Dopustite mi da kažem nešto sasvim kratko, hladne glave i bez podizanja tona. Molim, najpre, gospodina potpredsednika da nam pročita dnevni red koji smo danas usvojili, budite ljubazni.

Dobro. Sad jedno pitanje koje je možda suvišno. Da li nas Poslovnik obavezuje da se držimo dnevnog reda koji smo prihvatili? Da. Dakle, u ovom slučaju o povredi Poslovnika može se govoriti samo ukoliko je dnevni red donesen mimo pravila koje Poslovnik propisuje.
Ne može se, sa obrazloženjem da je Poslovnik prekršen, raspravljati o nečemu što nismo usvojili kao dnevni red. Ako usvajanje dnevnog reda nema nikakvog značaja, onda lepo molim da se ubuduće time i ne bavimo. Zašto bi uopšte predsedavajući stavljao na glasanje predlog dnevnog reda ako to nema nikakvog značaja? Dakle, da budemo sasvim otvoreni, određeni, ako pratite moje izlaganje. Sve vas strpljivo sam slušao, sa krajnjom pažnjom, nisam izgovorio ni jednu reč dok ste vi govorili, pa vas lepo molim da tako bude i sa ovim mojim izlaganjem.
Dakle, tvrdim da je ovde najveći broj govornika, i nehotično, u stvari pozivajući se na kršenje Poslovnika prekršio Poslovnik, jer je otvarao raspravu ono što nije prihvaćeno kao dnevni red. Završiću jednim predlogom.
Moj predlog je da, ukoliko želimo da se držimo onoga na šta nas obavezuje Poslovnik, da sve kritičke primedbe koje su ovde izrečene ostavimo za neku narednu sednicu Skupštine Srbije. Dakle, neka se podnese predlog da se održi, što je moguće pre, jedna sednica Narodne skupštine Srbije na kojoj će se raspravljati o svim ovim temama. Ako taj predlog bude usvojen, a nadam se da hoće, onda je rasprava o tim temama potpuno legitimna.
Još jedna molba za gospodina predsedavajućeg. Njega, pre svega, obavezuje poštovanje Poslovnika. Onda lepo molim da gospodin predsedavajući, držeći se Poslovnika, okonča raspravu o onom što Poslovnik ne predviđa i da tako završimo ovu sednicu.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u nekoj državi u kojoj postoji kontinuitet poštovanja nekih osnovnih zakonskih prava donošenje nekog novog zakona o policiji ne bi imalo neki poseban značaj. Međutim, u državi u kojoj, a mi živimo u takvoj državi, poštovanje nekih osnovnih zakonskih prava nije bilo u praksi sprovedeno već nekoliko decenija, razume se da donošenje jednog ovakvog zakona ima naročiti značaj.
U prilog onome što sam upravo rekao, dozvolite mi nekoliko primera. Kada je u vreme Josipa Broza, za čijom vladavinom se danas još uvek otima po neki uzdah, bilo suđeno našem velikom piscu Pekiću, sudija ga pita: "Zašto ste vi u istražnom postupku rekli jedno, a na sudu kažete drugo?" "I vi biste", kaže Pekić, "jer je glavni argument mog islednika bila jedna noga od stolice".
Sada mi dozvolite drugi primer koji znam iz prve ruke, budući da je reč o mom velikom, nažalost pokojnom prijatelju, našem istaknutom, jednom od naših najboljih književnih kritičara i istoričara, Zoranu Gavriloviću. On je jednog dana bio pozvan u policiju i islednik od njega traži da dostavlja. Čovek je bio iz stare gradske kuće, još deda mu je bio predsednik Srpske akademije nauka. Islednik je računao da će prema njemu tzv. reakcionari imati poverenja.
Pošto Gavrilović odbije da to radi, islednik ga postavi u ćošak, drži ga nekoliko sati i samo povremeno priđe i zgazi ga na nogu. Jedan vrlo duhovit istražni postupak, ne znam da li ga je još neko primenjivao. Tako dva puna meseca. Dakle, dva puna meseca čovek dolazi, stoji u ćošku, a ovaj ga isleđuje tako što mu povremeno samo stane na nogu. Od te noge počela je gangrena, noga je odsečena i posle toga je moj veliki prijatelj umro.
Ne mogu da zaobiđem ni primere iz nekih upravo minulih vremena, kada je na vlasti bio tzv. DOS. Pošto su ovde već pomenuti neki nestašluci, koliki li je tek nestašluk bilo neovlašćeno uvođenje ratnog stanja pod maskom vanrednog stanja. Zna se ko je to učinio. Onaj ko je tzv. vanredno stanje uveo, kao ministar pravde u toj vladi, nije umeo da pravi razliku između vanrednog i ratnog stanja. Vanredno stanje uvodi se samo na jednom delu teritorije. To bi saznanje i gospodinu Nikoliću bilo od koristi da čuje.
Podsećam na to da je ovde za vreme DOS-a, pod maskom uvođenja vanrednog stanja zapravo uvedeno ratno stanje, a da onaj ko je to uveo, kao ministar pravde u toj vladi, nije umeo da načini tu razliku zbog koje se na pravnom fakultetu mora pasti na nekim ispitima.
Da podsetimo, vanredno stanje se uvodi samo na jednom delu teritorije. Za vreme vanrednog stanja ne mogu se suspendovati osnovna ljudska prava. To može za vreme tzv. ratnog stanja.
Dozvolite mi da podsetim šta su neki "nestašni momci" radili u vreme tog tzv. vanrednog stanja. Primenjivali su dokazni postupak pomoću navlačenja najlonske kese na glavu, pa je tako preminuo slikar Tapi. Potom su vezali Nikolu Kavaju 12 dana za jednu klupu, a onda su znali i da uvrću, onima koji su isleđivani, jednim drvenim kleštima noseve u prisustvu tadašnjeg potpredsednika Vlade.
Dame i gospodo, i pre uvođenja vanrednog stanja kršena su neka osnovna ljudska prava i neki osnovni zakoni koji bi normalno trebalo da važe. Ako ste bili u prilici da pročitate, preporučujem da tu knjigu svakako pročitate, knjigu Dobrice Ćosića o Kosovu, obratite pažnju na onaj deo knjige u kome on govori o Zoranu Đinđiću.
Jednog dana javlja mu se Zoran Đinđić, predlaže Dobrici Ćosiću da se nađu, ali ne u njegovoj kući, jer kaže: tebe prisluškuju. Molim sada da razmislite o tom podatku, u čiju objektivnost ne treba sumnjati, jer je knjiga pisana sa velikim simpatijama prema pokojniku, predsedniku Vlade. Šta ova poruka znači? Ova poruka znači da predsednik DOS-ovske Vlade zna da se neovlašćeno prisluškuje jedan pisac, ne preduzima ništa da to spreči, a kaže mu, evo, mi ćemo privremeno da se manemo prisluškivanja tvoje kuće, a kada ovaj razgovor završimo, neka se to prisluškivanje nastavi.
Dakle, da saberem ono što sam upravo pomenuo. Sve to zaista čini više nego neophodnim uvođenje jednog ovakvog zakona koji je sada pred nama ili tačnije Predloga zakona. Želim zato da skrenem vašu pažnju na neke članove ovog zakona, gde će se ovako grube zloupotrebe i kršenja osnovnih zakonskih ovlašćenja moći da eliminišu.
Recimo, paragraf 12, gde se predviđa zabrana mučenja i primene nečovečnih i ponižavajućih postupaka, potom paragraf 84 u kome se tačno reguliše pod kojim uslovima se može primeniti sredstvo vezivanja, pa se kaže da se to sredstvo prinude može koristiti samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak o kome je reč. Dakle, nema vezivanja za klupe i nema vezivanja u trajanju od 12 dana.
Dozvolite mi da skrenem vašu pažnju i na član 30, u kome je reč o prisluškivanju i u kome se kaže da se nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima, kao i optička snimanja, vrše za lica u krivičnom postupku. Dakle, samo na ono lice koje je u tom nekom postupku može se ovakva neka mera prisluškivanja primenjivati, niti se sada, toplo se nadam, neki pisac ili bilo koji građanin ove zemlje može neovlašćeno prisluškivati.
Istini za volju, želim sa ove govornice da skrenem vašu pažnju, razume se i gospodinu ministru, na moguće političke pritiske pod kojima se krše osnovna ljudska prava.
Najpre bih želeo da vam ukažem na ono što se zove - poligraf. To je član 70. i pročitaću ga, kaže: "Ovlašćeno službeno lice može na zahtev ili uz pristanak lica od kojeg traži obaveštenje da primeni nad njim poligrafsko ispitivanje." Podsećam vas da je bivši ministar pravde, gospodin Batić, zahtevao da se ta vrsta ispitivanja primeni u njegovom slučaju i da na poligrafu nije prošao.
Šta to znači, da smo imali ministra pravde koji ne govori istinu ili prosto i grubo rečeno - laže, i to je jedno pitanje, ali se na njemu neću zadržavati. U svakom slučaju, ako neko nije prošao poligraf, ako nije govorio istinu, da li je onda moguće da se protiv njega ne pokrene istražni postupak? Mislim da nije, ali u praksi jeste.
Ovim zakonom predviđa se takođe i mera proveravanja nečijeg identiteta. Dakle, onaj od koga policija zatraži da se identifikuje ne može to da odbije. To uostalom po zakonskim merilima i minulih vremena ne bi bilo moguće, ali dozvolite mi da vas i ovom prilikom podsetim da je Nataša Kandić, pošto je opalila šamar na javnom mestu, odbila da se identifikuje gradskoj policiji koja je prišla i zatražila od nje da se legitimiše.
Podsećam vas, takođe, da je posle toga upozorena da mora da se povuče, odbila je i da se povuče, a da policija zatim, na šta je bila dužna, nije našla za shodno da protiv nje podnese prijavu. Neću se zadržavati na pravosudnoj strani, već sam o tome govorio, da je ona za to svoje delo potpuno oslobođena bilo kakve krivice jednom sudskom presudom i to je stvar pravosuđa, a ovo je stvar policije.
Neka mi ne bude previše zamereno što ću pridodati, završavajući ovo moje izlaganje, i moj lični slučaj.
Kada sam bio podvrgnut maltretiranju u "Medija centru", jer ne znam koju bih drugu reč za to upotrebio, opkoljen jednom grupom, smem li reći, mladih političkih huligana, koji su mi dovikivali da sam - najveće zlo u Srbiji. Evo, to najveće zlo u Srbiji se sada ovde obraća, ima li veće bruke za ovaj parlament.
Tada su mi predviđali da ću živeti još samo dve godine. Molim vas, gospodine Nikoliću, u tom takmičenju biće da sam ipak ispred vas, šta mogu, nisam bio u komisiji, odnosno u žiriju. Posle toga doživeo sam da mi se na vratima ispiše auto-lakom reč "idiot". Policija preduzima istragu, ne na moju inicijativu, jer nisam nikoga tužio, i istraga se završava tako što me islednik ostavlja da ceo sat čekam, posle čega gubim strpljenje i odlazim, a onda zatvara slučaj, premda ima snimke svih tih, smem li reći, političkih huligana.
Ali, šta biva kada policija na vreme ne zaustavi takve i tome slične huligane; onda se desi ono što se meni desilo, već sam jednom bio u prilici to da kažem, a želim to da ponovim i zbog prisustva gospodina ministra, da mi se sipa super-lepak u bravu. Dakle, dotični mladi politički, opet smem li reći, huligani, shvataju tako međustranački i međupolitički dijalog - vi ćete nešto reći što se njima ne dopada, a oni će vam sipati superlepak u bravu.
Da ne bude nikakvih nesporazuma, sve ove primere nisam pominjao zato da dovedem u pitanje izglasavanje ovog zakona, jer ću za taj zakon rado glasati. Mislim da je to vrlo dobar zakon i sve što sam rekao na kraju ima cilj samo da u meni podstakne nadu, pa i u svima vama, da će se posle donošenja ovog zakona jednako tretirati svi građani ove zemlje.
Dozvolite mi samo još da dodam, ima jedan zajednički imenitelj i u slučaju poligrafa, i u slučaju Nataše Kandić, i u mom slučaju. Taj zajednički imenitelj je, ako mi samo dozvolite; u toku je jedan dijalog koji ne mogu da pratim, sada je u toku...

Dakle, ima jedan zajednički imenitelj u sva ta tri slučaja: reč je o političkim pritiscima koji ne dolaze samo odavde, nego dolaze i izvan ove zemlje. Neće sigurno biti slučajno da u jednom, drugom i trećem slučaju ima nešto što jako podseća na vatrene zatočnike američke spoljne politike u zemlji u kojoj mi živimo. Nemam ništa protiv, neka svaka država vodi svoju politiku za koju ona misli daje dobra, ali dozvolićete da spoljna politika jedne zemlje ne može biti plašt pod kojima će se ovde sprovoditi u praksi nešto što nimalo ne liči na poštovanje zakona. Hvala vam.

Poštovani gospodine potpredsedniče, gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, želeo bih da gospodinu ministru čestitam na književnom, doteranom i jezgrovitom izlaganju, jer mi na to u našoj javnoj komunikaciji nismo navikli i nismo u prilici da čujemo. Za pohvalu je, što se mene lično tiče, jezik kojim je ovaj predlog zakona napisan, a time se potvrđuje jedna stara dobra istina da nema tog složenog pitanja koje se ne može jednostavno, prostim i pristupačnim rečnikom uobličiti.
Sada ću vam reći nešto o zakonu. Predlagač je bio između dva često oprečna zahteva, koja nije baš lako pomiriti. Na jednoj strani morao je poštovati načelo konkurencije bez koga, kao što je poznato, nema uspešnog privrednog poslovanja, a na drugoj strani predlagač je bio dužan da zaštiti naše nacionalne privredne interese.
Mislim da je predlagaču pošlo za rukom, što nije ni malo lako, a opet je za svaku pohvalu, da ova dva zahteva pomiri tako što će načelo konkurencije biti ono načelo pomoću koga se oba ova interesa mire, mada to naizgled izgleda protivrečno. Biću slobodan da to potkrepim pomoću dva mesta iz predloga.
Dakle, kaže se – dozvoljena ograničenja spoljne trgovine, član 4, a pod brojem 4: "Ograničenja dozvoljena ovim zakonom ne smeju da imaju za cilj ili za posledicu narušavanje konkurencije između učesnika u spoljnoj trgovini." Dakle, načelo konkurencije se uzima kao nešto što je u privrednom interesu naše sopstvene države, pre svega tamo, ukoliko ono, evo sada mesta iz člana 34 - "izaziva ili preti da izazove znatnu štetu postojećoj domaćoj proizvodnji".
Dakle, domaća proizvodnja se štiti, dakle, naš nacionalni privredni interes, upravo tako što se štiti načelo konkurencije. Tamo gde je reč o nelojalnoj konkurenciji putem dampinga sasvim je logično i prirodno da se protiv takve jedne nelojalne konkurencije moraju preduzeti odgovarajuće zakonske mere.
Lično imam samo jednu nedoumicu koja se tiče izvesne, možda bi se moglo tako reći, pravne praznine, odnosno mogućih zakonskih mera pomoću kojih bismo se zaštitili od izvesnih, vrlo ozbiljnih narušavanja naših privrednih interesa, kakvih je bilo u prošlosti.
Kada to kažem mislim na onaj dobro poznat slučaj kada je bivši ministar spoljnih poslova gospodin Svilanović obezbedio slovenačkom "Merkatoru" ovde 50 hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora, a da zauzvrat naši privrednici nisu dobili ni jedan jedini metar kvadratnog prostora u toj istoj Ljubljani.
Premda ima glasova da je to bila posledica nekog ličnog interesa gospodina ministra, pa se pominje mogućnost da je njegova supruga zaposlena u "Merkatoru", a da se na čelu "Merkatora" nalazi čovek iz njegove stranke. Ipak mislim da je posredi nešto drugo. Mislim da je posredi jedan politički relikt iz vremena Josipa Broza, kada se smatralo da svaka velika nacija, u ovom slučaju srpska nacija, mora da čini ustupke na štetu svojih sopstvenih interesa.
Ja ću ovo što sam rekao potkrepiti samo jednom rečenicom iz knjige koju je napisao Milan St. Protić, u ovom slučaju pouzdan svedok, budući da dolazi iz istog političkog tabora iz koga i gospodin Svilanović.
Pre dolaska DOS-a na vlast boravi u Americi jedna delegacija DOS-a i ima razgovor sa Ričardom Holbrukom koji pita – kako ćete vi, gospodo, reagovati kada bude reči o statusu Kosova? Ja ću vam sada citirati, kaže Milan St. Protić: "Svilanović je vikao - oslobodite nas Kosova, gotovo van sebe." Ja vas molim da obratite pažnju na ovo "vikao" i na ovo "gotovo van sebe".
To je neka vrsta političke strasti, političke zaslepljenosti, kako hoćete, koja nam je još u vremenima ranije vrlo ozbiljno naudila, pa se ja pitam, i to je sada moja nedoumica, kako bi se ubuduće zakonski spoljnotrgovinsko poslovanje ove države moglo zaštititi od takvih samovoljnih i štetnih poteza. Razume se, to nimalo ne umanjuje moje vrlo pohvalno mišljenje o Predlogu ovog zakona i, ako je dopušteno da još jednom ponovim, iskreno čestitam gospodinu ministru na ovakvom predlogu. Hvala.

Sasvim kratko. Kada je bio taj moj, ako smem da kažem, linč u Medija centru, kada su mi dovikivali da sam najveće zlo u Srbiji, da ću živeti još samo dve godine, pa su mi na vratima ispisali auto-lakom reč "idiot", nisam podneo privatnu tužbu, ali je gradski SUP pokrenuo istragu. Istraga je ovako izgledala: islednik me pusti da ga čekam ceo sat; kao disciplinovani građanin čekam ceo sat, a onda izgubim strpljenje, razume se. Epilog: onda islednik lepo zatvori istragu, premda je imao televizijski snimak svih tih, smem li reći, političkih huligana koji su me tada napadali.
Evo, kako to dalje izgleda kada ne dobijete zaštitu. Pre kraćeg vremena, naravno, morao sam da kupim nova vrata, jer posle tog auto-laka gornja brava mi otkazuje; pozovem preduzeće od koga sam kupio vrata, čovek dolazi, otvara bravu i kaže - ovo još nisam video, sipali vam super lepak. Dakle, zamisao vrlo duhovita. Sreća u nesreći je bila što nisam bio u stanu. Mogao sam da zaključam gornju bravu, da se stvrdne super lepak i da uopšte ne izađem napolje, ko da dođe pa da mi pajserom obija vrata.
Pošto je ovde pomenuta, sa dobrim razlozima, Nataša Kandić, dozvolite mi još jednu paralelu sa njenim slučajem u poređenju sa mojim. Svi se mi vrlo dobro sećamo da je ona šamarala ovde u centru grada jednog našeg nesrećnog čoveka sa Kosova. Nije ga samo šamarala, nego je posle izjavila da žali što nije mogla i druge da šamara. Onda je došao gradski SUP, to je ovaj isti koji je oko mene vodio istragu, pa je zamolio da se legitimiše. Odbila je da se legitimiše. Ne samo to, kada su je lepo zamolili da se povuče, odbila je da se povuče i nastavila da vređa.
Naravno, pitam, nije li već samo odbijanje da se legitimišete organima reda već nekakav prestup, za koji se odgovara? Nije li i to šamaranje na javnom mestu nešto za šta se odgovara? Kada se ne povučete, kada vas policija zamoli da se povučete, valjda se i za to odgovara. Evo epiloga, svi ga vrlo dobro znamo: sud nije našao za shodno da Nataši Kandić odredi makar neku simboličnu novčanu kaznu.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Kako simboličnu, u zatvor.)
Makar simboličnu novčanu kaznu, a što se tiče zatvora, to bi se podrazumevalo. Sada vidite, mi se moramo sa dobrim razlozima pitati: od kuda dva aršina za istu stvar? Zašto jedan aršin za one koji kritikuju Natašu Kandić, a drugi aršin za samu Natašu Kandić?
Ovde sam predložio jedan odgovor. Kada u Sava centar dođe zamenik američkog ambasadora i kaže da podržava njen krstaški rat... Uzgred budi rečeno, krstaški rat nije bio neki sveti rat. Kada su krstaši osvojili Carigrad, onda su pljačkali neograničeno. Turska vojska je imala za pljačku samo tri dana. Krstaši su pljačkali iz dana u dan, pa su prodavali u bescenje i pljačkali pravoslavne dragocenosti, a prostitutke su igrale u pravoslavnom hramu onoga vremena. Dakle, to je krstaški rat. Što zamenik američkog ambasadora ne zna šta su krstaški ratovi, dobro, to se da razumeti. Ali, nemojte mi reći da to nije u nekoj vezi sa imunitetom, pod znacima navoda, koji ima Nataša Kandić.
Dakle, da završim (ne bih, naravno, govorio da nisam pomenut) – lepo je imati dobre zakone. Zakoni koji su ovde predloženi su zaista dobri, ali se zakoni moraju primenjivati, kakvi god bili, dobri ili loši.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, u jednoj svojoj raspravi Karl Poper je zapisao da nam nisu toliko potrebni dobri ljudi koliko su nam potrebne dobre institucije. Te njegove reči mogle bi se ovako parafrazirati – nisu nam toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebni dobri zakoni.
Iza te njegove reči krila se i određena antropologija, dakle, pretpostavka iskazana u onoj krilatici lorda Aktona da svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari skoro apsolutno.
Dakle, i najbolji čovek, ako nema nikakvih ograničenja u zakonima, biće sklon da svoja ovlašćenja zloupotrebi.
Jedan primer iz rimske istorije: najproduhovljeniji i najbolji rimski car bio je Marko Aurelije, ali upravo taj car je ukinuo tzv. Zakon o adopciji i za naslednika imenovao svog sina Komoda, koji nije bio ništa bolji od najgorih rimskih krvoloka careva, kao što su bili Neron i Kaligula.
Zakon o adopciji doneo je Rimski senat u nameri da ograniči samovolju rimskih careva. Ali, kako car nije bio ograničen nikakvim zakonima, mogao je, razume se, da ukine i Zakon o adopciji, što je Marko Aurelije i učinio.
Međutim, u vreme republikanskog Rima, da se i toga prisetimo, mudri rimski pravnici znali su da ako se u izuzetnim okolnostima, na primer ratnim, nekome daju velika ovlašćenja, i ona moraju biti zakonski ograničena. Pa je tako onaj ko se zvao diktator u rimsko vreme, po isteku šest meseci, jer mu je vlast bila vremenski oročena, morao je da vrati Rimskom senatu, nije smeo da objavljuje ratove, da rukuje državnom blagajnom, a postojeće zakone mogao je samo da suspenduje, a ne da donosi nove.
Kada je kasnije Karl Marks formulisao onu svoju ideju tzv. diktature proleterijata, na kojoj je ustanovljen pravni sistem tzv. socijalističkih država, on je zapravo pod pojmom diktature podrazumevao ono što se zove despotija, jer Marks niti je vremenski oročio trajanje tzv. diktature niti je bilo kojim zakonima ograničio, tako da je to zaista bila despotija, a ne diktatura.
Želim da skrenem vašu pažnju na jednu ključnu razliku između totalitarnog i liberalnog krivičnog zakonodavstva. Ja bih to ovako formulisao: totalitarno zakonodavstvo podešeno je tako da ne dođe putem dokaza do neke istine u krivičnom postupku, nego pomoću niza prisilnih mera do iznuđenog priznanja. Liberalno zakonodavstvo ima cilj da se pomoću niza pravnih mera dospe, na osnovu dokaza, do istine u istražnom postupku, a priznanje može a i ne mora biti uslov da se do istine dođe.
Evo kako je to u praksi izgledalo. Ovu totalitarnu formu krivičnog zakonodavstva ustoličila je inkvizicija. Za inkvizitore je bilo važno da jeretik prizna da je jeretik, a dokaz za to nije bio potreban.
Da bi se priznanje iznudilo, jeretika bacaju u zatvor, lišavaju ga bilo kakvog kontakta sa svetom, on nema prava na nekog ko bi ga branio. Ako to ne dovede do iznuđenog priznanja, onda su ga ili pekli na žeravici, ili su ga napajali vodom dok ne prizna ono što se od njega traži, ili su mu istezali udove, ili stavljali tzv. "špansku čizmu".
Međutim, još u to vreme jedan dominikanac, autor "Priručnika za inkvizitore", zapisao je da se ne treba mnogo uzdati u priznanje koje je silom iznuđeno, jer on kaže da će neko istrajati u svojoj tvrdokornosti i neće priznati ništa, neko će oguglati, a neko ko je slab, a naravno takvih ima najviše, priznaće sve što od njega tražite.
Mnogo vekova potom, ta totalitarna krivična praksa i teorija vaskrsla je u Sovjetskom Savezu. Priznanje je i tamo bilo osnovni i jedini način da se do istine navodno dođe. Evo kakve su posledice u praksi bile, da vas zabavim jednim primerom iz tog vremena: Mojsej Mojsejevič, koji je bio rođeni brat Lazara Kaganoviča, inače člana Staljinovog Politbiroa, bio je optužen da je sa Nemcima pregovarao i da su ga Nemci predvideli za predsednika kvislinške vlade nacista, kada oni zavladaju Sovjetskim Savezom. Osim toga, bio je optužen da je namerno gradio aerodrome blizu granice Sovjetskog Saveza da bi nacisti mogli lakše da uništavaju sovjetske avione.
Do koje mere je ta optužnica bila ne samo apsurdna nego i glupa sudite po imenu tog čoveka – Mojsej Mojsejevič. On je bio Jevrejin. Apsurdno i glupo je sumnjičiti jednog Jevrejina da je on sa nacistima postigao dogovor da će biti na čelu kvislinške vlade i da će čak graditi aerodrome tako da nacisti mogu što više sovjetske avione da unište. Ali, taj isti Mojsej Mojsejevič, izolovan od sveta, izložen torturi na kraju je priznao tu potpuno apsurdnu i, ponavljam, glupu optužnicu.
Sada mi dozvolite da pomenem jedan primer iz naše novije istorije: operacija zvana "Sablja". Tu operaciju pravno je osmislio Vladan Batić, tadašnji ministar pravde i doktor prava. Taj doktor prava, recimo, nije, pored ostalog, umeo da načini razliku između vanrednog i ratnog stanja.
Za operaciju zvanu "Sablja" on je tvrdio da je to uvođenje vanrednog stanja. Međutim, vanredno stanje, to je udžbenička istina, može se uvesti samo na jednom delu državne teritorije, ne na čitavoj teritoriji; to je pod broj jedan. Pod broj dva, za vreme vanrednog stanja ne mogu se ukinuti sve pravne garancije i pravne norme.
Kako je onda čitava ta operacija bila podešena? Ona je bila podešena u najboljim tradicijama inkvizicije iz sovjetskog krivičnopravnog postupka. Dakle, samo priznanje optuženog, sve mere usmerene na to da on prizna i da mu se priznanje iznudi, za dokaze nisu uopšte marili.
Evo, koje su sve mere bile preuzete u vreme te operacije. Prvo, uhapšenik je punih 60 dana, a to se moglo još 30 dana produžiti, bio lišen mogućnosti da dobije branioca, da sa njim razgovara, da prima bilo kakve posete, čak i najbližih rođaka, da telefonira, da se dopisuje i čita štampu. To je bila svojevrsna mentalna tortura.
Svako ko je spadao, prema onoj definiciji onog dominikanca, pisca priručnika za inkvizitore, među ljude slabijeg nervnog sastava, takvih mnogo ima, da bi se oslobodio te mentalne torture bio je spreman da prizna što god se od njega traži. Kada se ovako mentalno i fizički izoluje zatočenik, onda je otvoren prostor i za torture druge vrste.
Tako, recimo, slikar Tapi bio je podvrgnut onoj torturi sa najlon kapom. Pošto je čovek imao slabo srce, on je izdahnuo na licu mesta. Izvesni Ilić zvani Limar, njemu je pokojni Spasojević, u prisustvu tadašnjeg potpredsednika vlade Čede Jovanovića, uvrtao nos drvenim kleštima. Dakle, i to je bilo.
Naravno, za vreme iste te operacije "Sablja" korišćena su i druga sredstva iznuđivanja priznanja, pa je recimo Nikola Kavaja, inače nesuđeni atentator na Josipa Broza, punih 12 dana bio vezan za jednu klupu.
Dakle, sve su to bile one mere i uslovi, koji su praktikovani i u vreme inkvizicije i u vreme Staljinovog Sovjetskog Saveza. Samo jedna mera nije bila uvedena – smrtna kazna. Međutim, doktor prava, koga sam već pomenuo, Vladan Batić je, kao svaki dobar demohrišćanin, nastojao da i tu prazninu popuni, pa je zahtevao uvođenje smrtne kazne. To nije prošlo zahvaljujući, kažu, uplivu nekih stranih ambasadora koji su procenili da bi tu vlast, koju su oni podržavali, i suviše kompromitovalo.
Zato mislim da je jedna od velikih prednosti ovog predloga krivičnog zakona upravo to da se predviđaju mere koje bi onemogućile mentalnu torturu nad ljudima koji su zatočeni. Već prvoga dana onaj ko je uhapšen ima pravo da pozove svoju rodbinu, da se javi svojoj rodbini. On ima pravo na branioca, ima pravo da se dopisuje, ima pravo da telefonira i, mislim da nije za potcenjivanje, ima pravo da čita štampu. Dakle, na taj način mogućnost mentalne torture otpada.
Jednako tako su predviđene i sankcije prema onima koji zloupotrebe, pa iznudom, prinudnim merama iznuđuju priznanja, mada bi te sankcije mogle da budu i strože.
U celini, mogu samo da pozdravim ovaj projekt krivičnog zakonika i da ga podržim. Ali, imam jednu primedbu, koju bih bio slobodan da vam predočim. Ta primedba tiče se onog dela u kome se pominje genocid. To je član 370.
Najpre, dozvolite mi da skrenem vašu pažnju na to da postoji jedno staro logičko pravilo za definicije, koje kaže: "Definicija ne može biti ni previše uska, ali ne može biti ni previše široka". Kada neko kaže da je neka definicija proširena, ona nije proširena, ona je iskrivljena, izneverena.
Sama reč genocid potiče od dve latinske reči: gens, što znači rod, caedere, što znači ubijati.
Dakle, reč genocid znači ubijanje, odnosno fizičko uništavanje čitavog jednog roda, plemena ili vrste, kako hoćete, bez obzira na sve polne razlike i razlike u uzrastu. Ako malo osavremenimo tu definiciju, mogli bismo reći da bi za današnje prilike genocid bio smišljeno i u praksi realizovano fizičko uništavanje svih pripadnika jedne nacije, odnosno etničke grupe.
Dakle, bilo kakav pokušaj da se ova definicija proširi znači njeno izneveravanje. Ona je proširena, odnosno izneverena u praktično-političke svrhe Haškog suda. Kao što je zadatak Haškog suda da za srpsku stranu dokaže da je vršila genocid i da je ono što je bilo u Srebrenici, dakle, krunski dokaz genocida, sama ta definicija je izneverena. Jer, ako je u Srebrenici deportovan ženski deo muslimanskog stanovništva i, razume se, deca, kao i starci, to nije nikako mogao biti genocid, dakle, smišljeno ubijanje svih pripadnika jedne nacije.
Bio sam slobodan da na to skrenem pažnju. Evo, da obrazložim moj prigovor na član 370, pod naslovom - Genocid, u kome se kaže: "...ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe...". Potpunog - to je genocid, delimičnog - to nije genocid. Dakle, ne može se u istoj odredbi, u istom članu, pod firmom genocida zapravo podrazumevati i ono što nije genocid.
U članu 371, pod naslovom - Zločin protiv čovečnosti, kaže se: "...stavljanje stanovništva ili jednog njegovog dela u takve životne uslove koji vode njihovom potpunom ili delimičnom istrebljenju". Ako je potpunom, to treba prebaciti u član 370. Ako je delimičnom, to može da spada u član 371 - zločin protiv čovečnosti.
Mislim da bi, upravo da bismo se kritički odredili prema lažnoj definiciji genocida, koja nam se potura od strane Haškog suda i njihovih zatočnika ovde, trebalo nešto preduzeti da se ova dva člana saobraze istinskoj definiciji genocida.
Ne zadržavajući dalje vašu pažnju ograničio bih se na još jednu kratku paralelu. Razume se da je jako važno da se upriliče neki ovako dobri zakoni, ali jednako tako je važno da se oni sprovode u delo. Nažalost, ova država je izložena pritisku velikih sila, koji ima svoje reperkusije i kada je reč o primeni zakonskih sankcija ovde kod nas u našoj zemlji.
Svi se mi sećamo da je Nataša Kandić na javnom mestu opalila šamar jednom Srbinu sa Kosova. Ne znam da li svi znamo, bojim se da mnogi to ne znaju, da je to prigodom ta gospođa izjavila da jako žali što nije uspela još i nekom drugom da udari šamar. Ne znam da li je kome poznato, da kada je policija, gradski SUP zatražila od te gospođe da se legitimiše, ona je to odbila (prekršaj, razume se), a kada su je zamolili da se udalji ona je odbila da to učini i nastavila da vređa prisutne.
Zašto to pominjem? Zato što je ta ista Nataša Kandić gonjena samo po privatnoj tužbi tog čoveka koga je ošamarila, prekršajnu prijavu SUP izgleda protiv nje nije podneo, a ako je podneo nije bilo ništa, a nadležni sud je presudio da ona uopšte nije kriva nizašta. Za taj svoj prekršaj nije kažnjena ni jednim jedinim dinarom.
Ne mogu da se otrgnem utisku da je to zato što gospođa Kandić ima podršku jedne moćne strane sile, a zna se koja je to strana sila, pa se onda valjda smatra da ona sa tako visokom zaštitom ne treba da odgovara ni za ono za šta bi recimo građani te iste sile i te kako po njihovim zakonima morali da odgovaraju.
Sada mi dozvolite, paralele radi, slučaj jednog kritičara ideologije gospođe Kandić i onih koji tu ideologiju prihvataju i ovde promovišu. Oprostite, nadam se nećete mi zameriti, taj kritičar sam ja. U svoje vreme, a toga će se ovde verovatno ovde prisutni poslanici setiti, u Sava centru je sprečena promocija jedne knjige i tom prigodom su momci iz Demokratske stranke, Građanskog saveza, Centra Dragoljuba Mićunovića i Čede Jovanovića opkolili sto za kojim sedim i dovikivali da sam ustaša, najveće zlo u Srbiji, da ću živeti samo još dve godine. Posle toga su mi na vratima ispisali velikim slovima, auto-lakom, reč - idiot.
Gradski SUP, ne ja, nisam podneo privatnu tužbu, pokrenuo je istragu. Kako je istraga izgledala? Ovako: islednik me pozove i ostavi me da čekam ceo sat. Naravno, disciplinovan sam građanin, poštujem zakone, ali znate šta, više od jednog sata nisam mogao da čekam. Epilog: gradski SUP zatvara tu istragu, kao da ništa nije ni bilo, premda je imao TV snimak tih momaka, vrlo živahnih boraca za ljudska prava i onoga što su oni tamo u Medija centru činili.
Nije to kraj moje priče. Nekako posle toga, jedan predvodnik nevladinih organizacija u jednom intervjuu za "Politiku" mi je poručio sledeće: da će mi se kritika tih organizacija obiti o glavu.
Da li slučajno ili ne, sami sudite, morao sam da kupim nova vrata. Međutim, gornja brava na tim vratima ne funkcioniše. Pozovem bravara iz preduzeća gde sem kupio bravu, otvara bravu, pogleda i kaže – ovo još nisam video, sipali vam super lepak. Ideja ovih boraca za ljudska prava, oni tako vide, bila je otprilike ova: da sam ja iznutra pokušao da zatvorim bravu, stvrdne se super lepak i ja ne mogu da izađem.
Poštovani gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, iskreno se nadam, i verujem da se ne varam, da će ova grupa zakona ili set, kako se to kaže, nešto doprineti da se i kritika, čak i nevladinih organizacija, ne obije o glavu onog koji kritikuje.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovana gospođo, izgleda da su se najzad sve poslaničke grupe u ovoj skupštini u nečem složile, jer sudeći po broju prisutnih ni jedna poslanička grupa nije posebno zainteresovana za raspravu o ovom predlogu. Nisam siguran da nam je baš ta vrsta nacionalnog konsenzusa najneophodnija, ali šta je tu je.
Sada mi dozvolite da nešto kažem o samoj temi. Nemam nameru da dovodim u pitanje Predlog zakona u celini, ali mi je želja da skrenem vašu pažnju na dve ozbiljne slabosti što ih taj predlog ima, o kojima do sada, na moje veliko iznenađenje, niko nije prozborio ni jednu jedinu reč.
Prva takva ozbiljna slabost tiče se uslova za sticanje nastavničkih zvanja. Predviđa se zvanje profesora strukovnih studija i onaj ko stekne to zvanje izjednačen je sa onim nastavnikom koji ima zvanje redovnog profesora, pa u članu 65. kaže se "lice izabrano u zvanje profesora strukovnih studija i redovnog profesora stiče zvanje i zasniva radni odnos na neodređeno vreme".
Međutim, u članu 64. za profesora strukovnih studija se kaže da može u to zvanje biti izabrano lice koje ima "naučni naziv doktora nauka, odnosno doktora umetnosti". U zvanje redovnog profesora može biti izabrano lice, koje pored uslova iz stava 6 – to su sledeći uslovi: više naučnih radova od značaja za razvoj nauke u užoj naučnoj, odnosno umetničkoj oblasti objavljenih u međunarodnim ili vodećim domaćim časopisima, sa recenzijama, originalno stručno ostvarenje itd – ima i veći broj naučnih radova koji utiču na razvoj naučne misli u užoj oblasti, objavljenih u međunarodnim ili vodećim domaćim časopisima sa recenzijama. Pored toga, veći broj naučnih radova, saopštenja na međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Pa je onda sasvim logično i prirodno pitanje, kako mogu biti izjednačeni u pravima profesor strukovnih studija, za koga se samo traži da ima doktorsku titulu, i redovan profesor za koga se traže svi ovi uslovi koje sam ovde iščitao.
Ne samo to, dozvolite mi da vam pročitam šta se traži za zvanje docenta. Pored uslova iz stava 3, to je doktor nauka, to je uslov i za profesora strukovnih studija, docent mora imati naučne, odnosno stručne radove objavljene u naučnim časopisima ili zbornicima, sa recenzijama. Još više od toga traži se za zvanje vanrednog profesora, to vam neću čitati da ne bih zloupotrebljavao vaše dragoceno vreme, ali pitam. a mislim da pitanje uopšte nije suvišno, kako profesor strukovnih studija, od koga se traži manje nego čak za docenta, može biti izjednačen sa onim ko je u rangu redovnog profesora.
Isto to pitanje može se postaviti kada je reč o onome ko ima zvanje predavača. "U zvanje predavača može biti izabrano lice koje ima akademski naziv magistra i stručni naziv specijalista". Prema naknadnoj ispravci u amandmanu to se neće zvati magistar, ali za samu stvar to sad nije bitno. E sad, vidite, član 72, za asistenta se traži da bude student doktorskih studija, što se za predavača ne traži, pri čemu predavač ima pravo da drži predavanja, a asistent to pravo nema.
Drugo, u zvanje docenta može biti izabrano lice koje ima i naučne i stručne radove, što se za predavača ne traži. Čak se za predavača ne traži ni da ima doktorsku titulu. Sada pitam, kako je moguće da sastavljači ovog teksta tj. predloga, kojima se sigurno ne može osporiti sposobnost za ligičko mišljenje i kojima se zasigurno ne može osporiti to da imaju neka elementarna pravna zvanja, kako je moguće da sebi dozvole ovakvu jednu vrlo ozbiljnu slabost u ovom predlogu.
Ja u takvim slučajevima imam samo jedno objašnjenje, tj. jednu metodološku preporuku, koja je ovde vrlo efikasna. U takvim slučajevima morate da iskoračite izvan kruga tzv. imanentne analize i da potražite neki interes, ko je zamutio sposobnost logičkog rasuđivanja i poštovanja pravnih normi u ovom slučaju. Nije teško pogoditi koji je to interes. To je interes onih koji osnivaju privatne fakultete i univerzitete.
Da ne bude nikakvih nesporazuma i da se to ne shvati kao moj pledoaje protiv privatne inicijative, ja sam možda poslednji čovek koji je protiv toga, ali sama suština privatne inicijative, to je njen duh, podrazumeva ravnopravnost u takmičenju na bilo kom preduzetničkom polju. Bilo kakav monopol, bilo kakva privilegija, ukida sam duh privatne inicijative i zapravo to pretvara u svoju suprotnost.
Razumem potrebu onih koji osnivaju privatne fakultete i univerzitete da na lak i brz način dođu do tzv. kadrova koji će im zadovoljiti potrebe nastave, ali ne mogu nikako da razumem da se Predlogom jednog ovakvog zakona izlazi u susret takvoj jednoj, isključivo "privatnoj", dakle jednoj tendenciji koja nije privatizacija nego privatizovanje, jer se na ovaj način nastava ne može unaprediti, može se samo unazaditi.
Cilj takmičenja u bilo kojoj preduzetničkoj oblasti, pa dakle i u ovoj obrazovnoj, jeste da se poslovanje u toj oblasti unapredi a ne da se unazadi.
Ja ću biti slobodan da skrenem vašu pažnju na još jednu, kako mislim, ništa manje ozbiljnu slabost ovog predloga. To je član 23, pod naslovom "Ministarstvo", gde se pod brojem 4 kaže – "izdaje dozvolu za rad visokoškolskih ustanova". Nemam nikakav prigovor, to tako i jeste. Ako je ministarstvo jedne vlade, jedne zemlje koja je republika, odnosno država, u onom značenju u kome se reč republika koristi, onda Ministarstvu ovo pravo pripada.
Uzgred budi rečeno, u tom broju 4 nigde se ne dovodi u pitanje izričitost ove odredbe. Dakle, nema nigde usputne, uzgredne napomene kojom se dovodi u sumnju izričitost ovog prava. Međutim, i to je sada ta nevolja. U članu 108. pod naslovom "Poveravanje poslova AP Vojvodini" kaže se: "Na teritoriji AP Vojvodine poslove utvrđene u članu 23. stav 1. tačka 4) obavlja preko svojih organa AP Vojvodina". Da opet ne bude nekakvih nesporazuma, ne želim da ulazim u raspravu oko toga da li Pokrajina Vojvodina treba da postane republika ili ne - lično o tome imam sopstveno mišljenje, mislim da ne, ali to nije predmet rasprave.
Predmet rasprave mora biti nešto drugo. Ako je, prema postojećem Ustavu, Vojvodina autonomna pokrajina, a nije republika, onda se njoj ne može predlogom bilo kog zakona davati ovlašćenje koje spada u nadležnost republike. Molim, izglasajmo, odlučimo se za to da pokrajina postane republika, nema nikakvih problema da se ovaj član ovde zadrži, zašto da ne. Međutim, ako postojeći Ustav to ne predviđa, onda se postojeći Ustav na ovaj način dovodi u pitanje, a to tako ne bi smelo da bude.
Nezavisno od svega toga, kako sa logičkog tako i sa pravnog gledišta, nije održivo da u istom tekstu istog predloga budu dva člana koja se međusobno isključuju. Ne možete jednom rukom dati ono što ćete drugom rukom oduzimati u istom tekstu.
Znači, rekli ste da Ministarstvo ima isključivo pravo da daje neke takve dozvole, znači da to Pokrajina ne može imati. Ali, ako kažete da Pokrajina to pravo može imati, niti je to logički, niti je to pravno održivo.
Gospodin ministar je bio u prilici da ove moje prigovore već čuje na sastanku poslaničkog kluba DSS. Inače, to je i za mene bila jedina prilika da o tome nešto prozborim. Mogu samo da se uzdam u jednu izreku Artura Šopenhauera. Šopenhauer kaže da je sa raspravom kao sa lekovitim vodama, kaže da one deluju posle izvesnog vremena. Međutim, možda je taj znameniti filozof ipak pogrešio i možda sa raspravom i nije onako kao sa lekovitim vodama, pa one ni posle izvesnog vremena ne deluju.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, iskreno žalim što gospodin ministar nije našao vremena i volje da čuje ono što ću reći, ali za to ne snosim nikakvu odgovornost. Razume se da pozdravljam sve one olakšice koje predviđa zakon o tzv. PDV, ali želim da skrenem vašu pažnju i pažnju odsutnog gospodina ministra, ako to do njega dođe, na dva segmenta predloga o kojima je reč, a koji zavređuju našu kritičku pažnju.
Gospodin ministar je ovde rekao da porezom na dodatu vrednost ubuduće neće biti opterećena ona neprodata roba koju nam inostrani kupci vraćaju jer ne zadovoljava određene standarde.
To je sasvim logično, ne možete opteretiti porezom na dodatu vrednost nešto pomoću čega nikakvu vrednost niste stekli, ništa niste prodali.
Ako je tako, evo mog pitanja za odsutnog gospodina ministra – zašto se onda ne oslobađa poreza na dodatu vrednost tzv. remitenda. Dopustite mi da vas podsetim na značenje te reči. Remitenda, to su oni primerci listova koji nisu prodati, dakle opet roba koju niste prodali i pomoću koje, logično, nikakvu vrednost niste stekli.
Ako se ne opterećuje porezom na dodatu vrednost roba koja je vraćena iz inostranstva jer ne zadovoljava određene kvalitete, zašto se PDV-om opterećuje roba, ako su listovi roba, razume se, koja spada u tzv. remitendu, utoliko pre što se brojevi listova koji nisu prodati po kvalitetu ništa ne razlikuju od onih brojeva koji se prodaju?
Dakle, ne mogu biti dva aršina za istu stvar, pogotovo što se u pitanju remitende primenjuje aršin za koji nema nikakvog opravdanja.
Međutim, želim da skrenem vašu pažnju na političke posledice takve primene poreza na dodatu vrednost. Ovakvom primenom PDV-a ne opterećuju se ona glasila koja imaju svoje finansijere iz inostranstva, bilo da je to Džordž Soroš, bilo to da je to nemački koncern, neki. Opterećuju se samo ona glasila koja se isključivo izdržavaju na tržištu i zahvaljujući kojima, a to želim naročito da naglasim, još uvek nije zavladalo potpuno medijsko jednoumlje u ovoj zemlji.
Medijsko jednoumlje je preplavilo već naše elektronske medije koji, razume se, nisu opterećeni, jer nemaju ovu vrstu problema, jer nemaju remitendu, pa smo, evo, svedoci neverovatnog publiciteta koji dobija jedna osoba koja se zove Nataša Kandić i koja se u elektronskim medijima prikazuje kao šampion borbe za međuetničku toleranciju, a svi smo bili svedoci kako je ta ista gospođa koja se bori za međuetničku toleranciju šamarala ovde u centru grada jednog Srbina sa Kosova. Dakle, ta ista osoba koja optužuje gospodina Nikolića, bez ikakvih dokaza, da je ubica.
Molim vas lepo, takva jedna medijska hajka može možda biti pravdana razlozima koji nisu političke prirode. Ima tri pretpostavke, ne političke, za nečije favorizovanje u elektronskim medijima: pamet, znanje i lepota. Vi meni kažite koju od te tri pretpostavke zadovoljava Nataša Kandić. Bojim se nijednu. (Aplauz.)
Kada već tako stvar stoji, ima li ikakve logike da se remitenda oporezuje i da se na taj način ono malo glasila u kojima se kritički zbori o toj istoj Nataši Kandić stavlja u nepovoljan finansijski položaj.
Želim jednako tako da skrenem vašu pažnju još jednom na ono o čemu je i gospodin Obradović govorio. On je ovde izneo podatke iz kojih se vidi da odsustvo olakšica kojima smo se nadali za izdavačku delatnost, a vrlo sam se nadao i vrlo sam se razočarao, opet dovodi do izuzetno štetnih ne samo političkih, nego prevashodno kulturnih posledica.
Potpuno razumem, i to je sasvim opravdano, da se danas država ne pojavljuje u ulozi sponzora, pa samim tim i mentora izdavačke delatnosti, jer je to politički štetno i podržava politički monopol. Ako tako već stoji stvar, neprilično je i nepoželjno u svakom pogledu da se izdavačka delatnost i dalje opterećuje porezom na dodatu vrednost.
Moram da vam kažem da se time ne pogađaju tzv. veliki izdavači, jer oni posluju ne mareći za osnovne pravne norme. Dozvolite mi jedan primer tome u prilog. Gospodin predsednik Skupštine će to najbolje moći da proceni kao čovek izdavaštva.
Na čelu sam Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog po zaveštanju pokojne gospođe Crnjanski. Dozvolite mi da nešto kažem, a da ne pomislite odmah da govorim o nekom ličnom interesu.
Kao predsednik Upravnog odbora ja i svi njegovi članovi radimo besplatno, kao što je red i kao što dolikuje. Mi smo nosioci, međutim, autorskih prava za sva dela Miloša Crnjanskog. Saznajemo iz novina, tačnije iz "Politike" da je "Politika" zajedno sa "Narodnom knjigom" odlučila, ne tražeći autorska prava od naše zadužbine, da objavi "Seobe" Miloša Crnjanskog.
Znam da je reč teška, ali je nažalost tačna – to je piratsko ponašanje u našem izdavaštvu. Takve piratske kuće koje se tako piratski ponašaju neće biti naročito pogođene odsustvom olakšica iz oblasti poreza na dodatu vrednost. Biće pogođene one kuće koje poštuju osnovne pravne norme i, da govorimo jezikom morala, osnovna pravila poštenog ponašanja na našem tržištu.
Jako žalim što sam sve ovo morao da kažem; ne bih se, iskreno priznajem, dobro osećao da to nisam rekao. Mislim da se neće dobro osećati niko u ovoj zemlji ako se o ovim primedbama, bilo da dolaze od mene ili od nekog drugog, dobro ne razmisli. (Aplauz.)

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, neće mislim na odmet biti ako se još jednom prisetimo da je neprikosnovenost privatne svojine obeležje svake demokratski uređene države.
Ne samo zato što je to jedno od osnovnih ljudskih prava, nego zato što privatna svojina predstavlja branu pokušajima da se uzurpira politička vlast. Neće biti slučajno da su upravo nedemokratski režimi nastojali da privatnu svojinu potpuno ukinu ili da je ograniče, jer bez privatne svojine, tj. ekonomske podloge nema mnogo izgleda za politički bunt.
Jednako tako ne bismo smeli zaboraviti da je privatna svojina preduslov istinske privredne efikasnosti, pa je čak i vlast komunističke Kine shvatila da ako ne otvori prostor za privrednu delatnost neće moći da prehrani svoje mnogoljudno stanovništvo, koje sad broji oko milijardu i 300 miliona stanovnika.
Mislim da takođe ne bi bilo na odmet da se prisetimo kako su se tri minula politička režima ophodila prema instituciji privatne svojine. Najpre, režim Josipa Broza. Kao što je poznato, jedna od prvih mera tog režima bila je tzv. nacionalizacija, što je lepo ime za ružnu stvar. Prava definicija za tzv. nacionalizaciju bila bi nezakonito oduzimanje zakonito stečene imovine nasilnim putem.
Za takav jedan postupak Josip Broz i njegovi saradnici imali su odgovarajuću ideološku potporu, pre svega u kapitalu Karla Marksa, gde ima jedno mesto, sada je zaboravljeno, i koje ovako glasi – kuca poslednji čas kapitalističke eksploatacije, eksproprijatori bivaju eksproprisani. Eksproprijacija je ovde ključna reč, to je zapravo ono što će se kasnije zvati nacionalizacijom. Dakle, to je upravo ono nasilno oduzimanje zakonito stečene imovine revolucionarnim putem.
Kako je u praksi izgledao odnos prema privatnoj svojini u to vreme, evo neka pokaže jedan primer. Kada je Josip Broz sa svojom jedinicom ušao u Beli dvor, onda su iz podruma počeli da iznose sanduke sa dragocenostima, koje, da i tako kažemo, nacisti nisu dirali. Kako svedoči jedan bliski saradnik Josipa Broza koji je tu bio prisutan, kada su otvorili prvi sanduk, iz njega bljesnu tabakere, a čovek kaže Josipu Brozu – ove tabakere su pozlaćene. Broz, koji se dobro razume u zlato i valjda se jedino u to razumeo, kaže, ne, ne, to je zlato. Uzme jednu tabakeru, tutne u ruke svom saradniku i kaže mu, uzmi. Ovaj čovek, koji je imao iluzije o tzv. nacionalizaciji, rekao mu je, ne, druže Tito, mi ćemo to u Narodnu banku. A Tito kaže – pusti sada Narodnu banku, uzmi.
Drugi podatak, lako proverljiv. Voleo bih da nađete vremena da odete u Beli dvor i da pogledate kapelu Belog dvora. Videćete tamo fresku Isusa Hrista i na samom čelu trag metka, koji je jedan od bliskih saradnika Josipa Broza ispalio u tu fresku. Znam da se to može tumačiti, i tako i jeste, kao čin političkog fanatizma, ali to je takođe čin koji pokazuje kakav je bio odnos prema privatnoj svojini. Tu fresku, taj koji je u nju ispalio nije naravno naslikao, nije on Beli dvor, ni tu kapelu sagradio.
Nije do bitnih promena u odnosu prema privatnoj svojini došlo ni kada je na vlast došao Slobodan Milošević. Jedan primer iz tog vremena. Ondašnja Skupština izglasala je zakon o povraćaju imovini Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Milošević iskoristi svoje ustavno pravo da taj zakon vrati na ponovno odlučivanje, ali mimo Ustava, koji je predviđao da je Skupština dužna da potom na prvoj sledećoj sednici razmotri svoju odluku. Skupština nikada to nije učinila.
Razumljivo i zašto. Zato što je tadašnji vlastodržac prosudio da će sa Srpskom pravoslavnom crkvom lakše izlaziti na kraj ako ne vrati njen veliki imetak. Među pravoslavne episkope je bio pušten glas da nije zgodno da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imetak vrati, jer bi se onda morao vratiti i Katoličkoj crkvi. A zašto se ne bi vratio, zakon je jednak za sve. Dakle, i Pravoslavnoj, i Katoličkoj crkvi i Islamskoj zajednici u svakom slučaju.
Želim da skrenem vašu pažnju da ni onaj režim koji je došao posle 5. oktobra nije bitno promenio svoj odnos prema privatnoj svojini. Evo, ne tako daleko od današnje Skupštine, tamo gde je onaj Rajićev kompleks, Rajićeva ulica, pogledajte i videćete jednu tablu na kojoj piše da je investitor te gradnje filijala jednog izraelskog preduzeća. Dozvolite da vam skrenem pažnju na neke podatke koji su vam verovatno nepoznati, a u vezi su sa tom famoznom gradnjom.
Prvo, filijala te izraelske kompanije bila je jedina koja se pojavila na konkursu za gradnju na tom prostoru. Ona je ušla u investiciju, koja iznosi preko 100 miliona dolara, a na računu te famozne filijale ima, verovali ili ne, samo 2,5 hiljade dolara, što je bilo sasvim precizno utvrđeno.
Drugo, ta firma, koja je bila suinvestitor, postaje investitor, i oni koji drže vlast u to vreme u ovom gradu obznanjuju da je to zemljište, gde će se vršiti gradnja, neizgrađeni građevinski prostor, što uopšte nije tačno.
Na tom istom zemljištu postoje temelji ranijih zgrada, stambenih zgrada, a jedan od njih je temelj na kome je bio zidan hotel "Srpska kruna", koji je 1867. godine predsednik Kasacionog suda, Stojan Veljković, sagradio, da bi potom taj isti hotel bio preuređen početkom dvadesetog veka od strane velikana srpske arhitekture, Nikole Nestorovića.
A za taj i tako preuređen hotel kaže doajen naše arhitekture, Mihajlo Mitrović, koji je i sam veliki majstor graditeljske veštine, da je bio dragulj srpske prestonice, "klasicistička lepotica"
Dame i gospodo narodni poslanici, postoji legitimni naslednik "Srpske krune" i čitavog tog prostora, i on se zove Bogdan Veljković.
Bogdan Veljković, čija je namera bila da na temelju tog srušenog hotela sazida ponovo tu istu građevinu, prema onome kako je to zamislio Nikola Nestorović. I upravo, vidite, taj zakoniti, legitimni vlasnik je onemogućen ovakvom jednom nezakonitom operacijom da tu svoju nameru sprovede u delo.
Mihajlo Mitrović, koga sam već citirao, kaže da nema tog časnog srpskog arhitekte koji bi se prihvatio posla da, pod takvim uslovima, na temeljima "Srpske krune" sazida nešto novo i sasvim drukčije.
Dame i gospodo narodni poslanici, primer Bogdana Veljkovića uzeo sam zato što je on u neku ruku simboličan, pa i za odnos te nove vlasti prema instituciji, ne samo privatne svojine, nego i prema srpskoj arhitektonskoj tradiciji.
Želim da skrenem vašu pažnju na to da je gospodin Veljković zakoniti naslednik tzv. Paviljona Veljković, u kome već godinama stoluje predsednica tzv. Centra za kulturnu dekontaminaciju, znate već famozna Borka Pavićević. Upravo tako. Vidite, gospodo, Borka Pavićević, koja je izabrala reč dekontaminacija za taj svoj centar, reč jaču od deratizacije, za nju nisu politički protivnici čak ni pacovi, ni bubašvabe, nego otrov koji treba dekontaminirati.
Ta ista Borka Pavićević, koja se bori navodno za ljudska prava, razumevajući pod tim borbu protiv srpskog nacionalizma, dakle stoluje u uzurpiranoj građevini, svojini Bogdana Veljkovića, i gazi tako osnovno evropsko pravo, pravo na tzv. neprikosnovenost privatne svojine.
Bio sam prisutan kada je predvodnica tog famoznog centra na Jugoslovensko-austrijskoj konferenciji, održanoj u Rektoratu, upala da održi jedan govor od samo jedne rečenice. Govor je glasio ovako: "Dokle fašizam u Srbiji." Argument: neko je ispisao reč "Obraz" na zidovima Rektorata. Dakle, za takvu ideološku i političku aktivnost u zgradi koja joj ne pripada predvodnica tog centra imala je odobrenje svih prethodnih vlasti u ovoj državi.
Dopustite mi da navedem samo još jedan primer u prilog onoga što želim da vam predočim. Voleo bih da nađete vremena da svratite do Univerzitetske biblioteke u Beogradu i da se popnete tamo gde se nalazi profesorska čitaonica. Videćete jednu mesinganu ploču na kojoj piše - Austrijska biblioteka, a ispod toga u originalu Österreichische Bibliothek. Taj prostor Univerzitetske biblioteke, koja je sagrađena od stredstava Karnegijeve zadužbine, prethodna vlast je poklonila austrijskoj Vladi, a austrijska Vlada tu, gde nije uložila nijedan filer ili pfenig svoj, istakla je ovu mesinganu ploču i, ako mi dozvolite da i to kažem, reč Austrijska biblioteka ispisala latinicom, ne ćirilicom.
Dame i gospodo narodni poslanici, vi to ne znate, za austrougarske vlade Srbin u Austrougarskoj mogao je da odbije sudski poziv ako mu je bio upućen latinicom. Ta ista austrijska vlast u ovoj državi, koja nije pod vlašću Austrougarske, a kao da jeste, prelazi preko osnovnog nacionalnog osećanja ovog naroda, pa ne nađe za shodno čak ni da ćiriličnim slovima ispiše ono - Austrijska biblioteka.
Sada se pitam, kada već razmišljamo o Predlogu ovog zakona, kako će se sve te, ne samo kako se patetično kaže, istorijske nepravde, sva ta gruba ogrešenja o elementarna ljudska prava ispraviti i da li je to uopšte moguće predlogom koji je ovde na dnevnom redu.
Bili smo u prilici da čujemo izlaganje gospodina Matića i lično se sa njegovim prigovorima potpuno slažem. Držim da je doista predlog Demokratske stranke Srbije iz 2002. godine bio svakako izgledniji. I sa svoje strane želim da dodam da bi bilo neophodno, ako ovaj prvi korak treba nešto da znači, zakonski zabraniti svaku dalju prodaju nezakonito uzapćene ili oduzete imovine.
Ako se to ne učini i ako ubrzo ne dođe do zakona kojim će se vratiti ono što je nepravedno i nezakonito oduzeto, a što se zove denacionalizacija, ne sasvim precizno i ne sasvim tačno, onda bojim se ni od tog prvog koraka neće biti velike koristi.
Međutim, to je za sada jedini takav korak koji imamo i mislim da nam onda za utehu ostaje samo jedna stara dobra izreka, koja kaže da i najduži put počinje prvim korakom.

Poštovani gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ograničiću se na to da nešto prozborim samo povodom ovog zakona o privatizaciji, svestan, naravno, kao i gospodin ministar, da je trebalo voditi računa o narodnoj izreci koja kaže da se ne stavljaju kola pred rudu, dakle, da je bilo bolje najpre doneti zakon o tzv. denacionalizaciji, pa onda ići na ovaj zakon. Ali, gospodin ministar nije za to kriv. To je nevolja koju je nasledio i on sada mora, da se poslužim jednom Ničeovom slikom, da igra u okovima, koje sam sebi nije stavio, naravno.
Međutim, moja namera je da vašu pažnju skrenem na nešto što bi se moglo nazvati pravnom prazninom, koju ni ovaj zakon, a ni predložene dopune i izmene ne mogu, nažalost, da popune. Evo, to ću odmah ilustrovati jednim primerom. Ja sam, dakako, kao i svi oni koji su privrženici slobodnog privređivanja, za to da onaj ko ponudi više na nekom tzv. tenderu bude i onaj koji će kupiti ono što želi da kupi. Ali, pitam se – šta onda kada taj neko ne želi da na taj način zadovolji samo neke svoje privredne interese, nego pri tom želi da udovolji i nekom svom političkom interesu, koji je, međutim, u suprotnostima sa našim državnim i nacionalnim interesima. Evo, tu, skoro, pretpostavljam da je to svima dobro poznato, nemački koncern "VAC" najavio je da ima nameru da kupi najtiražniji srpski list "Večernje novosti". Istini za volju, iz tog koncerna stigla nam je poruka da oni nemaju nameru da se mešaju u uređivačku politiku "Večernjih novosti", ali su odmah sami sebe demantovali izjavljujući da će uredništvo "Večernjih novosti", na čelu sa gospodinom Vukotićem, zbog nacionalističke uređivačke politike koju vodi, biti protiv toga da ovaj "VAC" otkupi "Večernje novosti".
Šta je to ako nije mešanje u uređivačku politiku "Večernjih novosti"? Dakle, gospoda iz tog nemačkog koncerna još nisu ni kupila "Večernje novosti", a već se mešaju u uređivačku politiku tog lista.
Šta će se, međutim, desiti ako tom koncernu pođe za rukom da kupi najtiražniji srpski list? Ono što se desilo kada je taj isti koncern dobrim delom kupio najstariji srpski list koji se zove "Politika". Želim da skrenem vašu pažnju na to kako bi onda uređivački kolegijum "Večernjih novosti" morao da saobrazi svoju uređivačku politiku onom što već na osnovu onoga što nam je poznato iz prakse "Politike" znamo.
Ta politika bi išla u dva koloseka. Na glavnom koloseku lista, koji dobrim delom kontroliše taj nemački koncern, glavni kolumnista tog lista, koji se zove Ivan Torov (a ja sam jedno vreme mislio da je to pseudonim Sonje Biserko, pa sam se onda, evo, uverio da baš nije tako) ne samo da zastupa gledište da je Haški sud neka vrsta neminovnosti kojoj moramo da se pokorimo, što i bez njega vrlo dobro znamo, nego želi da nas uveri da je Haški sud neka vrsta terapeutske ustanove u kojoj mora da se poleči čitav srpski narod, koji je, po njegovom mišljenju, kolektivno odgovoran za zločine koji su činjeni u njegovo ime.
Dame i gospodo, na taj način se vaskrsava pojam kolektivne odgovornosti, pojam koji pripada prvobitnim zajednicama i logici krvne osvete, i srpski narod se u celini proglašava kolektivno odgovornim za nešto za šta on ne može, već po definiciji, biti odgovoran. I, da vas pri tom podsetim - ni u jednoj liberalnoj, demokratskoj državi novijega doba pojam kolektivne odgovornosti ne postoji.
Ako mi dopustite jednu asocijaciju na mesto iz jedne Solženjicinove knjige, negde u nekom zatvoru u Staljinovo doba, kada je Staljin krenuo da hapsi staljiniste, nekakav belogardejac, koji je nekim čudom preživeo, kritikuje Staljina, a ovi uhapšeni staljinisti ga brane. A, belogardejac kaže - pa vi boljševici ste kao riba koju prže na ulju, a ona viče oho-ho.
Dame i gospodo, sa glavnog uređivačkog koloseka "Politike" poručuje nam se da mi ne samo da treba da se pržimo na ulju Haškog suda, nego i da vičemo oho-ho. E, pa, vidite, to je dakle ono što bi čekalo i "Večernje novosti" ako ovaj nemački koncern ostvari svoje namere.
Istini za volju, postoji i jedan drugi uređivački kolosek, naravno sporedni, koji, međutim, jako liči na nešto što je u svoje vreme primenjivao Knjaz Miloš. U želji da ide u korak sa Evropom Knjaz Miloš odluči da jednu kafanu u Kragujevcu odredi za mesto na kome može da se kritikuje njegova vlast. U narodu se ta kafana zvala "lajaonica". E, pa i "Politika" ima jednu stranicu koja se zove "Pogledi", koja je nešto kao ta Knjaz Miloševa "lajaonica". Tu može da se pojavi neko ko drukčije misli od Ivana Torova. Ali, ne svako.
Otprilike, kao kada bi Knjaz Miloš postavio svog čoveka koji bi rekao - ti možeš u "lajaonicu", a ti ne možeš. E, vidite, ja ću vam to ilustrovati mojim sopstvenim primerom.
Kada sam bio u prilici da u "Politici" pročitam izveštaj sa onoga što se u svoje vreme u Medija centru dešavalo, kada je jedna grupa mladih političkih huligana opkolila sto za kojim sam sedeo i dovikivala mi da sam ja najveće zlo u Srbiji - ustaša, ja presavijem tabak i uputim "Politici" jedan demanti. Prvo mi stiže poruka iz "Unutrašnje rubrike" da bi to možda moglo u rubrici "Među nama", a onda gospodin Ribnikar presudi, u duhu ovog nemačkog koncerna i politike koju vodi, da to ne može čak ni u "lajaonici". I to u listu u kome, recimo, jedan Čeda Jovanović dobije celu stranicu, ako se sećate, za neke svoje frakcijske obračune sa gospodinom Tadićem.
Dakle, molim vas, samo još jedan primer: kada su Bebu Popovića kritikovali na stranicama te iste "Politike", njemu je omogućeno da na istom mestu odgovori na te kritike. Svakako da ne mislim da se merim sa jednom takvom intelektualnom i političkom gromadom kao što je gospodin Popović, ko sam ja u poređenju sa njim, ali dozvolićete, kada je reč o ljudskim pravima, onim najosnovnijim, valjda i ja imam neka prava, otprilike u tom pogledu onoliko koliko ih i on ima.
Dakle, evo šta čeka "Večernje novosti" ako se ovaj nemački koncern dokopa njegove uređivačke politike. To i ne bi bilo tako dramatično, dame i gospodo, da mi već nismo sučeljeni sa talasom medijskog jednoumlja koji preliva naše elektronske medije. Dozvolite mi da i to ilustrujem nekim primerima.
Kada bi neki vanzemaljac došao u ovaj grad, da li bi on mislio da je Vojislav Koštunica predsednik ove vlade? Ne, mislio bi da je to Zoran Živković, koji se nekoliko puta češće od njega pojavljuje u sredstvima javnog informisanja. Da li bi mislio da je Vladan Batić neko ko više nije ministar pravde? Ne, naprotiv, mislio bi da gospodin Stojković negde u nekom zapećku, kao neki bivši ministar tavori svoje penzionerske dane, jer je gospodin Batić bar deset puta češće prisustvovao u sredstvima javnog informisanja. On koji je sa svojom strankom dobio 0,54 posto glasova srpskog biračkog tela, dakle ni njegova šira porodica nije glasala za njega, može sebi da dozvoli da se deset puta češće predstavlja u javnosti, naravno, u elektronskim sredstvima, koja su najuticajnija, od sadašnjeg ministra pravde.
Tako da ono - bivši, znate, što ide uz nekog ministra prošlog režima, dođe kao neka plemićka titula, otprilike kao da su, recimo, TV kuće dom lordova, a onaj ko je bivši je nekakav plemić, koji zahvaljujući toj plemićkoj tituli ima sve prednosti koje inače ne bi imao.
Dame i gospodo, pravna praznina je u sledećem: ne može biti u državnom i nacionalnom interesu, nas koji pripadamo ovom narodu i ove vlade, da se medijsko jednoumlje, koje je zahvatilo maltene sva sredstva koja se zovu elektronska, prelije i na naše dnevne listove.
Da ne bude nikakvih nesporazuma, nemam ništa protiv da se čuje glas i Sonje Biserko i Čede Jovanovića i gospodina Batića, ali ne da to bude jedini glas, ne da to bude glas koji najdalje odjekuje, jer ćemo u tom slučaju da se nađemo u politički paradoksalnoj situaciji prvoga reda – da imamo državu u kojoj postoje pretpostavke višestranačkog sistema, ali da u našim javnim glasilima, umesto političkog pluralizma, vlada medijsko jednoumlje.
Naravno, možda grešim, ne znam, možda nisam dobro proučio postojeći zakon i njegove dopune i ispravke, možda on predviđa neki način da se ova velika opasnost po naše državne i nacionalne interese predupredi, ali, koliko moja skromna pamet seže, ne bih rekao da je tako.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo, podržavam Predlog zakona koji je na dnevnom redu ove naše rasprave, ali ću biti slobodan da vam predočim neke argumente koje do sada u raspravi nismo čuli, a koje, ako se ne varam, nismo čuli ni punih pet decenija, osim na nekoj medijskoj margini.
Ova skupština, koju čine stranke opredeljene za političku demokratiju, ne može u ovoj raspravi ni prilikom odlučivanja da mimoiđe pitanje za koje su se to političke ciljeve borile ove strane o kojima mi ovde raspravu vodimo. A ako pod političkom demokratijom podrazumevamo dva temeljna načela – opredeljenje za višestranački sistem i neprikosnovenost privatne svojine, to znači odsustvo prevage politike nad ekonomijom – i ako tim merilima merimo političke ciljeve ova dva pokreta, pri čemu pripadnici jednog uživaju prednosti ovoga zakona, protiv čega niko ništa nema, a oni drugi su za to prikraćeni.
Govoriću bez ikakvih moralnih kvalifikacija i diskvalifikacija i držaću se samo političkih ocena koje se temelje na istorijski proverenim činjenicama. Da li je istorijski proverena činjenica da je partizanski pokret predvodila KPJ, na čelu sa Josipom Brozom, i da je ta KP, kao i sve KP sveta, bila članica jedne internacionalne komunističke organizacije koja se zvala Kominterna, a koja je svoje sedište imala u Moskvi i kojom je suvereno upravljao Josif Staljin?
Nije potrebno pisati 100 istorijskih tomova da bi se to dokazalo. To je notorno poznata istorijska činjenica. Da li je neobično što su predvodnici tog pokreta, sam Josip Broz i sama ta stranka, za svoj politički cilj imali onaj poredak koji je vladao u Sovjetskom Savezu, što znači jednopartijski politički sistem na čelu sa vođom koji donosi sve ključne političke odluke i, naravno, poredak u kome se nije poštovalo pravo privatne svojine.
Istini za volju, po dolasku na vlast KPJ, ona je imala neku vrstu svog demokratskog paravana ili maske, i to u vidu tzv. Narodnog fronta. U Narodnom frontu bile su i neke druge stranke, među kojima i Zemljoradnička stranka koju je predvodio Dragoljub Jovanović.
Demokratska maska pala je onoga dana kada je Dragoljub Jovanović došao u ondašnju Skupštinu sa dva klipa kukuruza. Jedan je bio kržljav i nikakav, a drugi je bio bujan i cvetan. Onda je upitao tadašnje poslanike šta misle, sa kojih gazdinstava potiču ta dva klipa. Onaj kržljavi, naravno, bio je sa jednog državnog gazdinstva, jedne zemljoradničke zadruge, a drugi sa nekog privatnog gazdinstva.
Za taj svoj subverzivni čin Dragoljub Jovanović je dobio 10 godina robije. Sve je to izdržao. Kada je izašao sa robije i kada su tu vest javili Josipu Brozu, ovaj je rekao: “Božiju ti majku, kako vreme brzo prolazi.”
Dame i gospodo, kada se Josip Broz sukobio sa Josifom Staljinom pokazalo se ubrzo da je to bila porodična svađa, jer je i posle tog sukoba Jugoslavija ostala jednopartijska država, bez poštovanja prava privatne svojine, a sam Josip Broz bio je proglašen, da li i to treba da tražimo u knjigama koje nisu napisane, za doživotnog predsednika te države. Dame i gospodo, samo Kuba i Severna Koreja imale su doživotne predsednike država.
Kakav je bio odnos prema privatnoj svojini, evo jednog drugog primera. Vi znate da je omiljena rezidencija Josipa Broza bila ostrvo Brioni. Austrijski vlasnik Briona nije nikakve smetnje pravio, 200 gazdinstava seljačkih bilo je na tom ostrvu i oni mu nisu nimalo smetali. Radničko – seljački vođa Josip Broz, kada je došao na vlast, oterao je svih 200 porodica sa tog ostrva.
Taj isti, evo drugog primera i poređenja, negdašnji austrijski vlasnik, sagradio je za svoje potrebe na Brionima desetak kilometara puteva. Evo kviz pitanja, šta mislite, koliko je kilometara puteva sagrađeno za Josipa Broza, 20, 30, 40, onome ko pogodi dajem 10 mojih univerzitetskih penzija, nisu neke velike pare, ali druge nemam.
(Iz sale: 280.)
Bravo, dobijate svih mojih 10 penzija.
Dakle, 280 kilometara, dame i gospodo, 40 kilometara više nego što je auto put Beograd-Niš.
Sada dozvolite da pomoću istih merila prosudimo političke ciljeve za koje se borio pokret otpora Draže Mihailovića. Draža Mihailović bio je ministar vojni izbegličke vlade, na čijem čelu bio je Slobodan Jovanović, a sigurno najobrazovaniji i najumniji srpski intelektualac, i čovek iskreno i trajno opredeljen za političku demokratiju, kao i njegova vlada, kao i ministar vojni.
Doduše, bio je opredeljen za parlamentarnu monarhiju, a mi smo ovde godinama, decenijama slušali kako je svaka monarhija bez razlike isključivala političku demokratiju i kako je republikansko uređenje jedino jemstvo za stvar političke demokratije. Dozvolite da podsetim na dvojicu viđenih republikanaca: Adolf Hitler i Josif Staljin.
Takav republikanac bio je i Josip Broz, koji je imao veća ovlašćenja nego bilo koji apsolutni monarh i još samo nasledni princip nije uveo u svoju komunističku apsolutnu monarhiju.
Dakako ne sporim da se uz republikansko uređenje može spojiti, još kako može, politička demokratija, ali svako ko pravi razliku između apsolutne i parlamentarne monarhije vrlo dobro zna da parlamentarna monarhija podrazumeva tekovine političke demokratije i znaće, svakako, da je Srbija vrlo rano imalo parlamentarnu demokratiju još za vreme vlade prvih Obrenovića.
Oni jesu pokušavali da suspenduju demokratske ustanove, ali nijedan Obrenović nije imao onu moć kakvu je imao Josip Broz. Kralj Milan, koji je bio visoko obrazovan čovek, žarko je žudeo da postane član SANU. Nije mogao, nije toliko dopirala njegova moć. Josip Broz, koji je od obrazovanja imao bravarsku školu i večernji tečaj istorije SKPB, koji nije bio u stanju da sastavi jednu pismenu i logičnu rečenicu, bez ikakvih problema postao je počasni član SANU. Moglo mu se, dame i gospodo.
Kada je na vlast, tj. na presto došao kralj Petar I Karađorđević, ova Srbija je imala uzornu parlamentarnu demokratiju. O tome jedna istinita priča; Petar I išao je dvorskom baštom i rekao je dvorskom baštovanu: “Imate lepog cveća, a nemate šeboja, zašto ne biste sadili šeboj.” Baštovan krenu da sadi šeboj, srpska opozicija dozna i otvori raspravu, ko je kralju dao pravo da se meša u poslove dvorskog baštovana. Srpski parlament izglasa zabranu Petru Karađorđeviću da ubuduće naređuje svom baštovanu koje će cveće da sadi.
Privremeno je, naravno, parlamentarnu demokratiju ukinuo kralj Aleksandar pred pretnjom boljševičke revolucije u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i čak i tada su postojali elementi pravne države i kada je jedan seljak tužio kralja sudu da mu je oduzeo deo vinograda, sud je presudio u korist tog seljaka. Razume se, to suspendovanje demokratskih institucija bi kratko potrajalo da smo se onda u to vreme vratili parlamentarnoj monarhiji, onakvoj kakva je ona bila.
Sada mi dopustite da se osvrnem na onaj argument koji smo ovde najčešće slušali, koji slušamo već više decenija i prema kome je pokret Draže Mihailovića bio u službi hitlerovskih okupatora, dakle saradnik Adolfa Hitlera.
Dame i gospodo, svi znamo da istoriju pišu pobednici i znamo da pobednici istoriju najčešće falsifikuju. Oni falsifikuju čak i fotografije. Srbija je bila za vreme nemačke okupacije oblepljena plakatima sa dve fotografije dvojice vođa pokreta otpora ucenjenih od strane Adolfa Hitlera sa 100.000 rajhsmaraka, a u ratu veliko bogatstvo. Ko je bio na tom plakatu? Lično sam kao čovek koji mnogo pamti to i sam kao dečak video, bili su Josip Broz i sada, verujte ili ne verujte, Draža Mihailović.
Sada pitam, da li je Adolf Hitler znao ko je to njegov sluga i saradnik ili je možda Adolf Hitler, kao naivan i priglup čovek, bio u potpunoj zabludi u pogledu toga za koga radi Draža Mihailović, pa je raspisao 100.000 rajhsmaraka u zlatu da ga uhvate živog ili mrtvog.
Dame i gospodo, u takvoj zabludi bili su i neki saveznički lideri čija smo imena ovde slušali, pa dopustite da vam pročitam šta su oni o Draži Mihailoviću i njegovom pokretu zapisali. Citiram: "Sa divljenjem pratimo od vas vođene operacije koje su od neocenjive vrednosti za našu savezničku stvar. Materijalna pomoć koju možemo da damo trupama nije možda trenutno velika, koliko bismo mi želeli, ali vas uveravamo da će se preduzeti sve da se vama uputi svaka moguća pomoć". U potpisu – britanski komandanti na Srednjem istoku Okinlek, Harvud i Teder.
Drugi čovek koji je bio u velikoj zabludi u pogledu toga za koga radi Draža Mihailović napisao je sledeće: "Legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, taj general nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu, uz pomoć rodoljuba on bez zaustavljanja ne da mira okupatorskoj vojsci, pripremajući onaj konačni juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame sa onima koji nikada nisu smatrali da se jedna velika zemlja može pokoriti surovom osvajaču". U potpisu – predsednik slobodne Francuske, general Šarl de Gol.
Dame i gospodo, bili smo u prilici da se siti načitamo i naslušamo jednog posebnog dokaza da je Draža Mihailović sarađivao sa nacističkim okupatorom; to su pregovori koje je on vodio sa nekim nacističkim visokim oficirima. Dozvolite da vam skrenem pažnju na dve vrste pregovora koje se mogu sa okupatorima voditi. Pregovori mogu imati taktički karakter, dakle, mogu imati za svrhu da se vaše trupe oporave i da se izbegnu trenutno nepotrebni gubici i da pokušate da se bolje izborite sa nekim vašim političkim protivnikom.
Principijelni pregovori znače trajni prelazak na onu drugu stranu, a u ovom slučaju razume se trajno savezništvo sa nacističkim okupatorom. Draža Mihailović vodio je taktičke pregovore. Dame i gospodo, dozvolite da vas podsetim da je tu vrstu pregovora vodila i komunistička strana. Delegacija u kojoj su bili Vladimir Velebit, Koča Popović i Milovan Đilas vodila je pregovore sa nemačkom stranom, ne negde na ratnoj teritoriji, nego u Zagrebu, glavnom gradu nacističke ustaške Hrvatske. Odsela je, šta mislite, u kom hotelu? Najluksuznijem zagrebačkom hotelu koji se zove "Esplanada", koji i danas važi za najluksuzniji hotel u tom istom gradu.
Sa kakvim predlogom je došla ta delegacija? Došla je sa predlogom da se obustave borbe između nacista i partizana i sa obećanjem da će pomoći nacističke trupe u slučaju da se Englezi iskrcaju na Balkan. Došla je sa zadatkom da ponudi nacističkoj strani da se za neke zarobljene nemačke oficire razmeni supruga Josipa Broza Herta Has.
Dame i gospodo, neću na osnovu toga da zaključim da su partizani bili saradnici nemačkih okupatora, ali vas podsećam da nema dva aršina za istu stvar. Ne mogu biti pripadnici pokreta Draže Mihailovića saradnici okupatora ako tako taktički pregovaraju sa Nemcima, a ne mogu biti protivnici po toj istoj logici nemačkih okupatora, ovi delegati Josipa Broza koji su pregovarali u glavnom gradu Pavelićeve ustaške države. U oba slučaja reč je o taktičkim pregovorima, u oba slučaja trajno opredeljenje obeju strana je bila borba protiv nacističkog okupatora.
Sada mi dopustite, privodeći ovo izlaganje kraju i ceneći nestrpljenje tamo u poslednjim redovima, uz iskrenu nadu da oni koji me ne slušaju neće valjda posle stavljati primedbe na moje izlaganje, želim da se osvrnem na onaj poznati apel kralja Petra da se odredi Draže Mihailovića priključe komandi Josipa Broza Tita.
Taj postupak kralja Petra nije bio na predlog Vinstona Čerčila nego na pritisak Vinstona Čerčila. Pod pritiskom Vinstona Čerčila on je iznudio od kralja taj poziv pokretu Draže Mihailovića. Iza svega toga stajao je Vinston Čerčil koga su citirali, Vinston Čerčil koji je, razume se, vodio računa o interesu svoje političke strane i svog naroda, ali koji nije vodio računa o interesu srpskog naroda.
Ovde je citirana Čerčilova reč da je Draža Mihailović imao neku svoju računicu. Koju računicu je imao Draža Mihailović? Kada je Draža Mihailović bio suočen sa činjenicom da Nemci na hiljade srpskih uglednih građana ubijaju, koliko ih ubijeno samo u Kragujevcu, u Francuskoj za jednog Nemca samo deset Francuza je ubijeno, a ovde za jednog Nemca 100 Srba, Draža Mihailović je procenio da po njegovoj računici nije toliko važno koliko će Nemaca tada biti pobijeno nego koliko će srpskih glava biti sačuvano.
Dame i gospodo, Vinstona Čerčila nisu zanimali srpski interesi. Vinston Čerčil je vodio računa, razume se, o svom savezniku Staljinu sa kojim je podelio Jugoslaviju i po toj podeli je formirana, da to ne zaboravimo, prva posleratna vlada. Na čelu je, s jedne strane, bio Josip Broz, a sa druge strane Ivan Šubašić.
Koga je predstavljao Ivan Šubašić? Ivan Šubašić je predstavljao jugoslovensku vladu, onu stranu za koju nam se ne od juče kaže da je sarađivala sa okupatorom. Nije valjda da je Josip Broz sedeo u istoj vladi sa saradnikom okupatora?
Međutim, posle toga dogodilo se naravno da Josip Broz ne poštujući sporazum preuzme punu vlast, pa kada je Vinstona Čerčila njegov najbliži saradnik Meklin upitao – gospodine Čerčil, znači u Jugoslaviji će biti komunizam, cinik Čerčil je odgovorio – nećete valjda vi živeti u Jugoslaviji. Nemojte nam Vinstona Čerčila uzimati kao nekakav autoritet kada je reč o srpskim nacionalnim i državnim interesima.
Dame i gospodo, bilo je, međutim, onih savezničkih državnika koji su ne na taj ciničan nego sasvim drugačiji način videli pokret Draže Mihailovića i njega lično, pa mi dopustite da o tome nešto pročitam i da privedem ovo izlaganje kraju.
"General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao glavni komandant jugoslovenskih oružanih snaga i ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja koji okupiraju Jugoslaviju od decembra 1941. godine do decembra 1944. godine. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih tupa mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili su u deonici konačne savezničke pobede". U potpisu Hari Truman, predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Datum, 29. mart 1948. godine. Obrazloženje - uz posthumno visoko američko odlikovanje Draže Mihailovića.
Zašto ističem datum? Zato što je pre tog datuma u ovoj istoj državi već uveliko suđeno i presuđeno Draži Mihailoviću da je on saradnik okupatora i da je on, koga tako visoko ocenjuje Hari Truman 1948. godine, bio streljan na mestu za koje niko ne zna gde.
Dame i gospodo, znaju se i grobovi kućnih ljubimaca. Oni koji vole svoje pse i svoje mačke znaju gde su sahranjeni. Draža Mihailović sahranjen je onako kao što sahranjuju besne pse.
Dame i gospodo, završiću jednim pitanjem. Ako ova višestranačka skupština nema ništa protiv da po ovom zakonu određena prava uživaju sledbenici Broza i Kardelja, koji su se borili za jednu partijsku državu, u kojoj nema neprikosnovene privatne svojine, zar ne bi bilo neobično, da ne kažem apsurdno, da ta ista skupština uskrati ta ista prava onima koji su se borili za tekovine političke demokratije?

Nisam neki ekspert za Poslovnik ove skupštine, ali toliko znam. Ako nisam pomenuo ni gospodina Dačića ni njegovu stranku, onda on nema pravo ni na kakvu repliku. Ovo je povreda Poslovnika koju prijavljujem i konstatujem da je gospodin Dačić zloupotrebio ovu govornicu. Dakle, ni njegovo ime, ni ime njegove stranke nisam pomenuo, a on ovde izlazi, gospodine predsedniče, i bez ikakve vaše intervencije, vi doduše niste bili tu.

Gospodine predsedniče Skupštine, zašto je onda spominjao moje ime? Ja sam čovek u godinama, ali pamtim bar ono što je rečeno pre pet minuta.

Dobio sam, ali nije problem u tome što sam  dobio, jer sam dobio legalno, pomenut sam, nego u tome što je on dobio repliku, a pomenuo ga nisam. Kada je već gospodin Dačić tražio kavgu koju ja nisam tražio, onda da mu nešto kratko predočim.
Prvo, ako je gospodin Dačić hteo da dokaže da je Draža Mihailović sarađivao sa okupatorom, pozivajući se na to da se od njega na pritisak Vinstona Čerčila ogradila izbeglička vlada, odavala mu takav argument. To, istini na volju, moram da priznam, gospodine Dačiću, vi ste inače inteligentan, obrazovan čovek, niko pre vas nije smislio.
Drugo, vi kažete da za ovu raspravu nema nikakvog značaja da li je ili nije bila Titova Jugoslavije jednopartijska država, pa kažete da se o tome može raspravljati. Nema rasprave o tome, gospodine Dačiću. To je utvrđeno, neosporno. Ako je to bila država u kojoj je vladala jedna stranka, na njenom čelu bio je jedan čovek koji je donosio sve političke odluke i, podsećam još jednom, proglašen za doživotnog vladara te države, nemojte mi reći da je to bila politička demokratija. Nije bila.
Vaše tvrđenje da to nema nikakve veze sa ovom raspravom, oprostite, još bih mogao da prihvatim da ste se vi držali onoga što tvrdite. Vi ovde dvadeset ili trideset puta ulazite upravo u takve rasprave, gospodine Dačiću.
I ako već ulazite u takve rasprave i politički ocenjujete onu stranu koja vama nije po volji, pa onda saslušajte šta može da se kaže i onoj strani koja je vama po volji.