Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, ekonomski najrazvijenije države u današnjem svetu su demokratska društva. Države u kojima ne postoji višestranački sistem su ili ostaci komunizma ili diktature. Postojanje stranaka sa različitim stavovima o pojedinim političkim pitanjima je preduslov stabilnosti i razvoja jednog društva. Svojim konfrontacijama u neprestanom nastojanju da obore vlast, kroz ukazivanje na pogrešne i štetne poteze stranke ili stranaka koje su na vlasti, kroz parlamentarnu kontrolu izvršne vlasti, ukupno gledano, postiže se koristan efekat za celo društvo.
Naravno, osim stranaka u razvijenim demokratijama, kontrolno-nadzornu funkciju vlasti vrše i profesionalni mediji, kao i politički razvijena javnost. Za razvijenu demokratiju potrebne su razvijene državne institucije koje stranke ni na koji način ne bi smele da ugroze ili da im, ne daj bože, kao kod nas, svesno i sistematski ruše ugled.
U Srbiji su se poslednjih 13 godina stranke uz ogromne otpore i razne prepreke vladajućeg režima sporo razvijale. Dok su se države srednje i istočne Evrope u tom pogledu mnogo brže uputile u pravcu demokratije, kod nas je pod Miloševićem stvoren privid višestranačja bez realne mogućnosti za razvoj demokratskih institucija. Osnovna briga režima bila je očuvanje vlasti, a ne dobrobit građana Srbije. Sve je bilo podređeno tom cilju.
Gotovo tri godine posle pada tog režima u Srbiji se ponavlja Miloševićeva matrica. Da ne ogrešim dušu u odnosu na Miloševića, u obezbeđivanju ključnih državnih institucija i rušenju njihovog ugleda ova vlast je i osionija i bezočnija od prethodne. Od prethodne vlasti nasledili smo preko 230 političkih stranaka i pokreta. Ovaj broj je imao za cilj da građanima Srbije, odviklim od demokratije u periodu komunizma, stvori utisak konfuzije i umanji značaj autentičnih demokratskih stranaka koje su se pojavile na političkoj sceni u poslednjih 13 godina.
Demokratska opozicija Srbije došla je na vlast 2000. godine, na krilima velikih predizbornih obećanja, u trenutku kada je narodu dogorelo do nokata. Šta se desilo? Tri godine kasnije opozicione stranke, taj korektivni faktor u političkom životu svake demokratske države, ponovo su predmet satanizacije, samo u drugom kontekstu. Ponovo se država doživljava kao partijska svojina, ponovo se mediji dele na naše i plaćeničke, ponovo se sve stavlja u funkciju neformalnih centara moći, ponovo se opozicija deli na konstruktivnu i onu neprijateljsku, koja bi htela prevremene izbore i promenu vlasti. Ponovo se naručuju ankete. Jednom rečju, da citiram jednu Vladinu organizaciju - "Sve je isto, samo njega nema".
Dugo čekani zakon o finansiranju političkih stranaka konačno se našao na dnevnom redu Narodne skupštine. Rešenja u Predlogu zakona su uglavnom korektna, osim kazni koje su predviđene za kršenje njegovih odredbi, na šta je DSS uložila amandman, predlažući rešenje koje postoji u nekim zapadnoevropskim demokratijama sa velikim iskustvom u zloupotrebama u oblasti finansiranja predizbornih kampanja.
U članu 6. u stavu 2. predlažemo da se pravo na finansiranje oduzme za ceo mandatni period, umesto za godinu dana, u slučaju da se nezakonito stečena sredstva ne uplate u roku u budžet Republike.
U članu 20. predložili smo direktno vezivanje kazne u slučaju prekoračenja dozvoljenih sredstava u izbornoj kampanji, i to tako što bi se prekoračeni iznos duplirao. Mišljenja smo da bismo time pravičnije kažnjavali i slučajeve većih zloupotreba. Tako bi stranka koja prekorači za 10 miliona, bila kažnjena sa 20 miliona. S obzirom da su sredstva predviđena za izbornu kampanju sasvim dovoljna, smatramo da je ovakva kazna sasvim primerena.
DSS je svojim amandmanima predvidela pravičniji pristup sredstvima iz budžetskih izvora za stranke koje nisu ušle u parlament. Kriterijum broja glasova je precizniji i pravičniji od kriterijuma broja mandata. Osnovni problemi koji se javljaju u vezi sa finansiranjem političkih stranaka u bogatim zapadnim demokratijama koje su nam uzor jesu jednakost političkih takmaca i limitiranje izbornih troškova, kako ne bi u prvi plan izbila ekonomska moć, već politički program stranaka. Ključni problem je ipak moralne prirode i tiče se sprečavanja korupcije, koje ima svuda, ali je svakako najrasprostranjenija u siromašnim zemljama. Po definiciji, vlast je ta za koju se vezuje pojam korupcije i sve ono negativno što ona sobom nosi, a što slabi snagu jedne države.
Više čudi što je predloženo da zakon počne da deluje od 1.1.2004. godine. Da li to vlast sebi daje dovoljno prostora i vremena da obavi sve predradnje za sledeće izbore?
Opozicione stranke su preduslov postojanja demokratije. Posle najnovijih dešavanja oko Radiodifuznog saveta i zakulisnih trgovinskih radnji koje su se odigrale tim povodom, moram da konstatujem da je u ovoj Narodnoj skupštini Demokratska stranka Srbije ostala jedini opozicioni bastion ovoj, po mnogim parametrima lošoj Vladi.
Dame i gospodo narodni poslanici, naša država se već dve i po godine nalazi u tranziciji. Tranzicija je prelaz iz socijalističkog u kapitalistički model privrednih odnosa, i kao što je bio u drugim zemljama, tako je i kod nas izuzetno bolan prelazni period; naravno, imajući u vidu i naše zakašnjenje pri ulasku u tranziciju, on neće biti lak, mi smo toga svesni i ne želimo da na tome ubiramo jeftine političke poene.
Vlada je u prethodnom periodu predložila, a Republička skupština je izglasala čitav niz zakona čiji je cilj da nas pomaknu u ovom procesu prelaska u kapitalistički model sa jedne strane, a sa druge strane da koliko-toliko podstaknu investicionu aktivnost. Da bi ovaj period što kraće trajao, da bi bio što snošljiviji za ogroman broj građana, potrebno je bilo stvoriti određeni društveni konsenzus oko modela i brzine promena. Takav pristup su imale zemlje koje su uspešno prošle ili još uvek prolaze kroz tranziciju. Kod nas, nažalost, ovo nije urađeno.
Pre svega, osnovni akt diskontinuiteta sa prethodnim sistemom - ustav, još uvek nije donet, a sudeći prema najavama iz Vlade, to će se desiti tek u četvrtoj godini ove vlasti i pored obećanja datih u predizbornoj kampanji decembra 2000. godine.
Vremena za gubljenje nemamo, pa tim više čudi ova indolentnost vladajuće većine i njeno stavljanje interesa opstanka na vlasti iznad interesa države i građana. U ovom kontekstu valja posmatrati nedopustivo kašnjenje programa aktivne politike zapošljavanja i neaktivnost Ministarstva za rad i Vlade. Ne mogu se oteti utisku da je osnovni cilj Vlade da po svaku cenu, što pre, privatizuje preduzeća u Srbiji, ne vodeći računa šta će biti sa armijom nezaposlenih koji se nužno javljaju kao negativan efekat, pri čemu sve ostaje na deklarativnom opredeljenju, bez suštinskog podsticanja privredne aktivnosti i otvaranja novih radnih mesta.
Da bi se investiciona aktivnost kao nužan preduslov ekonomskog rasta razmahala, potrebno je ispuniti neke prethodne uslove, među kojima je svakako najvažnija pravna sigurnost, iskorenjivanje korupcije, potpun i neselektivan obračun sa organizovanim kriminalom, jednom rečju potrebna je pravna država u kojoj se pravila znaju unapred i niko nije izuzet od zakona.
Potrebno je poštovanje osnovnih institucija tržišne ekonomije, kao što je privatna svojina i ugovor. Sam zakon je tehnički loše urađen jer zadire delom u ustavnu materiju, i to kod načela nepristrasnosti, slobodnog izbora zanimanja, jednake dostupnosti u zapošljavanju, što nije bilo neophodno.
Oblast javnih radova svakako zaslužuje poseban zakon, a ne uzgredno pominjanje pojedinih oblasti u kojim se mogu obavljati, kao i ko će ih organizovati i vršiti.
Članom 93. predviđeno je da posle devet meseci provedenih na evidenciji nezaposlenih svako zanimanje koje se ponudi nezaposlenom on mora da prihvati ili će biti brisan iz evidencije. Ovo je za nezaposlene neprihvatljiv stav, jer prava je retkost da neko dobije posao u svojoj struci posle devet meseci boravka na evidenciji nezaposlenih.
Kod sebe imam, inače, časopis "Poslovi", koji izdaje Republički zavod za tržište rada, izlazi jednom nedeljno i u njemu se oglašavaju svi poslovi na teritoriji Republike Srbije. U ovom broju izašlo je pod ovim naslovom negde oko 500 oglasa; međutim, za preduzeća koja nisu budžetske ustanove ili budžetske institucije, ne finansiraju se iz budžeta, ukupno je oglašena potreba za 175 radnih mesta za celu Srbiju, za milion nezaposlenih. Kako možemo očekivati da će u takvim uslovima ljudi u roku od devet meseci naći posao u svojoj struci. Od ovih 175, uzgred da kažem, traži se 30 radnika građevinske struke, odnosno zidara. Ne možete vi nekoga ko je završio fakultet slati da bude zidar, jer čovek nije obučen za tako nešto.
Upadljiv je nedostatak zakonskog regulisanja subvencija samozapošljavanja, koje je ostavljeno ministarstvu, odnosno ministru na volju. Ovim se ovaj potencijalno najdinamičniji način zapošljavanja prepušta ministrovoj milosti i nemilosti, umesto da bude regulisan zakonom, kako bi se izbegle eventualne zloupotrebe.
Sredstva koja izdvajaju poslodavci i zaposleni za slučaj nezaposlenosti Vlada stavlja pod svoju kontrolu, predviđajući u upravnom odboru ispodpolovičnu zastupljenost predstavnika poslodavaca i zaposlenih. Na kraju, sredstva će u najvećoj meri kontrolisati samo ministar, koji će odlučivati kome i pod kojim uslovima će biti odobrena sredstva za samozapošljavanje. Nadzorni odbor takođe bira Vlada. Time je taj krug netransparentnosti zatvoren.
Socijalni dijalog povodom ovog zakona, iako je bilo dovoljno vremena, takođe je izostao. Ministarstvo za rad ovim zakonom želi, pre svega, da stvori privid veće zaposlenosti koje u stvarnosti nema, polazeći od pretpostavke da su nezaposleni u većini neradnici i špekulanti koji se na evidenciji nezaposlenih nalaze jer žele da imaju zdravstveno osiguranje, bez stvarne namere da nađu posao u svojoj struci. Naravno da je ova pretpostavka pogrešna, da je prava stvarnost gotovo milion nezaposlenih i oko 600.000 viška zaposlenih. Preveliki je to izazov za bilo koju vlast.
Gde je izlaz iz svega ovoga? Treba ga tražiti u stvaranju uslova za ozbiljne strane investicije, uz istovremeno podsticanje malih i srednjih preduzeća za otvaranje novih radnih mesta, kao i podsticanje samozapošljavanja kroz kreditiranje ili bespovratnu pomoć. Dakle, treba stvoriti uslove i podsticaje za razvoj preduzetničkog duha.
Time se vraćamo na početak ove priče. Tek koliko-toliko stabilno demokratsko društvo može odgovoriti ovim nesumnjivo velikim izazovima. Put do njega je poznat: smenjivost vlasti i jačanje institucija pravne države. Drugog puta nemamo i potrebno je da što pre na njega zakoračimo. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre oko mesec i po dana u ovoj republičkoj skupštini održane su, u organizaciji Misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori, sesije koje su imale cilj da se učine određene popravke našeg poslovnika i da se optimalizuje rad skupštinskih odbora, naravno u skladu sa onim pozitivnim iskustvima koja postoje u evropskim parlamentarnim demokratijama.
Jedan od zaključaka tih sesija, u kojima su učestvovali i poslanici pozicije i poslanici opozicije, pre svega, bila je optimalizacija rada odbora, a sve to zbog toga što živimo u jednoj siromašnoj zemlji koja nema dovoljno sredstava, sledstveno tome, nema dovoljno sredstava ne samo za život nego ni za republičku skupštinu.
Republička skupština, do podnošenja ovog predloga, ima 25 odbora. Sama organizacija administracije, unutar republičke skupštine, problematična je. Svi odbori nemaju svoje sekretare, ne vode se zapisnici sa sednica pojedinih odbora, iako postoji poslovnička obaveza da se to čini. Dolazimo u situaciju da je zbog nedostatka osoblja koje može kvalitetno da prati rad odbora možda potrebno već postojeći broj odbora svesti na neki manji broj, a pre svega imajući u vidu praćenje rada nekih resornih ministarstava.
Pred sobom imam analizu o radu odbora u 2002. godini. Podatak je da Odbor za ustavna pitanja u toj godini, u 2002. godini, nije imao nijednu sednicu, što se odnosi i na Odbor za saobraćaj i veze. Odbor za trgovinu i turizam je imao svega jednu sednicu. Odbor za omladinu i sport nije održao nijednu sednicu, a Odbor za nauku i tehnološki razvoj je održao svega jednu sednicu.
Tačno je da je Zakonodavni odbor održao 37 sednica, ali su to tehničke sednice na kojima se, jednostavno rečeno, ocenjuje da li su određeni amandmani i zakonski predlozi u skladu sa Ustavom, odnosno da li su pravno mogući.
Administrativni odbor je pokazao zavidnu aktivnost i održao je 19 sednica. Te sednice su, po mom dubokom uverenju, bile usmerene na srozavanje ugleda ove, republičke skupštine. Podsetio bih vas na to da je te godine, što je bilo negde sredinom juna prošle godine, Demokratska stranka Srbije izbačena iz Skupštine protivustavnom odlukom, što je kasnija odluka Ustavnog suda i pokazala.
Ovde bih želeo da skrenem vašu pažnju na sugestiju koja je izrečena na razgovorima sa OEBS-om. U vezi s tim je ovaj odbor za javne račune. To je nešto što je uobičajeno. Vlast ne bi trebalo da beži od toga, jer je to nešto što ide u korist svih građana ove zemlje.
Izvršna vlast, to nije prisutno samo kod nas, teži da daje što manje informacija o svom radu i teži da što manje računa polaže parlamentu.
Kod nas, moram to zaista da kažem, to je izrazito naglašeno, obzirom na to da je Republička vlada, do sada, podnela samo jedan izveštaj o svom radu. Naravno, očekujemo da se izveštaji o radu Vlade ne podnose isključivo odborima, nego da se ti izveštaji nađu i na plenarnim zasedanjima.
Što se tiče učešća pojedinih stranaka u odborima, shodno članu 25. Poslovnika, znači srazmerno broju poslanika, moram da kažem da je tu došlo do grubog narušavanja ovog principa, i to posle juna prošle godine. To se dešavalo od onog trenutka kada je Demokratska stranka Srbije, odlukom Administrativnog odbora, ostala bez mandata u ovoj skupštini.
Posle toga, vraćanjem u restituciju, nisu se vratili poslanici Demokratske stranke Srbije u odbore u kojima su se inače nalazili. Tačno je da su vraćeni u neke odbore, ali u dosta odbora nisu.
Napravio sam malu analizu u vezi sa ovim o čemu sam govorio. Sada imamo situaciju da Demokratska stranka Srbije ima pravo, srazmerno svojoj veličini, na 62 mesta u odborima, koji ukupno imaju 337 mesta, naravno da pričam o već postojećim odborima (njih 25). Znači, Demokratska stranka Srbije ima minus 16 mesta, toliko joj je oduzeto. Uglavnom, mesta su joj oduzimana u onim odborima koji donose odluke koje se tiču statusa poslanika na primer, kao što je Administrativni odbor itd.
Demokratska stranka, upotrebio bih taj parametar, ima pravo, srazmerno broju poslanika, na 63, a ima 75, znači ima plus 12.
Neke druge stranke su, takođe, nesrazmerno zastupljene. To ne bih pominjao upravo zbog toga što bi sve stranke trebalo to da koriste, odnosno trebalo bi omogućiti svim zainteresovanim strankama da učestvuju u radu svih odbora. To je cilj demokratskog društva, demokratske institucije kao što je parlament, centralne u jednoj državi.
Vratio bih se na ovaj predlog odluke.
Članom 68. predviđeno je formiranje odbora za smanjenje siromaštva. U nadležnost odbora se stavlja definisanje načina učešća Narodne skupštine. Mislim da je to nonsens. Ne može odbor da definiše način učešća Skupštine, to mora da učini sama Skupština. Odbor eventualno nešto može da predlaže Skupštini.
Pre nekoliko dana saznali smo da postoji i nekakva strategija za suzbijanje siromaštva, ne sećam se tačno iz kog organa Republičke vlade je to najavljeno. Šira javnost sa tim uopšte nije upoznata.
Kao poslanik, koji se smatra natprosečno informisanim u odnosu na običnog građanina, ne znam u čemu se sastoji ta strategija.
Strategija je doneta bez učešća parlamenta, ako je uopšte doneta, ako uopšte postoji, negde u Vladi, pretpostavljam u nekom od ministarstava koje je zaduženo za tu problematiku.
Sada, u vezi sa ovom strategijom, u Skupštini odjednom želi da se formira odbor koji treba da se bavi nečim za šta niko ne zna šta je. Mislim da pokušava da se podmetne kukavičije jaje Narodnoj skupštini, odnosno odboru, naravno ukoliko se prihvati ovaj predlog odluke, koji će biti formiran.
Pitanje socijalne politike i programa zaštite socijalno najugroženijih kategorija svakako je u nadležnosti Vlade i resornih ministarstava. Ne može se odgovornost za ovu važnu životnu oblast prebacivati nikom drugom.
Mislim da je predlagač hteo, formiranjem odbora, da pokaže da je vladajuća većina u parlamentu zainteresovana za suzbijanje siromaštva i da brine o ogromnom broju siromašnih građana. Ali, to neće moći da prođe, upravo zbog toga što za tako nešto mora da postoji prethodni konsenzus i jasna socijalna politika, koju mi, očigledno je, nemamo u našoj državi.
Odbor bi u svom delokrugu rada morao da ima i razmatranje izveštaja Vlade o aktivnostima u pogledu suzbijanja siromaštva, što naravno nema.
Prosto po sistemu - brigo moja pređi na drugoga, Vlada prebacuje tu svoju odgovornost na nekakav odbor, odnosno u ovom slučaju skupštinski odbor, koji prosto neće imati dovoljno ingerencija i kompetencija da o nečemu takvom odlučuje.
Da bi se uopšte nešto ozbiljno uradilo u suzbijanju siromaštva mora se podići nacionalni dohodak, dakle moraju se stvoriti uslovi za ozbiljne investicije u našu privredu, u našu državu, a da bi se došlo do toga opet je potrebno stvoriti institucionalni ambijent povoljan za tako nešto, znači koji podrazumeva pravnu državu, vladavinu zakona i jednakost svih pred zakonom. Znači, ne sme tu biti nikakvih izuzetaka.
Moram da podsetim kod ovog odbora za evropske integracije, za koji se Demokratska stranka Srbije slaže da treba da bude u ovom predlogu, da smo imali priliku pre mesec dana da menjamo, znači pred ukidanje vanrednog stanja, krivične zakone u našoj državi i to zakone na takav način da smo učinili jedan ogroman korak unazad.
Prosto ti predlozi, gde se predviđa 60 dana pritvora, a koji u određenim uslovima može da dođe čak i do šest meseci, nisu svakako civilizacijski napredak i nisu približavanje onome čemu težimo, a to je Evropska unija. Tada, kada su donošeni ti zakoni, predstavnici Evropske unije su sugerisali da to nije dobro, da je to loše rešenje, međutim vladajuća većina se oglušila na to.
Da smo tada imali ovaj odbor verovatno bi se na njegovom dnevnom redu morali naći i ti zakoni i svakako ne bi mogli da dobiju prelaznu ocenu. Dakle, deklarativno se zalažemo za približavanje Evropskoj uniji, a posle toga se pojedinim zakonskim predlozima tri koraka vraćamo unazad, tako da postaje nejasna strategija Republičke vlade, da li želi u Evropsku uniju ili želi da ima zakone iz vremena Miloša Obrenovića.
Mislim da je tu jedan osnovni problem što u našoj državi unazad 60 godina, da uzmemo taj period od Drugog svetskog rata naovamo, parlamentarizma gotovo da nije bilo. Znači, nešto se pojavilo posle 1990. godine, ali to je uglavnom više imitacija parlamentarizma nego što to zaista jeste.
Prosto u narodu, u ovom periodu od 60 godina, formirala se autoritarna svest, koja u osnovi i jeste najveća prepreka bilo kakvoj demokrtizaciji, a da bismo mogli da demokratizujemo društvo, pre svega ključna institucija, koja je i najdemokratskija, a to je parlament, mora da se oslobodi te autoritarne svesti. Sa ovakvim predlozima i ovakvim pristupom stvarima još uvek smo daleko od toga, ali nadam se da ćemo posle sledećih republičkih izbora i promenom vlasti uspeti da se približimo tome.