Dame i gospodo narodni poslanici, ekonomski najrazvijenije države u današnjem svetu su demokratska društva. Države u kojima ne postoji višestranački sistem su ili ostaci komunizma ili diktature. Postojanje stranaka sa različitim stavovima o pojedinim političkim pitanjima je preduslov stabilnosti i razvoja jednog društva. Svojim konfrontacijama u neprestanom nastojanju da obore vlast, kroz ukazivanje na pogrešne i štetne poteze stranke ili stranaka koje su na vlasti, kroz parlamentarnu kontrolu izvršne vlasti, ukupno gledano, postiže se koristan efekat za celo društvo.
Naravno, osim stranaka u razvijenim demokratijama, kontrolno-nadzornu funkciju vlasti vrše i profesionalni mediji, kao i politički razvijena javnost. Za razvijenu demokratiju potrebne su razvijene državne institucije koje stranke ni na koji način ne bi smele da ugroze ili da im, ne daj bože, kao kod nas, svesno i sistematski ruše ugled.
U Srbiji su se poslednjih 13 godina stranke uz ogromne otpore i razne prepreke vladajućeg režima sporo razvijale. Dok su se države srednje i istočne Evrope u tom pogledu mnogo brže uputile u pravcu demokratije, kod nas je pod Miloševićem stvoren privid višestranačja bez realne mogućnosti za razvoj demokratskih institucija. Osnovna briga režima bila je očuvanje vlasti, a ne dobrobit građana Srbije. Sve je bilo podređeno tom cilju.
Gotovo tri godine posle pada tog režima u Srbiji se ponavlja Miloševićeva matrica. Da ne ogrešim dušu u odnosu na Miloševića, u obezbeđivanju ključnih državnih institucija i rušenju njihovog ugleda ova vlast je i osionija i bezočnija od prethodne. Od prethodne vlasti nasledili smo preko 230 političkih stranaka i pokreta. Ovaj broj je imao za cilj da građanima Srbije, odviklim od demokratije u periodu komunizma, stvori utisak konfuzije i umanji značaj autentičnih demokratskih stranaka koje su se pojavile na političkoj sceni u poslednjih 13 godina.
Demokratska opozicija Srbije došla je na vlast 2000. godine, na krilima velikih predizbornih obećanja, u trenutku kada je narodu dogorelo do nokata. Šta se desilo? Tri godine kasnije opozicione stranke, taj korektivni faktor u političkom životu svake demokratske države, ponovo su predmet satanizacije, samo u drugom kontekstu. Ponovo se država doživljava kao partijska svojina, ponovo se mediji dele na naše i plaćeničke, ponovo se sve stavlja u funkciju neformalnih centara moći, ponovo se opozicija deli na konstruktivnu i onu neprijateljsku, koja bi htela prevremene izbore i promenu vlasti. Ponovo se naručuju ankete. Jednom rečju, da citiram jednu Vladinu organizaciju - "Sve je isto, samo njega nema".
Dugo čekani zakon o finansiranju političkih stranaka konačno se našao na dnevnom redu Narodne skupštine. Rešenja u Predlogu zakona su uglavnom korektna, osim kazni koje su predviđene za kršenje njegovih odredbi, na šta je DSS uložila amandman, predlažući rešenje koje postoji u nekim zapadnoevropskim demokratijama sa velikim iskustvom u zloupotrebama u oblasti finansiranja predizbornih kampanja.
U članu 6. u stavu 2. predlažemo da se pravo na finansiranje oduzme za ceo mandatni period, umesto za godinu dana, u slučaju da se nezakonito stečena sredstva ne uplate u roku u budžet Republike.
U članu 20. predložili smo direktno vezivanje kazne u slučaju prekoračenja dozvoljenih sredstava u izbornoj kampanji, i to tako što bi se prekoračeni iznos duplirao. Mišljenja smo da bismo time pravičnije kažnjavali i slučajeve većih zloupotreba. Tako bi stranka koja prekorači za 10 miliona, bila kažnjena sa 20 miliona. S obzirom da su sredstva predviđena za izbornu kampanju sasvim dovoljna, smatramo da je ovakva kazna sasvim primerena.
DSS je svojim amandmanima predvidela pravičniji pristup sredstvima iz budžetskih izvora za stranke koje nisu ušle u parlament. Kriterijum broja glasova je precizniji i pravičniji od kriterijuma broja mandata. Osnovni problemi koji se javljaju u vezi sa finansiranjem političkih stranaka u bogatim zapadnim demokratijama koje su nam uzor jesu jednakost političkih takmaca i limitiranje izbornih troškova, kako ne bi u prvi plan izbila ekonomska moć, već politički program stranaka. Ključni problem je ipak moralne prirode i tiče se sprečavanja korupcije, koje ima svuda, ali je svakako najrasprostranjenija u siromašnim zemljama. Po definiciji, vlast je ta za koju se vezuje pojam korupcije i sve ono negativno što ona sobom nosi, a što slabi snagu jedne države.
Više čudi što je predloženo da zakon počne da deluje od 1.1.2004. godine. Da li to vlast sebi daje dovoljno prostora i vremena da obavi sve predradnje za sledeće izbore?
Opozicione stranke su preduslov postojanja demokratije. Posle najnovijih dešavanja oko Radiodifuznog saveta i zakulisnih trgovinskih radnji koje su se odigrale tim povodom, moram da konstatujem da je u ovoj Narodnoj skupštini Demokratska stranka Srbije ostala jedini opozicioni bastion ovoj, po mnogim parametrima lošoj Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, naša država se već dve i po godine nalazi u tranziciji. Tranzicija je prelaz iz socijalističkog u kapitalistički model privrednih odnosa, i kao što je bio u drugim zemljama, tako je i kod  nas izuzetno bolan prelazni period; naravno, imajući u vidu i naše zakašnjenje pri ulasku u tranziciju, on neće biti lak, mi smo toga svesni i ne želimo da na tome ubiramo jeftine političke poene.
Vlada je u prethodnom periodu predložila, a Republička skupština je izglasala čitav niz zakona čiji je cilj da nas pomaknu u ovom procesu prelaska u kapitalistički model sa jedne strane, a sa druge strane da koliko-toliko podstaknu investicionu aktivnost. Da bi ovaj period što kraće trajao, da bi bio što snošljiviji za ogroman broj građana, potrebno je bilo stvoriti određeni društveni konsenzus oko modela i brzine promena. Takav pristup su imale zemlje koje su uspešno prošle ili još uvek prolaze kroz tranziciju. Kod nas, nažalost, ovo nije urađeno.
Pre svega, osnovni akt diskontinuiteta sa prethodnim sistemom - ustav, još uvek nije donet, a sudeći prema najavama iz Vlade, to će se desiti tek u četvrtoj godini ove vlasti i pored obećanja datih u predizbornoj kampanji decembra 2000. godine.
Vremena za gubljenje nemamo, pa tim više čudi ova indolentnost vladajuće većine i njeno stavljanje interesa opstanka na vlasti iznad interesa države i građana. U ovom kontekstu valja posmatrati nedopustivo kašnjenje programa aktivne politike zapošljavanja i neaktivnost Ministarstva za rad i Vlade. Ne mogu se oteti utisku da je osnovni cilj Vlade da po svaku cenu, što pre, privatizuje preduzeća u Srbiji, ne vodeći računa šta će biti sa armijom nezaposlenih koji se nužno javljaju kao negativan efekat, pri čemu sve ostaje na deklarativnom opredeljenju, bez suštinskog podsticanja privredne aktivnosti i otvaranja novih radnih mesta.
Da bi se investiciona aktivnost kao nužan preduslov ekonomskog rasta razmahala, potrebno je ispuniti neke prethodne uslove, među kojima je svakako najvažnija pravna sigurnost, iskorenjivanje korupcije, potpun i neselektivan obračun sa organizovanim kriminalom, jednom rečju potrebna je pravna država u kojoj se pravila znaju unapred i niko nije izuzet od zakona.
Potrebno je poštovanje osnovnih institucija tržišne ekonomije, kao što je privatna svojina i ugovor. Sam zakon je tehnički loše urađen jer zadire delom u ustavnu materiju, i to kod načela nepristrasnosti, slobodnog izbora zanimanja, jednake dostupnosti u zapošljavanju, što nije bilo neophodno.
Oblast javnih radova svakako zaslužuje poseban zakon, a ne uzgredno pominjanje pojedinih oblasti u kojim se mogu obavljati, kao i ko će ih organizovati i vršiti.
Članom 93. predviđeno je da posle devet meseci provedenih na evidenciji nezaposlenih svako zanimanje koje se ponudi nezaposlenom on mora da prihvati ili će biti brisan iz evidencije. Ovo je za nezaposlene neprihvatljiv stav, jer prava je retkost da neko dobije posao u svojoj struci posle devet meseci boravka na evidenciji nezaposlenih.
Kod sebe imam, inače, časopis "Poslovi", koji izdaje Republički zavod za tržište rada, izlazi jednom nedeljno i u njemu se oglašavaju svi poslovi na teritoriji Republike Srbije. U ovom broju izašlo je pod ovim naslovom negde oko 500 oglasa; međutim, za preduzeća koja nisu budžetske ustanove ili budžetske institucije, ne finansiraju se iz budžeta, ukupno je oglašena potreba za 175 radnih mesta za celu Srbiju, za milion nezaposlenih. Kako možemo očekivati da će u takvim uslovima ljudi u roku od devet meseci naći posao u svojoj struci. Od ovih 175, uzgred da kažem, traži se 30 radnika građevinske struke, odnosno zidara. Ne možete vi nekoga ko je završio fakultet slati da bude zidar, jer čovek nije obučen za tako nešto.
Upadljiv je nedostatak zakonskog regulisanja subvencija samozapošljavanja, koje je ostavljeno ministarstvu, odnosno ministru na volju. Ovim se ovaj potencijalno najdinamičniji način zapošljavanja prepušta ministrovoj milosti i nemilosti, umesto da bude regulisan zakonom, kako bi se izbegle eventualne zloupotrebe.
Sredstva koja izdvajaju poslodavci i zaposleni za slučaj nezaposlenosti Vlada stavlja pod svoju kontrolu, predviđajući u upravnom odboru ispodpolovičnu zastupljenost predstavnika poslodavaca i zaposlenih. Na kraju, sredstva će u najvećoj meri kontrolisati samo ministar, koji će odlučivati kome i pod kojim uslovima će biti odobrena sredstva za samozapošljavanje. Nadzorni odbor takođe bira Vlada. Time je taj krug netransparentnosti zatvoren.
Socijalni dijalog povodom ovog zakona, iako je bilo dovoljno vremena, takođe je izostao. Ministarstvo za rad ovim zakonom želi, pre svega, da stvori privid veće zaposlenosti koje u stvarnosti nema, polazeći od pretpostavke da su nezaposleni u većini neradnici i špekulanti koji se na evidenciji nezaposlenih nalaze jer žele da imaju zdravstveno osiguranje, bez stvarne namere da nađu posao u svojoj struci. Naravno da je ova pretpostavka pogrešna, da je prava stvarnost gotovo milion nezaposlenih i oko 600.000 viška zaposlenih. Preveliki je to izazov za bilo koju vlast.
Gde je izlaz iz svega ovoga? Treba ga tražiti u stvaranju uslova za ozbiljne strane investicije, uz istovremeno podsticanje malih i srednjih preduzeća za otvaranje novih radnih mesta, kao i podsticanje samozapošljavanja kroz kreditiranje ili bespovratnu pomoć. Dakle, treba stvoriti uslove i podsticaje za razvoj preduzetničkog duha.
Time se vraćamo na početak ove priče. Tek koliko-toliko stabilno demokratsko društvo može odgovoriti ovim nesumnjivo velikim izazovima. Put do njega je poznat: smenjivost vlasti i jačanje institucija pravne države. Drugog puta nemamo i potrebno je da što pre na njega zakoračimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre oko mesec i po dana u ovoj republičkoj skupštini održane su, u organizaciji Misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori, sesije koje su imale cilj da se učine određene popravke našeg poslovnika i da se optimalizuje rad skupštinskih odbora, naravno u skladu sa onim pozitivnim iskustvima koja postoje u evropskim parlamentarnim demokratijama.
Jedan od zaključaka tih sesija, u kojima su učestvovali i poslanici pozicije i poslanici opozicije, pre svega, bila je optimalizacija rada odbora, a sve to zbog toga što živimo u jednoj siromašnoj zemlji koja nema dovoljno sredstava, sledstveno tome, nema dovoljno sredstava ne samo za život nego ni za republičku skupštinu.
Republička skupština, do podnošenja ovog predloga, ima 25 odbora. Sama organizacija administracije, unutar republičke skupštine, problematična je. Svi odbori nemaju svoje sekretare, ne vode se zapisnici sa sednica pojedinih odbora, iako postoji poslovnička obaveza da se to čini. Dolazimo u situaciju da je zbog nedostatka osoblja koje može kvalitetno da prati rad odbora možda potrebno već postojeći broj odbora svesti na neki manji broj, a pre svega imajući u vidu praćenje rada nekih resornih ministarstava.
Pred sobom imam analizu o radu odbora u 2002. godini. Podatak je da Odbor za ustavna pitanja u toj godini, u 2002. godini, nije imao nijednu sednicu, što se odnosi i na Odbor za saobraćaj i veze. Odbor za trgovinu i turizam je imao svega jednu sednicu. Odbor za omladinu i sport nije održao nijednu sednicu, a Odbor za nauku i tehnološki razvoj je održao svega jednu sednicu.
Tačno je da je Zakonodavni odbor održao 37 sednica, ali su to tehničke sednice na kojima se, jednostavno rečeno, ocenjuje da li su određeni amandmani i zakonski predlozi u skladu sa Ustavom, odnosno da li su pravno mogući.
Administrativni odbor je pokazao zavidnu aktivnost i održao je 19 sednica. Te sednice su, po mom dubokom uverenju, bile usmerene na srozavanje ugleda ove, republičke skupštine. Podsetio bih vas na to da je te godine, što je bilo negde sredinom juna prošle godine, Demokratska stranka Srbije izbačena iz Skupštine protivustavnom odlukom, što je kasnija odluka Ustavnog suda i pokazala.
Ovde bih želeo da skrenem vašu pažnju na sugestiju koja je izrečena na razgovorima sa OEBS-om. U vezi s tim je ovaj odbor za javne račune. To je nešto što je uobičajeno. Vlast ne bi trebalo da beži od toga, jer je to nešto što ide u korist svih građana ove zemlje.
Izvršna vlast, to nije prisutno samo kod nas, teži da daje što manje informacija o svom radu i teži da što manje računa polaže parlamentu.
Kod nas, moram to zaista da kažem, to je izrazito naglašeno, obzirom na to da je Republička vlada, do sada, podnela samo jedan izveštaj o svom radu. Naravno, očekujemo da se izveštaji o radu Vlade ne podnose isključivo odborima, nego da se ti izveštaji nađu i na plenarnim zasedanjima.
Što se tiče učešća pojedinih stranaka u odborima, shodno članu 25. Poslovnika, znači srazmerno broju poslanika, moram da kažem da je tu došlo do grubog narušavanja ovog principa, i to posle juna prošle godine. To se dešavalo od onog trenutka kada je Demokratska stranka Srbije, odlukom Administrativnog odbora, ostala bez mandata u ovoj skupštini.
Posle toga, vraćanjem u restituciju, nisu se vratili poslanici Demokratske stranke Srbije u odbore u kojima su se inače nalazili. Tačno je da su vraćeni u neke odbore, ali u dosta odbora nisu.
Napravio sam malu analizu u vezi sa ovim o čemu sam govorio. Sada imamo situaciju da Demokratska stranka Srbije ima pravo, srazmerno svojoj veličini, na 62 mesta u odborima, koji ukupno imaju 337 mesta, naravno da pričam o već postojećim odborima (njih 25). Znači, Demokratska stranka Srbije ima minus 16 mesta, toliko joj je oduzeto. Uglavnom, mesta su joj oduzimana u onim odborima koji donose odluke koje se tiču statusa poslanika na primer, kao što je Administrativni odbor itd.
Demokratska stranka, upotrebio bih taj parametar, ima pravo, srazmerno broju poslanika, na 63, a ima 75, znači ima plus 12.
Neke druge stranke su, takođe, nesrazmerno zastupljene. To ne bih pominjao upravo zbog toga što bi sve stranke trebalo to da koriste, odnosno trebalo bi omogućiti svim zainteresovanim strankama da učestvuju u radu svih odbora. To je cilj demokratskog društva, demokratske institucije kao što je parlament, centralne u jednoj državi.
Vratio bih se na ovaj predlog odluke.
Članom 68. predviđeno je formiranje odbora za smanjenje siromaštva. U nadležnost odbora se stavlja definisanje načina učešća Narodne skupštine. Mislim da je to nonsens. Ne može odbor da definiše način učešća Skupštine, to mora da učini sama Skupština. Odbor eventualno nešto može da predlaže Skupštini.
Pre nekoliko dana saznali smo da postoji i nekakva strategija za suzbijanje siromaštva, ne sećam se tačno iz kog organa Republičke vlade je to najavljeno. Šira javnost sa tim uopšte nije upoznata.
Kao poslanik, koji se smatra natprosečno informisanim u odnosu na običnog građanina, ne znam u čemu se sastoji ta strategija.
Strategija je doneta bez učešća parlamenta, ako je uopšte doneta, ako uopšte postoji, negde u Vladi, pretpostavljam u nekom od ministarstava koje je zaduženo za tu problematiku.
Sada, u vezi sa ovom strategijom, u Skupštini odjednom želi da se formira odbor koji treba da se bavi nečim za šta niko ne zna šta je. Mislim da pokušava da se podmetne kukavičije jaje Narodnoj skupštini, odnosno odboru, naravno ukoliko se prihvati ovaj predlog odluke, koji će biti formiran.
Pitanje socijalne politike i programa zaštite socijalno najugroženijih kategorija svakako je u nadležnosti Vlade i resornih ministarstava. Ne može se odgovornost za ovu važnu životnu oblast prebacivati nikom drugom.
Mislim da je predlagač hteo, formiranjem odbora, da pokaže da je vladajuća većina u parlamentu zainteresovana za suzbijanje siromaštva i da brine o ogromnom broju siromašnih građana. Ali, to neće moći da prođe, upravo zbog toga što za tako nešto mora da postoji prethodni konsenzus i jasna socijalna politika, koju mi, očigledno je, nemamo u našoj državi.
Odbor bi u svom delokrugu rada morao da ima i razmatranje izveštaja Vlade o aktivnostima u pogledu suzbijanja siromaštva, što naravno nema.
Prosto po sistemu - brigo moja pređi na drugoga, Vlada prebacuje tu svoju odgovornost na nekakav odbor, odnosno u ovom slučaju skupštinski odbor, koji prosto neće imati dovoljno ingerencija i kompetencija da o nečemu takvom odlučuje.
Da bi se uopšte nešto ozbiljno uradilo u suzbijanju siromaštva mora se podići nacionalni dohodak, dakle moraju se stvoriti uslovi za ozbiljne investicije u našu privredu, u našu državu, a da bi se došlo do toga opet je potrebno stvoriti institucionalni ambijent povoljan za tako nešto, znači koji podrazumeva pravnu državu, vladavinu zakona i jednakost svih pred zakonom. Znači, ne sme tu biti nikakvih izuzetaka.
Moram da podsetim kod ovog odbora za evropske integracije, za koji se Demokratska stranka Srbije slaže da treba da bude u ovom predlogu, da smo imali priliku pre mesec dana da menjamo, znači pred ukidanje vanrednog stanja, krivične zakone u našoj državi i to zakone na takav način da smo učinili jedan ogroman korak unazad.
Prosto ti predlozi, gde se predviđa 60 dana pritvora, a koji u određenim uslovima može da dođe čak i do šest meseci, nisu svakako civilizacijski napredak i nisu približavanje onome čemu težimo, a to je Evropska unija. Tada, kada su donošeni ti zakoni, predstavnici Evropske unije su sugerisali da to nije dobro, da je to loše rešenje, međutim vladajuća većina se oglušila na to.
Da smo tada imali ovaj odbor verovatno bi se na njegovom dnevnom redu morali naći i ti zakoni i svakako ne bi mogli da dobiju prelaznu ocenu. Dakle, deklarativno se zalažemo za približavanje Evropskoj uniji, a posle toga se pojedinim zakonskim predlozima tri koraka vraćamo unazad, tako da postaje nejasna strategija Republičke vlade, da li želi u Evropsku uniju ili želi da ima zakone iz vremena Miloša Obrenovića.
Mislim da je tu jedan osnovni problem što u našoj državi unazad 60 godina, da uzmemo taj period od Drugog svetskog rata naovamo, parlamentarizma gotovo da nije bilo. Znači, nešto se pojavilo posle 1990. godine, ali to je uglavnom više imitacija parlamentarizma nego što to zaista jeste.
Prosto u narodu, u ovom periodu od 60 godina, formirala se autoritarna svest, koja u osnovi i jeste najveća prepreka bilo kakvoj demokrtizaciji, a da bismo mogli da demokratizujemo društvo, pre svega ključna institucija, koja je i najdemokratskija, a to je parlament, mora da se oslobodi te autoritarne svesti. Sa ovakvim predlozima i ovakvim pristupom stvarima još uvek smo daleko od toga, ali nadam se da ćemo posle sledećih republičkih izbora i promenom vlasti uspeti da se približimo tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde našim amandmanom, znači amandmanom DSS-a se predlaže da se ovaj član 117. briše, iz tih razloga što je povezivanje, odnosno udruživanje jedinica lokalne samouprave već regulisano prethodnim stavovima 115. i 116. i potpuno je u skladu taj deo, taj koji je urađen, sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi, koja u svom članu 10. kaže: "Lokalni organi vlasti imaće pravo da vrše svoje dužnosti i sarađuju u okviru zakona, ostvaruju konzorcijume i sa drugim lokalnim organima vlasti u cilju vršenja zadataka od zajedničkog interesa".
Ima tu još dva stava, ali ne bih sada, ako bismo prihvatili član 117. da ostane na snazi, došli bismo u situaciju da prekršimo Ustav Republike Srbije, koji predviđa jednostepenu lokalnu samoupravu koja se odvija u opštini, u gradu i u Gradu Beogradu, kako je predviđeno određenim članovima, a nigde se ne predviđa višestepena, odnosno svako suprotno rešenje bi dovelo do stvaranja dvostepene lokalne samouprave, odnosno autonomije koja ne obilazi opštinski nivo. Predlažemo da se iz tih razloga ovaj član zakona briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o naslovu iznad tri člana, i to članova 102, 103. i 104. Predloga zakona, u kome se kaže - Raspolaganje i korišćenje javnih prihoda jedinice lokalne samouprave.
Amandmanom DSS-a je predviđeno da se doda i "kontrola", znači - Raspolaganje, korišćenje i kontrola javnih prihoda jedinica lokalne samouprave; tim pre što u članu 103. stav 3. stoji: "Predsednik opštine osniva lokalnu službu za inspekciju i reviziju u skladu sa zakonom." Znači, predviđena je i kontrola javnih prihoda, tako da mislim da zaista nema prepreke. Zapravo, ovim se samo dopunjava naslov i samerava se sa sadržinom.
Zamolio bih pre glasanja samo da se utvrdi kvorum.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi o jednom organu koji sada štrči u ovom predlogu zakona, a s obzirom da smo usvojili varijantu da  postoje tri organa u skupštini opštine, a to je predsednik opštine, skupštine opštine i opštinsko veće kao i, određene ingerencije opštinskog veća koje predviđaju nadzor nad upravom. Ova ingerencija koja je predviđena ovde za arhitektu, znači poslove koje radi arhitekta i njegov način imenovanja, mislim da su u koliziji sa ovim što smo već  prethodno usvojili. Mislim da ne postoji neka potreba naročita za njima.
Osim toga, neko ko je član opštinskog veća može da vodi te stvari i predsednik opštine predlaže opštinsko veće, tako da u skladu sa tim i njegovim ovlašćenjima pomaže predsedniku opštine. Mislim da je sasvim izlišna mogućnost da ostane ovaj član. A pri tom, u nekim opštinama čak sa većim brojem stanovnika od 50.000, u samom Predlogu zakona je predviđeno, znači u članu 50, da je moguće organizovati posebnu jedinicu opštinske uprave za ovakve stvari. Predlažem, da bismo to donekle uskladili, to morate vi da kažete, da sugeriše ministar da ga povučemo, da bi ga opština birala. (Žagor u sali.) Ne znamo šta da radimo. Dobro, ako će to Odbor da uradi, onda ćemo u tom slučaju povući amandman. Povlačimo amandman.

Samo da kažem - mi povlačimo ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, Ustav je najviši pravni akt i predstavlja osnovu za zakonodavnu aktivnost svih organa. Svi ostali propisi moraju biti u skladu sa Ustavom. Pročitao bih član 24. Predloga zakona, s obzirom da je kratak: "Grad obavlja izvorne poslove opštine, kao i poverene poslove iz okvira prava i dužnosti Republike i oblika teritorijalne autonomije". Znači, direktno je član 24. ovog predloga zakona u koliziji sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 113. koji u svom poslednjem stavu kaže: "Republika Srbija može zakonom poveriti vršenje pojedinih poslova određenoj opštini i preneti joj sredstva za te poslove". Nigde se ne spominje mogućnost da autonomna pokrajina može da poveri vršenje poslova opštini, jer i njoj, po članu 109. Ustava Srbije, Republika poverava poslove. Dakle, nije predviđena mogućnost da pokrajina poverava svoje, od Republike poverene, poslove. Da kažem narodski, nije predviđena mogućnost "pop đaku, đak crkvenjaku".
U prvobitnoj verziji Predloga zakona u osnovnim odredbama je stajala formulacija usaglašena sa Ustavom. Jedino je u ovom članu izgledalo da je došlo do omaške prilikom kucanja. U obrazloženju predloga za odbacivanje ovog amandmana poslaničke grupe DSS-a se kaže: "Amandman se odbija, jer se predlaže da se prihvate amandmani Skupštine AP Vojvodine koji se odnose na to da i oblici teritorijalne autonomije mogu poveriti jedinicama lokalne samouprave poslove iz svoje nadležnosti". Ovo ne bi bilo sporno da je po Ustavu Srbije to moguće uraditi. Sadašnji Ustav propisuje jednostepenu lokalnu samoupravu, sa izvornim nadležnostima opštine i mogućnošću da naknadno jedino Republika može poveriti obavljanje određenih poslova.
Usvajanjem tih amandmana pokrajina je protivustavno gotovo izjednačena sa Republikom u pogledu prava da poverava poslove opštinama i gradovima. Najmerodavnije mišljenje svakako će dati Ustavni sud Srbije, kada jednog dana bude izabran. O ovome je Ministarstvo pravde i lokalne samouprave, koje osim Ustavnog suda treba da bude najbudniji čuvar Ustava i ustavnosti u našoj državi, reklo sledeće - amandman nije sporan, ide u pravcu zaštite Ustava, ali Ministarstvo pravde mora da vodi računa o problemima desetak autonomaških poslanika.
Na kraju ću ponoviti, da se ne shvatimo pogrešno, DSS štiti ustavnost, a ne postojeći Ustav, jer on ima čitav niz nedostataka i ograničenja. Zato je DSS iznela Predlog ustavnih načela za novi ustav Republike Srbije i očekuje se odgovoran pristup koji će na pozitivan način rešiti protivustavnost budućih zakonskih predloga, jer graditi novu zgradu reformi na močvarnom zemljištu neustavnosti može da bude nesmotren i jalov posao. Dok se ne donese novi, primereniji ustav, postojeći treba da bude Sveto pismo, kako za sve građane Srbije, tako i za, pre svega, Ministarstvo pravde i lokalne samouprave.

Dame i gospodo narodni poslanici, novim zakonom o lokalnoj samoupravi biće decentralizovana vlast u Srbiji i to najpre u finansijskom delu. Organi lokalne samouprave raspolagaće pravom prikupljanja poreza, uz obavezu da deo sredstava usmere za potrebe centralnog budžeta. Utvrdiće se pravo lokalne samouprave na deo prihoda od eksploatacije prirodnih bogatstava. Deo državnih nadležnosti u školstvu, zdravstvu, bezbednosti i kulturi biće preneto u nadležnost opština i gradova, u skladu sa zakonodavstvom Evropske unije.
Verujem da ste propoznali četvrto poglavlje programa demokratske vlade, predizborno izdanje DOS-a - decembar 2000.
U obrazloženju predlagača zakona o lokalnoj samoupravi, kao jedan od najbitnijih pravnih izvora navodi se Evropska povelja o lokalnoj samoupravi. Sama povelja nastala je iz potrebe da se na neki način standardizuje lokalna uprava u Evropi i njome su ustanovljena načela kojih lokalna zakonodavstva u ovoj oblasti treba da se drže.
Evropska povelja govori da se preko skupština lokalne samouprave ostvaruje učešće građana u upravljanju lokalnim zajednicama. Mislim da valja naglasiti da ni Evropa u pogledu organizacije lokalne samouprave nije postigla neku značajniju unifikaciju.
Tako, na primer, imamo u Holandiji slučaj da se učešće građana u lokalnoj samoupravi ostvaruje kroz jedinstvo vlasti u skupštini opštine. U Italiji je opštinsko veće, što je pandan našoj skupštini opštine, definisano kao organ političko-administrativnog usmeravanja i kontrole; u Austriji, kao zaključni i nadzorni organ koji nadzire opštinski odbor i upravu i odlučuje o žalbama na odluke gradonačelnika.
U drugim pak državama postoji više-manje naglašena uloga predsednika opštine ili gradonačelnika. U Engleskoj, Švedskoj, Italiji, Austriji, Mađarskoj gradonačelnik se bira na sednicama opštinskog veća, a zatim on određuje svoje saradnike. Nigde, međutim, ne postoji čist predsednički model, kao što je predviđeno vladnim predlogom zakona o lokalnoj samoupravi.
Praktično nesmenjivost predsednika opštine mogla je da se izbegne uvođenjem kvalifikovane većine u skupštini opštine; na primer, ako za smenu glasa dve trećine odbornika. Vlada je, prihvatajući amandman Čede Jovanovića, koji čak predviđa kaznenu meru za ionako obezvlašćenu skupštinu opštine, dodatno naglasila nesmenjivost predsednika opštine, stavljajući ga gotovo u položaj srednjovekovnog despota.
Vlada je, dakle, usvojila amndman koji predviđa raspuštanje skupštine opštine u slučaju da njena inicijativa za opoziv ne uspe. Zbog, na primer, neizlaska na izbore, koje organizuje predsednik čija se smena izglasava.
Čvrsto sam uveren da ovaj predsednički model nije moguće u praksi na dovoljno efikasan način sprovesti. Podsetiću vas da smo kao zemlja u samom svetskom vrhu po korupciji. Predsednik opštine koji ima apsolutnu izvršnu vlast, koji samostalno kontroliše upravu, koji je ujedno i budžetski nalogodavac, objektivno će biti najpodložniji ovoj negativnoj društvenoj pojavi.
Nije nevažna ni činjenica da je naša država još uvek u pogledu stvaranja demokratskih institucija na samom početku. Ovakva organizacija vlasti na lokalu primerena je, pre svega, mnogo razvijenijm društvima, u kojima postoji jaka demokratska tradicija, nezavisno sudstvo, nezavisni mediji i razvijeno javno mnjenje.
Političke stranke, koje su svuda u demokratskom svetu nosioci razvoja demokratije, sada se ovim predlogom stavljaju u drugi plan. Skupština opštine, kao centralna ustavna kategorija kada je reč o lokalnoj sasmopravi, potpuno je marginalizovana, oduzeta su joj sva ovlašćenja u pogledu nadziranja i kontrole izvršne vlasti. Vlast je uzeta skupštini i preseljena kod predsednika opštine.
Ako bi ovakav predlog zakona prošao to bi za posledicu imalo neminovno slabljenje jednog od glavnih stubova demokratije - političkih stranaka. Građani bi se u političkom smislu potpuno pasivizirali. Jednom izabranog predsednika opštine gotovo da je nemoguće kontrolisati i sledstveno tome smeniti ako loše radi.
Odbornici u SO bavili bi se samo normativnom delatnošću na predlog predsednika opštine, bez mogućnosti da prate i bitnije utiču na izvršenje sopstvenih odluka. Sledstveno tome smanjila bi se zainteresovanost za učešće u obezvlašćenoj skupštini opštine.
Mnoge su negativne posledice koje ovakav predlog zakona, dugoročno gledano, može da izazove. Birokratizacija izvršne vlasti, bez efikasne kontrole odbornika, predstavnika građana u SO postaće normalna pojava. Ovakvo rešenje je svakako i u koliziji sa nekim od principa Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, koji kažu da organi lokalne samouprave treba da budu predstavnička tela građana, a ona mogu imati izvršne organe koji su njima odgovorni.
Dakle, javne poslove, prvenstveno, moraju da obavljaju oni organi vlasti koji su najbliži građanima.
Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije želi da popravi ovaj predlog zakona, pre svega u smislu uravnoteženja vlasti između neposredno izabranih odbornika u skupštini opštine i neposredno izabranog predsednika opštine, odnosno gradonačelnika.
Ponudili smo, nizom amandmana, uvođenje opštinskog saveta koji bi ublažio ogromnu prevlast predsednika opštine nad predstavničkim telom građana SO, o čemu ćemo detaljnije govoriti u diskusiji o pojedinačnim amandmanima.
U pogledu finansiranja opštine nema bitnije razlike u odnosu na važeći zakon. Predložili smo da se 30% prihoda od prodaje nepokretnosti u državnoj svojini, koje koriste opštine, gradovi, ustanove i druge organizacije čiji su osnivači opštine i gradovi, pripadne njima, dakle lokalnoj samoupravi.
Vlada je to odbila, kao što je odbila i predlog da se 50% od prihoda dobijenih od poreza na prenos apsolutnih prava obavezno ulaže u investicije kapitalnog karaktera, što znači da bi pola novca od prodaje preduzeća napravljenih lokalnim novcem ostajalo lokalnoj zajednici.
Ustanovili smo dopunske kriterijume za zadržavanje opštini odnosno u gradu sredstava ubranih po osnovu poreza na promet i poreza na zarade, gde je, između ostalog, i zagađenost životne sredine iznad prosečnog stepena. Vlada je i ovaj predlog odbila.
Predlog koji se tiče kontrole finansijskih tokova od strane odbornika takođe je odbijen. Iako je Demokratska stranka Srbije učinila veliki napor da Predlog zakona popravi i uskladi sa interesima građana, naišla je na nepremostivi zid sujete kod predstavnika Ministarstva pravde i lokalne samoprave.
Posle ovako rigidnog stava Vlade prema zaista ozbiljnom, celovitom i konzistentnom pokušaju poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije da popravi ovaj, našim uslovima, neprimeren zakon, zaista je teško glasati za.
Ipak, Srbiji je potreban novi zakon o lokalnoj samopravi jer je postojeći sa svojim izuzetno centralizovanim rešenjima već u vreme donošenja bio prevaziđen. Sve dosadašnje promene u zakonima o lokalnoj samoupravi, osim zadržavanja centralističke, dakle etatističke orijentacije, imale su za cilj pre svega promenu izbornih sistema i njihovo prilagođavanje stranci na vlasti.
Ovaj predlog zakona pravi izvesni iskorak u pravcu decentralizacije uvođenjem lokalne policije, ingerencija u oblasti školstva, primarne zdravstvene zaštite, socijalne zaštite i kulture. Novo rešenje je neposredan izbor gradonačelnika, odnosno predsednika opštine, ali sa tim povezana lična odgovornost nažalost, nema i političku dimenziju. Jer, kao što sam rekao, opoziv ne samo da je praktično nemoguć, nego je čak i opasno za odbornike, tj. skupštine opštine da ga pokreću.
U celini gledano, ovaj predlog zakona zaslužuje jedva slabu dvojku, jer ipak moramo imati u vidu da su ustavna ograničenja vrlo velika i za radikalniji iskorak u ovom pravcu potrebno je donošenje novog ustava, koji bi postavio temelje jednom demokratskom uređenju naše države. Do tada moraćemo, nažalost, da se zadovoljimo polovičnim rešenjima kao što je ovaj predlog zakona o lokalnoj samopuravi. Hvala na pažnji.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, u Maloj prosvetinoj enciklopediji, izdanje iz 1984. godine, stoji: "Dve autonomne pokrajine u okviru SR Srbije, Vojvodina i Kosovo, nastale su u zajedničkoj borbi naroda i narodnosti Jugoslavije u NOR i socijalističkoj revoluciji, i na osnovu slobodno izražene volje stanovništva pokrajina i federalne Srbije udružile se u SR Srbiju u okviru SFRJ".

Nije tu bilo, naravno, nikakve slobodno izražene volje, niti je moglo biti u to vreme. Autonomija Vojvodine i Kosova oktroisana je, odnosno nametnuta građanima Srbije od strane Brozovih revolucionara i prevratnika ustavnim rešenjima koja su u drugoj polovini 20. veka zlokobno povećavala ovlašćenja pokrajina.

Ustavom iz 1974. godine ova autonomija dobila je obrise državnosti ili, preciznije rečeno, postavljena je bomba sa odloženim dejstvom. Neću se ovom prilikom pitati - zašto Dalmacija i Slavonija u Hrvatskoj nisu dobile autonomiju, iako su je istorijski imale. O Istri i Austrijancima u Sloveniji, takođe ne bih. Istorija autonomije u Srbiji neraskidivo je vezana sa istorijom KP Srbije. Kao što nam komunizam u svom završnom računu nije doneo nikakvo dobro, isto tako se ni doprinosom pokrajina ne možemo baš pohvaliti.

Ako postoji opredeljenje u vladajućoj koaliciji da se autonomija u određenom obliku da, onda je svakako bolji put da se to učini donošenjem novog republičkog ustava, kojim se ova materija u demokratskim državama i uređuje. Ustav je najviši pravni akt jedne države. Trajanje ustava u pojedinim uređenim demokratijama meri se i vekovima. Iz ove potrebe da ustav traje što duže, proističe i potreba da ponuđena rešenja budu što je moguće šire prihvaćena i da zadovolje mnoge buduće generacije.

Nalazimo se na istorijskoj prekretnici, gde možemo da uredimo državu na valjan i trajan način, donošenjem demokratskog ustava, ili pak da padnemo u grešku svojih prethodnika i da svoju stvarnost počnemo da uređujemo ledž specialis - ima za jednokratnu upotrebu. Promene koje se nude ovim ledž specialis zadiru u ustavnu materiju, jer menjaju stanje u 24 oblasti života i on je suprotan Ustavu naše države.

Oktroisani Žabljački ustav, koji je plod separatnog dogovora dve stranke, u odnosu na ovaj predlog je demokratičan, jer se ovde radi o dogovoru dva predsednika vlade, republičkog i pokrajinskog, iz iste stranke, koje u najboljem slučaju podržava desetak odsto birača u Srbiji. Predlagač je očigledno olako prešao preko državnih razloga i potrebe da se ova materija uredi Ustavom Srbije na jedan ozbiljan, promišljen i trajan način, uključujući najširi krug zainteresovanih faktora, kao što radi svaka ozbiljna država koja drži do svojih interesa.

Ne mogu da se otmem utisku da ovaj predlog zakona, za koji u Pokrajinskoj skupštini nisu glasali poslanici lokalnih regionalnih stranaka, a poslanici DSS su bili uzdržani, u stvari predstavlja neuspeli pokušaj nagodbe Republičke vlade i autonomaških stranaka, ne rešavajući pri tom neke od ključnih stvari, a pre svega pitanje jačanja lokalne samouprave i, u vezi sa tim, životna pitanja građana naše države.

Građanima južnog Banata sigurno nije interes da se jedan centar moći zameni drugim, još daljim. Ne odgovara nam da preko Beograda idemo u Novi Sad da bi školovali svoju decu ili da bi otišli na pregled kod vrhunskog specijaliste; da pređemo, umesto 15, sto kilometara; geografski, saobraćajno, ekonomski, zdravstveno, obrazovno i kulturno upućeniji smo na Beograd, nego na Novi Sad.

Ako iko ima pravo da postavi pitanje - čije su naše pare, onda to pravo imaju Pančevci. Za vreme novosadizacije, pančevačka privreda, koja ima društveni proizvod veći od cele Crne Gore, gotovo ništa nije uradila za Pančevo, ali za Novi Sad i te kako jeste. Novosadizaciju smo zamenili beogradizacijom.

Ne želimo da beogradizaciju ponovo zamenimo novosadizacijom. Rešenje nije nikakvo nasilno stvaranje vojvođanskog identiteta, što ima za cilj ne dobrobit građana, već umnožavanje fotelja i jačanje novosadske birokratije.

Da je ovaj predlog ledž specialis-a loš svedoči i naknadnih 30 amandmana, koje je podnela Vlada Republike Srbije na sopstveni predlog. Podsećam da je ovaj predlog nedonošče Republičke i Pokrajinske vlade. Rešenje je novi demokratski ustav Srbije, kojim će se trajno izbalansirati različitosti, a da se pri tom ne ugrozi stabilnost države.

Srbija je umorna od sukoba. Nisu nam potrebna parcijalna i privremena, već temeljna, trajna i celovita rešenja. Upravo iz tih razloga, DSS je izašao u javnost sa predlogom osnovnih načela za novi ustav Republike Srbije, pozivajući sve relevantne društvene i političke faktore, kao i sve građane, da daju doprinos ustavnom utemeljenju naše države.

Iskreno se nadam da će prevladati odgovoran pristup i da ćemo do kraja ove godine uspeti da donesemo novi ustav, koji će omogućiti nesmetani demokratski razvoj naše države u jednom dugom vremenskom periodu. Tim ustavom bi se uvela regionalna organizacija države. Regionalizacija bi bila simetrična i dostupna svim građanima Srbije na jednak način, a pri tom ne bi ugrozila jedinstvo države, već bi, naprotiv, poslužila za uravnoteženi razvoj i stvaranje bogatijeg društva.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovna intencija ove izmene Poslovnika je zaštita parlamentarizma u Srbiji, a ne sputavanje demokratije, kako se lažno prikazuje u izlaganjima nekih opozicionih poslanika. Ovaj parlament je izabran na osnovu proporcionalnog izbornog sistema, što znači da su određene stranke dobile određen broj glasova od birača u Srbiji, pa su na osnovu toga delegirali poslanike u srpski parlament.
Znači, primedba o suzbijanju i ugrožavanju prava narodnih poslanika objektivno ne stoji, jer samim zakonom je težište stavljeno na poslaničke grupe, posledično, a ne na poslanike. Teško da neko može da se samostalno kandiduje i da pobedi na izborima. Mislim da ćemo se oko toga svi složiti i verovatnoća za tako nešto je gotovo ravna nuli. Zašto je to tako, mogli bismo da diskutujemo, ali kada na dnevnom redu bude odgovarajući zakon. Stavljanje akcenta na poslaničke grupe u ovom predlogu samo je posledica prilagođavanja važećim propisima u ovoj oblasti.
U nastupima određenih poslanika preovladava propagandna doktrina koju je ustanovio još svojevremeno Gebels, a njen smisao je sledeći - nije važno šta je istina, već u šta ćemo ubediti javno mnjenje da prihvati kao istinu. Preciznije, stotinu puta ponovljena laž na kraju će postati istina.
Predloženom izmenom Poslovnika ne oduzima se pravo na govor i slobodno iznošenje mišljenja u argumentovanoj i uljudnoj diskusiji, već se upravo ova jalova, beskrajna i nepotrebna ponavljanja istih stavova ograničavaju na razuman nivo. Na kraju krajeva, u starom poslovniku u članu 99. stoji da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine; narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Na kraju, nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatan život drugih lica. Koliko je ovo poštovano u prethodnom periodu, videli smo i sami. Problem je bio i u tome što za kršenje ovih odredaba nije postojala adekvatna sankcija. Ovim predlogom ta sankcija se uvodi.
Dalje, tumačenjem da se ovim promenama ograničavaju ustavna prava poslanika su jednostrana i predstavljaju zamenu teza, jer niko se svojim pravom ne može koristiti na štetu drugog. Uostalom, član 18. Ustava Republike Srbije, na koji se ovde uveliko pozivaju opozicioni poslanici, kaže: "Ljudsko dostojanstvo i pravo na privatni život čoveka su nepovredivi". Psovke, uvrede, izlivi najbanalnijih izraza koji se upućuju predsedavajućem, kao i poslanicima koji iznose argumente za ovom govornicom, postali su, nažalost, uobičajeni manir pripadnika jedne opozicione poslaničke grupe.
O scenama hvatanja za govornicu kao da je nečija privatna svojina i iznošenjima pojedinih poslanika, kada sva uljudna sredstva ubeđivanja ne daju rezultat, mislim da posebno ne mora ni da se govori. Gotovo svakodnevno smo svedoci i na neki način taoci ovog nezrelog ponašanja.
Novčane kazne koje su predložene imaju upravo za cilj da suzbiju ovo neuljudno ponašanje, koje sve češće ispoljavaju određeni poslanici. Dakle, usmerene su na suzbijanje psovki i uvreda koje imaju lični karakter, a nikako nisu usmerene na suzbijanje iznošenja političkih stavova, primedaba i kritika svake vrste, ako su one iznete na jedan parlamentu primeren način.
Uvođenje odbora za privatizaciju, koji će imati pravo i obavezu da kontroliše postupak privatizacije, svakako je u opštem interesu i bilo bi dobro da sve parlamentarne stranke daju svoje predstavnike u ovaj skupštinski odbor.
Što se tiče instituta interpelacije, mislim da je to pozitivna tekovina parlamentarizma i njeno uvođenje kroz ovaj predlog izmene Poslovnika pojačava ulogu i značaj narodnih poslanika, dajući nam za pravo da od Vlade ili određenog ministarstva tražimo da se izjasne o pojedinim pitanjima. Za predlog za podnošenje interpelacije potrebno je 50 potpisa narodnih poslanika, što zapravo pokazuje samo da će interpelacija biti ozbiljno i promišljeno podnošena.
Preko 600 amandmana i njihova neverovatna sadržina upravo govori u prilog izmene Poslovnika i sužavanja mogućnosti za njegovu zloupotrebu. Iskreno se nadam da će se posle usvajanja vratiti uljudnost i dostojanstvenost u Narodnu skupštinu. Hvala.
(Aleksandar Vučić traži reč, sa mesta.)

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz južnog Banata, iz srpske Sparte, poslanik sam Demokratske stranke Srbije iz Pančeva.

Danas je na dnevnom redu ovog visokog doma, da upotrebim reči našeg velikog pesnika i akademika Matije Bećkovića, najskuplja srpska reč. Koren svih zala na Kosovu i Metohiji, u drugoj polovini DžDž veka, leži pre svega u srpskom narodu. Nisu Srbiju raskomadali i podelili na tri dela ni Hrvati, ni Slovenci, ni Muslimani, ni Šiptari, ni ma ko drugi, nego srpski komunisti.

Kriza u i oko svete srpske zemlje u prethodnih 13 godina je najčešće zloupotrebljavan problem u dnevno-političko svrhe. Moram da podsetim da je trasiranje državnosti Kosova i Metohije počelo zabranom povratka proteranih Srba posle Drugog svetskog rata, što je, u kasnijim decenijama, davanjem sve više elemenata državnosti jugu Srbije, dovelo do jačanja separatističkih težnji Šiptara.

Počelo je sa veličanstvenim morem najčistijih nacionalnih osećanja na Gazimestanu 1989. godine, gde je osećaj plemenitog srpskog podvižništva pretvoren u robu za dnevnu upotrebu. Završilo se užasnim razarenjem Srbije i progonom Srba i nealbanskog naroda iz svih delova Kosova i Metohije koji su pod kontrolom Albanaca. Kada se 1989. učinilo da se vidi svetlo na kraju tunela srbijanske propasti, kada je izgledalo da će Srbija prva izaći na svetlo demokratskih promena, doživeli smo obrušavanje tunela. Naravno, opet od srpskih komunista. Ovog puta samo preobučenih, ali podjednako smrtonosnih za srpsko nacionalno biće. Gde god su u okviru bivše Jugoslavije probudili srpski nacionalizam, gde god su, navodno, štitili nacionalne interese, posle njih je ostajala pustoš. Srpski narod je postradao, rasejan i osramoćen. Jesam srpski nacionalista, ali nikada neću popreko pogledati drugog čoveka zato što je druge nacije. Naprotiv, smatram da svaki građanin Srbije ima pravo na isto takvo osećanje.

Danas smo, kao prva demokratska vlast, posle više od 60 godina suočeni sa teškim posledicama neodgovornog vođenja države od strane komunističke oligarhije i njihovih političkih satelita. Zatekli smo prezaduženu, razrušenu i nepriznatu državu. Za pravazilaženje ovog stanja biće nam potrebno mnogo mudrosti, strpljenja, odlučnosti i čvrstine. Odgovornost, pre svih, imaju Srbi, a potom i sve druge narodnosti koje u ovoj državi žive. Nacizam albanskog stanovništva koji se ispoljio na Kosmetu, a poslednjih nedelja i u Makedoniji, treba da spreči međunarodna zajednica, pre svih. Stvarne namere stranih faktora, uključenih u rešavanje krize, u ovom trenutku se ne mogu sa sigurnošću sagledati. Ali, činjenica je da se donošenjem Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji čini korak dalje u povlađivanju militantnom albanskom nacizmu.

Doživljavamo da se pokušava na početku 21 veka konstituisanje države u okviru države. Pred ovom ogromnom opasnošću prestaje da bude važno ko je kriv. Dalja odgovornost je zajednička. Delovanje koje nam predstoji u sprečavanju kakvog stanja treba da bude zajedničko i nesporno. Mlada demokratska vlast u Srbiji postaje još ranjivija, jer je zaista teško objasniti građanima Srbije zašto je jednoj naciji dozvoljeno da uobliči i potpuno etnički očisti svoj prostor od pripadnika drugih nacija, kao što se to čini na Kosovu i Metohiji.

Na žalost, mi više nemamo dovoljno manevarskog prostora. Kako god da danas odlučimo, pogrešićemo. U ovom trenutku se ne možemo više konfrotirati sa međunarodnim faktorom, već možemo samo da nastojimo da ublažimo posledice kumanovske kapitulacije, odnosno Rezolucije 1244. Pažljivo sam juče slušao premijera Đinđića i nadam se da će netransparentno delovanje, koje je apostrofirao u svom drugom obraćanju, dati pozitivne pomake u rešavanju krize na Kosovu i Metohiji. Ma kako se kosmetski čvor raspleo, biće nam potrebno jako puno mudrosti i upornosti. U jevrejskom jeziku je vekovima postojao prastari pozdrav - dogodine u Jerusalimu. Dočekali su da uđu u ovaj sveti grad. Uz strpljenje kojim se moramo naoružati, završiću svoje izlaganje pozdravom - dogodine u Prištini.