Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dopustite mi da kažem nešto sasvim kratko, hladne glave i bez podizanja tona. Molim, najpre, gospodina potpredsednika da nam pročita dnevni red koji smo danas usvojili, budite ljubazni.
Dobro. Sad jedno pitanje koje je možda suvišno. Da li nas Poslovnik obavezuje da se držimo dnevnog reda koji smo prihvatili? Da. Dakle, u ovom slučaju o povredi Poslovnika može se govoriti samo ukoliko je dnevni red donesen mimo pravila koje Poslovnik propisuje.
Ne može se, sa obrazloženjem da je Poslovnik prekršen, raspravljati o nečemu što nismo usvojili kao dnevni red. Ako usvajanje dnevnog reda nema nikakvog značaja, onda lepo molim da se ubuduće time i ne bavimo. Zašto bi uopšte predsedavajući stavljao na glasanje predlog dnevnog reda ako to nema nikakvog značaja? Dakle, da budemo sasvim otvoreni, određeni, ako pratite moje izlaganje. Sve vas strpljivo sam slušao, sa krajnjom pažnjom, nisam izgovorio ni jednu reč dok ste vi govorili, pa vas lepo molim da tako bude i sa ovim mojim izlaganjem.
Dakle, tvrdim da je ovde najveći broj govornika, i nehotično, u stvari pozivajući se na kršenje Poslovnika prekršio Poslovnik, jer je otvarao raspravu ono što nije prihvaćeno kao dnevni red. Završiću jednim predlogom.
Moj predlog je da, ukoliko želimo da se držimo onoga na šta nas obavezuje Poslovnik, da sve kritičke primedbe koje su ovde izrečene ostavimo za neku narednu sednicu Skupštine Srbije. Dakle, neka se podnese predlog da se održi, što je moguće pre, jedna sednica Narodne skupštine Srbije na kojoj će se raspravljati o svim ovim temama. Ako taj predlog bude usvojen, a nadam se da hoće, onda je rasprava o tim temama potpuno legitimna.
Još jedna molba za gospodina predsedavajućeg. Njega, pre svega, obavezuje poštovanje Poslovnika. Onda lepo molim da gospodin predsedavajući, držeći se Poslovnika, okonča raspravu o onom što Poslovnik ne predviđa i da tako završimo ovu sednicu.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u nekoj državi u kojoj postoji kontinuitet poštovanja nekih osnovnih zakonskih prava donošenje nekog novog zakona o policiji ne bi imalo neki poseban značaj. Međutim, u državi u kojoj, a mi živimo u takvoj državi, poštovanje nekih osnovnih zakonskih prava nije bilo u praksi sprovedeno već nekoliko decenija, razume se da donošenje jednog ovakvog zakona ima naročiti značaj.
U prilog onome što sam upravo rekao, dozvolite mi nekoliko primera. Kada je u vreme Josipa Broza, za čijom vladavinom se danas još uvek otima po neki uzdah, bilo suđeno našem velikom piscu Pekiću, sudija ga pita: "Zašto ste vi u istražnom postupku rekli jedno, a na sudu kažete drugo?" "I vi biste", kaže Pekić, "jer je glavni argument mog islednika bila jedna noga od stolice".
Sada mi dozvolite drugi primer koji znam iz prve ruke, budući da je reč o mom velikom, nažalost pokojnom prijatelju, našem istaknutom, jednom od naših najboljih književnih kritičara i istoričara, Zoranu Gavriloviću. On je jednog dana bio pozvan u policiju i islednik od njega traži da dostavlja. Čovek je bio iz stare gradske kuće, još deda mu je bio predsednik Srpske akademije nauka. Islednik je računao da će prema njemu tzv. reakcionari imati poverenja.
Pošto Gavrilović odbije da to radi, islednik ga postavi u ćošak, drži ga nekoliko sati i samo povremeno priđe i zgazi ga na nogu. Jedan vrlo duhovit istražni postupak, ne znam da li ga je još neko primenjivao. Tako dva puna meseca. Dakle, dva puna meseca čovek dolazi, stoji u ćošku, a ovaj ga isleđuje tako što mu povremeno samo stane na nogu. Od te noge počela je gangrena, noga je odsečena i posle toga je moj veliki prijatelj umro.
Ne mogu da zaobiđem ni primere iz nekih upravo minulih vremena, kada je na vlasti bio tzv. DOS. Pošto su ovde već pomenuti neki nestašluci, koliki li je tek nestašluk bilo neovlašćeno uvođenje ratnog stanja pod maskom vanrednog stanja. Zna se ko je to učinio. Onaj ko je tzv. vanredno stanje uveo, kao ministar pravde u toj vladi, nije umeo da pravi razliku između vanrednog i ratnog stanja. Vanredno stanje uvodi se samo na jednom delu teritorije. To bi saznanje i gospodinu Nikoliću bilo od koristi da čuje.
Podsećam na to da je ovde za vreme DOS-a, pod maskom uvođenja vanrednog stanja zapravo uvedeno ratno stanje, a da onaj ko je to uveo, kao ministar pravde u toj vladi, nije umeo da načini tu razliku zbog koje se na pravnom fakultetu mora pasti na nekim ispitima.
Da podsetimo, vanredno stanje se uvodi samo na jednom delu teritorije. Za vreme vanrednog stanja ne mogu se suspendovati osnovna ljudska prava. To može za vreme tzv. ratnog stanja.
Dozvolite mi da podsetim šta su neki "nestašni momci" radili u vreme tog tzv. vanrednog stanja. Primenjivali su dokazni postupak pomoću navlačenja najlonske kese na glavu, pa je tako preminuo slikar Tapi. Potom su vezali Nikolu Kavaju 12 dana za jednu klupu, a onda su znali i da uvrću, onima koji su isleđivani, jednim drvenim kleštima noseve u prisustvu tadašnjeg potpredsednika Vlade.
Dame i gospodo, i pre uvođenja vanrednog stanja kršena su neka osnovna ljudska prava i neki osnovni zakoni koji bi normalno trebalo da važe. Ako ste bili u prilici da pročitate, preporučujem da tu knjigu svakako pročitate, knjigu Dobrice Ćosića o Kosovu, obratite pažnju na onaj deo knjige u kome on govori o Zoranu Đinđiću.
Jednog dana javlja mu se Zoran Đinđić, predlaže Dobrici Ćosiću da se nađu, ali ne u njegovoj kući, jer kaže: tebe prisluškuju. Molim sada da razmislite o tom podatku, u čiju objektivnost ne treba sumnjati, jer je knjiga pisana sa velikim simpatijama prema pokojniku, predsedniku Vlade. Šta ova poruka znači? Ova poruka znači da predsednik DOS-ovske Vlade zna da se neovlašćeno prisluškuje jedan pisac, ne preduzima ništa da to spreči, a kaže mu, evo, mi ćemo privremeno da se manemo prisluškivanja tvoje kuće, a kada ovaj razgovor završimo, neka se to prisluškivanje nastavi.
Dakle, da saberem ono što sam upravo pomenuo. Sve to zaista čini više nego neophodnim uvođenje jednog ovakvog zakona koji je sada pred nama ili tačnije Predloga zakona. Želim zato da skrenem vašu pažnju na neke članove ovog zakona, gde će se ovako grube zloupotrebe i kršenja osnovnih zakonskih ovlašćenja moći da eliminišu.
Recimo, paragraf 12, gde se predviđa zabrana mučenja i primene nečovečnih i ponižavajućih postupaka, potom paragraf 84 u kome se tačno reguliše pod kojim uslovima se može primeniti sredstvo vezivanja, pa se kaže da se to sredstvo prinude može koristiti samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak o kome je reč. Dakle, nema vezivanja za klupe i nema vezivanja u trajanju od 12 dana.
Dozvolite mi da skrenem vašu pažnju i na član 30, u kome je reč o prisluškivanju i u kome se kaže da se nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima, kao i optička snimanja, vrše za lica u krivičnom postupku. Dakle, samo na ono lice koje je u tom nekom postupku može se ovakva neka mera prisluškivanja primenjivati, niti se sada, toplo se nadam, neki pisac ili bilo koji građanin ove zemlje može neovlašćeno prisluškivati.
Istini za volju, želim sa ove govornice da skrenem vašu pažnju, razume se i gospodinu ministru, na moguće političke pritiske pod kojima se krše osnovna ljudska prava.
Najpre bih želeo da vam ukažem na ono što se zove - poligraf. To je član 70. i pročitaću ga, kaže: "Ovlašćeno službeno lice može na zahtev ili uz pristanak lica od kojeg traži obaveštenje da primeni nad njim poligrafsko ispitivanje." Podsećam vas da je bivši ministar pravde, gospodin Batić, zahtevao da se ta vrsta ispitivanja primeni u njegovom slučaju i da na poligrafu nije prošao.
Šta to znači, da smo imali ministra pravde koji ne govori istinu ili prosto i grubo rečeno - laže, i to je jedno pitanje, ali se na njemu neću zadržavati. U svakom slučaju, ako neko nije prošao poligraf, ako nije govorio istinu, da li je onda moguće da se protiv njega ne pokrene istražni postupak? Mislim da nije, ali u praksi jeste.
Ovim zakonom predviđa se takođe i mera proveravanja nečijeg identiteta. Dakle, onaj od koga policija zatraži da se identifikuje ne može to da odbije. To uostalom po zakonskim merilima i minulih vremena ne bi bilo moguće, ali dozvolite mi da vas i ovom prilikom podsetim da je Nataša Kandić, pošto je opalila šamar na javnom mestu, odbila da se identifikuje gradskoj policiji koja je prišla i zatražila od nje da se legitimiše.
Podsećam vas, takođe, da je posle toga upozorena da mora da se povuče, odbila je i da se povuče, a da policija zatim, na šta je bila dužna, nije našla za shodno da protiv nje podnese prijavu. Neću se zadržavati na pravosudnoj strani, već sam o tome govorio, da je ona za to svoje delo potpuno oslobođena bilo kakve krivice jednom sudskom presudom i to je stvar pravosuđa, a ovo je stvar policije.
Neka mi ne bude previše zamereno što ću pridodati, završavajući ovo moje izlaganje, i moj lični slučaj.
Kada sam bio podvrgnut maltretiranju u "Medija centru", jer ne znam koju bih drugu reč za to upotrebio, opkoljen jednom grupom, smem li reći, mladih političkih huligana, koji su mi dovikivali da sam - najveće zlo u Srbiji. Evo, to najveće zlo u Srbiji se sada ovde obraća, ima li veće bruke za ovaj parlament.
Tada su mi predviđali da ću živeti još samo dve godine. Molim vas, gospodine Nikoliću, u tom takmičenju biće da sam ipak ispred vas, šta mogu, nisam bio u komisiji, odnosno u žiriju. Posle toga doživeo sam da mi se na vratima ispiše auto-lakom reč "idiot". Policija preduzima istragu, ne na moju inicijativu, jer nisam nikoga tužio, i istraga se završava tako što me islednik ostavlja da ceo sat čekam, posle čega gubim strpljenje i odlazim, a onda zatvara slučaj, premda ima snimke svih tih, smem li reći, političkih huligana.
Ali, šta biva kada policija na vreme ne zaustavi takve i tome slične huligane; onda se desi ono što se meni desilo, već sam jednom bio u prilici to da kažem, a želim to da ponovim i zbog prisustva gospodina ministra, da mi se sipa super-lepak u bravu. Dakle, dotični mladi politički, opet smem li reći, huligani, shvataju tako međustranački i međupolitički dijalog - vi ćete nešto reći što se njima ne dopada, a oni će vam sipati superlepak u bravu.
Da ne bude nikakvih nesporazuma, sve ove primere nisam pominjao zato da dovedem u pitanje izglasavanje ovog zakona, jer ću za taj zakon rado glasati. Mislim da je to vrlo dobar zakon i sve što sam rekao na kraju ima cilj samo da u meni podstakne nadu, pa i u svima vama, da će se posle donošenja ovog zakona jednako tretirati svi građani ove zemlje.
Dozvolite mi samo još da dodam, ima jedan zajednički imenitelj i u slučaju poligrafa, i u slučaju Nataše Kandić, i u mom slučaju. Taj zajednički imenitelj je, ako mi samo dozvolite; u toku je jedan dijalog koji ne mogu da pratim, sada je u toku...