Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Ništa ljudsko nije savršeno, pa ni zakoni, pa ni ovaj zakon. Međutim, ovaj predlog je jedan korak dalje u uređenju polja rada službi bezbednosti, uređenju njihovih nadležnosti i odgovornosti.
Naravno, u prelaznim i završnim odredbama se vrlo jasno ističe da će o službama bezbednosti biti doneti posebni zakoni, ali da će se još primenjivati Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, koji nije suprotan ovom predlogu zakona, i Zakon o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije iz 2002. i 2004. godine, koje je preteklo vreme. U trenutku donošenja oni su odgovorili svojim dužnostima, odnosno onoj svojoj sadržini koja je bila predviđena, ali mislim da ih je preteklo vreme.
Ovaj predlog zakona je veoma važan zbog toga što ipak usklađuje na određeni način odgovornost državnih organa kada je reč o službama bezbednosti. Do sada je to bilo uređivano uredbom.
Međutim, zakon ipak, kao izvor prava, na najbolji način može da uredi ovu oblast. Ipak treba reći da i najbolja zakonska rešenja mogu da se zloupotrebe, tako da je najvažnije da se uspostavi klima korektnog rada, gde nema zloupotreba, ili da one budu svedene na najmanju moguću meru, odnosno da se uspostavi načelo profesionalizma čija su dva osnovna temelja znanje i savest. Dakle, to je u svim oblastima, pa i u ovoj oblasti.
U zakonu je precizirano da postoje samo tri službe bezbednosti, a o tome je do sada bilo reči. Posebnu odgovornost ima savet za nacionalnu bezbednost zbog usmeravanja i usklađivanja rada službi bezbednosti i biro za koordinaciju koji ima vrlo važnu ulogu zbog usklađivanja operativnog rada službi bezbednosti.
Međutim, za mene je ovde najbitnije poglavlje koje se odnosi na nadzor nad radom službi bezbednosti. Ovde je bilo reči o tome da parlament ima veću odgovornost, odnosno Odbor. Ovde je bilo reči i o tome da ima veću nadležnost, a ja mislim da Odbor ima sada veću odgovornost. Naravno, odgovornost je ograničena; što bude bilo više ovlašćenja u tom odboru, biće više i odgovornosti. Ali, sada mislim da ovaj odbor ima vrlo važnu odgovornost, s obzirom na ovo kako je sada definisano.
Vrlo je teško naći ravnotežu između rada službi koje se bave bezbednošću i otvorenog društva. Veoma je teško imati demokratski poredak i istovremeno uskladiti rad tajnih službi i njihovu odgovornost. Mislim da je u obrazloženju napomenuto da je demokratsko načelo da se ne vrši nikakva provera članova Odbora za bezbednost, ali mislim da je demokratsko načelo da se vrši ta provera, pa i da se vrši službena provera, naročito ako odgovornosti Odbora budu bile veće.
Mi smo imali prilike da čujemo, recimo, iz EU da je bilo više primedaba na rad naših službi bezbednosti, ali, eto, nedavno je jednom rezolucijom Saveta Evrope utvrđeno da u EU postoje tajni zatvori, tajna hapšenja, tajni letovi. Kada je reč o tajnim hapšenjima, naši građani i vojnici 1999. godine na Kosovu su među prvima bili mete i žrtve tajnih hapšenja, što je, takođe, obelodanjeno.
Kada je reč o neposrednom nadzoru, tu je predviđeno šta Odbor nema pravo da čini. Kada se pogledaju uporedno pravna rešenja u Evropi, vidi se, recimo, da skandinavske zemlje, a naročito Norveška, odboru daju izuzetno velika ovlašćenja, dok, recimo, u Španiji, iz razumljivih razloga, i u Velikoj Britaniji, dok je delovala Irska revolucionarna armija, ta ovlašćenja nisu bila tako velika, odnosno kontrola je bila mnogo veća.
Stoga smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti kao osnov za zakone o službama bezbednosti koje tek treba da donesemo.
Predlog zakona o ratifikaciji Sporazuma između Republike Srbije i EU zaključen je sa Unijom koju čini 27 država, 450 miliona stanovnika i koja stvara četvrtinu svetskog bruto nacionalnog dohotka.
Ovaj sporazum je potpisala Vlada 18. septembra u Briselu ove godine i on treba da omogući readmisiju, odnosno da uredi povratak lica koja nezakonito borave na teritoriji EU.
Mora se reći da je ovaj sporazum posledica velikih migracija koje su zahvatile Evropu poslednjih 50 godina, a posebno nelegalnih migracija. Stranke levice u Evropi su u priličnoj meri pomogle da se otvore vrata za građane sveta, na tome su dobijale svoje izborne pobede, to je bio deo njihovih programa 60-ih godina. Čak je i De Gol govorio – Evropa od Lamanša do Urala.
Međutim, prekomponovala se politička scena EU bez obzira što su stranke levice u priličnoj meri branile poziciju lica koja nezakonito borave, zatim, lica bez državljanstva – apatrida i izbeglica. U delovima EU jača otpor prema strancima. Ne samo da je sporan položaj stranaca koji nelegalno borave u EU, za neke stranke u EU sporan je i položaj stranaca koji legalno borave u EU i to pitanje se sve više otvara i postaje deo izbornih programa. Tako, da su i stranke desnog centra koje preovlađuju u Evropskom parlamentu i državama EU morale da vode računa o tome i da to pitanje postave da bi se sprečio nalet desnog ekstremizma posebno prema strancima.
Ovaj sporazum, zapravo, po svojoj sadržini sprečava deportaciju. Ono što mi do sada imamo, kada je reč o našim građanima koji su nelegalno boravili u državama EU, bila je deportacija. To je vrlo kratka procedura, ne vodi se mnogo računa o ljudskim pravima i ne vodi se računa o postupnosti.
Upravo ovaj sporazum predstavlja formu koja treba da zaštiti lica koja nelegalno borave u EU, da omogući postupnost, zaštitu njihovih prava i da omogući postepen povratak. Ovaj sporazum treba prihvatiti i mislim da je on, takođe, pokazao da je politika veština mogućeg i da je Vlada uspela da na ovom polju ostvari što je bilo moguće u ovom trenutku.
S druge strane, treba imati na umu kada je reč o državama EU, naročito onima koje su nedavno primljene i čiji su državljani počeli da odlaze u države EU, koje su bile u prvih 12 država EU, i koji su tamo počeli da vrše krivična dela, kao što je nedavno u Italiji. Došlo je do spora između Rumunije i Italije i došlo je do povratka građana EU iz Italije u drugi deo EU, dakle u Rumuniju. Znači, u EU postoji deportacija građana EU koji se vraćaju, deportuju u druge delove EU. Ovim sporazumom mi sprečavamo deportaciju i uređujemo proceduru, zato ovaj zakon treba prihvatiti. Hvala.
Ukazujem na povredu člana 103. Poslovnika, prema kome je poslanik dužan da govori o tački dnevnog reda, a raspravljamo o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. To dobacivanje ostavite za utakmice.
Dakle, govoriću o amandmanu na član 13. koji je podneo poslanik Oto Kišmarton. Ovaj amandman je ocenjen kao neprihvatljiv, pre svega kada je reč o stavu 2. ovog člana. Jasno je da je neophodno da Republika Srbija ipak pristupi STO.
Ako bi se uvažio ovaj amandman, samim tim bi bila dovedena u pitanje i sadržina zakona i odluka da se pristupi STO, kojoj je veliki deo civilizovanog sveta pristupio, tako da nema razloga da se stav 2. ovog člana briše i da se time dovodi u pitanje opredeljenje za pristupanje ovoj organizaciji.
Pored toga, vrlo je važno da se obrati pažnja da prodaja usluga osiguranja više ne može da se vrši putem različitih ugovornih odnosa, putem multilevel sistema.
Prema tome, iz sadržine stava 1. i 2.ovog člana zakona jasno je da je on u skladu i sa Ustavom, tako da bi ovaj amandman trebalo odbiti. Mislim da poslanička grupa DSS-NS neće prihvatiti ovaj amandman.