Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani narodni poslanici, da ministar spoljnih poslova gospodin Drašković nije zloupotrebio svoja ovlašćenja, a zloupotreba je prava reč, mi danas ovu raspravu ne bismo ni vodili. Ministar spoljnih poslova dužan je da u svojim javnim istupanjima brani samo stavove sopstvene vlade, a ne svoje lične stavove.
Ovako postupajući gospodin Drašković nastavio je "slavnu" tradiciju svog velikog prethodnika Milana St. Protića, koji je, u svojstvu našeg ambasadora u Americi, izjavio da on ne mari ništa za stavove svoje vlade, svog predsednika, a Amerikancima je objasnio da je to najbolji dokaz da smo zakoračili putem demokratije. Amerikancima kod kojih bi ambasador i ministar spoljnih poslova koji tako nešto kaže morao odmah da podnese ostavku.
Međutim, želim da skrenem vašu pažnju na jednu drugu zloupotrebu javnih ovlašćenja, koja potiče od profesora Stojanovića, koji je, inače, pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova savezne vlade. Pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova dužan je da obrazlaže samo one stavove svog ministra koji imaju saglasnost njegove vlade. Ako postupa drukčije, on postaje privatni savetnik ministra spoljnih poslova i, razume se, zloupotrebljava svoja ovlašćenja.
Želim da skrenem vašu pažnju na pravnu argumentaciju koju mi je predočio uvaženi profesor Stojanović. Jedan profesor pravnog fakulteta, sada već pokojni, znao je da kaže - mi pravnici smo kao krojači, kako nam kažu mi tako skrojimo. Naravno, nisu svi pravnici krojači, ali neki jesu. Evo, da vidimo šta nam je skrojio taj ovlašćeni predstavnik "krojačke radionice" gospodina Draškovića.
Njegov prvi argument, koji je dobio najveći publicitet, jeste da naša tužba protiv članica NATO pakta nema nikakvog izgleda, pa je onda bolje da je povučemo. Rečeno je već da kada bi tako stajala stvar ne bi članice NATO pakta postavljale to kao ultimativni uslov da pristupimo Partnerstvu za mir i da uđemo u Evropsku uniju.
Ovde nije rečeno, a sebi ću dozvoliti i to da kažem, čega se zapravo kad je u pitanju ta tužba pribojavaju članice NATO pakta. Ne verujem da se boje da će sud presuditi u našu korist. Nemam nikakvih iluzija o toj tzv. međunarodnoj pravdi, haški sud to rečito dokazuje. Plaše se oni nečeg drugog. Ako suđenje počne, pa traje danima i mesecima, onda će svetskoj javnosti biti predočeni mnogi dokazi, uključujući tu i fotografije iz kojih će se videti da taj famozni "milosrdni anđeo" nije imao nikakve milosti prema građanima ove države. Zato se oni plaše te tužbe i zato ultimativno traže da je povučemo.
Dozvolite mi sada da nešto kažem o samom obrazloženju pravnog savetnika gospodina Draškovića. On nas uverava da tužba za genocid nema nikakve šanse, a zaboravlja da predoči, a tako radi ministar spoljnih poslova, da tužba ima tri stavke. Genocid je samo jedna od njih. Onaj ko to prikriva od javnosti mora da snosi javnu odgovornost za tako nešto. Druga stavka je tužba za nezakonito, nelegitimno odlučivanje da se napadne Jugoslavija i, razume se, za ratne zločine i kršenje elementarnih normi humanitarnog prava.
Obe tužbe vrlo je lako dokazati. Što se one prve tiče, neosporno je da organizacija UN nije dala svoju saglasnost za agresiju na Jugoslaviju. Što se ove druge tiče, ubijanje civila je ratni zločin, a ne kolateralna šteta.
Kada je reč o kršenju normi humanitarnog prava, dozvolite da podsetim da je bombardovanje imalo za cilj električna postrojenja i gas, čime se onda svi građani ostavljaju ne samo bez struje nego i bez vode, pa se onda time ugrožava njihovo pravo na elementarni životni opstanak.
Bio sam u prilici da u jednoj emisiji CNN-a slušam portparola NATO pakta, koji je na pitanje jednog novinara da li je bombardovanje struje i gasa legitiman vojni cilj izjavio da jeste. Voleo bih da vidim koji bi to međunarodni sud proglasio tako nešto za legitimni vojni cilj.
Sada mi dozvolite da nešto kažem o jednom drugom argumentu profesora Stojanovića, koji bi bio uverljiv za decu predškolskog uzrasta (možda sam malo preterao, ali nisam mnogo). Reč je o tome da nas profesor Stojanović i ministar spoljnih poslova uveravaju da bismo povlačenjem tužbe protiv članica NATO pakta uslovili istovremeno povlačenje tužbi BiH i Hrvatske.
Želim da se podsetimo: nismo li mi, naravno potpuno nerazumno i sramno, povukli našu tužbu protiv BiH, pa je li to bošnjačku, tamošnju vladu navelo da oni povuku tužbu protiv nas? To je sad za decu predškolskog uzrasta - uveravati ovu javnost da bošnjačka vlada, koja nije htela da povuče svoju tužbu kad smo mi našu povukli, eto hita da povuče svoju tužbu kad mi povučemo tužbu protiv članica NATO pakta. Ozbiljni ljudi, odrasli ljudi tako nešto ne mogu verovati.
Razume se da se kad tako nešto tvrdite ne rukovodite pravnom logikom, već logikom nekih prizemnih interesa, i to treba javno reći. Da kažemo i to da onaj ko nas uverava da bi povlačenje tužbe protiv NATO pakta imalo posledice o kojima je upravo i bilo govora, zapravo liči na nekog ko bi rekao za neko vozilo da ima sve uslove da krene osim goriva. Priznajem da je to sjajna zamisao. Ima samo jednu malu manu, ne može se nikako realizovati.
Dakle, ako nas neko uverava da je to put kojim možemo da ishodimo povlačenje već pomenute dve tužbe, onda nas on grubo, providno i, rekao bih, neinteligentno obmanjuje.
Takođe bih želeo da skrenem vašu pažnju na još jedan argument koji poteže prof. Stojanović, a i njegov ministar spoljnih poslova. To je argument sile. Jako zanimljivo za pravnika koji je takođe bio profesor univerziteta i koji kaže da se mi mali, nejaki, kakvi jesmo, ne možemo pogađati sa onima koji su veliki i moćni.
Pretpostavljam da su mnogi studenti profesora Stojanovića sada sudije. Čemu ih on uči? On ih uči, dame i gospodo, da pre nego što presude u nekom sporu procene ko je tu jači. Razume se, da presude u korist onoga ko je jači. To je argument sile, nije argument prava i čovek bi zaista razumeo da to ne dolazi od jednog profesora Pravnog fakulteta kao neka vrsta javnog obrazloženja za povlačenje tužbe protiv članica NATO pakta.
Dopustite mi da nešto kažem o tom argumentu sile u jednom drugom ključu.
Razumem da jedna mala, privredno urušena i u svetu prokazana država mora da čini ustupke, možda mora i da kleči, ali, dame i gospodo, da li mora da puzi? Mislim da to ne mora, pogotovo ako to neko od te države ne traži.
Ovde je već rečeno, i dobro je rečeno, da i kad bismo tu tužbu povukli, ništa to naš položaj u očima velikih sila ne bi poboljšalo, jer se od nas traži da lovimo generala Mladića po nekim gudurama, pri čemu niko ne zna gde se on nalazi, pa ako ga ulovimo, isporučimo Haškom sudu, onda ćemo dobiti neke ustupke koji su nam nagovešteni.
Šta mi zapravo dobijamo ako ovu tužbu povučemo? Mi smo od strane pravnog savetnika gospodina Draškovića i samog ministra spoljnih poslova takođe čuli da je to u našem najboljem nacionalnom interesu.
Hajde da vidimo koliko košta taj naš nacionalni interes koji se ovako vaga. BiH traže od nas da platimo 200 milijardi dolara, Hrvatska otprilike isto. Ako bi međunarodni sud presudio makar četvrti deo tog zahteva, nas bi ovakva odbrana nacionalnih interesa, za koju se zalažu gospodin Drašković i njegov pravni savetnik, koštala najmanje 100 milijardi dolara.
Dame i gospodo, ko će to da plati? To nam je skrojio pravni savetnik gospodina ministra, to nam je skrojio sam gospodin ministar, ali to što su oni skrojili, ovaj narod i građani ove države će da nose.
Na kraju ću biti slobodan da vas malo zabavim. Kada su boljševici prvo ubeđivali svoje mužike, onda ih naterali da uđu u kolhoze, jedan boljševički agitator dolazi u neki kolhoz da pridobije mužike za kolhoznu stvar i kaže kako je drug Mičurin pronašao pčele velike ko ovce. Dobro, kaže mužik, kolike su košnice za te pčele? Kaže ovaj - obične. Sad mužik pita - kako toliko velike pčele mogu da uđu u tako male košnice? To je njihov problem - kaže ovaj boljševički agitator.
Dakle, dame i gospodo, ova sjajna zamisao koja nam se nudi od pravnog savetnika gospodina Draškovića i ministra lično meni liči na te grdne pčele, velike ko ovce, samo mi za te pčele nemamo košnice.
Završiću opet onom mojom slikom - ako moramo da klečimo, ne moramo da puzimo, ne samo zato, dame i gospodo, što je puzanje sramno, ono sramno jeste, nego i zato što je nerazumno.

Voleo bih da mi gospodin Živkucin posveti onoliko pažnje koliko sam i ja njemu i da bude toliko ljubazan da sasluša ono što ću reći.
Gospodin Živkucin nema problema sa sluhom, već ima problema sa uvažavanjem onih koji drukčije misle. Za to spasa nema. Ja ga tome podučavati ne mogu. Teško da to može da nauči tamo odakle je potekao i gde sada jeste.
(Sanja Čeković, sa mesta: Da li sada svi mi iz SPO treba da repliciramo? Na šta to liči?)
Upozoravam na povredu Poslovnika.
Gospođo, na šta vi ličite kada sa mesta, neprijavljeni, ulazite u razgovor sa mnom. Ja pažljivo slušam sve što poslanici govore. Nikome nisam dobacivao sa mesta i nikoga nisam prekidao. Upozoravam vas na to da se civilizovano i demokratski ovde ponašate.
(Sanja Čeković, sa mesta: Sve ste nas povredili, jer svi dolazimo iz SPO-a.)
(Predsedavajući: Molim vas, pustite govornika da kaže, a vas, gospodine Miloševiću, isto molim da se sa uvažavanjem odnosite prema poslanicima.)
Gospodine Mihailoviću, opomenite one koji me prekidaju da se ne odnose sa uvažavanjem prema meni. To je ono što je bitno.
Upozoravam na povredu Poslovnika. Ovde sam govorio o gospodinu Draškoviću, isključivo kao o ministru spoljnih poslova, a ne kao predsedniku SPO-a. Nijednom rečju nisam pomenuo SPO.
Kada se gospodin Živkucin obraćao meni tako što kaže – vi nama ovo, vi nama ono, ja se, gospodine Živkucin, vašoj stranci nisam obraćao. Sve je rečeno na adresu ministra spoljnih poslova gospodina Draškovića. Razume se i nešto drugo, ako vi mislite da je gospodin Drašković ministar spoljnih poslova Srpskog pokreta obnove, onda povlačim sve što sam rekao. Ali, pošto ja držim da je on ministar spoljnih poslova savezne vlade, onda je ovo grub i otvoren prekršaj Poslovnika.

Evo prilike da još jednom gospodina Živkucina podsetim na to da nije pristojno da u stojećem položaju sluša ono što ću reći i da nije pristojno da ne sluša ono što imam da kažem. Gospodine Živkucin, ja vas lepo molim da sednete. I ja sam sedeo dok ste vi govorili, pa nemojte da vas podsećam na nešto što je stvar elementarnog domaćeg vaspitanja.
Gospodine Živkucin, nisam ovde izrekao ovde ništa na adresu vaše stranke, nego na adresu vaše poslanice koja me je prekinula dok sam govorio sa mesta na kome se sada nalazim.
Gospodin Živkucin sada telefonira, upravo drži mobilni telefon na svom uhu, razume se, ne mari za ono što ću ja reći, što govori o gospodinu Živkucinu mnogo. Suvišan je svaki komentar koji bih priključio onome što sam već rekao.
Dozvolite mi da zaključim ovako: svako ko prekine nekoga ko je dobio legalno i legitimno ovde reč, ponaša se necivilizovano i nedemokratski, pa neka mi neko dokaže da to nije tako.

Mom uvaženom predgovorniku bilo je potrebno, ako dobro računam, punih mesec dana da nešto smisli kako bi reagovao na jedno moje izlaganje na koje je, pretpostavljam, većina prisutnih već i zaboravila.
Dakle, vrlo bih voleo kada bi neko, može i tako da se kaže, zašto ne, želi da mi odgovori i da mi nešto zameri iskoristi makar ono zasedanje koje sledi posle zasedanja u kojem sam imao reč.
Kada je već o opstrukciji govor, pretpostavljam da je moj predgovornik priznao da je stranka kojoj pripada vršila opstrukciju. On hoće da kaže, ako sam jednom reagovao na neku opstrukciju koja se ovde vrši, treba da reagujem i drugi put. To je za mene dragoceno priznanje i lično mogu to ovde da konstatujem, šta drugo.
Međutim, ako je već o opstrukciji govor, želim da skrenem vašu pažnju na to da je gospodin koji mi je ovaj prekor uputio sam pokazao kako se vrši opstrukcija. Pitam se, a pitanje je verovatno suvišno, da li je zaista ovde na dnevnom redu kakvi su odnosi u Vladi Srbije, da li neko tamo nekome može biti nadređen, nekome podređen. Da li je tema Skupštine ono što je moj predgovornik nazvao političkom reanimacijom?
Da li je tema ove skupštine šećerna afera, a uzgred budi rečeno moj predgovornik je smetnuo sa uma da se ta afera vezuje, ako dobro pamtim, za onu prethodnu, a ne za ovu vladu. Ova vlada je preduzela korake da se ta afera izvede na čistac. Dakle, ne samo da je neka vrsta opstrukcije, nego je i potpuni promašaj.
Zaista bih molio da se držimo dnevnog reda. Mogu da razumem da se ova govornica koristi za stranačku promociju, to je sasvim u redu i to je legitimno pravo svake stranke i svakog govornika, ali se govornica ne može zloupotrebljavati za predizbornu kampanju i za raspravljanje o temama koje nisu predviđene dnevnim redom.
Apelujem na predsednika Skupštine, koji inače vrlo lepo, savesno i zaista za primer vodi ove naše skupove, da podseti svakog ko mimo dnevnog reda koristi ovu govornicu za predizbornu kampanju da krši dnevni red.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kako sam sticajem nekih, verovatno nesrećnih, okolnosti, ja jedini član SANU koji je narodni poslanik, a ta kuća kanda kod nekih poslanika ovde nije i dalje na dobrom glasu, osećam neku vrstu moralne obaveze da se tim povodom javim za reč. Prethodna vlast je, da vas podsetim, skinula SANU sa spiska budžetskih ustanova i Srbija je bila jedina država, ne u Evropi, nego na svetu, koja je sa budžeta skinula svoju takvu kulturnu i naučnu instituciju.
Ne sećam se da je u prethodnom sazivu Narodne skupštine Srbije neko digao svoj glas protiv te odista nečuvene pojave, hajde da ne upotrebim neku drugu reč. Za veliko čuđenje je da se sada, kada nova vlast nastoji i uspeva da ispravi tu veliku i neprocenjivu nepravdu, ovde čuju glasovi koji imaju za cilj da se SANU isključi iz javnog odlučivanja o nekim ključnim pitanjima za koja smo svi zajedno, nadam se, zainteresovani.
Ne vidim zašto bi SANU bilo uskraćeno pravo ili mogućnost, kako hoćete, da utiče na društveni život u ovoj državi. Ne vidim zašto bi SANU to činila manje odgovorno nego neka stranka, makar ta stranka imala neku svoju unutrašnju kontrolu. Dakle, moglo bi se razložno pretpostaviti da i bez neke unutrašnje kontrole SANU može odgovorno i pozitivno da utiče na naš javni život.
Prema tome, ovde se zalažem ne za odbranu dostojanstva SANU, nju ne treba od toga braniti, nego za to da vas podsetim da kada je već ispravljena već pomenuta nepravda i kada je SANU uvažena onako kako u svakoj normalnoj demokratskoj državi treba da je uvažimo, sada nema nikakvog razloga da se ovde čuju glasovi koji bi bili protiv toga.
Ako Srpska akademija nauka treba da bude tu, a ne treba da bude zato što nije Srpska pravoslavna crkva, onda je moj odgovor zašto ne bi bila i Srpska pravoslavna crkva.
Želim još samo da vas podsetim na to da ovaj zakon o sukobu interesa nijedna prethodna vlast zaista nije ni predložila, a nekmoli donela, zakon o sukobu interesa koji vezuje ruke onoj vlasti koja ga predlaže i ne vidim zašto bismo sada nizom najznačajnijih amandmana onemogućavali da se taj zakon donese. Znate, ne sumnjajući u dobre namere onih koji tolike amandmane podnose, može se u javnosti steći utisak, ako se obraćamo javnosti, ne samo onima koji ovde sede, da su toliki amandmani imali za cilj da se izvrši opstrukcija takvog jednog zakona. Odista, meni lično, moram priznati, ne izgleda ni ubedljivo, a ni opravdano da neko ko se nije potrudio da takav neki zakon predloži sad nastoji da taj zakon omete, bez obzira na njegove najbolje namere.

Ja se retko pojavljujem za ovom govornicom, pa bih vas molio da saslušate ono što imam da kažem. Ako je reč o budžetu sa koga je skinuta Srpska akademija nauka, to je prethodna vlast, uz saglasnost one prethodne skupštine, učinila. Molim vas, da ne bude nikakvih nesporazuma: oprostite, ako je to bilo sa DSS-om, to je bilo i sa SRS-om. Mislim da ovaj dijalog koji se vodi iz klupe u klupu može da se vodi u hodniku. Ovde u Skupštini dijalozi se vode sa ovog mesta sa koga  pokušavam da dobijem reč. Izgleda bez uspeha.
Dakle, ako me pratite, da budemo sasvim precizni, da se držimo činjenica - ova sadašnja vlast vratila je, i ova vlada, a to znači i DSS, Srpsku akademiju nauka u spisak budžetskih ustanova, ono što prethodna vlada nije učinila. Još jednom ponavljam, Srbija je bila jedina država na svetu koja je sa spiska budžeta skinula svoju najvišu kulturnu i naučnu instituciju.
Ta nepravda je sada ispravljena i ja ne vidim zaista nijedan dobar razlog da se Srpska akademija nauka opet na izvestan način izopšti. Ako smo je vratili u budžet, onda treba da je vratimo u javni i društveni život. Ne vidim zbog čega bismo imali više poverenja u Administrativni odbor nego u SANU, kada je reč o sukobu interesa. Ne vidim zašto bi SANU bila više zainteresovana da krši zakon o sukobu interesa, nego neko ko pripada nekoj stranci.

Ako je gospodin Vučković još uvek u sali, da ga obavestim da u SANU nema nikoga ko peva i svira. Gospodine Vučkoviću, to su tzv. reproduktivne umetnosti. Dakle, nijedan vokalni pevač, niti neko ko svira violinu nije član SANU, a ako me gospodin Vučković čuje, a biće da me ne čuje, koliko ja mogu odavde da vidim...
Dakle, gospodine Vučkoviću, ako već govorite o SANU, naučite makar toliko. Nema reproduktivnih umetnika u toj kući. Ima kompozitora, ali oni niti pevaju, niti sviraju, koliko ja znam, sem ako propevaju i prosviraju posle ove vaše intervencije.

Vrlo me raduje što sam najzad bio u prilici da čujem i neku pohvalnu reč na adresu SANU. Ali, kada je ta kuća još jednom pomenuta, dozvolite mi da kažem nešto u prilog zamisli da se njen glas u javnosti čuje kada je reč o nekim ključnim političkim i društvenim pitanjima.
Pre svega, možda samo jedan odsto članova SANU pripada nekoj političkoj stranci. Ali, nije to ono što je presudno za ovo što bih hteo da vam predočim.
Dame i gospodo, biti član SANU ne povlači za sobom nikakve materijalne, niti pak političke privilegije. Evo jednog podatka - član SANU, koji je tolike godine proveo baveći se nekim naučnim, umetničkim poslovima i nešto valjda u tome uradio, od svih mogućih materijalnih privilegija ima samo dodatak koji za redovne članove iznosi 11.000 dinara.
Pitam vas - zašto bi neko ko ima samo tu skromnu materijalnu naknadu bio na bilo koji način zainteresovan da se nečim korumpira ili da zloupotrebi svoj uticaj u javnosti. Dame i gospodo, onaj ko je bio naumio da se ovajdi u ovom i ovakvom društvu taj sigurno nije izabrao karijeru člana SANU.
Dakle, zašto bi jedan siromašni akademik bio neko koga bi trebalo sada eliminisati zbog mogućnosti da utiče na tok ovog javnog i društvenog života i zašto bismo polazili od toga da on može biti zainteresovan za pripadnost nekoj političkoj partiji i zašto bi on branio neke posebne političke interese? To je pitanje na koje se, čini mi se, odgovor podrazumeva.

Pošto je gospodinu Vučkoviću onaj argument sa pevanjem i sviranjem propao, on je rešio da pribegne jednoj malo drugačijoj argumentaciji. Najpre, dozvolite mi da podsetim da je gospodin Vučković neko ko je pripadao onoj prethodnoj vlasti, onoj prethodnoj vladi koja je skinula sa budžetskog spiska Srpsku akademiju nauka. Jako sam iznenađen, možda bih mogao reći čak i zaprepašćen, da sad od gospodina Vučkovića o toj istoj kući čujem i neku reč pohvale. Dakle, bio bih rad da sam to bio u prilici da čujem sa skupštinske govornice ili iz nekog javnog istupanja gospodina Vučkovića iz onog prethodnog perioda.
Što se njegove argumentacije tiče, ona je na slabim nogama. Verujem da gospodin Vučković nijedan svoj spor kao advokat ne bi dobio kad bi se takvom argumentacijom služio. Dozvolite da vam predočim moje argumente.
To da vi dokazujete da Srpskoj akademiji mesta nema u takvom jednom odboru zato što bi se moglo desiti da ona odbije da predloži svojih deset predstavnika, to zvuči, moram iskreno i pošteno da kažem, sasvim komično. Koji to razlog mi imamo da pretpostavimo da bi Srpska akademija nauka takvu jednu čast koja joj je ukazana odbila?
Dakle, budući da ne postoji nijedan dobar razlog da u tako nešto sumnjamo, onda zbilja, gospodine Vučkoviću, ne zavidim onim klijentima koje vi na sudovima branite.

Ako već nikog drugog, molio bih gospođu Radetu da me sasluša, jer ono što imam da kažem odnosi se na njeno izlaganje. Ako sam bio u zabludi, oprostite mi. Imao sam utisak da me ne slušate.
Pošto sam reč "opstrukcija" ja upotrebio, dozvolite mi da protumačim na šta sam pri tom mislio. Pre svega, neka mi bude dopušteno da vas podsetim na značenje reči amandman. Amandman je predlog da se neki zakon popravi, a ne da se protiv njega na osnovu toga glasa. Evo jednog vrlo jednostavnog poređenja. Ako predlažete da se neka kuća popravi, vi time ne tražite da se kuća sruši. Ako neko odbije da se kuća popravi, ne znači da ćete biti za njeno rušenje. Dakle, amandman, po prirodi stvari, može biti samo predlog da se zakon poboljša, a ne da se opstruira.
Lako je moguće da poslanici SRS glasaju za ovaj zakon. U tom slučaju, sve bi ovo bili zaista amandmani. Ali, ako poslanici SRS, zato što njihovi amandmani ne budu u celini usvojeni, budu protiv ovog zakona, po meni onda nije reč o amandmanima, reč je o pokušaju da se zakon u celini dovede u pitanje. Dakle, ili mi vodimo raspravu pomoću amandmana da zakon poboljšamo ili da ga srušimo.

Siguran sam da gospođa Radeta ume i sama da se brani, nije neophodno bilo da je gospođa Jovanović uzima u zaštitu. Nije ona tako sirota i nezaštićena.
Inače, što se tiče ocena nečije stručne, hajde da tako kažemo, podobnosti, bio neko profesor univerziteta, akademik ili ne bio ništa od svega toga, ovde je reč o argumentima. Argumenti nemaju nikakvu profesionalnu identifikaciju, takvi su kakvi jesu, ili su dobri ili loši.
Nije mi bila namera da bilo koga edukujem, a ponajmanje gospođu Radetu. Znam da ona vrlo dobro zna ono na šta sam je ja samo podsetio, ali problem jeste u tome što ona vrlo dobro zna šta je po prirodi stvari amandman, a šta je zakon. Ako je ona to smetnula s uma, pa ja moram na to da je podsetim, razlozi su druge vrste. Stvar je u tome što ovde amandmani služe za to da se ospori zakon, a ne da se popravi.
Dakle, još jednom, dozvolite, amandman služi da se zakon popravi, odnosno poboljša, a ne da se dovede u pitanje. Samo čekam onaj dan kada bude glasanje, pa ako poslanici vaše stranke glasaju protiv ovog zakona, onda su im amandmani služili ne za to da se zakon popravi nego da se ospori.

Em pogrešno protumačen. Dakle, repliku ne želim, ali imam pravo na nju, pa to pravo koristim, razume se. Najpre sam ovde dobio jednu malu edukaciju iz logike, pa pošto je logika moja uža struka, dozvolite da kao logičar nešto predočim. Gospođo Pop-Lazić, ne može neko biti s jedne strane u pravu, odnosno ne može biti tačno što on tvrdi. Kada kažete da je nešto tačno, to i s jedne i s druge strane mora biti tačno i nikako drugačije. To što se lekcije iz logike tiče.
Sada dopustite nešto o načinu na koji je protumačeno moje poređenje sa kućom. Molim vas, da se razumemo, ako je amandman zahtev ili predlog da se kuća popravi, to znači - onaj ko to predlaže smatra da je kuća u osnovi dobra, samo je treba malo popraviti i naravno, ne može zahtevati njeno rušenje ako se ta popravka ne prihvati.
Da se razumemo. Protestujte, upadajte u reč, ništa protiv nemam, samo mi dozvolie da završim. Dakle, ovo bi sada, recimo, bila neka moja edukacija iz logike. Ja nemam ništa protiv. Smatram da je to vaše legitimno pravo da kažete – kuća ne valja iz osnova, daj da je rušimo. Molim, kako da ne, sve je to u redu. Ako tražite da se kuća samo popravi, podrazumeva se da je ona u osnovi dobra, ne možete da je rušite.

Ako sam jedan krajnje simpatičan deka, mladi gospodin bi mogao da bude, recimo, krajnje simpatičan moj unuk.
Ali, dragi mladi gospodine, niti sam ja ovde kao deka, niti ste vi kao unuk, ja sam ovde narodni poslanik, bez obzira na moje godine. Što se mojih godina tiče, vi ih možete poštovati ili ne morate, to je stvar vašeg domaćeg vaspitanja. (Aplauz.)
Budite sigurni, da ste moj unuk, vi biste tu pouku iz domaćeg vaspitanja već uveliko dobili, ali ako već ja ne mogu da vas poučim, uvažene dame iz vaše stranke će vas sigurno u tome poučiti, ako bude neke vajde od toga.
Što se tiče gospođe Radete, uopšte nisam mislio da je ona sirota i nezaštićena, naprotiv, rekao sam da ona ume sama da se brani; ja nju vrlo poštujem, ona je rečito umna žena i bilo je potpuno nepotrebno da me sa gospođom Radetom zavađate.
Vi ste prilično nestašan unuk, mnogo ste nestašni, uozbiljite se. Dobro, ako sam ja deka, mogu i neku pouku da vam dam sa ove govornice, a vaše je da li će vas to poučiti ili neće.
Što se one famozne kuće tiče, vi možete da predložite 37 popravki, to još uvek znači da je kuća u osnovi dobra i da ne mora da se ruši, jer što bi se inače popravljala. Kuća koja mora da se ruši se ne popravlja, ona se odmah ruši. Dakle, molim vas, tih 37 popravki onda može biti samo sa ciljem da se kuća sruši.

Moram priznati da sam obogaćen saznanjem da postoji način da budete indirektno na nekom budžetu. Znate, na budžetu ste ili direktno ili niste. Ovo indirektno u stvari znači, gospodine Pajtiću, to ste valjda hteli da kažete, ako ste to hteli, tako je i trebalo reći, a to niste rekli, a bili ste dužni da kažete, da je Akademija skinuta sa budžeta Vlade Srbije i da je finansirana preko Ministarstva za nauku.
Gospodine Pajtiću, znate šta to znači? Kad dobijete iz budžeta novce, onda vi u Akademiji sami procenjujete šta ćete finansirati i koliko ćete novca za to odvojiti. To je direktno. Indirektno je kad idete na noge vašem ministru za nauku, pa on presuđuje da li ćete uopšte dobiti pare za neki projekat, ako ćete ih dobiti, koliko ćete ih dobiti.
Dakle, to znači indirektno, to znači u stvari direktno skinuti SANU sa budžeta države. Gospodine Pajtiću, za vaše znanje i ravnanje, zaista je Srbija bila, na sreću više nije, jedina država u kojoj ta najviša kulturna institucija nije bila na budžetu te iste države. Nije samo SANU, tako je bilo i sa Maticom srpskom, gospodine Pajtiću, a razmislite šta je zajedničko SANU i Matici srpskoj, ono srpsko.

Poštovana gospođo Pop-Lazić, poštovani narodni poslanici, i vi koji me slušate i vi koji me ne slušate, dozvolite mi, najpre, jednu metodološku napomenu. Mislim da nije dobro ulaziti u motive onog koji nešto ovde predlaže, jer nije bitno ko je nešto rekao, već šta je rekao. Jedan psihijatar kaže da ako neki šizofreničar izjavi da su dva i dva četiri, to ne znači da su pet. Ne možete pobiti njegovu izjavu tako što ćete pokazati, verovatno merodavnu dijagnozu nekog nadležnog psihijatra.
Prema tome, držaću se samo onog što je predmet dnevnog reda i samo onog što je neko predložio, ne ulazeći u motive zarad kojih je on to učinio. Ovo što ovde držim u rukama, to je papir iz koga potiču svekoliki argumenti koje smo u javnosti, a i na ovoj skupštini čuli, u prilog odbrane odluke po kojoj je Kori Udovički postala guverner Narodne banke Srbije. To je opsežan tekst iz pera jednog španskog doktora prava. Ja ću vam iz njega pročitati samo jednu ključnu rečenicu. Ona glasi: "Naknadno osporavanje odluke donete u parlamentu usled nepostojanja kvoruma nije pravno moguće, pre svega zato što bi to, nalik na donošenje retroaktivnih zakona, bilo u suprotnosti sa načelom pravne sigurnosti".
Da je tek na ovoj skupštini donesena odluka po kojoj bi kvorum bio neophodan za izglasavanje nekog stanovišta ove skupštine, dakle, da takva odluka ranije nije postojala u trenutku kada je Kori Udovički izabrana za guvernera Narodne banke, onda bi to značilo da se zakon ovde primenjuje retroaktivno. Nema znači nikakve retroaktivne primene zakona, ako se ukazuje na to da zakon koji je, kada je neka odluka donesena, važio nije poštovan, nego je prekršen. Odluka se donosi ili po nekom zakonu ili se donosi nezakonito, a ovo je odluka koja je nezakonito donesena, na osnovu jednog zakona koji je trebalo poštovati.
Nešto drugo bi već bilo da je takva odluka donesena na osnovu neke tehničke greške prilikom elektronskog glasanja, a nešto je sasvim drugo kada je ona donesena, javna je tajna i ne treba to posebno dokazivati, na osnovu zloupotrebe poslaničkih kartica. Postoje zakoni koji i za to važe i koji su važili u to vreme, koji važe u svakoj demokratski uređenoj državi i neće biti da se retroaktivno primenjuje nekakav zakon ako se sudi na osnovu kršenja nekih elementarnih pravnih normi.
Svaka zloupotreba poslaničkih kartica je, kao i svaki falsifikat, krivično delo i podleže krivičnom gonjenju.
Prema tome, nije ovde reč o ugrožavanju pravne sigurnosti, jer se pravna sigurnost ne ugrožava time što poništavamo nezakonite odluke, nego je, naprotiv, reč upravo o tome da se osigura pravna sigurnost tako što će se nezakonite odluke poništavati.
Dozvolite mi i jedno pitanje. Ovaj tekst ovde, koji ima preko 20 gusto štampanih stranica velikog formata, taj naš veliki prijatelj iz Španije sigurno nije, narodski govoreći, džabe radio, nego za dobre pare. Razume se, nije džabe radio ni prevodilac tog teksta na srpski jezik, a sigurno je plaćeno i onome ko je za potrebe tog gospodina, inače španskog doktora prava, prevodio naše relevantne dokumente, kao što su Poslovnik ili Ustav Republike Srbije.
Sada bi se valjalo pitati iz koje kase. Dame i gospodo narodni poslanici, ako je to državna kasa, onda dozvolite da se zapitamo ko je dozvolio i na osnovu čega da se finansira jedan ovakav poduhvat ovog doktora pravnih nauka. Jedan naš pravnik, inače počivši, znao je nekada da kaže: "Mi, pravnici, smo kao krojači – kako nam kažu, mi tako skrojimo". Dakako da ne mislim da su svi pravnici krojači. Najveći broj pravnika časno obavlja svoje poslove, ali bojim se da gospodin iz Španije, koji nam drži lekcije o tome kako treba poštovati skupštinska načela, nije toliko pravnik, koliko je krojač.
Dozvolite mi da skrenem vašu pažnju da slučaj gospođe Udovički ima i svoju moralnu ravan. U celom svetu ostavka se smatra elementarnom moralnom obavezom svakog onog ko se bavi javnim poslom. Neće biti da je ostavka, kao što je to izjavio jedan naš poznati liberal gospodin Mihajlović, "kukavički čin". Pre će biti da je to čin javne moralne odgovornosti. I to ne bilo kakva ostavka. Mi smo ovde čuli da je gospođa Udovički nudila ostavku, ali kao što znate, ima dve vrste ostavki: postoji ostavka koja se nudi i koja se može odbiti i postoji neopoziva ostavka; ona se ne nudi, ona se ne može odbiti. A neopozivu ostavku daje onaj ko suštinski drži do političkog morala.
Dame i gospodo narodni poslanici, odavde je već odavno, još od 1945. godine, iz političkog života izopšteno i pravno i moralno načelo. Zar nije Josip Broz u svoje vreme rekao - "nemojte se držati zakona ko pijan plota".
I zar nije sada, još jednom to da citiram, javno rečeno da je ostavka kukavički čin. Prema tome, ako se opredelimo za to da proglasimo navežećom odluku gospođe Udovički, mi na taj način doprinosimo da se pravna i moralna načela vrate u ovaj naš politički život.
Mnogo smo slušali o potrebi da se reformišemo i da u Evropu dođemo. Međutim, ako neka vlast koja ne poštuje ni moralna ni pravna načela ne može da nas vodi u Evropu samo tako što će juriti svakog onog u koga Karla del Ponte upre svoj prst.