlagač demagoški daje neko pravo zdravstvenim radnicima, koje oni faktički već imaju po Zakonu o radu.
U ostalim odredbama Predloga zakona uvodi se u zdravstvene ustanove volonterski i dopunski rad. U obrazloženju Predloga zakona piše da se volonterski i dopunski rad uvode iz razloga što Zakon o radu ne predviđa mogućnost volonterskog obavljanja pripravničkog staža i stručnog usavršavanja, kao ni mogućnosti radnog angažovanja u vidu dopunskog rada. To piše u obrazloženju, što smo svi dobili. To je delimično tačno, jer Zakon o radu ne predviđa volonterski rad, ali je netačno da ne poznaje dopunski rad. Dakle, opet sitno podmetanje koje se može proveriti; naime, članovi 93. i 94. Zakona o radu, Odeljak o zabrani konkurencije, jasno se govori i iz toga proizilazi da je dopunski rad i te kako dopušten po Zakonu o radu.
Ono što je važno istaći jeste da volonterski i dopunski rad nisu svojstveni samo zdravstvenim ustanovama. Postoje i u privredi, državnim organima i javnim službama. Znači treba menjati odredbe Zakona o radu. To su opet propusti Zakona o radu, na koje smo mi ukazivali.Sada se na ovaj način ti propusti rešavaju u zakonu o zdravlju, a ostale oblasti i dalje ostaju nepokrivene po tom pitanju. Kada bismo bukvalno tumačili, sa stanovišta zdravlja, iz ovog predloga proizilazi da su od 21. decembra 2001. godine (kada je Zakon o radu stupio na snagu) pa do danas bili nedopušteni i prekovremeni rad i dežurstva u zdravstvu, i da su zdravstveni radnici koji su noćima, subotama i nedeljama dežurali da bi građanima pružali permanenciju u zdravstvenoj zaštiti zapravo kršili zakon i radili van propisa.
Tako dolazimo do suštine. Propisivanjem prekovremenog rada, dežurstava i volonterskog rada u zdravstvu predlagač Zakona faktički ispravlja greške sadržane u Zakonu o radu, a ispravlja ih tako što prepisuje odredbe Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine. Naravno, mi smo za to da se te greške isprave i bolje ovako nego da ne budu uopšte ispravljene, ali ipak smo očekivali da se ne prepisuju neki stari zakoni, nego da se modernije, drugačije i savremenije odrede neki odnosi koji su savremeni u Evropi i svetu.
Da bi se legalizovao postojeći dopunski rad zdravstvenih radnika, neophodno je precizno utvrditi vrstu, način, vreme trajanja rada kod drugog poslodavca, slično onome kako je to regulisano Zakonom o radu. Takođe, treba utvrditi da li ovaj vid dopunskog rada zaposleni zdravstveni radnik može da samostalno obavlja u ustanovi gde je zaposlen, naravno ukoliko za to ima potrebe i interesa i on i poslodavac. Ovo je vrlo važno pitanje koje niko nije dotakao, jer na ovaj način, regulisanjem ovakvog dopunskog rada, možemo otvoreno reći, udarili bismo na žarište korupcije u zdravstvu, a kapaciteti zdravstvenih ustanova bi se mnogo racionalnije koristili, pa samim tim i investiciono održavali.
Svi mi dobro znamo da ima mnoštvo zdravstvenih radnika koji ne mogu ili ne žele da otvore sopstvene ordinacije, ne mogu ili ne žele da rade u drugim privatnim ordinacijama, nego svoj dopunski rad na crno obavljaju na sopstvenom radnom mestu. Znamo redove privatnih pacijenata koji stoje pred određenim ordinacijama za vreme radnog vremena u državnim ustanovama. Dakle, to pitanje jednom treba pokrenuti, tu javnu tajnu razobličiti i otvoriti mogućnost da zdravstveni radnici posle podne, van radnog vremena, na sopstvenom radnom mestu rade privatno, naravno organizovano, uz određenu nadoknadu, u interesu svih-njihovom, poslodavaca i naravno pacijenata.
Na kraju, što se tiče volonterskih specijalizacija nezaposlenih zdravstvenih radnika, njih treba dozvoliti iz razloga što će ovaj vid stručnog usavršavanja omogućiti nezaposlenim zdravstvenim radnicima da se osposobe za poslove koje će kasnije moći da rade privatno ili u državnim ustanovama, ali poenta je da se broj tih specijalizacija i njihiva vrsta ne može davati haotično, nego to mora biti organizovano, njih moraju da utvrde područni instituti za zaštitu zdravlja, u skladu sa dugoročnim ciljevima jedinstvene zdravstvene politike u Srbiji.
Kao poslanička grupa Demokratske stranke Srbije mi ćemo podržati ovaj zakon, jer naravno da razumemo da je potrebno da se harmonizuju određeni zakoni koji su već doneti, ali apelujemo i insistiramo da se Ministarstvo zdravlja konačno ozbiljno pozabavi sa reformom zdravstva, jer to je nasušna potreba ovog naroda.

Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, moj amandman je sličan kao i amandman mojih prethodnika, ali  ću pokušati malo detaljnije da ga obrazložim, možda ću uspeti da vas ubedim da treba da se usvoji ovaj amandman.
O čemu se radi - mi smo društvo u kome se mnogi naši građani, zbog nemaštine, odriču i najosnovnijih potreba - pravilne ishrane, zdravstvene nege, adekvatnog odevanja i svega onoga što bi trebalo da nam pripada u normalnom društvu.
Ono čega ljudi ni po koju cenu neće da se odreknu, to je dostojna sahrana svojih najrođenijih. Ta dostojna sahrana, nažalost, danas za prosečnog čoveka predstavlja vrlo često izuzetno veliki trošak. Taj trošak on ne može da namiri iz redovnih primanja, pa se često zadužuje ili čak i prodaje nešto od imovine, da bi mogao da ispoštuje sve to što se od njega traži.
Primera radi, da biste znali o kojim veličinama se radi, reći ću vam da troškovi sahrane na groblju iznose od 10.000 do 15.000 dinara, zavisi od mesta, veličine grada i opštine, sa zahtevima javnih komunalnih preduzeća, koji već stoje, za veliko poskupljenje. Troškovi pogrebne opreme koštaju od 15.000 do 20.000 dinara. Troškovi nekog pevačkog društva, muzike ako je pokojnik ateista čovek ne može tek tako da se stavi u zemlju i da se ništa ne dešava, ili troškovi verskog ispraćaja ako je pokojnik vernik, iznose od 3.000 do 5.000 dinara.
Onaj drugi deo, koji niko ne računa, a takođe je vrlo opterećujući za budžet kuće, to je stvar ugleda, stvar poštovanja kuće i pokojnika, koliko će vam ljudi doći na daću posle sahrane, odnosno, obeležavanje godišnjice smrti. Mi vrlo dobro znamo kako to izgleda i u šta se nažalost, to vrlo često pretvori.
Ovi troškovi takođe nisu ispod 1.000-1.500 DEM. Jedna od najvećih sramota u našem narodu je da ostaneš dužan za sahranu. To niko sebi neće da dozvoli, da ne bude po onome "drugi da ti babu saranjuje". To niko nije dozvolio, ni pod kakvim uslovima.
Dakle, svi ovi troškovi, koje retko ko može da izbegne, pogotovu neki kultni običaji sahrane kod našeg naroda, vrlo teško padaju našim ljudima. Da ne ispadnem pretenciozan, ali zbog sahrana deda i baba, unuci često ostaju i bez voća, bez cipela, bez knjiga, dok se ti troškovi ne izmire.
To neko možda osuđuje, kao neki primitivizam, možda gleda ovako ili onako, ali to je tako danas kod nas, i još dugo, dugo, sigurno će biti tako.
Zavod za zdravstveno osiguranje je do sada na ime refundacije, svih ovih troškova, troškova, obezbeđivao oko 8.000 dinara, zavisi od opštine do opštine, ali u principu se taj iznos vrteo.
Sada, ovim predlogom zakona se predviđa da se taj iznos smanji na oko 5.000 dinara. ( Nisam tačno računao, to bi bio otprilike taj iznos, to je po principu usklađivanja obračuna doprinosa na bruto zarade, kako je to i objašnjeno.)
Da li su ljudi, koji su ceo svoj radni vek odvajali za zdravstveno osiguranje, zaslužili barem da im država pomogne da se pristojno sahrane, ako već znamo kako su se lečili ovih zadnjih 10 godina i kakvo je još uvek stanje u zdravstvu, to smo slušali u prethodnim diskusijama.
Kolika je stavka u bilansu rashoda Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, možemo utvrditi iz "Izveštaja o finansijskom poslovanju Republičkog zavoda za zadravstveno osiguranje za 2001. godinu". U ovoj stavci "rashodi", pod tačkom 17. "naknada pogrebnih troškova za 2001. godinu ", procenat učešća je 0,63%. To su troškovi za sahranu u rashodima Zavoda. Zbog primene "bruto principa", u 2001. godini ti troškovi su bili 0,78%.
Poređenja radi, pod tačkom 4. za stavku "zubarske usluge" planirano je 3,18%. Znači, ovde je 0,63%, a ovde 3,18%. Uz sve uvažavanje problema zuba i pružanja zubarskih usluga, to se ipak može malo prolongirati i na drugačiji način rešavati.
Problem umrlih srodnika može se rešiti samo sahranom (ako neko hoće da kaže da je kremiranje u pitanju, i to je vid sahrane), i to u vrlo kratkom roku, za dan - dva taj "problem" se mora rešiti.
Dakle, problem sahrane, između ostalog, nastaje i zbog toga što o ovome niko ne voli ni da razmišlja, ni da priča, dok se to ne desi. A tada, nastaju ti problemi o kojima sada govorim.
Prema tome, apelujem na sve poslanike da ozbiljno razmislimo o ovome i donesemo odluku da taj procenat, odnosno iznos za pomoć koja se refundira prilikom smrti zdravstvenog osiguranika, ne smanjujemo, znači, da ostavimo onako kako je i do sada bilo. Rekao sam vam koji su to iznosi. Nećemo bitno opteretiti rashodima Zavod za osiguranje, a budite sigurni da ćemo mnogo pomoći ljudima koji se nađu u ovakvoj situaciji. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, kolege poslanici,  u poslednje vreme stalno imam sreću da posle burnih diskusija pričam o običnim stvarima, pa je teško pažnju svratiti na to. Šta možemo, tako je.
No, da krenemo. U poslednje vreme u društvima u tranziciji pojavile su se dileme i rasprave da li prihvatanje evropskih vrednosti, pa samim tim i evropskog prava, jeste neka manifestacija servilnosti ili je to nužnost.
Mi smo ubeđeni da treba da gradimo vlastito pravo, na istim onim opštim osnovama za sve, na kojima je izgrađeno i savremeno evropsko pravo. Prema tome, to nije sporno sigurno nikome.
Sve međunarodne organizacije, posebno Pakt za stabilnost, od naše države očekuju oštriju borbu protiv korupcije. U mojoj diskusiji ću se uglavnom osvrnuti na to. Dakle, sigurno da je nama svima u interesu da što pre skinemo taj epitet - najkorumpiranije zemlje u Evropi, druge u svetu i već sve one titule koje dobijamo zbog toga.
U proteklih deset godina, nažalost, u državi su vladali takvi uslovi privređivanja i življenja da je uopšte postalo normalno da se za svaku, i najobičniju aktivnost bilo kog službenika ili bilo kog nosioca neke funkcije, mora da plati na ovaj ili na onaj način.
Zbog toga smo došli da imamo sada gigante privatnih firmi, koji su se preko noći stvorili, ekstraprofitere, bespravnu gradnju velelepnih zgrada, nelegalne trgovine i sve ono što nas je pratilo svih ovih godina. Moral naroda je toliko opao da je taj sistem tzv. nagrađivanja postao svakodnevnica i više se niko ničemu ne čudi.
Kakvo je sadašnje stanje u privredi? Predlog zakona o javnim nabavkama će nam pružiti jednu realnu osnovu za suzbijanje kriminala i zloupotreba u privredi, jer se pooštrava taj postupak kontrole i sklapanja ugovora o javni nabavkama i tome slično.
Međutim, donošenjem zakona o privatizaciji ipak se otvara neka mogućnost za korupciju odgovornih u preduzećima, gde se vrši privatizacija ili gde tek namerava da se vrši. Znači, zaista je neophodno da se Krivični zakon dopuni sa tim posebnim odredbama o korupciji i da se pooštri odgovornost za sve to.
Što se tiče pravosuđa, u poslednjih godinu dana pravosuđe se najviše spominjalo u vezi sa korupcijom. U javnosti je stvoren takav utisak da faktički nema poštenih nosilaca pravosudnih funkcija, niti zakonskih postupaka. Mislim da je to ipak nepravedno, jer bez obzira koliko smo mi nezadovoljni ažurnošću sudova i njihovim radom, ipak je usvajanjem Zakona o Visokom savetu pravosuđa stvoren uslov za uspostavljanje neke veće odgovornosti nosilaca funkcija. Takođe se članom 19. Zakona o sudovima štiti ipak njihova nezavisnost, koja je ipak u svemu ovome najvažnija stvar.
Dakle, ne smemo zaboraviti način na koji se vrši izbor nosilaca pravosudnih funkcija, pogotovo ako uporedimo i vidimo kako se biraju direktori, funkcioneri organa uprave, rukovodioci u zdravstvu, pa i u prosveti itd. Tamo ne postoje ni blizu takvi mehanizmi kao što su sada uvedeni u pravosuđu, tako da ipak ne možemo toliko bacati ljagu na pravosuđe. Pogotovo što svi mi znamo da nije problem toliko u korumpiranosti nosilaca pravosudnih funkcija, nego je problem u tzv. podobnosti sudija i zavisnosti od svake aktuelne vlasti.
Što se tiče zdravstva, pojavilo se sužavanje u odredbama oko korupcije, ministar je izašao, a bilo bi interesantno da čujemo njega, da li je to zbog nemogućnosti nastalih usled usvajanja zakona o lokalnoj samoupravi ili omnibusa. Jednostavno, po meni, previdela se greška, pa se kaže da će se sankcionisati pojave korupcije u zdravstvenim ustanovama gde je osnivač Republika. Ako smo sada preneli određene nadležnosti na pokrajinu i lokalnu samoupravu, možemo doći u situaciju da neke zdravstvene ustanove ne budu pod ingerencijom ovog zakona, jer će osnivači biti lokalne samouprave.
Dakle, ovim predlogom korupcija je raščlanjena na više oblasti društvenog i privrednog života, da bi se po mišljenju predlagača tačno ukazalo na žarišta te korupcije. Može se reći da su uglavnom centri dobro markirani, ali istine i pravde radi moramo reći da su i državne funkcije jedan važan izvor korupcije. To je uvek bilo, nažalost i sada toga ima, i to kako kod najnižeg lokalnog nivoa, tako do najvišeg. Nisu samo obični organi uprave podložni korupciji, nego su to, moramo reći otvoreno, i političari, odnosno nosioci državnih funkcija. Tako je bilo ranije i ne možemo prenebregnuti činjenicu da su mnogi državni funkcioneri zagazili u ovo veliko zlo našeg društva.
Mnogo je društveno štetnih odluka bilo nametano, donošeno, mnogo je bilo favorizovanja određenih privatnih firmi i pojedinaca, a da se nije znao pravi razlog za to, odnosno moglo je samo da se sumnja da se neko okoristio o to. Možemo reći da je sve to, naravno, već obuhvaćeno nekim predlogom koji je bio, ali ako smo već tako ogoljeno identifikovali sva mesta i žarišta korupcije, onda ipak javnosti radi mislim da je trebalo posebno apostrofirati još jednom žarište, a to su političari i nosioci državnih funkcija.
Demokratska stranka Srbije, podržavajući izmene i dopune Krivičnog zakona, u amandmanima predlaže pooštreno kažnjavanje za sve posebne oblike korupcije. Tu ne može da bude nikakve milosti, nikakvog pardona. Takođe u amandmanima predlažemo što preciznije definisanje i pojašnjenje svih ovih pojmova, da ne bude posle različitog tumačenja, kako je to nažalost ranije bilo.
Dakle, podržaćemo u načelu ovaj zakon, jer je on u celini ipak prihvatljiv i savremenije reguliše ovu problematiku, koja je ipak osetljiva za naše društvo, ali iskreno se nadamo da će to nadležnim organima koji su zaduženi za to pomoći da konačno mnogo efikasnije krenu u borbu protiv svih ovih vrsta kriminala koje su ovim zakonom uređene.

Uvaženo predsedništvo, kolege poslanici, teško je sada ponovo vratiti pažnju na ono što nam je osnovni zadatak, da radimo i za šta smo plaćeni ovde. Nažalost, došlo je opet do zloupotrebe govornice u neke međustranačke svrhe, ili lična prepucavanja. Ali, nadamo se da toga neće više danas  biti i da možemo početi sa radom.
Dakle, moj amandman se ponovo odnosi na raspravljanje o zaostavštinama, o kojima su i prethodnici govorili, s tim što sam ja precizirao određenu grupaciju i određene iznose, koje bi trebalo promeniti.
Zašto sam to pokrenuo - iz prostog razloga što je raspravljanje o zaostavštini vanparnični postupak gde građani svojom odlukom ne utiču i ne izazivaju taj postupak, tako da je normalno, u skladu sa tom prilikom, treba imati u vidu i visinu te sudske takse, koja treba da tereti tog naslednika.
Naime, svaki naslednik je u prilici da učestvuje u postupku raspravljanja zaostavštine, i bez obzira na njegova mala ili nikakva lična primanja, on je u obavezi da plati tu taksu. To je suština cele priče.
Zašto sam predložio da baš naslednici prvog naslednog reda, bračni drug i roditelji ostavioca, i to baš za iznos zaostavštine veći od 200.000 dinara, budu oslobođeni plaćanja sudske takse, dakle samo za tu kategoriju?
Svi mi znamo kakva je situacija u našim selima, da su nam sela opustela, da je poljoprivreda totalno u jadnom stanju, da su imanja ispod svake kritike, ispod svake građevinske vrednosti.
Imamo naslednike koji su po gradovima, po fabričkim halama, koje ne rade, i koji iščekuju nešto da se desi pa da ne moraju da se vraćaju u sela, bez ikakve perspektive.
Međutim, ipak, svaka ta nekretnina, koja ostane na selu, objektivno vredi više od 7.000 DM, koliko je predviđeno u ovoj kategoriji za plaćanje takse. Dakle, po predlagaču, naslednik je dužan da plati do 10.000 dinara sudske takse. Pitamo se kako taj osiromašeni naslednik, koji se vodi kao zaposleni, a faktički ne prima već dugo godina nikakva primanja, da plati to?
I još da podsetim, po Zakonu o sudskim taksama, sud taksenog obveznika oslobađa jedino ako nema imovinu, ili ako je nezaposlen. Samo u ta dva slučaja, po pitanju zaostavštine.
Dakle, veliki broj građana je na prinudnim odmorima, primaju najniže neto zarade. Jednostavno, u momentu kada sud donese rešenje o nasleđivanju, tada se smatra da on ima imovinu i ne može da bude oslobođen plaćanja takse. To je praksa o kojoj sam već govorio. Zato se postavlja pitanje da li on treba da proda tu kuću, zemlju, tu svoju dedovinu da proda ispod cene, da bi mogao da plati tu taksu do 10.000 dinara, jer objektivno, u ovim momentima nije u mogućnosti da pribavi toliki novac. Ili, da se odrekne te svoje imovine u korist nekog drugog naslednika koji može da plati tu taksu.
Još jedna stvar koja je vrlo simptomatična, a to je porez na nasleđe. Mi smo doneli Zakon u aprilu 2001. godine, gde je članom 21. tačka 1. određeno da porez na nasleđe i poklon ne plaća naslednik prvog naslednog reda, bračni drug i roditelj ostavioca, upravo oni koje sam i predložio. Onda, analogno tome, treba isti princip da primenimo i za sudske takse. Znači, ovim amandmanom se neće u većoj meri umanjiti neki priliv u budžetu Republike Srbije, a to je daleko pravičnije za građane. Ovim amandmanom bismo harmonizovali tu osnovnu zamisao i po pitanju poreza i po pitanju sudskih taksi.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Četiri i po minuta.)
Moramo imati u vidu da su u sticanju te predmetne zaostavštine često učestvovala i deca ostavioca, bračni drug i roditelji. Znamo kako izgledaju porodične zadruge. Zbog toga, između ostalog, ovi naslednici su i oslobođeni plaćanja poreza, pa bi zbog toga trebalo da ih oslobodimo i plaćanja ove visoke takse.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
One niže takse nisu toliko problem, ali ove visoke takse bi trebalo da ih oslobodimo, naročito ako imamo u vidu da smo ih oslobodili poreza koji je mnogo značajniji za budžet nego što su ove takse.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici,  u obrazloženju za donošenje ovog predloga zakona Ministarstvo je navelo da se srazmerno uvećanje taksa usklađuje sa promenjenim ekonomskim okolnostima. Navodi se rast zarada sa jedne strane, i rast cena i troškova, sa druge strane. Svako od nas zna da je sve ove godine rast troškova bio drastično veći od rasta zarada.
Očigledno je, dakle, da se predlagač ravnao prvenstveno po porastu troškova. Skoro su enormno povećane kazne za saobraćajne prekršaje. Građani nisu mnogo protestovali zbog ovih drastičnih povećanja, sledili su logiku: ko napravi prekršaj, taj treba i da plati, a onaj ko ne pravi, taj neće ni imati troškove.
Međutim, ovakvo razmišljanje ne možemo primeniti na svim sudskim taksama. Iz kojih razloga? Pa, naime, ljudi su vrlo često, mimo svoje volje (dakle, ne insistiraju oni na tome i ne prouzrokuju svaki put potrebu za plaćanjem takse) prinuđeni da učestvuju u sudskim procesima - npr. zaostavštine, pokloni, razna uverenja, koja nam trebaju, koja nam traže, razvrgnuće imovinske zajednice, itd. Ili su, jednostavno, prinuđeni da traže sudsku zaštitu, zato što im je neko drugi uskratio njihovo pravo i oni jedino na taj način mogu da ga realizuju.
Dakle, mišljenja sam da ovakvim povećanjem iznosa nije postignut taj balans između potreba Ministarstva, tj. materijalnih troškova pravosuđa, i potreba građana za sudskom zaštitom.
Jednostavno, kako je već rečeno ovde, ne može se materijalni položaj pravosuđa, koji je zaista loš, popravljati jedino i isključivo na ovaj način. No, čuli smo od gospodina ministra da to i nije planirano.
Dakle, izmene i dopune ovog zakona odnose se isključivo na materijalnu stranu. Predlagač, po nama, nije iskoristio priliku kako bi poboljšao osnovni tekst ovog zakona. Očigledno da se nije imalo ili sluha, ili vremena, za sudsku praksu i probleme koji se javljaju po sudovima prilikom određivanja i naplate ovih sudskih taksa.
Reći ću samo nekoliko primera. Na primer, velike probleme sudijama koji rade ostavine, i naravno građanima koji učestvuju, predstavljaju odredbe zakona da se oslobađanje od plaćanja takse može dozvoliti samo stvarno nezaposlenima ili onima koji nemaju imovinu, po pitanju ostavina. Postavlja se pitanje - šta sa stotinama hiljada ljudi koji su fiktivno zaposleni, koji su na takozvanim prinudnim odmorima, a faktički su bez ikakvih primanja?
U momentu kada sud donese rešenje o nasleđivanju, a to je praksa, tada se smatra da stranka ima imovinu, i sudije ne oslobađaju te naslednike od taksa koje im slede. To je u praksi već potvrđeno i predstavlja veliki problem.
Znači, dolazimo u situaciju da naslednik koji nema nekih drugih prihoda, a vodi se kao zaposlen, fiktivno je zaposlen, treba da proda tu imovinu da bi mogao da plati sudsku taksu. To je problem koji se javlja i vrlo teško se rešava.
Takođe, primer iz privrednih sudova, odnosno sadašnjih trgovinskih sudova: često se dešava da se, radi izbegavanja plaćanja takse po toj višoj tarifi za privredne sudove, se kao sutužitelji pojavljuju i neka fizička lica koja nemaju nikakvih osnova za to. Ti isti se kasnije u toku procesa povlače, ali je u startu već plaćena ta niža taksa, po tarifi sudova opšte nadležnosti. Dakle, predlagač je propustio šansu da ovog puta inovira ovaj zakon i tako ga poboljša, u svim onim delovima gde se kroz praksu pokazao kao manjkav. Jasno je da je pažnja ministarstva bila koncentrisana isključivo na povećano ubiranje finansija, što nije trebalo, po nama, da bude jedini cilj ovih izmena, kada se već pristupilo izmenama i dopunama ovog zakona.
Ako ovaj predlog dobije načelnu podršku, mi ćemo amandmanima, koji nam još nisu usvojeni, pokušati da ga doteramo da bude malo primereniji ovom sadašnjem vremenu i opštoj situaciji i da ga malo približimo toj svakodnevnoj praksi koja ovoga puta nije uzeta u obzir.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici, to što nemamo Ustavni sud, to je sigurno veliki problem za naše društvo, za državu i za našu Skupštinu. To što nemamo Ustavni sud ne znači da našim građanima ne treba da obezbedimo zaštitu na lokalnom nivou, bar u tom nekom prvom stepenu.
Da bismo to regulisali i obezbedili kako treba za sve, podneo sam ovaj amandman na član 128. iz poglavlja IDž Zaštita lokalne samouprave, gde se svi članovi, skoro svi odnose na zaštitu lokalne samouprave od viših oblika vlasti. Ovaj član koji obrađujem odnosi se na zaštitu građana od nezakonitih ili drugih radnji lokalne vlasti.
Dakle, ovim članom 128. predviđa se uvođenje novog instituta zaštite građana, a to je taj tzv. ombudsman ili građanski branilac. To je sigurno jedna demokratska tekovina razvijenih zemalja, koja je pokazala svoju svrsishodnost. Predlagač zakona smatra da je ovaj vid kontrole lokalne vlasti potreban. Lično se slažem sa tim, ali samo pod uslovom da se ovo normativno tako reguliše, da predstavlja ozbiljnu institiciju koja će biti nezavisna i neće biti podložna promenama svojih ovlašćenja, statusa i svega ostalog, u zavisnosti od operativnosti prema onima koje u stvari treba i da kontroliše.
Naime, zakonom je predviđeno da se jedinicama lokalne samouprave može ustanoviti građanski branilac, znači može i ne mora. To znači u nekim uopštinama sa većim stepenom demokratske svesti ovaj ombudsman će se konstituisati, dok u drugim opštinama, gde su možda neki rigidniji stavovi, to neće zaživeti. Takođe, predviđeno je da svaka opština individualno reguliše sve što je u vezi ovoga. Znači, nadležnosti, ovlašćenja, način izbora, način prestanka dužnosti, ko može da se brani, zaista se sve prepušta, u skladu sa decentralizacijom, na volju lokalnih vlasti, da one same sve regulišu. Međutim, mi vrlo dobro znamo da svaka institucija kontrole na bilo kom nivou, ako nije nezavisna od predmeta te kontrole, svodi se na formalno postojanje, podložna je uticaju i svim oblicima pritisaka.
Ovakvim načinom regulisanja se drastično krši i jedno od osnovnih ustavnih načela, a to je načelo prava građana na jednakost. Naime, jedni građani će imati svog branioca, a drugi neće imati. U nekim opštinama će to biti neka ozbiljna institucija, a u nekim drugim opštinama će biti neki formalni demokratski dekor. Dakle, da zaključim, ako želimo da se zaista ova odredba zakona realizuje u svim opštinama širom Srbije, ako želimo da ona bude u pravom suštinskom smislu, a što će reći na polzu svekolikog naroda....
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Završavam.... kada već nismo ovim zakonom to regulisali, onda da predvidimo da se to reguliše nekim posebnim zakonom, koji će ovo jedinstveno regulisati za sve opštine, za sve građane jednako. U tom smislu sam i predložio amandman. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani gosti, kolege poslanici, stavljanje na dnevni red Skupštine Republike Srbije Predloga zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine pratila je, vojnim rečnikom, u Vojvodini izražena sistematska artiljerijska priprema, što će reći višemesečna medijska presija javnosti o neophodnosti prenošenja određenih nadležnosti Republike Srbije na Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu.
Većina stranaka u DOS-u, predvođena tzv. autonomaškim strankama, u Vojvodini se prosto utrkuje sa isticanjem neophodnosti "vraćanja" široke autonomije Vojvodini. Naravno, ne zalazeći dublje u analizu iskustava iz prethodnih vremena, olako i paušalno se licitira sa ovlašćenjima - sličnim onima iz Ustava SR Srbije od 1974. godine zakonodavne, sudske i izvršne vlasti.
Izvršno veće Skupštine Vojvodine od svoga konstituisanja, skoro ništa drugo nije radilo nego se samo bavilo iznalaženjem puteva i načina kako, što pre i što brže, da prigrabi što veća ovlašćenja i funkcije Republičke vlade.
Pritisci iz Vojvodine se posebno pojačavaju u drugoj polovini prošle godine i to baš posle sastanka Predsedništva DOS-a u Novom Sadu, gde je eksplicitno jednoglasno usvojeno da se odmah pristupi izradi novog Ustava Srbije. Na ovaj način bi se realizovalo i jedno od predizbornih obećanja DOS-a o ostvarivanju autonomije Vojvodine, koju niko ne spori.
Postavlja se pitanje, zašto se još uvek nije pristupilo ovom poslu? Ko treba da bude nosilac ovog posla? Umesto izrade novog, ozbiljnog, sveobuhvatnog ustava, kao temeljnog akta naše Republike, kojim bi se utvrdio institucionalni poredak tj. uređenje vlasti i teritorijalna organizacija, poseže se za parcijalnim rešenjem i privremenim političkim nagodbama, a na račun trajnog i jedinstvenog rešenja.
Donošenje novog ustava, prirodno, prate i izbori. Svi oni koji nisu spremni da u ovom momentu svoj dosadašnji rad i ugled preispitaju kod birača, na sve moguće načine izbegavaju što skorije izbore. Da li je to odgovor zašto se ne pristupa izradi novog ustava?
DSS neće da učestvuje u ovakvom "šibicarskom" načinu vođenja politike. Zato više ne možemo da čekamo one koji, zbog svojih ličnih i partijskih interesa, koče temeljno preuređenje države i sistematske reforme.
Zato je DSS izradila tzv. osnovna načela za novi Ustav Republike Srbije. Ovakvim Ustavom će se omogućiti: prvo, racionalna decentralizacija državne uprave; drugo, regionalna autonomija; i, kao treće, razvijena lokalna samouprava. To je ono za šta smo se oduvek zalagali. Mi predlažemo da se značajan deo sadašnje državne vlasti prenese na regione i kao takav postane njihov izvorni delokrug koji regioni vrše samostalno.
To predstavlja takav oblik decentralizacije koji suštinski čini autonomiju. Dakle, to su naši predlozi sa kojima možete da budete upoznati, svi ste ih dobili. Drugi deo su poverene nadležnosti koje se vrše u ime Republike Srbije i pod njenim nadzorom.
Regioni su direktno predstavljeni u Narodnoj skupštini, i to u posebnom veću - veću regiona. (Radikali se ne slažu sa ovim rešenjem, ali to je stvar za diskusiju). Znači, u tom veću regiona i Vojvodina kao jedan region može da učestvuje u kreiranju centralnih državnih poslova i donošenju odluka značajnih za celu Republiku, a posebno za one koji su od neposrednog interesa za regionalnu autonomiju i za interese građana koji žive u njima.
Takođe smo predvideli da autonomiju regioni izražavaju kroz zakonodavnu i izvršnu vlast. Što se tiče zakonodavne, prvenstveno se misli na zakone iz nadležnosti regiona.
Dakle, ovo je suštinska decentralizacija, mi je iz DSS zagovaramo, ali se zalažemo, i to je razlika između nas i ostalih, da se ona sprovodi na čitavoj teritoriji Republike Srbije.
Jedno od osnovnih ustavnih načela je da su svi građani ravnopravni u pravima i obavezama. Niko ne može sebi prigrabiti veća prava od drugih, to je valjda svima jasno i mislim da to ne može niko da traži. Prema tome, niko, pa ni građani Vojvodine, ne mogu biti "ravnopravniji" od ostalih građana Srbije. Mi želimo da do stvarnih, a ne samo kozmetičkih promena u našem društvu dođe što pre. Zbog toga, između ostalog, i kritikujemo Vladu Republike Srbije.
Kako to da je sada ovaj tzv. "omnibus zakon" postao pitanje "života ili smrti" za neke stranke?
Autonomaške stranke, sa jedne strane, kritikuju ovaj predlog. Gospodin Čanak ga je nazivao običnom prevarom. Gospodin Isakov tvrdi da se njime ništa posebno neće promeniti. Na sednici Skupštine Vojvodine
glasaju protiv ovog zakona. Sa druge strane, ultimativno zahtevaju da bude usvojen u Republičkoj skupštini i prete uskraćivanjem poverenja Republičkoj vladi, ako se to ne desi. Šta se krije iza ovog zamešateljstva?
Svakome je jasno da se ovim zakonom ne rešava nikakva autonomija Vojvodine, niti će građani Vojvodine imati bilo kakav boljitak u svom svakodnevnom životu. To je poenta cele priče. Poenta je da se jedan centar moći i odlučivanja seli iz Beograda u Novi Sad. Za Kikindu, Sombor, Suboticu, čuli smo Pančevo, sve gradove i opštine u Vojvodini i naravno njihove građane, to uopšte nije ni od kakvog značaja. Sve nadležnosti, uglavnom, difinišu se kao poverene, a ne kao izvorne, što je za stvarnu autonomiju od krucijalnog značaja i tu su oni koji su stavili primedbu zaista u pravu. Ovaj zakon će vrlo teško moći u dogledno vreme da se operacionalizuje i počne da zaživljava.
Zašto se još insistira na donošenju ovog zakona? Iz razloga što u daljem postupku izmena ustrojstva države, a bez donošenja novog Ustava, ovo će biti zakonsko uporište zagovornika daljeg jačanja autonomije Vojvodine. Kada se sve nadležnosti, makar i kao poverene, jednom prenesu sa republičkog nivoa na pokrajinski, i kada se u pokrajini ponovo formiraju fondovi i samostalni organi uprave, odgovarajuće službe, u dogledno vreme možemo očekivati dalje nastavljanje pritisaka za povećavanje državnih ingerencija Vojvodine, sa ciljem, i obrazloženjem, ekonomskog osamostaljivanja, privrednog razvoja, uključivanja u evropske regionalne integracije itd, a cena za to bi bilo - postepeno kidanje veza sa ostalim delom Srbije i rasrbljivanje Vojvodine, nešto slično receptu kako je to učinjeno u Crnoj Gori. No, tzv. autonomaškim strankama se ovo ne može ni zameriti. One samo sprovode svoje zacrtane partijske programe.
Suštinsko pitanje je, šta je politika stranke koja ima predsednika Izvršnog veća i Republičke vlade? Šta je sa strankama koje ih bespogovorno slede? Kako se može voditi jedna politika u Novom Sadu, a druga u Beogradu? Setimo se glasanja Zakona o privatizaciji.
Kako to da se predstavnici iz Pokrajinskog izvršnog veća i Republičke vlade slože i naprave predlog ovog zakona u Novom Sadu, a sada Vlada izlazi u Beogradu sa ovoliko amandmana na taj isti predlog? Kako to da se ne razmišlja o novom Ustavu, a izrađuje se ovaj i ovakav zakon?
Svakome je jasno da je u pitanju najprizemnija politička trgovina, koja sa interesima građana Vojvodine nema nikakve veze. Političkim strankama koje čine Republičku vladu potrebna je kupovina vremena za sprovođenje tzv. reformi, a koje se za sada svode uglavnom na prodaju društvene imovine i na privatizaciju.
Demokratska stranka Srbije doživljava reformu društva kao mnogo širu i kompleksniju materiju i od same privatizacije, protiv koje, naravno, nemamo ništa. Takozvanim autonomaškim strankama potreban je ovaj zakon kojim se ništa stvarno ne rešava, ali se faktički priznaje izvorni politički subjektivitet Vojvodine i kao takav će poslužiti, nažalost, za dalju razgradnju države. Toliko o suštini i pozadini donošenja ovog zakona.
Što se tiče forme, to smo već čuli od prethodnika, gospodin Nikolić iz SPS-a je to jako dobro objasnio, ovaj zakon nije poznat ni u teoriji ni u praksi pravne nauke. Jednim zakonom regulisati 24 oblasti privrednog i društvenog života, izmeniti stotinak važećih zakona, zaista zaslužuje da uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Malo ću se našaliti, pa ću reći da smo se skoro proslavili sa najvećim kotlićem ribljeg paprikaša u Bačkoj Palanci, i svi ste upoznati sa tim, a ovo će očigledno biti najveći zakonski "čorbuljak" - samo što će to ipak kasnije biti jako papreno.
Juče na Zakonodavnom odboru predstavnik Vlade je priznao da je ovo ipak pravni presedan, ali, veli on, takvih presedana je bilo i ranije (verovatno misli na "ledž specialis").
Da li to znači da je ovo Vlada kontinuiteta prethodne?
DSS neće učestvovati u donošenju ovog zakona iz razloga koje sam već pomenuo, kao i zato što to smatra iznuđenim i ishitrenim potezom. Tim potezom se ništa ne rešava za građane Vojvodine, a može izazvati lošu političku atmosferu u Srbiji - da proizvede određene animozitete kod građana centralne Srbije prema Vojvođanima, koji se bez njihove volje stavljaju u neki formalno povoljniji položaj, koji njima, u suštini, ništa neće značiti.
DSS vodi jedinstvenu i celovitu politiku na čitavoj teritoriji Republike Srbije, koja je od interesa za sve građane Republike Srbije, bez obzira na kom delu teritorije žive i rade. Zbog toga naši poslanici neće podržati ovaj kvazi zakon.
Još samo jedna stvar - kako se u Vojvodini vrlo često vrši zamena teza. Čuli smo gospodina Čanka kako je rekao da čitava Skupština Vojvodine ima samo tu težinu kao bilo ko od nas poslanika. A, da li ima nas poslanika iz Vojvodine? Ja sam poslanik iz Vojvodine i mislim da je na ovaj način Vojvodina privilegovana u odnosu na druge, jer ima i Skupštinu Vojvodine, koja ima zakonodavnu inicijativu, i ima nas poslanike iz Vojvodine, koji takođe imamo tu inicijativu. Prema tome, nije dobro da vršimo zamenu teza.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam govorio u načelu o ovom zakonu, rekao sam da je zakon prihvatljiv i da ćemo glasati za njega u načelu,  ali zbog određenih propusta i nejasnoća, uložićemo amandmane i pokušaćemo to da ispravimo. Najveći deo amandmana smo povukli iz razloga što smo u razgovoru sa ministrom Vlahovićem došli do zajedničkog saznanja da nisu potrebni i on nas je  silom argumenata ubedio da treba da ih povučemo. Ostalo je par stvari koje nismo mogli da usaglasimo, pa su ti amandmani ostali.
Jedan od tih je i ovaj amandman, koja se odnosi na dobra, odnosno predmete privatizacije, koja se ne mogu privatizovati. Smatrali smo da je to jako važna stvar i da to mora da se jasno utvrdi. Na žalost, Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem da se predlogom zakona ne mogu davati ovlašćenja Skupštini za donošenje drugih zakona, s obzirom da se navedena ovlašćenja mogu utvrditi isključivo Ustavom Republike Srbije. Mislim da totalno ovo obrazloženje nije pravno valjano, jer upravo Ustav i omogućuje Skupštini da donosi zakonske akte. To nam je i osnovni posao ovde, a nema nikakvih sporenja da se jednim zakonom može navesti da će Skupština doneti neki drugi zakon. Prema tome, toliko oko formalno-pravnog razloga.
Suština ovog amandmana je da se mora tačno utvrditi koja su to dobra koja se ne mogu privatizovati. U članu 3. stava 4. kaže se - predlog privatizacije ne mogu biti prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, kao i dobra od opšteg interesa. To je kraj. Nije jasno rečeno kakva su to prirodna bogatstva, koja su to dobra u opštoj upotrebi i koja su to dobra od opšteg interesa. U razgovoru sa ministrom Vlahovićem, pokušali smo da dođemo do tih saznanja. Ministar Vlahović nas je uputio na zakone koji tretiraju tu materiju.Dobio sam taj spisak, a to je spisak od 26 zakona. To je sijaset propisa koji se negde manje, negde više dotiču ove materije i nije jasno kako može baš da se decidno utvrdi koji su to predmeti privatizacije. Zbog toga mi insistiramo da se to doda u ovom stavu, da se doda zarez, da se doda rečenica, to jest nastavi rečenica koja kaže - koja određuje Skupština Republike Srbije zakonskim aktom.
Zašto insistiramo na ovome? Smatramo da će ovaj zakon kada se donese, biti jedan jedini zakon i kada izvršimo tu privatizaciju, definitivno ćemo završiti sa ovim problemom. Da bi se to desilo, mora zakon biti jasan, mora biti određen. Znači, mi se moramo truditi da se ne desi da kada dođe neka nova vlast, dođe do revizije ovih stvari. Ne valja ako se ponovo vraćamo na istu stvar, onda ćemo doći opet do onih dilema do kojih smo došli u prethodnom zakonu o kome smo raspravljali.
Prema tome, mi moramo da utvrdimo koja su to dobra. Govori se često u zadnje vreme o beočinskoj fabrici cementa. Šta je tu predmet privatizacije, da li su to samo fabrička postrojenja ili onaj okoliš bez koga fabrika ne može da funkcioniše. Da li je to prirodno bogatstvo, da li je to predmet privatizacije ili nije, da li su prirodna bogatstva nacionalni parkovi, da li su dobra od opšte upotrebe elektrane, i sve ono ostalo što je učestvovalo u našem životu i u našoj privredi? Smatramo da to mora jasno da se definiše. Naši prijatelji iz Kolubare kažu da u zadnje vreme dolaze neki mešetari, neformalne razgovore vode o nekim stvarima, a ne zna se ni ko vodi, ni zašto vodi. Da li su kolubarski kotlovi prirodno bogatstvo, da li oni spadaju pod privatizaciju ili ne spadaju?
Znači, to su stvari koje mi moramo jasno i glasno da utvrdimo, da ne bude nekih dilema. Mi poslanici nećemo znati koja su to dobra, a kako će tek narod kada nas sutra bude pitao da li se privatizuje to i to. Kako ćemo mi odgovoriti? Znači, smatramo da ako nema nekih skrivenih namera, nema razloga da se ovo izbegava i da se jasno i glasno navede koja su to dobra koja ne mogu biti privatizovana.

Dakle, da je ovde stajalo da će to odrediti Vlada svojom uredbom pre počinjanja privatizacije, apsolutno bi bilo prihvatljivo. Ovako ne stoji, i smatram da moramo insistirati da se to tačno reguliše da bismo svi bili načisto.

Neobično mi je drago da su se konačno pojavili ministri koji učestvuju u raspravi u Skupštini, koji zajedno sa nama pretresaju sve zakone i to je jedini način da donesemo prave zakone. Izuzetno je važno da kada ministar izađe i javno se obaveže na nešto, mislim da treba da imamo poverenja u to. Dakle, ako je ministar rekao da će uredbom rešiti ovaj problem u smislu taksativnog nabrajanja i da će ta uredba biti doneta pre otpočinjanja privatizacije, u tom slučaju povlačim amandman.